Свештеник Тимотије

уранијум V_{распада} олово

1. 
   При t = 0 Pb-а нема.
   
2. 
   Систем је потпуно затворен.
   
3. 
   V_{распада} = const
   

Метод радио-угљеника је заснован на чињеници да се под дејством сунчевих зрака из азота ствара радиоактивни изотоп угљеника ¹⁴C. Он се хемијски понаша исто као обични угљеник и брзо оксидира кисеоником из ваздуха. У атмосфери је због тога увијек присутна извјесна количина угљеника-14. У процесу фотосинтезе он као и обични угљеник-12 упада у ткиво биљака, затим га евентуално једу животиње или људи, тако да је он увијек присутан у живим ткивима. У случају да организам послије смрти буде затрпан наслагама земље и то без доступа ваздуха (као што је случај са фосилима), доступ новог угљеника у ткива се прекида, а угљеник-14 се својим темпом распада и претвара у обични угљеник. Очигледно је - што је мања концентрација угљеника-14, то је фосил старији.

Међутим, и овдје је за вјеродостојно мјерење неопходно бити тврдо убијеђен да је у атмосфери концентрација угљеника-14 увијек иста, и да се она не мијења за сав период времена који се одређује. У природи мора да влада равнотежа: колико се радиоактивног угљеника-14 оформи из азота, исто толико мора и да га се распадне. Ако се изузме садашња радијациона загађеност, логично би било претпоставити да је Сунце освјетљавало Земљу равномјерно за сву њену историју, те је, консеквентно, и брзина стварања угљеника-14 била константна. А брзина његовог распада директно је пропорционална његовој концентрацији у датом тренутку - управо због тога распад било којег елемента протиче по експоненцијалној кривој (Сл. 9).

с

с

велико разбацивање вриједности у времену

На почетку историје Земље, када је тек почело формирање ¹⁴C у њеној атмосфери, очигледно, концентрација изотопа је била толико мала, да је брзина распада практично била једнака нули, док је за то вријеме брзина његовог формирања била константна. Угљеник-14 се накупљао и постепено је морала расти и брзина његовог распадања - пропорционално концентрацији. Очигледно, у року од неколико пуних периода полураспада брзина распада би морала сустићи брзину стварања, и тада би наступила жељена равнотежа: колико се угљеника-14 створи, исто толико се и распадне. И тек од тог тренутка историје Земље метод датирања на основу радиоактивног угљеника ¹⁴C би постао најпоузданији од свих осталих метода датирања - под условом, наравно, да Сунце не измјени брзину стварања ¹⁴C.

Али у овој причи од свега је најинтересантније ово: баш тај тренутак равнотеже на Земљи још није успио да наступи! Мада присталице униформизма не воле када их на то подсјећају. На Сл. 10 све то је приказано веома илустративно.

На данашњи дан однос брзина је овакав: брзина стварања ¹⁴C је 2,5*10⁴ реакција на квадратни метар површине земље у секунди, а брзина распада у истим јединицама - 1,6*10⁴, односно, један и по пут мање!
u, v, атома / m²c

2.5  10⁴

1.6  10⁴

данас t, година

Сл. 10.

1. Садржај угљеника-14 у атмосфери још увијек није константан, те су због тога сви резултати добијени методом радиоактивног угљеника-14 најблаже речено сумњиви, а, да будемо прецизнији - увијек увеличани, јер су у прошлости организми умирали са много мањом концентрацијом ¹⁴C у костима, те, будући не тако стари, данас изгледају као древни.

2. За старост Земље се са великом увјереношћу може тврдити да она не прелази 2 до 5 периода полураспада ¹⁴C, јер би се у супротном случају брзине стварања и распада до сада већ морале изједначити. И тако, дакле, пошто се угљеник-14 морао почети образовати у Земљиној атмосфери још од самог њеног почетка, она (Земља, њена атмосфера?) није старија од 10-30 хиљада година!

Наравно, овдје је повучена само горња граница. Брзина формирања ¹⁴C је због веће јачине сунчевог зрачења у прошлости могла бити већа или мања, ако је Земљина атмосфера била нечим заштићена (магнетним пољем или заштитним слојем воде и водене паре). Брзина распада такође је могла бити већа, због веће брзине свјетлости у прошлости. Овако или онако, ни једна ни друга околност не дозвољавају нам да увећамо израчунату старост Земље одједном за 5-6 редова величине! Али зато у потпуности дозвољавају да се њена старост још више смањи. Било како било, о милијардама година земаљске историје не може бити ни говора.

