Православни Богомољачки покрет у Југославији после Првог светског рата па све до наших дана представља читаву једну духовну епопеју, која није завршена него се продужује



бет1/7
Дата13.07.2016
өлшемі0.57 Mb.
#197613
  1   2   3   4   5   6   7
ДИВАН

ПРЕДГОВОР
Православни Богомољачки покрет у Југославији после Првог светског рата па све до наших дана представља читаву једну духовну епопеју, која није завршена него се продужује.

Шта је овај Покрет био у суштини, изложено је у овој књизи. Они који га нису познавали, осуђивали су га и исмевали. Они који су га површно познавали, односили су се пасивно према њему. А они који су га добро познавали, били су њиме одушевљени, полажући на њ велике наде у правцу духовно-моралног препорођаја српског народа.

Међу овим последњим био сам и ја. Преко двадесет година ја сам активно учествовао у овом Покрету и пратио његово делање. Па како је већина од знаменитих чланова овог Покрета отишла Богу на истину — било да су умрли обичном смрћу било да су намучени и убијени од нациста и комуниста — сматрам за дужност, као један међу најстаријим њиховим пријатељима, да кажем новој генерацији српској, ко су били и шта јесу српски богомољци. Да разбијем маглу сумње односно православности и црквености Богомољачког покрета. Да кажем и покажем, да овај Покрет није био неки протестантски „revival", који плане па се угаси, него један трајан и истрајан верски успон, који је органски растао изнутра, из душа људских жедних Бога, па се постепено ширио изван и раширио свуда међу Србима у Југославији.

Дужан сам да кажем истину о српским богомољцима још и зато што сам био одређен од Светог архијерејског сабора за руководитеља и попечитеља овог Покрета. И био сам то кроз пуних двадесет година. Трудио сам се да овај Покрет простог сељачког народа очистим од спиритизма и сваког секташтва, јереси, раскола и кривоверства, што су у њ уносили странци намерно а домашњи по незнању. И сваке године морао сам подносити извештај Сабору о стању и развитку тог Покрета.

Наш српски Богомољачки покрет је самобитан и самосвојан. Он се заснивао на личним духовним доживљајима појединаца нарочито у дуготрајном ратовању од 1912. до 1918. године, што значи на чудесима. Због тога су чудеса Божја основна нит ове књиге. То је разлог што сам ову књигу назвао „Наука о чудесима".

Богомољачка централа у Крагујевцу издала је од 1919 — 1941. године равно 101 књигу, осим стално издаваног месечног часописа, „Малог Мисионара" и многобројних религиозних брошура и листака. Штампарију овој централи подарио је покојни Михајло Пупин.

При саставу ове књиге ја нисам могао имати под руком сав онај огромни материјал, живећи у туђини последњих 10 година. Саставио сам је на основу нешто сачуваних бележака и личног сећања.

У наше време код Западних народа, особито у Америци и Британији, огромно је порасло научно интересовање за мистериозне упливе онога света на људе као: исцељење сваке болести помоћу вере и молитве, незнани гласови, пророчки снови, необичне визије. Све оно што се раније сматрало сујеверјем простог народа, сада научници са свом збиљом предају емпиричком испитивању, — свега тога необичног, натприродног и чудесног.

Српском народу није потребно то доказивати, јер он сам може пружити доказе онима који не знају. Из свог огромног духовног искуства.

Пуштајући ову књигу у свет, ја се молим Господу Богу да користи свима читаоцима: да обрадује верне, да оснажи маловерне и да поврати вери безверне.


У Њујорку 1952.

Епископ Николај



ДИВАН 1.

САБОР У ДИВОСТИНУ
Хиљаду деветсто тридесет и неке Божје године одржан је сабор Богомољачког покрета у манастиру Дивостину више Крагујевца. После богослужења у цркви Епископ је благословио присутни народ и сео. И други су поседали, али велика већина остала је стојећи као у цркви.

Отац Јован Рапајић, уредник богомољачког часописа у Крагујевцу и наш знаменити духовник отворио је сабор овим речима:

—Браћо и сестре, мислим да се и анђелска небеса данас радују тако великом броју вас сабраних овде у Дивостину, у овом дивном „Девојачком стану". Наш Богомољачки покрет јесте на првом месту покајнички покрет. И ми смо се сви сабрали овде као покајници. Па кад је, по речима Спаситеља, велика радост на небу због једног покајаног грешника, колико ли је тек због толиких стотина покајника! Лептир се радује ливади пуној цвећа; пчела се радује воћњаку пуном цвета; мајка се радује кући пуној деце. А Бог се радује многом народу своме. И ми се радујемо Богу. Наша наука није нека сопствена наша наука, него оно што је Јеванђељем објављено свету. Ми својим духовним преживљајима само потвђујемо ту науку. На грешника прво наилази страх од Бога; од тога страха долази покајање; покајању следи нада у милост Божију, а нади следује љубав која се показује у честој молитви и добрим делима. Све ово ви сте преживели или преживљујете. И сами се буните против старога човека у себи и радујете се новом. Буните се, велим, и дижете устанак против греха у себи и у друштву. Због тога је овај наш Покрет назван Духовним устанком. Као што је српско робље дигло устанак против Агарјана, тако и ми, с Божјом помоћи, покрећемо овај Духовни устанак против греха, који трују, умртвљују и појединце и народ.

