Увод "СВЕТЛОСТ У ТАМИ"

Увод

"СВЕТЛОСТ У ТАМИ"

У тајанственом прологу Јеванђеља по Јовану има један стих у ком се општој тешкоћи разумевања придружује и нејасност буквалног смисла, и чије објашњење од давнина па све до данас задаје тешкоће коментаторима. То место је суштински важно зато што чини саставни део симболичког описа метафизичког смисла хришћанског откривења: оно говори о односу између светлости божанског Логоса и света. То је стих пети у првој глави Јеванђеља по Јовану. На грчком тај стих гласи: Καὶ τὸ φῶς ἐν τῇ σκοτίᾳ φαίνει, καὶ ἡ σκοτία αὐτὸ οὐ κατέλαβεν.

Загонетност тог места директно произилази из двосмислене речи "κατέλαβεν". Грчки глагол "καταλαμβάνω" обично означава "примати", "прихватати", "усвајати" (у физичком или духовном смислу), али он може да значи и "обузимати", "обухватати", "захватати", "достизати" (у трци), у крајњем смислу – "овладавати", "побеђивати". Шта је јеванђелист хтео да каже после речи "И светлост светли у тами"? По једном тумачењу, које потиче још од Оригена, јеванђелист овде говори о непобедивости светлости у борби против таме: светлост је засијала у свету и остаје неосвојива за таму – тама је "не обузе"; духовно сунце сија свету незалазно, неугасиво и непомрачиво: оно вечно сија, и за власт таме остаје неприступно.

Међутим, овај стих допушта и другачије, у извесном смислу супротно тумачење, и то онда кад грчки глагол "καταλαμβάνω" разумемо (по примеру "Вулгате" – првог латинског превода Библије) у смислу "примати", "прихватати", "усвајати". Тада овај стих не исказује радосну свест да тама никад неће моћи да савлада светлост, него, напротив, трагичну, горку свест да је тама упорна, да светлост неће успети да је савлада. Мада је светлост засијала и светли, она, супротно оном што важи у физичком свету и што природно очекујемо, не растерује, не распршује таму; јеванђелист, напротив, констатује језиву, несхватљиву, противприродну појаву. Светлост сија, и опет остаје окружена непрозирном густом тамом јер тама њу и не примећује, не прима и зато пред њом и не нестаје. И свет остаје царство таме, иако у његовој дубини сија светлост – Вечна, Неугасива.

Већ из саме чињенице да разлика у мишљењу између та два супротна становишта траје од првих тумача Јеванђеља до данас, следи да ни једно од њих не поседује потпуно неспорне, коначне објективне доказе о својој истинитости, и, самим тим, о лажности супротног становишта¹⁶. Не сматрамо да смо баш ми компетентни за проналажење нових схватања која би унела потпуну јасност у решење овог скоро две хиљаде година спорног питања. За нас је овде суштинско нешто друго. Ма шта јеванђелист фактички имао у виду у наведеном стиху, ма шта он сам подразумевао под том двосмисленом речју "κατέλαβεν", оба поменута објашњења те речи садрже мисао која је у потпуном складу с општим религиозним учењем Јеванђеља по Јовану, оба су сасвим доследна његовом духу. И више од тога: ма шта јеванђелист заиста разумео под наведеним местом, морамо рећи да је за његово религиозно учење у целини суштинско управо спајање, истовремено тврђење обају мисли које следе из тих двају различитих тумачења. Неспорно је да религиозно учење, изражено у Јеванђељу по Јовану, садржи и веру у непобедивост, у неугасивост божанске, надсветске светлости која обасјава свет, и горку оптужујућу тврдњу о противприродној упорности таме која не нестаје пред светлосним зракама него их окружује попут неког непробојног зида. У једном или другом засебно узетом делу тог јеванђелског стиха акценат може бити на једном од та два мишљења; важно је, међутим, да не заборавимо да једино њихов спој, истовремено тврђење и једног и другог изражава с адекватном пуноћом религиозни поглед јевађелисте.