Узгред буди речено, овдје се веома илустративно види како теорија униформизма противрјечи самој себи. Претпоставивши равномјерно и континуално протицање свих процеса, добијамо да је старост Земље веома озбиљна ограничења.


СВЈЕДОЧАНСТВА

О МЛАДОСТИ ЗЕМЉЕ
Осим анализе помоћу угљеника, која је неочекивано показала младост Земљине атмосфере, постоје и друге методе за процјену старости Земље које дају сличне резултате.
1. Океани

Као што је познато, ријеке сваке године наносе у море и океане велику количину честица глине, пијеска, соли и других материја. Количина сваке материје коју у океан наносе све ријеке на Земљи може бити измјерена. Ако из тих материја издвојимо оне које се добро растварају и садашња морска вода може још увијек да их прими а да при томе не оставе талог, јасно је да се те материје постепено накупљају у океану, сво вријеме улазећи у њега преко ријека, немајући при томе могућност да га напусте. Старост ријека можемо одредити тако што ћемо измјерити концентрацију тих материја у морској води и темпо којим их ријеке допремају у океан.

При томе смо опет принуђени да направимо униформистичку претпоставку да је првобитни океан био испуњен дестилованом водом и да није у себи садржао никакве соли. Осим тога, не узимамо у обзир евентуалне катастрофе: вулкане, земљотресе и томе слично, које су у стању да изненада и веома јако обогате морску воду солима. У крајњој линији, на основу оваквих мјерења можемо добити прилично поуздану горњу границу датирања, изнад које ријеке не могу бити старије.

Резултати таквих мјерења ћемо представити у таблици:

Сулфати SО₄^2- 10 000 000

Хлор Cl^- 164 000 000

Уранијум U⁺ 1 260 000

Натријум Nа⁺ 260 000 000

Никал Ni⁺ 9 000

Магнeзијум Мg⁺ 45 000 000

Силицијум Si 8 000

Калијум К⁺ 11 000 000

Бакар Cu²⁺ 50 000

Злато Аu⁺ 560 000

Сребро Аg⁺ 2 100 000

Олово Pb²⁺ 2 000

Жива Hg⁺ 42 000

Калај Sn²⁺ 100 000

Литијум Li⁺ 20 000 000

Стронцијум Sr⁺ 19 000 000

Рубидијум Rb⁺ 270 000

Цинк Zn²⁺ 180 000

Кобалт Co²⁺ 18 000

Алуминијум Аl³⁺ 100

Титан Тi²⁺ 160

Хром Cr³⁺ 350

Манган Мn²⁺ 1 400

Гвожђе Fe³⁺ 140
Необично мали периоди који су добијени за неке елементе говоре о великој еколошкој загађености. Титана, хрома и мангана, очигледно, у океану је било превише мало, а ријеке су их донедавно наносиле још мање, да би се са неком поузданијом децидношћу на основу данашњих података о наносима могло судити о старости. Али сви остали наведени јони такође дају врло мале рокове за старост ријека - у поређењу са оним који су потребни еволуционистима. Милијарде година никако не могу да се наберу. Овакви резултати се никако не могу објаснити данашњом еколошком загађеносшћу. Осим тога, и ови резултати ће се показати као енормно увеличани, ако је првобитно море било слано и ако соли у њега не доносе само ријеке, него и подводни вулкани.

Интересантан је и прорачун накупљања воде на рачун ерупција вулкана. Познато је да је знатан дио материјала који избацује ерупција вулкана сачињава вода, које раније није било на површини Земље и која се послије тога никуда није могла дјенути са ње. Научници биљеже отприлике 10-12 ерупција вулкана годишње, рачунајући и подводне. Количина воде коју они заједно избацују се процјењује на износе према којима би се сва данас на планети Земљи постојећа вода морала скупити за 350 000 000 година, из чега слиједи да у епохи за коју научници претпостављају да је била епоха риба, на Земљи уопште и није било - воде!

