Глава прва ДУХОВНА ПРОБЛЕМАТИКА НАШЕГ ВРЕМЕНА

Глава прва

ДУХОВНА ПРОБЛЕМАТИКА НАШЕГ ВРЕМЕНА

Какав практични, какав животни смисао има то о чему смо малопре говорили? Далеко сам од намере да се бавим самодовољним апстрактним богословским умовањем. Богословска истина је увек истина, као пут и живот. Све остало је некорисно штиво.

Мислим да богословски, тј. у својој основи чисто религиозни проблем "светлости" и "таме", на који стих пети из прве главе Јеванђеља по Јовану даје неки дубоки и тајанствени одговор, представља, можда, најболнији, али и најважнији проблем људског живота. Као такав, тај проблем је посебно заоштрен у епохи у којој ми живимо. Можемо рећи да су у проблему "светлости" и "таме", у идеји светлости која сија у тами – тј. у синтетичком споју двају основних мисли: 1) несхватљиве, противприродне, а ипак фактички очигледне непопустљивости таме пред светлошћу, и 2) могућности вере у светлост, упркос тој непопустљивости таме – сконцентрисане и све мисли, и сумње, и све наде до којих је свест европског човека дошла кроз искуство протеклих деценија XX века и посебно кроз страшно искуство последњег рата, речју све у чему се на основу тог искуства наша вера и наша убеђења принципијелно разликују од преовлађујућих погледа XVIII и XIX века. Они чија су прва морална убеђења формирана под утицајем идеја XIX века морају знати, уколико су сачували способност да уче из животног искуства, да су добили и да добијају неку животну лекцију од првостепеног значаја, дакле, лекцију која разоткрива да су многа њихова ранија кључна убеђења само илузије, чиме се пред њих постављају нови, болни проблеми. И политички догађаји XX века – околност да је приближно од 1914. године европско човечанство ушло у дуготрајну епоху рушилачких ратова и огромних унутрашњих потреса који су кулминирали у апокалиптичним догађајима дивљачке разузданости зла последњих година – и делимично тиме условљене, а делимично, пак, независно од тога настале промене у схватањима и убеђењима европског света, остављају несумњив утисак да је у XX веку наступила потпуно нова историјска епоха. Кад се сад осврнемо уназад и кад нашу трагичну епоху упоредимо с релативно мирном и срећном епохом друге половине XIX века, разлика у стилу живота и мишљења између те две епохе постаје више него очигледна. Ако се запитамо у чему је суштина те разлике, онда, морамо признати да је ту разлику у знатној мери одредило ново искуство које је још једном потврдило да је зло у свету упорно и моћно.

1. "Власт таме"

Кад су првосвештеници и старешине јеврејског народа с масом служитеља дошли у Гетсимански врт да ухвате Христа, Он им је рекао: "ово је ваш час и власт таме" (Лк 22; 53). Мислим да многи људи, ако хоће да сведу биланс горког животног искуства савремености, не могу наћи бољи израз од ових речи. Основни, коначни утисак о свему што је европско човечанство преживело у последње време јесте утисак да светом влада тама. Силе зла и разарања тријумфују над силама добра, заблуде по правилу имају већи утицај од истине, слепа игра ирационалних сила, у личном или у историјском животу, поставља границе свим надањима људског срца. Такав је тај преовлађујући утисак који живот отавља на нас. Такав утисак води до убеђења да све добро, разумно, лепо и благородно у свету представља само редак изузетак, нешто веома крхко и слабо, увек притиснуто силама зла, нешто што се увек губи у њима. Општу основу, основни, преовлађујући смисао постојања света чине силе супротне силама добра – слепе, стихијске страсти користољубља, мржње, властољубља, чак бесмисленог, поквареног садизма. Оно што је пре 40 година, чак пре само 10 година, за европског човека, васпитаног на начелима античке културе, хришћанске свести и великог хуманистичког покрета новије историје, било апсолутно немогуће – дакле, ропство, много суровије од ропства у старим временима, масовно истребљивање целих народа, поступање с човеком као са животињом, цинично ниподаштавање најелементарнијих начела праведности и истине – остварено је запањујуће лако. Наједном се испоставило да је такозвани културни човек само варљиво привиђење; реално он је разоткрио да је нечувено суров, морално заслепљен дивљак који је своју културу испољио само у једном – у префињености и усавршености средстава за мучења и убијања ближњих. Пре сто година проницљиви руски мислилац Александар Херцен предсказивао је најезду "Џингис-кана с телеграфима". То парадоксално предсказање обистинило се у размерама које Херцен није могао да предвиди. Нови Џингис-кан, рођен у недрима саме Европе, обрушио се на њу бомбама које разарају целе градове, гасним коморама за масовно уништење људи и запретио човечанству да ће га атомским бомбама сравнити са земљом.

