ИНФОРМАЦИЈА И ЖИВИ ОРГАНИЗМИ

ИНФОРМАЦИЈА И ЖИВИ ОРГАНИЗМИ

Да ли безоблични камен носи у себи било какву информацију? Оставимо за сада то питање без одговора, јер, ако ми не можемо да примимо неку информацију, то још не значи да ње уопште нема. Међутим, ако само летимично погледамо неку таблицу кинеског писма, чак и ако не знамо кинески, лако ћемо закључити да је ту нешто записано, да је ту унесена нека информација.

На сличан начин, када кроз електронски микроскоп погледамо на живу ћелију, увидјећемо потресну количину савршено очигледно записаних информација. Школска знања из цитологије и органске хемије дозвољавају нам да понешто од тога и разумијемо.

Хромозоми (тачније, молекули ДНК) сами по себи представљају цијелу књигу, написану ријечима (генима) које се састоје од четири слова - нуклеотида, који се понављају у различитим комбинацијама. Пред нама су већ два нижа нивоа информација: код и његова синтакса. Та књига (која више личи на перфорирану траку) дјелимично се преписује на другу, њој сличну траку - информациону РНК, а ова, са своје стране, на бјеланчевину, одређујући јој структуру. Алфабет језика бјеланчевина не садржи више само 4, него 20 слова, и свака "ријеч" од три "слова ДНК" означава једно "слово" бјеланчевине - аминокиселину. Ћелија посједује посебни механизам контроле правилности преписивања и "превођења" информације са језика ДНК на језик бјеланчевина. Бјеланчевина, "преписана" и састављена правилно, мора да изврши свој задатак у ћелији: напримјер, да послужи као катализатор за неку другу реакцију. Смисао постојања дате бјеланчевине се и састоји у томе - да изврши свој задатак. У томе се састоји семантички ниво информације преписане из ДНК, односно, њено значење. Свеукупност значења свих информација једне ћелије је у томе да она расте, да се репродукује и извршава неке функције у организму. То је циљни ниво информације у ћелији.

У XX вијеку човјек је постао способан да прочита слова у ДНК и да дјелимично разумије информацију која је тамо записана. То је он доживио као достигнуће својег разума и техничких могућности савременог доба. Али, погледајте ово: ако способност да се нешто прочита и разумије претпоставља постојање разума, како је онда могуће не видјети бесконачно супериорни Разум Онога Који је написао све то што се може прочитати, и неизмјерно више од онога што је прочитано, Онога Који је сачинио и сву информацију и сав систем њеног кодирања?!

Ако радимо са информацијом, она мора да се потчињава својим законима, којима се потчињава и у свим људским - много примитивнијим и грубљим - информационим системима. На свим нивоима ми јасно видимо како нам се предаје информација живота: код, синтакса, значење. Као пријемник информација може да послужи човјек, ако посматра сву ту слику. Ако посматрача (човјека) нема, онда је пријемник информације Сам њен Источник. На сличан начин и констркутер авиона, када посматра његов пробни лет, бива и источник и пријемник информације.

Овдје треба истаћи и колосалну густину записаних информација у молекулу ДНК. Сваки од четири нуклеотида може се описати помоћу двају бинарних цифара - битова: напримјер, 00 - први нуклеотид, 10 - други, 01 - трећи, 11 - четврти. Познат је број нуклеотида у ДНК, позната је и запремина њене спирале. Можемо израчунати колико се бита информације садржи у јединици запремине "инфоскладишта". За обичне молекуле ДНК та густина информације износи 10²¹ бит/cm³, а у најсавременијим електронским микросхемама она износи 4*10⁷ бит/cm³. Разлика је у 13 потенција! Општа сума свих информација, записаних у свим библиотекама свијета, процјењује се на 10¹⁸ бита. Када би та информација била похрањена у молекулу ДНК, за њу би било довољно мјеста да стане на 1% запремине једне главе једне обичне чиоде. Када бисмо сву информацију свих библиотека свијета записали на микросхеме, висина такве схеме, када бисмо је слагали по стопама, она би се протегнула - од Земље до Мјесеца.