А ако се у прорачун узме савремене темпо образовања осталих вулканских наслага, добиће се да се сва Земљина кора само захваљујући ерупцијама вулкана морала формирати не касније од 500 000 000 година. Значи, у камбријумском периоду копна уопште није било?
2. Ерозија обала

Колико тла ријеке спирају и односе у океан? Ако се у прорачун узме данашњи темпо ерозије, испашће да су сви континенти на земљи морали еродирати до нивоа мора за свега 14 милиона година, а за период од пет милијарди година ријеке би их могле "спрати" 440 пута заредом. Овдје није узето у обзир да је ерозија у прошлости била, очигледно, још већа. Јединствени излаз је - прихватити да је Земља млада.

Према савременим темпима формирања тла може се претпоставити да је, уз данашњу вегетацију, која је знатно сиромашнија у односу на древну и по бујности и по брзини стварања земље од ње, већински дио савременог тла је морало бити формиран у периоду 5-20 хиљада година (слој од 20 цм). Поставља се питање: зашто, послије много милиона година органске еволуције, ми данас не живимо на бескрајној многометарској црници? Зашто се до дан-данас слој плодне земље мјери само у центиметрима?

Познато је да ријеке у својим ушћима праве прилично велике наслаге иловаче и глине. Уз данашњи темпо наношења иловаче, ријека Мисисипи би, напримјер, своју садашњу делту направила за не више од 5000 година. А раније је ова ријека била још већа и наносила још више земље.

Земљино магнетно поље је први пут било измјерено 1835. године, и од тада се веома брзо смањује. Његова би се величина за 1400 година морала смањити два пута. То значи да ако се магнетно поље смањивало непрекидно, већ 10 000 година уназад оно је морало бити толико велико, да би живот на таквој планети био немогућ. Такво магнетно поље имају само ужарене "магнетне" звијезде.

Логично је да се претпостави да се данас магнетно поље враћа у своје нормално стање послије неке глобалне катастрофе. Али, ако је то тако, теорија униформизма поново наилази на унутрашњу противрјечност: господо, или примите 10 000 година постепеног развоја, или сматрајте да развој Земље није био спокојан и гладак, него је у себи садржао и катастрофе, али тада се руше најтврђе основе милионогодишње постепене хронологије. Ако су на структуру наше планете највећи утицај имале катастрофе, онда више неће остати ни једног јединог разлога да се Земљином узрасту у претпоставци дају безбројни милиони година.
4. Атмосферски хелијум

Проучавања горњих слојева атмосфере која су постала могућа након добијања података са вјештачких сателита дају још једно, веома виспрено свједочанство о младости Земље.

Претпоставимо да је хронолошки метод датирања базиран на уранијуму и олову, који даје Земљи милијарде година постојања, тачан. Тада сво олово на планети представља производ распада уранијума. Али познато је да је један од нуспродуката реакције распада уранијума појава алфа-честица, односно хелијума. Као најлакши гас, хелијум би морао да се пење у највише слојеве атмосфере. Атмосфера, пак, уопште не губи хелијум, него га, напротив, још и стиче, захваљујући космичком алфа зрачењу. За милијарде година образовања олова и хелијума из уранијума у горњем слоју атмосфере хелијума би морало да буде стотину хиљада пута више него што га у стварности има. У стварности га у атмосфери има онолико колико би могло да се скупи за не више од неколико десетина хиљада година (уз услов да га на почетку уопште није било).

То је још један аргумент против теорије о великој старости Земље, а истовремено и против уранијум-оловног метода датирања, на којем се и заснивају претпоставке да је Земља стара.

Узгред буди речено, ова процјена о старости Земље на основу хелијума је прилично поуздана. Хелијум "лежи" у оним мјестима која нису потресана вулканима или земљотресима или потопима, односно, на мјестима која не бивају затрпавана наслагама земље.
5. Избијање нафте и гаса под притиском

Када нафташи просврдлавају нафтне бушотине, нафта најчешће избија из земље у облику фонтане, испод које се нафтом умивају задовољни геолози. Нафта се са велике дубине успиње на висину прилично високог хидростатичког стуба и успркос томе прави фонтану. Зашто?

Слојеви којима је нафта окружена посједују извјесну шупљикавост, макар и сасвим малу. Чак је и лаику јасно да би за милионе година нафта морала смањити притисак гњечењећи поре у себи сусједним слојевима. Експерти, пак, указују да притиска који нафту тјера на површину бушотине уопште не би ни било да су налазишта нафте старија од 10-100 хиљада година. Осим тога, из чињенице нафтног притиска произилази и да је нафта могла да се формира само као посљедица катастрофе, у којој је градивни материјал изненада био затрпан масивним слојевима наслага које су створиле неопходан притисак под којим се одвијало даљње формирање нафте. Немогуће је уопште замислити да се нафта ствара постепено у условима равнотеже са окружавајућом околином, без високе температуре и притиска, а да при томе буде међу другим наслагама под енормним притиском.