Слобода принадлежи човеку као хлеб и дисање. Али, ако се човек или народ ослободи само од спољашњих тирана а остане под тиранијом својих сопствених грехова, тиме није учинио много. Као кад би отерао туђу стоку из свог жита а пустио своју да му поједе храну и остави га гладног. То је неразум против кога ми устајемо. И то је смисао нашег православног Богомољачког покрета или, како је речено Духовног устанка, у српском народу. Са овим ја отварам данашњи наш сабор, и добродошлицом поздрављам све присутне, а на првом месту преосвећеног Владику, свештенство, госте из даљине и близине, као и све вас делегате наших братстава из целе државе, и остале чланове наше.

Потом отац Јован умоли брата Божу Чеперковића да каже реч:



Брат Божа: Доносим вам поздраве од нашег братства у Врњцима. Наше братство јача из недеље у недељу, — слава Богу. И народ што из разних крајева долази у бању, радо се придружује нама после службе Божје и слуша верске поуке и духовне песме у црквеној порти. Неки од слушалаца из даљине у одушевљењу заричу се, да ће и у своме месту основати богомољачко братство. Други опет позивају наше мисионаре да их посете и духовно укрепе. И благодат Божја јавља се међу нама у сили. Као што вели апостол Павле: „Вјера ваша нек не буде у мудрости људској него у сили Божјој" (I Кор. 2,5). — А шта је сила Божја него чудеса Божја, која се јављају и унутра и споља. Тамо где не стиже рука човечија, достиже рука Божја. И што човек не може Бог може. Јер је писано у Сведочанству истине: „Све је могуће Богу". Испричаћу вам један од многих чудесних догађаја код нас. Један наш сусед лежао је узет у постељи пет година непомично. Многе лекарије нису му помогле. Упитају га наша браћа, да ли би он дозволио један скуп богомољаца у његовој кући? Он дозволи. Дошло нас је око тридесет. Читали смо, певали и проповедали. Болесник је најпре пажљиво слушао а потом плакао. И он се почео искрено молити Богу. Оздравио је потпуно, и ево га данас међу нама. Дошао је са мном Прозовите га нека сам он посведочи.

Приступа један плавокоси младић који простим речима потврди све оно што је брат Божа о њему рекао.



— Треба ли већи доказ наше вере и нашег покрета? А ми морамо имати нешто стално и стабилно. Шта је то? То је света црква православна. Ми њу имамо, или боље речено она нас има. Никуд, браћо мимо ње и на супрот њој. Она је извор вере живе, а вера жива опет извор свих чудеса у наше време као и у стара времена. Него само с њом и са њеним благословом. Да нас не преваре разне пропаганде вукова у овчијој кожи. Опростите мени грешном.

Брат Бранко Симеуновић: Браћо моја, и код нас у Босни показао је Господ многа чудеса у нашем покрету, да се тешко довољно надивити сили и милости његовој. На нашем прошлогодишњем сабору у манастиру Тавни доведена беше једна нема девојчица. Духовник је позвао побожне људе и жене из наших братстава да клече и моле се Богу докле он буде читао молитву пред олтаром. Пред вече наста неки велики жагор у народу: „Проговори, проговори!" викао је народ — Кад не би било оваквих догађаја, вера би наша усахнула као трава без кише. Али оваква су догађања честа као пролетња киша од Бога.