Ово подразумева да та два мишљења, и њима одговарајућа два различита разумевања смисла наведеног стиха, уопште не противрече један другом. У вези с тим, морамо да истакнемо једну суштинску околност која се односи на два могућа смисла тог места – околност потпуно неспорну, али обично некако чудно испуштену из вида. Реч је о томе да разлика између два овде могућа смисла није толико велика колико на први поглед изгледа и како се то често тврди.

Непажљивом читаоцу може изгледати да се овде ради о радикалној разлици између радосне тврдње о тријумфу светлости над тамом и њој директно супротне болне свести о немоћи светлости пред непопустљивом тамом, другим речима о супротности између "оптимистичког" и потпуно "песимистичког" гледишта. Међутим, малопре поменуто синтетичко повезивање та два гледишта потврђује да то није тако, и да ствар није тако једноставна. Ако се договоримо да наведена два тумачења означимо, у суштини потпуно погрешно, као "оптимистичко" и "песимистичко", онда је суштински важно увиђање да ни у "оптимистичком" тумачењу разматране речи стиха уопште не садрже тврдњу да је светлост безусловно и очито победоносна, да је несумњиво и очигледно свемоћна, и да ће коначно тријумфовати над тамом (у свету); оне говоре само о томе да је светлост непобедива, несавладива за таму која покушава да је угаси, а то је, наравно, нешто сасвим друго. Ако, уопштено говорећи, јеванђелист у суштини непоколебиво верује у свемоћ божанске светлости у другом, небеском свету (о чему ћемо још морати да говоримо), онда се у овом земаљском свету та јеванђелски објављена, радосна, охрабрујућа чињеница (по том тумачењу) састоји само у томе да се светлост успешно брани од напада таме, да је и пред свим непријатељским силама таме непобедивост светлости загарантована. Дакле, управо у том "оптимистичком" тумачењу "светлост" је схваћена као начело које је у земаљском свету опкољено тамом, и тиме се тами у извесном смислу признаје иницијатива напада; управо "оптимистичко" тумачење исказује једино увереност да опкољена тврђава (очито зато што њене снаге извиру из надсветског, благодатног, божанског извора) никад неће пасти пред непријатељем. На тај начин, само то охрабрење претпоставља да је судбина "светлости" у свету трагична и пуна опасности; управо зато то "оптимистичко" тумачење ни најмање није противречно "песимистичком" тумачењу, већ се, супротно плитким размишљањима, лако и природно слаже с њим – зато можемо рећи и више од тога: само синтетички повезано с њим оно је адекватно општој религиозној идеји Јеванђеља по Јовану. Зато ми, у покушају да наведено место разумемо у духу те опште религиозне идеје, остављајући по страни питање шта је јеванђелист заиста хтео да каже тим стихом – а остајући верни општој мисли јеванђелисте – са правом спајамо оба тумачења и формулишемо општи поглед јеванђелисте у следећу поставку: "светлост светли у тами, и тама се супротставља светлости, немоћна да је упије, али не нестаје пред светлошћу".

Без обзира на то да ли је јеванђелист хтео да наведеним местом заиста нагласи како тама није у стању да угаси једном упаљену светлост, или је, напротив, с горчином разобличавао непопустљивост таме која не прима светлост и зато не нестаје пред њом – у оба случаја он полази од неке опште, дуалистичке, зато и трагичне, представе да је супротстављеност између сила светлости и таме основна чињеница света. Ту неуклоњиву супротстављеност откривамо и у чињеници да светлост остаје непобедива пред нападима таме, као и у чињеници да је тама противприродно непопустљива пред светлошћу, која би морала бити у стању да је обасја и растера¹⁷. Мислим да овакво синтетичко разумевање оправдава већ прва половина стиха "и светлост светли у тами".

Људи су се толико навикли да непажљиво читају Јеванђеље, без уживљавања у реални смисао његових речи, прихватајући његов текст као неко обично штиво, да није чудно што се мало ко замисли над истинским смислом тих речи. Већина у тим речима не види ништа више од неке реторичке фразе, нечег што је слично, на пример, песничкој фрази "славуј пева у затишју". Мало је вероватно, ипак, да ико озбиљан може бити задовољан тим једноставним и површним разумевањем; томе противречи већ и чињеница да стих има наставак који смо малопре размотрили. Ма какав био смисао последњег, јасно је, свакако, да помињање таме није случајно, будући да се тама супротставља светлости као нека њој непријатељска сила. Ако је тако, шта онда заиста значе речи: "и светлост светли у тами"?