Лабораторијски експерименти за вјештачко стварање нафте су потврдили да за добијање нафте уопште нису потребни милиони година, него повољан режим високог притиска и температуре.

Исто може да се каже и за налазишта каменог угља. Она се нису могла оформити за милионе година једноставно лежећи у блату. У том случају дрвеће, као што је познато, једноставно, труне. Камени угаљ се могао формирати једино у случају изненадног и брзог затрпавања читаве шуме џиновских тропских стабала, чиме би те огромне "гробнице шума" биле снабдјевене одговарајућом температуром и притиском. Лабораторијски експерименти у којима се из обичног дрвцета мање за мјесец дана добија антрацит показују да и за формирање угља нису неопходни милиони година, него само висока температура и притисак, уз одсуство кисеоника. Другим ријечима, била је неопходна катастрофа - брзо и изненадно затрпавање шуме врелим наслагама.

Теорију постепеног формирања наслага угља побијају чести проналасци такозваних полистрата - окамењених стабала дрвећа која окомито пролазе кроз неколико слојева наслага, тј. када је дрво окамењено вертикално. Нарочито ефектно изгледају полистрати који стоје окренути наопачке, са коријењем окренутим нагоре и крошњама на дну! Како се ту може говорити о постепеном формирању сваког пласта у току милиона година? Осим тога, приликом постепеног слијегања било каквих наслага у току тако дугог временског периода не би се могле примјетити никакве јасне границе између слојева.

Може се говорити и о огромним налазиштима угља која би наводно морала да се формирају од многих покољења биљака. Али и овдје прорачуни показују да у свјетским залихама угља има 1,4 пута више угљеника него у свим биљкама које би могле покрити сву земљу онако обилно као што то данас чине у екваторијалним шумама. А древна флора је била много бујнија чак и од данашњих екваторијалних шума - у томе се слажу сви палеонтолоози, независно од тога на колико процјењују старост угљених налазишта. Осим тога, сама површина копна, како ћемо видјети касније, морала је бити много већа од данашње.

На крају, веома је интересантно и то што датирања помоћу угљеника самим налазиштима угља дају рокове не у милионима, него у хиљадама година. И то уз то да угљенични метод, као што смо видјели, није склон да умањује, него да повећава старост мјереног узорка.
7. Понека ископана изненађења

Теорија постепеног и дуготрајног формирања наслага не само да не може објаснити поријекло нафте, угља и гаса. Несавладиву тешкоћу за њу представља само постојање фосила. Да се тијело животиње или барем неке њене кости не би разложило, потребно је да оно изненада и у потпуности буде затрпано у густој наслази без доступа ваздуха. Испуњавањем шупљина у костима зауставља се даље разлагање и образује се фосил. Али, замислите ви - како затрпати, напримјер, некаквог тамо диплодокуса, са димензијама од малтене два аутобуса?

Пада ми на памет популарна књижица америчког палеонтолога Ендрјуза, "Дивље звијери" о ископинама древних сисара у пустињи Гоби. Аутор је ватрени еволуциониста. Он је често долазио у ситуацију да саставља приче оваквог типа: шета се, напримјер, мастодонт (мамут) или белуџитеријус (baluchiterium - indricotherium - 10-метарски безроги носорог), наилази на мочвару, у којој иначе расту свакојаке укусне биљчице, заноси се својим ручком и не примјећује како почиње да тоне у живи пијесак. Онда се сиромашак дуго копрца у агонији, али, авај, све му је узалуд... Само, превише је морало на свијету да буде таквих мочвара са живим пијеском, које су прогутавале на хиљаде разноразних животиња из разних периода и чак из разних ера! Сисари у таквим "мочварама" леже тик уз водоземце или чак и диносаурусеа. И сваку нову "жртву" мочвара је тако брижљиво покривала дебелим слојевима наслага, па макар то била и трупина тешка и по неколико тона, а све то да би их за палеонтологе сачувала у што је могуће пристојнијем виду.