Није ли таква густина тако сложене информације још једно бљештаво свједочанство премудрости Творца, Који не само да је створио саму информацију, него је нашао супериоран начин да је тако компактно запише?

Два човјека слушају једну те исту музику или стихове, чују сваки звук, разумију сваку ријеч или мелодију. Да ли ће они једнако доживјети информацију на њеном семантичком нивоу?

Два ученика изучавају један те исти предмет биологије у школи, одговарају на испиту за једну те исту "петицу" процес синтезе бјеланчевине. Да ли су једнаку информацију из прочитаног и схваћеног извукли оба, ако је један ученик вјерник, а други - материјалиста?

И тако, значење информације није одређено само синтаксом и кодом предане поруке. Паралелно са закодираном информацијом постоји и допунска информација, која се не може изразити кодовима, и која је одређена особинама - како предајника, тако и пријемника. Али пошто и предајник и пријемник јесу разум, а разум је својствен личностима, и за сваку личност је он савршено посебан, на овом мјесту се завршава област науке.

Информатика спада у област науке само док баратамо са материјалним носиоцима информације. Информација која је кодирана и предана материјалним носиоцима је објективна. Будући записана, она се више не налази у разуму предајника или пријемника. Њу може да прими било који трећи посматрач, он може да схвати њен код, синтаксу, семантику (барем до одређеног степена), може да израчуна количину информација, да је преведе на други језик или други носилац и тд. Све ове дјелатности спадају у област науке, која неизоставно захтјева да у предметима свог изучавања постоје неке објективне закономјерности и да се запажања и експерименти могу поновити са истим, предвидивим резултатима.

Чим почнемо да причамо о информацији која не може да се кодира, област науке се ту одмах прекида. Али не може се рећи да се сво људско знање ограничава само науком или информацијама које могу да се кодирају (изразе ријечима). Религиозни живот, сама вјера човјека - у значајној мјери представља информацију која не може да се кодира, да се изрази ријечима. Признавајући да таква информација постоји, нећемо о њој наставити да разговарамо, јер смо се договорили да ћемо овај разговор држати строго у оквирима науке.

Исто тако нећемо разматрати и предају информација која се одвија изван материјалних носилаца. Да ли је информација способна да буде предана баш тако: уопште изван синтаксе и кода, без икаквих ријечи, без икаквог звука или читања, да би семантика Источника била непосредно предана пријемнику? У свакодневном животу тога, наравно, нема. Али то не значи да такве предаје уопште не може бити. На крају крајева, сва откровења из нематеријалног свијета, без обзира на њихов садржај, истинитост или лажност, предају се управо на тај начин. Понекад се за означавање таквог начина информационе размјене употребљава ријеч "телепатија".

Пошто једину основу за откровење у смислу начина предаје мисли представља само Бог, само Он има право да пресуђује када се ту предаје истина, а када лаж. Слово Божије нас учи да је у својем садашњем стању човјек практично неспособан за истинска Божанствена откровења, и да на тај начин он општи најчешће са свијетом демона, што, нормално, човјеку неће донијети никаквог добра, ни у овом, ни у будућем животу. Изразивши ову кратко али грозно упозорење читаоцу против било каквих занимација са телепатијом, оставићемо без пажње и тај предмет, пошто ни он не спада у област науке.

Са поменутим природним законима подробније и конкретније ћемо се упознати на лекцијама креационе астрономије и биологије. За сада покушајмо да себи појаснимо и запамтимо законе о којима смо говорили у овој лекцији.

1. Енергија затвореног система настоји да се уз очување своје опште количине исквари квалитативно, односно да пређе у топлотну енергију хаотичног кретања материјалних честица (други принцип термодинамике).

2. Информација није у стању да створи саму себе; њу ствара само разумни извор, за разумног пријемника. Сама по себи информација није материјална, пошто не зависи од свог материјалног носиоца.

