Опыт христианской этики и социальной философии


Усавршавање света у данашњој историјској епохи



бет38/39
Дата19.06.2016
өлшемі2.43 Mb.
#148498
1   ...   31   32   33   34   35   36   37   38   39

7. Усавршавање света у данашњој историјској епохи

Задатак усавршавања света, као и сви морални задаци уопште, добија јасан конкретни облик једино у вези с потпуно конкретним, датим стањем света у ком је тај задатак постављен и у коме се остварује. Шта у том погледу треба да кажемо о нашој епохи?

У поређењу с релативно мирним и стабилним животом у XIX веку, ми постајемо свесни да се у XX веку свет нашао у вртлогу бурног рушилачког кретања, када се све уобичајене моралне навике живота, чак и сам физички опстанак човека налазе под претњом нестанка. Такво стање намеће пре свега задатак спасавања света од уништења, тј. просте заштите елементарног поретка који обезбеђује само постојање света. Са друге стране, болно искуство преживљених несрећа, указујући на несавршеност поретка који се показао немоћним да их предухитри, и, уједно с тим, будећи жељу да ради оних који су страдали или били жртве наградимо будућа поколења нечим бољим од свега досадашњег, радо почиње да сањари о томе како би свет требало изградити изнова, на потпуно новим, бољим основама. Свим тешкоћама очувања бар поретка нормалног начина живота у оваквим грозним и рушилачким епохама прикључује се још унутрашњи конфликт између та два у знатној мери потпуно различита задатка.

У тим околностима неизбежној нејасности идеја доприноси већ поменута двосмисленост самог појма идеала усавршавања света: оно може да означава достизање релативно најбољег стања ствари у датим условима живота (чак и кад би то стање било горе или исто као и оно при повољнијим условима); са друге стране, оно може да означава апсолутно побољшање, достизање стања које у односу на прошлост садржи апсолутно већу количину добра, праведности и среће у људском животу. Оба су задатка, без обзира на њихову очигледну разлику, чак и супротност, у одређеној мери ипак међусобно спојива, чак се морају остваривати заједно: наиме, да би живот једноставно био сачуван од уништења, да би био излечен од смртоносне болести, да би елементарни услови његове целовитости били васпостављени, мора се некако побољшати његова основа, исправити оно што је у старом систему довело до ових несрећа или је било немоћно да их спречи. Међутим, такво законито и преко потребно побољшање стања света, које можемо схватити и као боље чување света у датим конкретним условима, треба, и то управо у епохи смутњи и свакојаких опасности, јасно разликовати од настојања да се достигне идеал апсолутног усавршавања света. У том смислу управо у нашој епохи постаје, тако нам се чини, посебно актуална она критика преовлађујућег сањалачког оптимизма, заснованог на забораву реалности и снаге зла, коју смо покушавали да обрадимо током овог нашег размишљања.

У извесном смислу можемо рећи: постоји нека горка иронија у самој поставци питања о усавршавању света у тренутку кад свету прети опасност да упадне у бездан, да падне на ниво потпуне подивљалости и моралног варварства. То је скоро идентично ситуацији у којој бисмо човеку, и то баш у трену кад повучен бурним вихором пада с високе планине у провалију, почели да делимо мудре и морално узвишене савете о томе како да свој живот подигне на виши морални ниво. Кад само помислите да је последњих деценија елита европског духа, да су највећи и најплеменитији умови Европе били заузети разрадом сложених планова политичких и социјалних односа, и то у епохи кад се последњим напорима свих снага ума и воље морала припремити проста одбрана елементарних основа европског заједничког живота од напада паклених сила, спремних да све униште, и да се та тенденција примећује и данас, кад разгорели светски пожар још није угашен, кад сваког трена може поново да плане – тада почињете да схватате да и тежња према моралном усавршавању живота, кад је она неодговорна, кад је заснована на сањалачком невођењу рачуна о суровим реалним условима живота, може бити стварно страшан, неопростив грех. То је, на крају крајева подврста истог оног утопизма чију смо погубност раније разобличили. Својом штетном, по живот погубном суштином утопизам не присуствује само у изопаченој тежњи према апсолутној савршености у условима земаљског живота; утопизам постоји свуда, чак и тамо где тежња према обичном релативном, самом по себи оправданом и драгоценом усавршавању живота не хаје за дате конкретно постојеће услове живота и није свесна величине и интензитета сила зла које владају над светом управо у његовом датом конкретном стању; утопизам постоји свуда где је моралну вољу захватио порок неодговорног сањарења, где је она заузета зидањем кула у ваздуху, уместо да је заснована на одговорној бризи о оном што мора да ради да би допринела добру и супротставила се злу управо сад, у датој конкретној реалној ситуацији. Вредност моралног чина воље никад није у неком општем, апстрактном принципу, него увек и само у његовој истинској прикладности реалној животној потреби.