Брат Живан Аночић из Шопића: Прост сам ја човек и незнатан. Немам ништа ни у себи ни на себи, чиме бих се могао похвалити сем милости Господа Исуса Христа, пострадалог нас ради и васкрслог. Његова милост покренула ме је на покајање. А то је било овако: Једнога дана кад су звона зазвонила, видим ја многи народ оде у цркву. Мени одједном дође мисао: Ко је луд, ја који никад не идем у цркву или онај бројни народ што сваке недеље иде у цркву? Неко од нас мора да је луд. Неколико недеља та ми мисао није излазила из главе. И сваке недеље ја сам из скривеног места посматрао народ како иде у Цркву питајући се: Ко је луд? Моје срце у то време било је хладно према вери као лед, и тврдо према љубави Божијој као стена. Једне вечери чујем ја како једна жена виче на некога: Јеси ли ти крштен човек? Слушао сам ја ту реч и раније, али нисам је осећао. Сада тек та реч паде на ме као гром. Јесам ли ја крштен човек? — почнем питати себе. Наравно да сам крштен, али своје крштење ја сам сасвим претрпао мојим гресима, тако да сам постао као некрштен. Те ноћи чујем ја нечији глас који ме стално пита: Јеси ли ти крштен човек? Нећу вам дуљити како ме то мучило дуго и дуго. Онда ми дође мисао да седнем и испишем све моје грехове од детињства. Поваздан сам радећи премишљао о својој прошлости и шта сам све згрешио, а у вече сам записивао у књижицу. Када сам сву књижицу исписао, не смеднем се исповедити од стида пред нашим парохом протом Харитоном, него одем чак у Мачву код попа Туфегџића, који је био хаџија и наклоњен богомољцима. Предам њему књижицу мојих грехова. Он ми очита молитву и много поучи. И ја се вратим у Шопић лак као да сам збацио са себе врећу камења, и тако радостан да сам плакао од радости. Од тога дана ја бројим године мога живота. До тада ја сам био мртав, а од тада сам жив. То је, браћо моја, највеће чудо Божје које сам ја до сада чуо и сазнао. Према томе, не вреди нам ни само крштење без покајања. А кад дође човеку покајање, дође му и жеља да извршује све што црква прописује. Тако је било са мном. И од мога покајања, чим звоно зазвони, ја сам с народом редовно ходио у цркву. И често сам себи говорио: није народ луд него сам ја био луд. Јер неверовање је лудило, према Светом писму.

Отац Алекса Тодоровић: Ваше Преосвештенство, оци и браћо. Код нас није световни обичај да се једна скупштина испуњава и завршава само говорима. Код нас се на скуповима и саборима речи смењују песмама а песме молитвама. По учењу Божјег апостола: „Реч Христова треба богато да се усели у вас", а то не бива без духовних песама, ради чега ми се учимо и саветујемо и утврђујемо „са псалмима и појањем и пјесмама духовним, у благодати пјевајући у срцима својим Господу" (Кол. 3,16). Зато ја бих молио брата Божу, као одличног појца, који је и црквени појац у Врњцима, да почне једну од наших богомољачких песама, а ми сви да му следујемо.

Сви устају, брат Божа отпочиње а сав збор пева:


Помози нам, вишњи Боже,
Без тебе се ништ' не може:
Ни орати, ни копати,
Ни за правду војевати.

Помози нам, вишњи Боже,
Без тебе се ништ' не може:
Ни родити, ни умрети,
Нити болест преболети.

Помози нам, вишњи Боже,
Без тебе се ништ' не може:
Ни грешнику покајати,
Ни са братом запевати.

Помози нам вишњи Боже,
Без тебе се ништ не може
А с тобом се све постиже
И у вечни живот стиже.

За време док смо ми певали зауставише се кола пред капијом Дивостина, и к нама се упутише три непозната човека. Приступише епископу и представише се. Најпре се представи један од њих, — који је говорио српски, — као неки виши чиновник из Београда, па онда он представи другу двојицу који беху Енглези. Један од њих звао се Патерсон, књижевник и новинар из Шкотске, а други Карингтон, пастор из Велса. Кад ми завршисмо песму, устаде Карингтон па нам рече.

  • Нисмо дошли међу вас случајно, него баш намерно. Чули смо за хришћански Богомољачки покрет међу Србима, па смо желели да га упознамо. За нас двојицу ово је срећна прилика да се нађемо баш на вашем годишњем сабору. Ако нас примите ми ћемо вам бити благодарни, — ако ли нас не примите, ми ћемо се без зловоље удаљити.

  • Примамо, примамо! зачу се из многих грла.

И наш рад се настави.

Брат Стеван Толић, учитељ из Вуковара: Доносим вам поздрав из Даља од нашег братства. Наше братство стално се умножава Под силним утисцима наших јулских молитвених скупова на Водици многи се враћају вери и уписују за чланове. Срео сам се ове године на Водици са једним пријатељем интелектуалцем, који је мене као учитеља раније исмевао због „лудовања са простачком масом". Пре две године на Водици он је слушао многе беседе и исповести. Нарочито га је дирнула реч брата Мисе из Крагујевца, који је опомињао да свак треба да се опомиње своје смрти, да би исправио свој живот. Јер, вели у Светом Писму стоји: „Сети се дана смртнога, и нећеш никада згрешити". Узбуђен и потресен он ми потом рече: „Много сам пута ја стајао над мртвацима, и осећао сам се као да стојим над мртвим кладама. Међутим, сад ми сви они мртви стоје пред очима и гледајући њих као да у њима гледам себе мртвога". — Овог лега видео сам га опет. Сасвим други човек: без раније гордости и осионости, кротак, смеран и мио. Вели: „По крштеници ја сам стар 35 година, али уствари, стар сам само две године, од мога новог рођења. Ја сам човек школован, могу рећи и врло начитан. И ценим школоване људе. Али ми још звуче у ушима речи једне мајке: „Ја им дадох анђела и они ми вратише ђавола; т.ј. од побожна детета направише безбожника".