Доста је шале: све ово сасвим не личи ни на какву мочвару, али зато веома личи и у потпуности одговара идеји да је богата флора и фауна прошлости била уништена свесвјетским потопом - џиновским налетом воде и наслага које су спрале и затрпале наслагама све живо. О томе ће још бити ријечи касније, а за сада се зауставимо само још на неким открићима која су потпуно необјашњива са тачке гледишта дугогодишњег еволуционог развоја.

У јуну 1982. године у долини ријеке Пелукси (у неким изворима је зову Палакси-Ривер, држава Тексас) послије дугих и обилних пљускова на површшину земље је "испливала" наслага која се у науци традиционално датира на 110 милиона година старости, и у њој су нађени прекрасно очувани трагови диносаурских стопа, помијешаних са отисцима човјекових стопала. Чак су се сачувале обје варијанте: када је човјек ногом стао на отисак диносаурусовог стопала, и када је диносаурусова нога шљапнула преко људског отиска. Антрополози су били принуђени да признају да отисци стопала у потпуности одговарају ногама савременог човјека.

У истим тим мјестима у Тексасу су, приликом ломљења једног пјешчаника, датираног на 450 милиона година, пронашли у наслагу "умотан" ковани жељезни чекић са остацима дрвеног држала. Да упадне ту он је могао само прије него што је слој очврснуо. Као што су трагови диносауруса и људи могли да се утисну на цементолико тле непосредно прије његовог отврдњавања.

Сљедеће године слично преклапање трагова диносауруса и људи било је пронађено и у планинама Кугитанг-Тау у Туркменији, али о томе је кроз совјетску штампу унезвјерено протрчало само неколико штурих редака. Проналасци такве врсте уопште нису били потребни државно-атеистичкој науци.

У складиштима Британског музеја до дан-данас се чува људски скелет који је буквално као зацементиран (чвршћи од мермерне статуе) пронађен у кречним наслагама чија се старост процјењује на неких 12-25 милиона година. Ископина је довезена са Гвадалупе и Музеју је подарена још 1812. године, али у времена тријумфа Дарвинове теорије била је уклоњена са изложбе.

Никаквих сумњи нема да скелет припада младој жени која се ни по чему не разликује од савремене. Кости су јој сломљене и уврнуте онако како то учинити може само велика и јака бујица воде или блата. Највјероватније је да је та бујица и била узрок смрти, с обзиром да су наслаге које окружују скелет испуњене органским материјама. Затрпавање се одиграло у тренутку смрти или непосредно послије ње. Научници-еволуционисти који су изучавали наслаге Карипског басена на све могуће начине су се трудили да избјегну проучавање ове ископине; посљедњи пут она се спомиње у геолошком извјештају за 1901. годину.

Слични остаци окамењених људских костију - у потпуности идентичних савременим! - које су лежале у наслагама чија се старост традиционално процјењује на 10-12 милиона година били су пронађени и на другим мјестима: три пута у Енглеској, два пута у Италији и Француској, у Јужној Африци, Аустралији, у САД. Ови савремени људи, ако је вјеровати датирањима геолога, живјели су много, много прије својих фамозних предака-мајмуна, аустралопитекуса и питекантропа.

Још једна веома проста мозгалица. Ако савремени људи живе на Земљи већ десетине хиљада година, како онда објаснити чињеницу да се проблем демографске експлозије појавио тек у посљедњем вијеку? Или се становништво Земље за цијеле миленијуме није бројчано повећавало? Чиме су се занимали људи осталих десетина хиљада година своје еволуције, кад су већ обрели свој савремени вид и радне навике? Због чега, на крају крајева, у земљиној кори налазе тако мало људских костију, када би се на сваком квадратном метру земље оне морале налазити у изобиљу? А ако су све њихове кости на неки волшебан начин и могле иструнути, куд се дједе њихово камено оруђо, којима се људи користише толико много хиљада година?

Као што видимо, крај се с крајем не може саставити. Датирања у милионима година не издржавају провјеру чињеница. У том случају - да би се спасила теорија - најбоље је игнорисати чињенице.

Против теорије еволуције постоје и још конкретнији докази, из области биохемије, генетике, палеонтологије, демографије, филологије, на разматрање којих ћемо сада и да пређемо. Осим тога, наш циљ није само да побијемо теорију еволуције, односно, да само кажемо шта се није десило и због чега се није ни могло десити, него и да кажемо шта се десило заиста. Ако није еволуција, шта је онда?