Да је ово речено у прошлом времену: "светлост је засијала у тами", све би било једноставно и јасно: у тами је упаљен извор светлости, и сад светлост сија тамо где је раније била тама. Тако други јеванђелист, саопштавајући о Христовом боравку и проповеди у "Капернауму приморскоме, у крајевима Завулоновим и Нефталимовим", подсећа на оно "што је рекао пророк Исаија": "Народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија" (Иса. 9; 1-2 и Мт 4; 13, 16¹⁸). Међутим, јеванђелист Јован хоће да каже нешто друго: он не говори о догађају, садржаном у томе да је у сред дубоке таме засијала светлост. Он говори о неком вечном, или, скромније речено, трајном метафизичком стању или односу између светлости и таме који он исказује речима "и светлост светли у тами". Како је то могуће? Ако се руководимо аналогијом с физичком светлошћу, онда морамо рећи: где има светлости, тамо нема таме, а где влада тама, тамо нема светлости. Једно стање искључује друго. Природно је што ми сматрамо да светлост, кад једном засија, растерује таму, обасјава је, тј. замењује је собом, светлошћу. Са друге стране, у фигуративном смислу можемо да замислимо да се светлост, запаљена у тами, на пример, свећа у мрклој и олујној јесењој ноћи, може угасити, као да се предаје пред навалом таме која ју је победила.

И поред свега, остаје могућност – изгледа овде једина могућност – да ипак рационално и јасно замислимо стање које бисмо могли да означимо као "светлост у тами". Тако у мрклој, ноћи без месечине звезде као светле тачке сијају "у тами". Као светле тачке у тами видимо и удаљене фењере, запаљене у мрклој ноћи. Чак би и изблиза слабашна, једва треперава светлост, на пример светлост малог фењера, могла да сија, иако не обасјава ништа сем оног занемарљиво малог кутка око себе, остајући, дакле, окружена густом тамом коју не може да растера.

Док јеванђелист говори о светлости која светли у тами, и док самим тим искључује прва два стања – светлост која обасјава и растерује таму, и таму која гаси светлост – он уједно има у виду нешто сасвим друго од поменуте треће могућности. Не заборавимо да је светлост о којој апостол приповеда исто што и "светлост истинита" (Јн 1; 9) (φῶσ ἀληθινόν – светлост "истинита"), светлост која исијава из Бога – другим речима, апостол говори о светлости божанског Логоса кроз којег сам свет "постаде" (Јн 1; 10). Зато је искључена свака могућност да та светлост само слабо светлуца и да управо због своје сопствене слабости није у стању да разагна таму и обасја свет. И опет је та не само неугасива, него и по својој иманентној метафизичкој суштини бескрајно моћна, тј. свемоћна светлост – будући да је божанска – осуђена да у свету светли у тами.

Пре целовитог објашњења тог међусобног односа у свој његовој парадоксалности, садржаној у супротности између релативне емпиријске "слабости" светлости и њене метафизичке свемоћи, морамо прво разумети живи смисао тих појмова које јеванђелист користи. Наиме, кад бисмо пошли од оног схватања савремене физике по коме светлост није ништа друго до одсуство таме, тад би нам јеванђелске речи, које указују на супотстављеност светлости и таме, изгледале заиста бесмислене. Зато не смемо сметати с ума да ово није физика, него тајанствена метафизика, овде само симболички исказана појмовима "светлости" и "таме". Тачније, то нису појмови – то су духовне праслике "светлости" и "таме" које пружају неки очигледан наговештај о појмовно недостижној тајни света и века. Духовна праслика светлости и таме дата нам је непосредно, и одвајкада је била дата људском духу, у лику дана и ноћи. "Дан", дакле период у ком је сунце изашло и сија, свакако побеђује таму ноћи, али дође време и за ноћ, и она се враћа и смењује дан. Кад је Бог створио "светлост" – по књизи Постања то је био први Божији стваралачки акт после општег стварања "неба" и "земље", први чин уређивања света – тад се уместо земље, која "беше без обличја и пуста", у којој "беше тама над безданом", јавила, као први облик постојања, двојност између светлости и таме. "И растави Бог светлост од таме, и светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ" (1Мој 1; 4-5). Тад је почео први дан стварања, и тај међусобни однос траје и данас и трајаће до свршетка света.