Брат Танасије Настић из Сарајева између осталога рече: Кажу за камилу, коју иначе зову пустињска лађа, да кад се у некој оази добро напије воде, може да издржи по седам дана без воде. Слично је то и са мном. И ја загасим своју духовну жеђ једном у години на оваквим нашим годишњим саборима, па добро запојен духовно осећам се кроз целу годину сит, бодар и задовољан. Ја сам живео дуго у Америци, и посећивао сам неке протестантске скупове у покрету званом „ревајвал", али нисам ни из далека осетио дух братољубља и нежности коју осећам овде. Знајте, да само Православље носи овај чаробни дух братољубља, који дух ја осећам и овде свим бићем својим као и на свима нашим годишњим саборима.

Брат Алекса Ристић из Тузле рече; да певање духовних песама највише утиче на народ. То је постало тако популарно у Источној Босни да се често чују и муслимани како певају наше духовне песме по кућама и њивама. Није узалуд Апостол Павле препоручивао хришћанима да на својим скуповима певају духовне песме и псалме. Велика је сила у песми. Јер духовне песме ублажују и сједињују људе. На световним зборовима само се говори и критикује а не пева. И ако се пева, пева се људима а не Богу. Потребно је да имамо што више духовних песмарица.

Брат Петар Козлић из Шашинаца рече, како су фрушкогорски манастири средиште овог духовног Богомољачког Покрета за сав Срем. Око Раванице ми околни сабирамо се као деца око мајке. О нашим видовданским саборима воде се разговори по Срему целе године. И ти сабори бивају из године у годину све већи и величанственији. Наша браћа и сестре певају на тим саборима дан и ноћ. Да, и по целу ноћ! И то је чудо за народ, раније невиђено. Добро рече брат Алекса, духовна песма је наше моћно средство. Песма привлачи, учи и одушевљава народ. И како сазнајем свуда су манастири праве жиже нашег покрета. Они су кроз то добили нов смисао и нов задатак. И постали су веома мили народу. Раванички игуман о. Макарије захвалио је богомољцима и јавно рекао: „Раније се о Видовдану овде смејало, пило, играло и веселило, и од тога нико није имао вајде. Ви сте унели сузе у ово светковање, којим се оно освећује. И од кад су дошле сузе покајничке, почела су се јављати и многа чудеса од молитава над ћивотом светога Кнеза Лазара". Зато, браћо, треба да поштујемо наше свете манастире и да се што чешће у њима састајемо. Кроз манастире српски народ је утврђен и одржан у вери православној. А Хилендар је почетно и неугасиво жариште духовне просвете за Србе.

О. Јован Рапајић: Ја поткрепљујем мишљење брата Петра, односно манастира. Сама душа народна тежи ка манастирима. Ма где да објавимо наше саборе изван манастира, они су или слабо посећени или прођу без великог замаха и надахнућа. Као да нас душе наших светих предака, оснивача манастира, привлаче ка овим светилиштима. Сетите се само наших сјајних сабора у Студеници, Тавни, Сестрољину, Жичи, Фенеку, Боговађи, Светом Роману и Светој Петки. Каква духовна сила и каква саборност! Зато мислим да би и у будуће требало да држимо наше годишње саборе у манастирима.

Сви вичу: Тако је! Хоћемо! Без нашег Покрета, наши би манастири опустели.

О. Јован Рапајић: А сад бих ја молио брата Петра да исприча онај чудесни случај, који је он нама неколицини причао у Крагујевцу, Брате Петре, ја знам да те твоја скромност уздржава од тога, али општа корист захтева то од тебе.