Треба имати храбрости да се истини погледа у очи. Све што смо преживели последњих година, све што смо нејасно предосећали много пре те катастрофе, сведочи о једном. Дух зла није сконцентрисан у неке засебне конкретне своје носиоце, и ако сте те носиоце зла победили тако што сте их војнички уништили, онда то ни у ком случају не значи да сте победили и уништили и сам дух зла: он поседује тајанствену способност да попут искре пожара прескаче из једне душе у другу; он се као феникс поново рађа из пепела у неочекиваним, новим облицима. Дух зла се од памтивека скрива у души човечанства, постоји нека надљудска сила зла и никакви чисто људски напори и спољашње мере нису у стању да је савладају. Дух зла је истински "кнез овога света" (Јн 12; 31), и зато се свет налази у "власти таме".

Савремени немачки философ Николај Хартман исказује свој песимистички утисак о свету општом метафизичком тврдњом да је ниво бића обрнуто пропорционалан његовој сили, да је више, као изведена надградња над нижим увек слабије од овог последњег. Духовне силе су слабије од зверских сила, силе органског света слабије су од сила неорганског света. И без признања ове тврдње ми сасвим добро видимо да тама влада над светом. Не морамо ићи даље од скромног и сасвим поузданог сазнања да у свету једноставно не постоје никакве гаранције да ће начела добра и умности тријумфовати над злом – другим речима, да између вредносног нивоа неке појаве у свету и њене реалне силе или утицајности ни у једном случају не можемо успоставити никакву директну пропорционалност. Природа, структура света, укључујући ту и историју, тј. човекову судбину, очито је равнодушна према добру и злу, истини и неистини, разумности и глупости. У том смислу "царство овога света" (Мт 4; 8) само и потпуно очигледно показује да није ништа друго до "власт таме" (Лк 22; 53).

Наравно, ова мисао о "власти таме" у свету, као и јеванђелска идеја о "светлости у тами", уопштено говорећи, јесу истине, старе колико и животно искуство, колико и смело верујуће – упркос свакој очигледности фактичког стања – људско срце. У извесном смислу вера је у свим временима била вера у емпиријски немогуће, у оно што противречи трезвеном, рационалном животном искуству. Са друге стране, срце које одавно верује, баш као и срце које тражи веру, раздиру сумње управо зато што своју веру, своје тражење истине не може да усагласи с бесмислом и неправдом људске судбине у свету: довољно је да поменемо Књигу о Јову, песимизам Књиге проповедникове, болне недоумице о животу старогрчких песника, које су почеле још од Хомера.

Иако је у свим временима постојала неподударност између садржаја вере и објективног стања ствари, оног које констатује искуство и рационално сазнање, иако су у свим временима невини страдалници постављали себи Јовово питање, иако је људско срце раздирала чињеница да зло тако често побеђује на овој земљи и да добро страда, ипак су опште представе о устројству и току света, различите у различитим временима, пружале потпуно различите одговоре на питање о односу садржаја вере и садржаја животног искуства или научног знања. Тако су, рецимо, древни Јевреји замишљали свемогућег Бога, творца неба и земље, неодвојиво од оног свог политичког покровитеља који је непосредно управљао судбином израиљског народа, "Бога рата", који је Израиљцима даровао победу над непријатељима и омогућио им политичку моћ. Другим речима, они су мислили да се садржај религиозне вере и садржај историјског знања и политичке мудрости једноставно подударају. Са друге стране, антички Грк је мислио да свет, космос, представља непосредно отелотворење божанског ума и божанске хармоније: садржај религиозне вере (у најмању руку философски прочишћене вере) био је у потпуном складу с подацима астрономије, физике, биологије и налазио у њима своју потврду. А можда је највећи степен хармоније између вере и знања био достигнут у средњовековном погледу на свет, у том споју хришћанске религиозне свести с античким знањем о природи и античком метафизиком. Ако погледамо слику света изнету, на пример, у философији Томе Аквинског, или у Дантеовој "Божанственој комедији", остаћемо под веома снажним утиском да су највећи умови те епохе, без обзира на стално искуство о тријумфу зла и безумља на земљи, били чврсто уверени да су религиозна начела оно што одређује структуру света и ток светског живота. И религиозни морал, и есхатологија, и машта о Царству небеском – све се то складно уклапало у оквире слике света коју је исцртавала научна космологија. Бог као љубав – та најузвишенија, изгледа и највише "неземаљска", а с позиције објективног знања и најневероватнија идеја хришћанске вере – био је за Дантеа идентичан с оном космичком силом која покреће Сунце и све звезде (ľ amor che muove il sol e ľ altre stelle). Било је то време у коме се људима заиста чинило да се све у свету – раст сваке травке и кретање небеских тела, судбина сваког појединачног човека и историјска судбина целог човечанства – упркос свој очигледности супротног, одиграва умно, у складу с Божијим промислом, и да тај склад, утврђен вером, сви могу објективно да открију животним искуством и научним знањем. Изгледало је да знања о устројству света, откривена научним и философским мишљењем, уз то поткрепљена и историјским искуствима, директно потврђују религиозна надања људског срца. Јеванђелске истине су биле подударне с истинама астрономије и физике, историје и политичке философије.