У тој перспективи, тј. у свету, "светлост" и "тама", слично "дану" и "ноћи", представљају два супротна и супротстављена начела. Парадоксалност ове поставке садржана је у чињеници да је "светлост" већ по својој унутрашњој метафизичкој суштини, како смо видели, истовремено и божанска светлост, светлост самог Бога, и зато врховно и свемогуће начело. Исти тај јеванђелист Јован у својој Посланици открива "благу вест" "да радост наша буде потпуна": "Бог је светлост, и таме у њему нема никакве" (1Јн 1; 4 и 5). Ова нова благовест прикључена је низу посведочења која налазимо још у Старом завету и која, потврђујући истоветност између Бога и светлости, самим тим уливају у нас веру у победу светлости и у немоћ таме. О Богу као савршеној и свемогућој светлости говоре и псалмист, и праведни Јов, и пророк Исаија. "Јер је у тебе извор животу, твојом светлошћу видимо светлост (Псал. 36; 10). Бог, као светлост, толико је свемогућ да Га "ни мрак неће замрачити", јер код Њега је и ноћ "светла као дан, и тама је као светлост" (Псал. 139; 12). Бог "открива дубоке ствари испод таме, и изводи на видело сен смртни" (Јов. 12; 22). И пророк Исаија поучава да ће човек који служи истинску службу Богу бити благословен и да ће тама његова "бити као подне" (Иса. 58; 10). Тако "светлост" већ у тим старозаветним провиђењима, а тим више у новозаветној благовести, подударајући се са природом самог Бога, представља највише, свемогуће, свепобеђујуће и спасоносно начело. Ова мисао садржи нешто што је немерљиво више од малопре поменутог схватања савремене физике по коме светлост наводно аутоматски "побеђује" или "растерује" "таму" – једноставно зато што тама нема своје посебно начело, јер тама је одсуство светлости. Не, овде је реч о томе да свемогућа божанска светлост заиста надвладава и уистину побеђује таму као реалну силу, супротну и непријатељску светлости.

Тек сад можемо да разумемо речи јеванђелисте "и светлост светли у тами", и то у свој њиховој парадоксалности. Оне описују ненормално, противприродно стање света. Тек сад видимо да се метафизички свемогућа и по својој суштини победоносна светлост – савршена светлост која је откривање самог Бога и зато "обасјава" сваког човека (Јн 1; 9) – емпиријски, у свету, налази у стању безизлазне супротстављености тами: ако тама, сасвим природно, није у стању да надвлада ту надемпиријску, божанску светлост, онда, са друге стране, и она сама, противприродно, није у стању да растера таму; тама њу не прима и некако је одбацује, не попуштајући пред њом. То је највећи замисливи парадокс, нешто што се заиста не може ни схватити ни "објаснити", али се мора констатовати управо у тој својој непојмљивости и противприродности. "Светлост истинита" (Јн 1; 9) (Исус Христос) је савршена и толико свемогућа светлост да "свет кроз Њега постаде" – та светлост (Исус Христос) "у свету беше" и "свет Га не позна" (Јн 1; 10).

Наше настојање да будемо "јасни", наша тежња да дамо рационално објашњење не даје нам право да покушавамо да поткопамо или ослабимо сву парадоксалност ове тезе. Како је могуће да свемогуће, божанско начело у свету буде непризнато, гоњено, споља немоћно начело, а да у исти мах нимало не губи од своје вредности и своје силе божанског начела? Како светлост самог Бога пред којом је (у њеној метафизичкој природи) и ноћ "светла као дан", пред којом је и тама "као светлост" емпиријски, у свету, може бити светлост која светли "у тами"? Како је могуће да је наша "радост потпуна" – радост због свести да је Бог "светлост, и таме у њему нема никакве", другим речима, радост потпуна због свести о божанској, стваралачкој свемоћи светлости – не умањујући се и не мењајући се, спојива с болом којег нам задаје свест да свет не прихвата светлост, да тама не нестаје пред њом?