Брат Петар Козлић: Свакоме бих ја то отказао, али ко може отказати ма шта нашем великом духовнику, труби православној, оцу Јовану? Случај на који он мисли јесте следећи: „Имао сам ја у Врднику једног блиског друга из детињства. Видевши мене међу богомољцима и слушајући моје речи, он ми је често с презиром говорио: „Та шта је с тобом, Перо? Куда идеш са овом сујеверном и неписменом руљом? Зар је то твоје друштво? Та наука је доказала да нема ништа после смрти. Све се свршава између колевке и гроба. То је наука доказала". На то сам му ја одговорио: Христос је већи од науке. Његова наука јесте наука над наукама. Да су твоји научници мени доказивали да постоји живот после смрти, ја бих веома сумњао. Али нам је Христос доказао и показао, да такав живот постоји и да ћемо се сви ми морати једнога дана јавити на Страшном суду Божјем да одговарамо за своја дела. И зато ја не сумњам. — На то је мој друг јаросно викао: „Та немој бити луд. Иди на гробље и вичи, хоће ли ти се ко од мртвих одазвати?" А ја сам му на то: Мени није нужно да вичем мртве и да их питам оно што ја посигурно знам од мога Спаситеља. Шта се најзад догодило? Он је изненада умро. После неколико дана он се поче мени јављати. И без позивања један мртви је проговорио из онога света. И то је био он. Говорио ми је: Перо, мој Перо, ти си био у праву. Ја сам био луд а не ти. Опрости што сам те вређао. Постоји заиста духовни свет у који ја нисам веровао. Али духовни свет је двојак. Ја сам у оном тамном и жалосном где је грижа савести и шкргут зуба. Моли се Христу за мене. Моли се, моли се, молим ти се. И узми трубу и путуј по целом народу српском, па труби и позивај на покајање све оне бедне лудаке какав сам ја био. Говори научницима нека гледају своју зоологију и минералогију а да се не уплићу у духовне ствари које не знају. Постоје научници за духовне ствари, а то су хришћански свештеници".

Један брат од Смедеревске Паланке поче се жалити на месног свештеника што забрањује братске састанке ноћу.

Брат Петар Старчевић му одговори, да је свештеник био у праву. Јер ти састанци су спиритистички. Богомољачки покрет одбацује спиритизам као ђаволско кушање. И стари пророци су осуђивали спиритизам као што смо то сазнали од наших свештеника на сабору у манастиру Петковици. И црква православна неће за то ни да чује. Мој свештеник је у цркви објавио народу да неће причестити ни једног спиритисту.

Око тога отпоче се мали жагор на оном крају где беше онај брат од Паланке.



Отац Мисаил предложи да се отпева једна песма, а отац Алекса отпоче својим симпатичним јелејним гласом и сви прихватише ону дивну песму која је дошла из душе народне, а састављач јој се не зна:
Не греши, брате, Христос умре за те.
Сваке ноћи, сваки дан


Буди опрезан!

Дани се крате И броје на сате.
Сваке ноћи, сваки дан


Буди опрезан!

Пред Богом стоје Све мисли твоје.
Сваке ноћи, сваки дан


Буди опрезан!

Анђели пазе На твоје стазе.
Сваке ноћи, сваки дан,


Буди опрезан!

Бележе дела Црна и бела.
Сваке ноћи сваки дан,


Буди опрезан!

Чините дела Света и бела,
Сваке ноћи, сваки дан,


Буди опрезан?

За све се суди, Стрепите, људи.
Сваке ноћи, сваки дан,


Буди опрезан!

Јер ће вам, људи, Господ да суди.
Сваке ноћи, сваки дан,


Буди опрезан!
Са овим је завршена прва седница нашег сабора у Дивостину.

ДИВАН 2.

У ДИВОСТИНУ
Од братства Великокикиндског први је узео реч Брат Нико Кекез: Он отпоче да говори о постанку њиховог братства, о тегобама које су имали у почетку. Једино владика Темишварски Георгије Летић био им је наклоњен. Свештеници су их подозревали а народ их је сматрао за неке нововерце. Но то се догађало и на другим местима, све док свештеник није схватио тај покрет као дар Божји српској цркви. Због тога извештај брата Нике није изазвао никакво чуђење. Али даља повест његова заиста је све изненадила и зачудила. Он је причао следеће:

„И кад бих хтео, браћо, нешто лицемерити пред вама, ја то не бих могао. Јер ја сам мртвац жив опојан. И нисам ја сам, има нас у Кикинди четрдесет богомољаца — нешто живих нешто умрлих, који смо за живота опојани као мртваци. А то се догодило овако: У прошлом Светском рату који је водила Аустрија против Србије, ми у Кикинди били смо извештени да су скоро сви свештеници из Краљевине Србије и Црне Горе одведени у ропство! Међу њима и митрополит црногорски Гаврило. Како се проносио глас, да ће и наши попови из Баната бити одведени, а рат се може продужити, то смо се мина једном састанку питали, па ко ће нас опојати кад умремо? И тако, реч по реч, тамо, амо, сви се сложимо да умолимо наше свештенике да нас живе опојају, док се не буду одвојили од нас. Умолићемо Бога да нам то прими као посмртно опело па ма кад умрли. А свак је у то време очекивао смрт сваки дан. Рачунали смо да је боље свршити опело пре смрти него никада. Наши свештеници мало су се колебали да то учине, но најзад су пристали. Кад се опело вршило, ми смо плакали али нисмо туговали. Могу вам рећи, да је по свршеном опелу мир завладао у душама нашим, и ми смо били готови без страха поћи у тамницу, у огањ, под мач или на вешала Христа ради. И никад нам Христос није био дражи ни ближи. Неки од тих четрдесет су умрли, као сужњи или као слободни, а ја сам са још неколико другова ето у животу. Размишљајући о том, да ли смо добро учинили или не, сетили смо се приче о Марији која изли мирисе на ноге Исусове. Па кад се неки зли људи љутише на то Исус одговори: „Не дирајте у њу, она је то дохранила за дан мојега погреба" (Јован, 12, 3-7). А то му је, уствари, био погребни чин унапред, пре смрти на Голготи. Тако и с нама у Кикинди. Нека нам се опрости ако погрешисмо. Али ми смо после рата у онај дан нашег опела чинили многе милостиње и хранили многу сиротињу, ево већ неких петнаест година.



Једна сестра из Чуруга: Наше братство у Чуругу је велико и старо. Чули сте можда, да је наша црква највећа у Војводини. Али поред велике цркве ми имамо и друге две величине, прво нашу дугу богомољачку прошлост, а друго нашег духовног учитеља и вођу проту Теофановића. О нашем покрету у Чуругу писао је још давно знаменити прота и ректор Карловачке богословије Јован Вучковић. Писао је он са љубављу и разумевањем, резилећи једног црквеног старешину, који је све нас презирао и поништавао. У оно време ја сам као девојка пешачила с нашим бачким и банатским богомољцима у наше славне манастире почев од Војловице и Ковиља па до Раванице и Прибине главе. Онда се то звало „Мали Хаџилук". Ко би три пута учинио тај хаџилук, сматрао се као поклоник Свете Горе. А ко би седам пута, сматрао се као поклоник Гроба Господњег у Јерусалиму. Девојке су ишле на тај хаџилук пред удају за срећу у браку, а старци и старице за спасење душа. Пред полазак постили смо по три дана, и још три дана у манастирима, па би се седмог дана причестили у оном манастиру у коме би се затекли. Многи су од нас ишли боси, као да идемо на Христов Гроб, а успут смо појали црквене и духовне песме. На путу ми смо били за неке чудо а за неке чудовиште. Једног лета беше велика суша. Све да се спаруши. Кад ми кретосмо на наш хаџилук у Фрушку Гору, молише нас сељаци да се у манастирима молимо за кишу. И ми смо то учинили. У сваком манастиру духовници су радо читали молебан за кишу по нашој жељи. Кад смо били у Шишатовцу, паде киша само онако како душа хоће. То се у Чуругу приписало нашем хаџилуку и молитвама. И углед нашег братства врло порасте. Нека је слава Богу који даје и узима.

Игуман Сретењски отац Атанасије исприча, како је он под упливом Богомољачког покрета отишао у монахе. У његовом селу Бресници богомољство је почело расти после Светског рата. Ојачало је нарочито трудом Попа Алексе Тодоровића, који је тачно онако живео како је људе учио. Србина је тешко занети лепим речима без добрих дела, као ни шареним банкотама без златне подлоге. Српски народ осећа се усамљен у овој новој држави Југославији. Све му је некако постало страно и у његовој сопственој кући сем цркве православне, која једина чува српско име, светиње и традиције, још и барјак национални са крстом. Зато, мислим, да греше они свештеници који с презрењем гледају на овај народни покрет који значи покрет ка Богу једног мученичког народа, одвојеног, несхваћеног и занемареног од интелигенције. Неки попови не желе богомољце у својој парохији бојећи се њих као неке моралне контроле над њиховим животом. Други опет не желе их зато што богомољци захтевају да се уредно служи у цркви. А ја вас уверавам, да многи богомољци, иако нешколовани, знају и разумеју богослужења као да су учили богословију. Ето од чега зазиру нека браћа свештеници. Жале се кад им је црква празна, а опет није им драго кад је црква пуна. Ко ће им угодити? И зашто онда нашу свету цркву називамо народном? По Божјем промислу и молитвама Светога Саве овај се покрет ка Богу почео ширити по свој земљи нашој одмах после рата. Почео се ширити баш кад је најпотребнији био, кад смо после сјајних победа у биткама почели трпети морални пораз за поразом у миру не стидети се ни Бога ни своје историје. Само нас Бог може спасити јер смо, кажем вам, на ивици пропасти. Зато Њему једином треба скрушено да се молимо.