Немамо потребе да износимо историју одустајања људског мишљења од таквог схватања, и да објашњавамо зашто су управо таква схватања данас постала немогућа. Јасно је да су таква схватања данас непремостивим безданом одвојена од оног поимања света и живота које је уврежено у свести новог човека. Разлика је ту толико велика да поређење постаје скоро немогуће и мало продуктивно.

Остављамо зато по страни тај нама данас толико далек начин мишљења. Застаћемо само на оном контрасту који је поучан за дефинисање особености идеја XX века. Рекосмо да се наше доба суштински разликује од схватања недавне прошлости, и то схватања најнапреднијих, научно образованих кругова европског друштва. Ми разумемо, можда, најтипичнију црту духовне кризе нашег времена – крах вере у такозвани "прогрес" човечанства. Идеју "прогреса", дакле унапред одређеног умног, моралног и друштвеног усавршавања људског живота, нејасно предосећану још од епохе Ренесансе, изнели су у последњој трећини XVIII века Тирго, Лесинг, Кондорсе. Из споја вере у човеков виши позив – несвесно изникле из хришћанског семена – с наивним рационализмом родио се историјски оптимизам, који чини основу погледа на свет најбољих, најпросвећенијих и најплеменитијих људи с краја XVIII и целог XIX века. Тај историјски оптимизам, та вера у "прогрес" били су вера у предодређеност скорог остварења апсолутног добра – "Царства Божијег" (Лк 17; 20) на земљи. У тој епохи (чији је крај нама још тако близак и чијим одјецима и сад живе многи данашњи некритички умови) човечанство је живело вером у лаку, унапред осигурану победу добра и разума над злом и безумљем; човечанству се тад чинило да иде правим путем ка остварењу идеалног стања људског бића, да при томе не наилази на озбиљне препреке; и либерализам, и социјализам, као његова каснија замена, били су само различите варијанте те вере у сигурну и скору остваривост потпуне правде и истине на земљи. Човечанство је живело уверењем у остваривост свог најлепшег, последњег сна. У том уверењу стваран је утисак да се вера, то потајно, неисказано и смело надање људског срца, слаже с објективним, рационалним познавањем стварности, с достигнућима природне, егзактне науке.

Вера у "прогрес" могла је да буде вера у 1) "еволуцију", тј. у непрекидно, постепено, органско и зато мирно усавршавање људске природе и услова људског живота, или, пак, по знаменитој Марксовој формулацији, вера у 2) нагли "скок" човечанства "из царства нужности у царство слободе", из царства зла и бесмисла у царство добра и умности. У оба та случаја вера је била оно што данас називамо поприлично варварском, али изражајном речју "утопизам": у њеној основи налазила се, како рекосмо, вера у остваривост и у предодређено остварење апсолутног добра у свету. За тај поглед на свет карактеристично је да је "власт таме" сматрао или случајним (и у суштини несхватљивим) неспоразумом у историји човечанства (због признате урођене "разумности" и "благости" људске природе), или, свакако, привременим и противприродним стањем људског живота. За нормално, природно стање признавана је, напротив, "власт светлости", и зато је њено остварење сматрано и лаким и осигураним. Такав поглед на свет развијао се највећим делом као опозиција према религији – не толико према вери коју су исповедале и проповедале хришћанске Цркве, колико према религиозној вери уопште; његове присталице обично су себе сматрале "неверујућим"; тај поглед на свет се, како рекосмо, у суштини састојао из убеђења да је објективно спозната природа света и човека подударна с оним чему се људско срце нада, дакле с вером у коначни тријумф "светлости", тј. добра и умности, и да чак директно потврђује ту веру и чини је поузданим знањем.

Међутим, данашњи мислећи човек, тај који је свесно преживео историјско и духовно искуство последњих деценија, управо ту веру схвата буквално као предпотопну, као веру пред историјски "потоп" XX века, која је пред лицем тог потопа искуствено разоткрила своју неутемељеност и неодрживост.

Нема потребе да овде детаљно анализирамо још у много чему споран значај историјских догађаја нашег времена. Јасно је, у сваком случају, једно: историјско искуство, које смо ми преживели, нанело је непреболан ударац вери у "прогрес", у непрекидно и праволинијско материјално, интелектуално морално усавршавање човечанства. Данас људско мишљење није захваћено идејом "прогреса": оно је, напротив, приковано за оно што су људи недавне прошлости на неки чудан начин потпуно заборавили – за историјске појаве слома великих цивилизација на чије су место долазиле дуге многовековне епохе варварства. Данас већ не можемо мислити да је "власт таме" само случајно, само привремено стање света, да њу непрестано протерује и побеђује власт разасјане светлости.