Преко потребна напетост свести о задатку елементарне одбране света од уништења, заштите света од опасности које му прете, претпоставља праведну оцену оног што је било достигнуто у прошлости. И поред све неизбежне несавршености постојећег, "старог", познатог поретка европског човечанства не треба заборављати да је он плод херојских, упорних, дуготрајних напора прошлих генерација на усавршавању живота. Напета хришћанска свест тачно увиђа несавршеност тог поретка, његову удаљеност од више или мање адекватног остварења заповести правде Христове. И поред све оправданости и корисности те свести, она не сме да се изроди у неодговорни радикализам тврдње да је европска култура само привидно хришћанска култура. Не треба ипак заборављати ни другу страну ствари. Управо данас, у тешкој епохи згушњавања таме над светом, кад основним моралним достигнућима европске културе прети нестанак, треба јасно увидети да таква достигнућа као, на пример, укидање ропства, забрана мучења, слобода мишљења и вере, признавање моногамне породице и равноправности међу половима, политичка неприкосновеност личности, судска заштита од самовоље власти, равноправност свих људи без обзира на класу и расу, признање принципа одговорности друштва за судбину његових чланова – да су све то достигнућа на путу христијанизације живота и његовог приближавања стању и идеалу правде Христове. Оно што у идеалима демократије и социјализма има вечну вредност – не као специфичних друштвено-политичких система, него као опште замисли да у животу буду делотворно оваплоћена начела слободе и једнакости свих људи, светости личности као "лика" и "чеда" Божијег и братске солидарне одговорности свих за судбину свих – није ништа друго до остварење одређеног начина живота и признање одређених обавеза које, кроз зло и несавршеност света и у изведеном смислу кроз законе и поредак, посредно и приближно изражавају нову, светлошћу правде Христове просветљену моралну свест човечанства.

Ово, наравно, не значи да имамо право да се на тим достигнућима зауставимо и ту умиримо нашу савест: то би противречило суштини моралног живота као неуморног стремљења према усавршавању. И поред тога што се наш први и најпречи задатак у данашњој тешкој епохи састоји у снажној жртвеној одбрани тих великих достигнућа од непријатељских сила што се обрушавају на њих, ипак не смемо заборавити да упоредо с тим позитивним достигнућима у нашем животу постоји још много општепризнатих и у навику прешлих појава и обичаја који оштро противрече хришћанској вери у светост људске личности, хришћанској заповести љубави према ближњима, одговорности сваког за судбину свих. Довољно је да овде, кроз само два примера, укажемо да у хришћанском свету постоји, и то у облику правно предвиђене институције, такво светогрђе над светињом људске личности као што је смртна казна (на коју ће, ако је свету суђена христијанизација, будуће генерације гледати исто онако како ми сад гледамо на институцију мучења). Даље, довољно је да укажемо како се европско човечанство још увек мало научило да чак принципијелно призна да међународни односи потпадају под начела правде и права, и како је још увек распрострањено убеђење у оправданост националног егоизма. И, напокон, морамо признати потпуну оправданост и на сваки начин подстицати захтеве растуће свести – оне која чини моралну правду социјалистичких настојања, потпуно независну од питања да ли је социјалистичко уређење света уопште ваљано или пожељно – да принцип хришћанске љубави према ближњима мора наћи делотворнију примену у друштвеним односима кроз јачање одговорности свих чланова друштва за судбину сиромашних и унесрећених, и кроз права свих људи на једнаке услове физичког здравља, слободног времена, образовања. Речју, хришћански принципи светости људске личности, равноправности и солидарне одговорности свих, морају наћи још већу и доследнију примену.

Ниједна правилно схваћена тежња те врсте према даљем усавршавању живота не одбацује постојеће, не покушава да га замени нечим апсолутно новим. Иако су усмерене према неким новинама у односу на познату прошлост, ипак те тежње нису ништа друго до настојање да се учврсти и продуби стари темељ европског живота и културе, тачније хришћанских схватања и идеала на којима се она гради већ осамнаест векова. Не смемо, ипак, сметати с ума да победом над национал-социјализмом и фашизмом ни у ком случају још нису побеђене оне нове снаге које су у нашој епохи повеле борбу против заповести хришћанске правде.

Светска епоха, у коју смо ушли последњих неколико деценија, није, како је често називају, владавина "новог незнабоштва"; она је нешто сасвим друго и много горе. Незнабоштво, барем античко, а делимично чак и првобитно, принципијелно је признавало човекову обавезу покоравања божанској вољи, познавало је разлику између добра и зла, човекову потребу да обуздава своје хаотичне жеље. Незнабоштво је на свој начин, мада и непотпуно, знало и признавало правду Божију – божанску норму свега постојећег. Савремени свет, пак, као намерна побуна против Христа и правде Његове – која је пре, без обзира на сву човекову фактичку греховност, била у принципу предмет побожне вере – самим тим није ништа друго до принципијелна негација воље и правде Божије, величање култа самодовољне људске самовоље, што је у суштини једнако поклоњењу сатани, "кнезу овога света". Понављамо да је у таквим условима изузетно важно подсећати људе на неопходност да се у целом животу, у том смислу и у друштвеном животу, у заједничком начину њиховог живота, руководе, у смислу који смо објаснили, идеалом правде Христове, да усавршавају свет чувањем и заштитом вечних, постојаних моралних основа света. У томе је, управо у нашој епохи, садржан посебан значај задатка хришћанског усавршавања света.



Достарыңызбен бөлісу:
1   ...   31   32   33   34   35   36   37   38   39




©dereksiz.org 2024
әкімшілігінің қараңыз

    Басты бет