3. Приликом предаје и чувања на материјалним носиоцима, информација се не повећава и не побољшава. У идеалном случају она остаје иста, а у реалном - дјелимично бива изгубљена и/или бива дјелимично оштећена шумом (бесмисленим скупом паразитских кодних сигнала).

Из наведених закона проистичу сљедећи закључци:

А. Свијет је имао почетак у времену, пошто не би могао бесконачно дуго постојати по својим садашњим законима. Ово проистиче из другог принципа термодинамике и расподјеле нуклеарних потенцијала.

Б. Свијет је створио Разумни Творац, пошто сав свијет носи информацију (а нарочито све живо), а информација не ниче изван разума.

В. Потчињавајући се савременим законима, природа није способна да саму себе побољшава или да се развија у правцу усложњавања своје организације, пошто се енергија и информација у њој не чувају нити побољашавају самопроизвољно, него се кваре, квалитативно се погоршавају. Другим ријечима, то значи да је узлазећи самопроизвољни развој (еволуција) немогућ. Неопходно је учешће вањског разума и довод усмјерене енергије са стране.

Попут енергије и информације, и сама материја тежи ка кварењу, ка губљењу квалитативне разноврсности. То смо видјели на примјеру нуклеарних реакција које воде ка уништавању лаких и тешких елемената, до најстабилнијег и највјероватнијег "средњег" стања. Исто то видимо и у хемији. Чисте твари стреме да се неповратно помијешају или сједине у стабилна једињења, која су иначе погубна за живот: оксиде, нитрате, сложена једињења. Смјеса и стабилно (а због тога и погубно!) једињење су вјероватнија и енергетски рентабилнија стања, као што је топлотна равнотежа вјероватнија од разноликости температура, а "шум" вјероватнији од осмишљеног сигнала. Тамо гдје се ствари препуштају самим себи и вољи случаја - тамо свијет стреми да се преврати у гигантску депонију смећа, тамо господаре смрт, распад, разрушење и хаос, а никако не узлазећи еволуциони развој.

Они који не признају разумног Творца, принуђени су да разум и свемоћ приписују самој творевини, тј. материји и енергији. По томе су веома слични древним паганима (који су сунцу и огњу приписивали божанствене особине), тако да им мало вриједи то што своје погледе на свијет они гордо проглашавају научним.

Није случајно то што се у школским уџбеницима сви закони који су овдје споменути једноставно заобилазе, без обзира на то што су они универзални а јако прости за објаснити. Школско образовање и даље остаје исто онако идеологизовано, као што је било и за вријеме владавине атеизма; тако је не само у нашој земљи, него и у цијелом свијету. Зна се да је, чим су се у генетици појавила размишљања и идеје са позиција информатике, па и када се појавила сама теорија информација, и једно и друго одмах у СССР-у проглашено за "буржоазну лаженауку", а сами научници који су се одважили да такве идеје изнесу у јавност платили су за њих лишавањем слободе или чак живота.

Међутим, да ли је могуће формирање научног погледа на свијет, када се фундаментални закони природе уопште не проучавају, или се њихово изучавање пресијеца оваквим методама?

Л Е К Ц И Ј А 2
КРЕАЦИОНА АСТРОНОМИЈА

ЕВОЛУЦИЈА ЗВИЈЕЗДА
У уџбенику астрономије за III разред средњих школа уводи се појам еволуције звијезда и звјезданих система, као и читаве Васионе, и објашњава се како се та еволуција у претпоставци одвија.

Сматра се да се звијезда обично "рађа" захваљујући гравитационом сажимању расијане (дифузне) материје. Облак од гаса и прашине, претпоставља се, сажима се силама гравитације у току неколико стотина хиљада или чак и неколико стотина милиона година. Период сажимања зависи од почетне масе облака. Маса која се сажима се назива протозвијезда, и основно по чему се она разликује од обичне звијезде је у томе што се унутар ње температура још није попела до десетине милиона степени, када почињу термонуклеарне реакције (претварање водоника у хелијум и даље). Због тога протозвијезда не може да лучи видљиву свјетлост, али, с обзиром да ипак има прилично високу температуру, мора емитовати зраке и у радио и у инфрацрвеном дијапазону. Највјероватније мјесто гдје се протозвјезде могу налазити је у великим облацима гаса и прашине. До сада најбоље изучени комплекс облака гаса и прашине се налази у сазвјежђу Ориона, он у себи садржи и маглине, мало густије облаке гаса и прашине, и друге објекте.