Прота Мика Поповић из Бачине: Ја бих хтео да поновим и на овом сабору оно што сам изјавио на сабору у Светом Роману. А то је да сам се ја осетио правим Божјим свештеником од онда од када сам прихватио богомољце, разумео суштину овога Покрета и благословио братство у Бачини. Како и не бих? Од тада ми је црква увек пуна и препуна. А срце моје пуно нове снаге и радости. Ја препоручујем сваком свештенику, да учини што сам ја учинио. Богомољачко братство у парохији то су крила свештенику. Да је овај Покрет пренет из Француске или Енглеске, сви би га сервилно прихватили. Али зато што је он самоникао у нашем простом народу, многи га подништавају. А ја се питам: Шта велико у српској историји није поникло из простог сељачког народа — устанци, династије, војводе, светитељи, хероји, мудраци, песници, државници? Ми треба да се поносимо тиме што се овај религиозан Покрет јавио баш у нашем простом народу и из народа. Жао ми је рећи, да наша интелигенција више толерише атеизам него богомољство. А то не може одвести добру ни народ ни државу.

Брат Милија Ристивојевић од Пожеге говори о разлици судова Божијих од судова људских. Догодило се тамо на падини Каблар планине, да један осион и самовољан човек упадне у кућу једног мирног сељака. Тражио му је нешто што сељак није могао дати, и он га убије крај огњишта. На суду неколико адвоката бранили су убицу, те овај буде осуђен само на једну годину дана затвора. Апелација и Касација потврде овакву пресуду. Народ је очекивао много строжију казну. И праведна казна је дошла, али не од људи него од Бога. Кад се убица вратио из Пожаревачког затвора он је пијан шенлучио по граду и викао, како ће он убити свакога кога хоће, па ће издржати опет једну годину затвора. Тако он, а друкчије Бог. Те исте године на Тројичин дан оде он на неко весеље. Предвече, на повратку кући, надуше се небеса и засеваше муње, и он се склони у неку кошару. Заблиста муња, загуде облаци, и гром удари у кошару, убије га и сажеже заједно са кошаром. Јавила се правда Божија — говорио је народ и радовао се без злурадости. Тако се и у наше дане обистинила реч Господња: „Ваше мисли нису моје мисли, нити су ваши судови моји судови, ни ваши путеви моји путеви. „Бог је велики и праведан.

Пера Кнежев: Зовите ме Бата из Баната. Није важно знати моје име. Само хоћу да се зна истина о овом Духовном устанку и како је он отпочео код нас преко. Сада је он најјачи овде у Шумадији. Божја је воља да тако буде. Прво зато што је у Шумадији отпочело спољашње ослобођење Српства, па је право да отпочне и унутарње, духовно. Оно од мухамеданаца, ово од греха. Друго и зато што је овај Покрет у Србији примљен од свештеника у Шумадији. Међутим, богомољци су се јавили код нас у Банату много раније као пламен који је букнуо и угасио се. Ево како је то било, по причању моје тетке из Српскога Падеја, старе деведесет година. Углавном, Бог је покренуо једног човека а овај многе људе.

— „Знај синко, причала ми је моја стара тетка, да је благословена кућа Милетиних. Из те куће био је покојни хаџи Витомир Милетин, први богомољац у овој земљи. Не знам кад се родио али памтим да је умро на три године пред први српско—турски рат. Вито је био црквени појац. Био је кажу начитанији и од неких попова а појао је лепше од свију. Био је црквени појац, и то бесплатни. Говорио је овако: „Не појем ја за плату земаљску, него за плату небесну која је много већа. Земаљска пролети кроз уста за месец дана, а небесна остаје увек и до века. И тако, мада ја бесплатно служим цркву, ја сам најскупљи појац на свету".

Тако је он говорио а ми би слушали и ћутали. Вито је стално учио људе да не брину толико о пролазноме колико о вечноме. Говорио је о посту и молитви, о поклоњењу светињама, о милости и љубави. Оштро је викао на пијанице, коцкаре, дуванџије и псоваче. Истина онда је свега тога мање било, али свака зла почела су се била већ увлачити и међу наш честити српски народ. На чика Виту нико се није љутио када је викао. До хаџилука звали су га чика Вито, а после хаџи Вито. Улетео би чика Вито у биртију па испретурао полиће испред Срба, разбацао карте, а цигаре из уста па под ноге. Псовачима је викао: „Што не псујеш ђавола, него свеце и крст". И кажем, нико се није љутио на Виту и сви су се стидели. Знали су да он виче из љубави а не из мржње. Свештеника је поштовао, прости Боже, као самога Христа. Данас то већ није тако, него чим почне побожно живети, одмах виче на свештеника, и прави се већи поп од попа. Онда је чика Вито са неколико Банаћана отишао на хаџилук, на Божји Гроб. Када се вратио, дочекан је баш као цар или патријарх. Свакоме је донео нешто из Јерусалима. И мени је дао овај крстић с којим ћу и у гроб поћи. Хеј, хеј, да ми је да душа буде у оном свету где је и хаџи Витина.