Покушамо ли да "философирамо" над таквим устројством света, да га "објашњавамо" апстрактним појмовима, само ћемо се запетљати и упасти у безилазне тешкоће. Свима онима који немају бар нејасно осећање за исконску тајну света, и не знају да она превазилази основну структуру нашег "ума", боље је да се ману размишљања о таквим стварима. Свет је већ у самој својој основи антиномичан, свет садржи тајну слагања и јединства супротности. Јеванђелист нам од првих речи своје благовести открива ту coincidentia oppositiorum¹⁹ као неки трагичан основни однос међу стварима света.

Логичко објашњење тајне тог противречног међуодноса, дакле такво објашњење после кога она више неће бити тајна, није могуће већ због тога што проналажење разумних "разлога" или "основа" чињенице да је тама противприродно непопустљива, да је супротстављена светлости, значи признање да је та чињеница "природна" и "законита", тј. оправдање саме те непопустљивости таме. А управо то није прихватљиво. Ниједна рационална теодицеја, ни сва настојања да се чињеница зла у свету логички непротивречно помири са свемоћним и свеблагим Богом, логички нису могућа, нису основана, и у исти мах у суштини религиозно нису допустива јер у себи скривају одређено оправдање зла. Овде је допуштено и могуће само оно "објашњење" тог противприродног стања које не би било његово оправдање, него, напротив, његово разобличење. Другим речима: логичко или, ако хоћете, космологичко објашњење непопустљивости таме овде није могуће – овде је могуће само духовно проницање у њену религиозну тајну, заправо откривање истине да је биће таме противбожанско и противзаконито. Такво осуђујуће разобличавање тајне непопустљивости зла јеванђелист даје у речима: "А ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела беху зла. Јер сваки који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла" (Јн 3; 19-20).

Не смемо сметати с ума да "тама" симболише истовремено и зло, и стање "невидљивости", "скривености", "прикривености", док "светлост" истовремено симболише и добро и очигледну видљивост, истинољубиво самооткривање, једном речју – "истину". То јевнђелисти даје могућност да "објасни" (не апстрактно-логички, него конкретно-симболички) непопустљивост таме, њену непропустљивост за светлост. Тама је зло и боји се светлости, дакле оног добра које у исти мах открива оно невидљиво и скривено да би и оно било видљиво. Управо у тој непопустљивости таме, у том њеном скривању пред светлошћу садржан је "суд" – разобличавање таме управо као таме, и њено иманентно саморазобличавање. Да се тама не супротставља светлости, да јој иде у сусрет и дозвољава да је светлост обасја, тад би њен сусрет са светлошћу самим тим значио и њено ишчезавање као таме, њено "просветљење". Међутим, тама се томе противи, слично злочинцу, који се боји да ће његова зла дела бити разобличена; тама се скрива од светлости, као да се прекрива непрозирним велом. Управо тиме, утврђујући се у оном што је обузела, што је успела да скрије од светлости, тама открива своју очигледну разлику, тј. сама разоткрива да је тама, сама доноси "суд" над собом.

Остављамо без разматрања све непојмљиво, све што отвара нова питања у садржају тог симболичког отварања тајне непопустљивости таме. За нас је суштинско само једно. Не "објашњавајући" логички оно што је самом својом суштином необјашњиво, јер је противумно и "тамно", јеванђелист нам ипак даје да некако схватимо како та тама, будући да је унутра немоћна пред светлошћу, може и даље да истрајава у својој непопустљивости пред њом. "Тама" постоји зато што се зла воља скрива од светлости, што је избегава. Свемогућа, божанска светлост у емпиријском свету ипак није свемоћна зато што јој се противи зла људска воља. Метафизички немогуће – ограниченост силе божанског начела светлости у свету – емпиријски је реално.

У петом стиху Јеванђеља по Јовану, у тих свега неколико речи, снажно и дубоко је наговештена велика тема – тајанствена истина да је свемогућа светлост божанског ума, божије благодати у својој основи непојмљиво осуђена на то да у свету трпи себи супротстављену таму – мада та иста светлост, због своје свемоћи остаје и у свету неугасива за таму. Као да је у тој истини сконцентрисана сва суштина хришћанског откривења, хришћанске вере.