Саопштивши ове податке, аутор школског уџбеника улијева наду и инсинуира читаоцу да се потрага за протозвијездама активно води у многим опсерваторијама. Пажљивији ученик може и сам да се запита: шта, значи ли то да ниједна протозвијезда, заправо, још увијек није пронађена? И заиста, међу астрономима не постоји јединствено мишљење - да ли се поједини фрагменти видљивих облака гаса и прашине могу сматрати протозвијездама, односно, скупинама материје које се очигледно гравитационо сажимају и загријавају. Протозвијезда мора постојати милионима година. Наша галаксија броји милионе милиона звијезда, најразлчитијих претпостављених "старости", али ни једно једино неспорно "звјездано младунче" - протозвијезда - није до сада пронађено. Зар то није помало чудно? Не говори ли нам то ништа против ове тако упроштене схеме еволуције звијезда?

Које су предности овог модела звјездане еволуције? - Има само једна: модел показује како се звијезде образују саме од себе, природним током догађаја у току веома дугог временског периода. Простије речено, модел је удобан по томе што искључује Творца и Промислитеља. Других, иманентно научних, предности, баш као и фактичких потврда за ову теорију, једноставно, нема.

Кад смо већ код тога, хипотезе о протозвијездама се не придржавају ни сви астрономи. Школа академика Амбарцумјана, напримјер, претпоставља да су се звијезде образовале од некакве пред-звјездане материје, али о тој теорији се у уџбенику не говори ништа. А зар не би било простије, и логичније, претпоставити, ако се већ не види ни један једини објекат који би могао да буде прави звјездани "предак" - да су звијезде створене отприлике онакве какве су оне данас, при томе и не баш тако давно?

Али вратимо се моделу звјездане еволуције који се предлаже ученицима. Шта протозвијезду чека послије "запаљивања" и претварања у обичну звијезду? Указују се три могућа крајња стадијума: или је то обични угашени бијели патуљак, или неутронска звијезда, или "црна рупа". Овдје се, просто, ствари не називају својим именима: сва три исхода представљају стање топлотне смрти. Уствари, угашена звијезда, у којој су сви лаки елементи "изгорјели" превративши се у средње (погледај дијаграм нуклеарних потенцијала), не посједује више никакав сопстени извор енергије. Материја која се формирала у њој се налази у топлотној равнотежи са средином која је окружује. За угашену звијезду нема више никакве перспективе развоја. Што се неутронске звијезде или пак "црне рупе" тиче, у оквирима нама познатих закона ни за њихов развој нема, такође, никакве перспективе. Уопште је некоректно говорити о њиховој топлотној енергији, с обзиром да у њима и нема материје у уобичајеном схватању те ријечи, а нема ни било каквог топлотног кретања. Сва "рупа" представља једно џиновско, гравитацијом сабијено "језгро". Ни о каквој усмјереној енергији, ни о каквој уређеној структури овдје не може бити ни ријечи.

Такво стање се може назвати - не топлотна, него гравитациона смрт, али суштина ствари ту се уопште не мијења: у било којем случају ми ту видимо само деградацију звијезде, а никако не њену еволуцију. Еволуција подразумијева узлазећи развој. Дрва у пећи не преживљавају еволуцију, мада и пролазе кроз одређене фазе: од смеђег ка црвеном и даље до црног. Слично је и код "еволуције" звијезда. Извори "термонуклеарног горива" су потрошиви и "изгарање" се иреверзибилно претвара у топлоту која се предаје окружавајућој средини. Други извори енергије нису указани. О каквој еволуцији послије тога може уопште да се прича?