Онда се догоди те му умре син од девет година. Мислећи да је то због његовог греха, Вито запости тешко. Заветовао се постити до смрти без зејтина. И то је одржао. Све је кувао само на води. Лежао је на голој земљи. А уочи среде и петка и великих празника преклечао би целу ноћ на молитви. Па онда, синко, имао је Вито виђења и снове. Он је ,све то писао у једној књизи а у другој опет описао је он свој хаџилук на Свети Гроб. Те његове књиге народ је читао са уживањем. Сада ето нигде ни једну да нађеш.

По некој Божјој наредби Вито је подигао у својој авлији један велики крст. Ту је народ долазио недељом пред вече и ту је Вито беседио до саме смрти. Знам, синко, да су се код тог крста многи болесни људи излечили. У оно време говорило се за болеснике: „Води га под Витин крст". Кад је хаџи Вито умро, хиљаду душа било је на његовом погребу. Ту су били Срби и Румуни и Цинцари, па чак неки католици и лутерани. Сви су га сматрали за свеца. Кидали су парчад од његовог покрова и носили кући. Ето, тако је то било, синко. Смрћу Витином богомољци се умање. Остали смо само неколико нас који смо код Вите учили и који то држимо у тајности. А сад чујем да је Богомољачки покрет потресао сву земљу Србију. Хвала Богу".

Кад сам ја рекао мојој тетки, да се крећем на овај сабор она се заплакала и рекла ми: „Иди, синко, макар и пузећи. Поздрави сву богомољачку браћу и сестре и спомени и хаџи Виту, да би се његова праведна душа радовала на ономе свету.

Сви су узвикнули: Бог да му душу прости!"

Потом су се ређали говори још неких братствених изасланика. Најзад узе реч —



Игуман Мина: Молим да примите сви к знању да је ручак спремљен од стране манастира Драче за све.

Сви у глас: Хвала, хвала оче игумане, али ми смо сви понели собом хлеба.

Брат Ранко Миленковић из Драгачева: То је наш стари српски обичај, понети собом и за себе и за другога. Нарочито кад се иде на богомоље, на литије и на црквене саборе. Бар тако ми српски сељаци, сваки носи јестива колико може бити за двојицу или за тројицу. Тако смо примили од старих па тако и ми држимо. Да нисмо ником на терету.

Чиновник из Београда; Ја сам превео овим Енглезима оно што је брат Миленковић рекао и они се извињавају и кажу да код њих није такав обичај, него свак се брине само за себе ма куд да иде. Они нису понели ништа. Ако би остали овде на ручку они би платили.

Брат Ранко: То никако да се не дозволи, да се не срамотимо. Гостопримство је света заповест Божија. Какво плаћање! У механи се плаћа. Не требају нам њихове паре. Ми их позивамо да нам буду драги гости. Гост је код Срба господар у кући, а домаћин слуга. Ево и ја их сам могу почастити ручком из моје торбе, а ово је српски манастир где смо сви као у својој најмилијој кући. Од свих домаћинских кућа у српској земљи манастир је најстарија.

Епископ је благословио трпезу и сви су поседали за обед. По завршетку обеда епископ је узнео молитву благодарности, а народ је потом отпевао ову своју благодарну химну Богу:


Хвала теби Боже, Домаћине драги,
Хвала ти и слава, Родитељу благи.
За трпезом твојом ми смо гости били,
Задовољно јели, задовољно пили.
На посао сада сложно одлазимо,
Но пре свега Теби хвалу узносимо.

Тебе признајемо као хранитеља.
Тебе прослављамо као спаситеља.
Теби се клањамо, пред Тобом стојимо,
Пред Тобом стојимо, песму Ти појимо.
Слава Ти и хвала, Домаћине драги,
Слава Ти и хвала, Родитељу благи.

О свесилни Христе, Спаситељу славни,
Теби од нас хвала, Боже православни.
Ти рибаре призва, прослави убоге,
И са пет хлебова Ти нахрани многе;
С пет хлебова малих и са пет рибица —
Још преоста пуних дванаест котарица.

Препун си богатства, доброте и миља,
Трпеза је Твоја препуна обиља.
Домаћину нашем подај много хлеба,
Да би и он дао сваком коме треба.
Нека му се име до небеса гласи,
А кандило никад да му с'не угаси.



Достарыңызбен бөлісу:
  1   2   3   4   5   6   7




©dereksiz.org 2024
әкімшілігінің қараңыз

    Басты бет