Савршено су неистините и потпуно произвољне претпоставке које се дају у уџбенику а тичу се идеје да експлозије супернова обогаћују међузвјездани простор тешким елементима. Да, истина је, за синтезу тешких језгара неопходна је импозантна енергија. Али та енергија мора бити усмјерена. Експлозије, као што је познато, производе разрушење и хаос, а не ред и не структуру. Ако захваљујући високој температури случајно и никне теже (и мање стабилно) језгро, оно ће се тим прије много лакше распасти, захваљујући истој тој температури, и то приликом првог судара са било којом честицом. Исто ово важ и за хемијска једињења: случајно настале, те због тога и мање стабилни молекули истог тог трена ће се и разложити обратним током реакције; да би се оно што је добијено усмјереном синтезом очувало, производ реакције је неопходно што је могуће брђе уклонити из реактора. Али о хемијским једињењима подробније ће бити говорено мало касније.

И тако, дакле, поријекло тешких елемената у Васиони остаје загонетка. Исто тако, савршено је нејасно - у оквирима традиционалних материјалистичких представа - поријекло самих звијезда, као што су непотврђени и било какви постепени путеви њиховог развоја. А сада, да видимо - какве су претпоставке научника о поријеклу Васионе у цјелини?
ТЕОРИЈА "ВЕЛИКОГ ПРАСКА"
У школском уџбенику астрономије излаже се теорија која је донедавно била веома широко распрострањена - теорија по којој је Васиона никла као резултат такозваног "великог праска" првобитног супергустог језгра које се потом распршило у масу састављену од гаса и прашине, од којих су се касније и формирале - прво протозвијезде, а касније и саме звијезде. Какви су узроци довели до експлозије језгра, каква је енергија условила експлозију? На то питање се за сада не даје одговор на основу тешко оспоривог аргумента: у таквом суперзгуснутом стању материје могли су дјеловати нама савршено непознати природни закони. Било како било, енергија те експлозије морала је бити заиста огромна, јер је требала да надвлада колосалне силе гравитације, а осим тога и да обезбиједи потенцијалну енергију будућих нуклеарних реакција.

Основа за ту теорију је претпостављено међусобно удаљавање галаксија, односно, ширење Васионе. Познато је да зрачење било каквих таласа било којег извора који се од пријемника удаљава пријемник прима са мањом фреквенцијом (и већом дужином таласа), него што је властита фреквенција извора таласа.

Сл. 3. Таласи на води које праве пливачи.

Други плива брже.
Та се појава назива доплеров ефекат, она се изучава у школским уџбеницима и мора бити позната ученицима. Као веома илустративан примјер доплеровог ефекта може да послужи посматрање кругова на води који се шире од пливача. Испред пливача таласи као да су спљоштени, а иза њега су знатно шири, него што би били када би воду таласао налазећи се на истом мјесту (Сл. 3).

Властита фреквенција зрачења звијезда одређује се на основу њихових спектара. Сваки елемент, напримјер водоник или хелијум, има одређени скуп својих фреквенција зрачења. Установљено је да спектри удаљених звијезда имају готово дословце истовјетан спектар као и њима одговарајући елементи који се налазе код нас на Земљи, али само са малим помаком свих линија спектра према страни увећавања дужине таласа - према црвеној страни спектра. Та је појава у астрономији названа "црвени помак" и тумачи се као посљедица међусобног удаљавања свих астрономских објеката и доплеровог ефекта.

У уџбенику астрономије се наводи прост начин одређивања брзине удаљавања објекта - извора зрачења на основу величине "црвеног помака", ако је он заиста условљен доплеровим ефектом. На тај начин се експериментално може одредити брзина "разбјежавања" свих астрономских објеката у Васиони.

Али, шта нам даје брзина удаљавања објекта од нас? Користећи најпростије методе сабирања вектора, лако је показати да ако се двије тачке удаљавају од треће брзинама пропорционалним удаљеностима од ње, онда се и једна од друге удаљавају брзином која је пропорционална растојању између њих, при чему са истим коефицијентом пропорционалности (сл. 4). Полазећи од тога да ниједна звијезда у Васиони не може овладавати неким изузетним особинама, логично је претпоставити да се све звијезде и галаксије удаљавају једне од других брзинама пропорционалним растојањима између њих, па се на тај начин Васиона шири.

Ова претпоставка се у школском уџбенику даје под називом Хабловог закона, који гласи да је брзина удаљавања галаксије од нас пропорционална њеној удаљености од нас.

Коефицијент те пропорционалности приближно су оцијенили на основу посматрања релативно блиских објеката, од којих се удаљеност може одредити геометријским методама (по годишњим паралаксама).

Поновимо још једном кориштене али недоказане претпоставке Хабловог закона:

- "црвени помак" у спектрима далеких галаксија условљен је искључиво и само доплеровим ефектом;

- удаљености галаксија пропорционалне су брзинама њиховог разбјежавања.

Што се тиче друге претпоставке, потпуно је нејасно какве силе које се супротстављају гравитацији Васионе обезбјеђују убрзано разбјежавање галаксија. То не може бити ни једна од у природи познатих сила: ни гравитациона (која мора правити препреке убрзаном удаљавању), ни електромагнетна, ни "јака" унутар-нуклеусна, ни "слаба" сила.

Осим тога, у школском уџбенику се признаје да видљиви дио Васионе има јајасту структуру, скупине галаксија се наизмјенично смјењују са огромним празним просторима. Ипак, заједно са овим се претпоставља да је у цјелини Васиона униформна и изотропна, налик на парче камена пемзе, који је у цјелини униформан, без обзира на многе поре и празнине. Тешко је, међутим, повјеровати да је чак и таква структура могла да буде резултат експлозије, а уз то се показало да, као што је откривено 1989. године, видљива Васиона суштински неуниформна и неизотропна. Био је откривен читав "зид" састављен од група галаксија који се простире над сјевером од хоризонта до хоризонта и који садржи основну масу материје Метагалаксије. Такво неравномјерно устројство Васионе никако не може бити посљедица "великог праска".

Још једна потешкоћа за теорију ширеће Васионе се састоји у томе да већина видљивих галаксија има јасно изражену спиралну структуру и осно ротирање око центра. Самопроизвољно ницање таквог "заврнутог" стања галаксије противрјечи закону очувања момента импулса. Нема ни потребе говорити да тако уређену структуру, каква је спирална ротирајућша галаксија, експлозија не може створити, него само разрушити.

Као једну од посљедица "великог праска" претпоставили су и постојање тзв. "позадинског" зрачења, које је и било пронађено. Његова је енергија толико мала, да одговара температури од око 3^оК. Посљедња истраживања помоћу телескопа "Хабл" показала су да је позадинско зрачење неравномјерно толико да се оно не може сматрати ехом експлозије. Са друге стране, некакво позадинско зрачење мора постојати у цијелој Васиони, зато што сва тијела која имају температуру већу од апсолутне нуле морају нешто да зраче. Што се Васиона више приближава својој топлотној смрти, тим веће мора бити то нискотемпературно зрачење. При томе његова неравномјерност мора одговарати неравномјерности распршености материје по Васиони.

Све ово заједно прилично озбиљно оповргава теорију "великог праска" и ширења Васионе. У сваком случају, ако се то и може назвати експлозијом, она апсолутно није ни налик ни на какве науци до сада познате експлозије, и уопште није протицала по данас постојећим законима природе. Присталице теорије су спремни да то признају. Али, како су се онда послије тога ипак успоставили садашњи природни закони? У било којем случају, ток ствари који прижељкују материјалисти - "само од себе" - никако не може објаснити реалност.

У принципу, акт којим је Бог створио космос може да се зове и експлозија - ствар није у ријечима. Ствар је у томе да Васиона, њена уређена енергија и њена структура не могу бити узрок сами себи, они морају имати неки вањски узрок свог појављивања.