Опыт христианской этики и социальной философии
Интелектуални прогрес. Техничко-организационо усавршавање света
жүктеу/скачать 2.43 Mb.
|
5. Интелектуални прогрес. Техничко-организационо усавршавање светаОд свих могућих врста прогреса, постепеног усавршавања, које траје из поколења у поколење, најмање споран је чисто интелектуални прогрес, постепено сакупљање знања и из њих проистеклих практичних умећа. Наравно, ни ова врста прогреса није константна. И у историји интелектуалног развоја чињенице потврђују да су могући и периоди застоја и, можда још чешће, периоди пропадања и губљења знања до којих су дошла претходна поколења. Стручњаци кажу да су стари Кинези хиљадама година пре нас поседовали огромна научна знања, која су касније потпуно заборављена. Древни Исток – Вавилон и Египат – био је достигао одређени ниво астрономских и математичких знања, а онда се на многе векове, можда и на хиљаде година потпуно зауставио на њему, да би дивни геније Грчке, упознавши се с тим знањима, запањујуће кратко, за само 2-3 века, створио од њих грандиозни систем научних знања. После тог бурног периода научног процвата уследио је пад, и он је трајао више од хиљаду и по година; од епохе Ренесансе – посебно од XVII века – европско човечанство се поново налази у епохи необично брзог научног прогреса који траје све до наших дана. Нема никаквих основа за мишљење да ће овога пута прогрес бити непрекидан. Осим тога, морамо нагласити да се интелектуални прогрес одвија релативно лако и солидно једино у математици и природним наукама, док је у друштвеним наукама, нарочито у философији, континуирано скупљање знања у дужем низу генерација много мање вероватно. Будући да се та знања не могу очувати простим механичким преношењем тих резултата с генерације на генерацију, него сталним напрезањем интелектуалног занимања, донекле и општих духовних сила, једном достигнуто се лако може изгубити у смени генерација. У философији, на пример, појаве "прогреса", постепеног усавршавања, најчешће су ретки срећни изузеци, готово појединачна краткотрајна планућа интелектуалне светлости после којих наступају дуги периоди застоја и опадања. Као да је човечанство склоно брзом замарању од онога без чега прогрес философског знања није могућ – од напрезања интелектуалне и духовне енергије. И поред свих ових приговора, ред је да признамо да – ако занемаримо споредне узроке, спољашње и унутрашње (под првим подразумевамо разарања културе у ратовима и социјално-политичким немирима, а под другим опште духовно-морално назадовање и дегенерисање) – чисто интелектуална достигнућа људског мишљења, лако усвојива и преносива с генерације на генерацију, имају по општем правилу тенденцију да се временом умножавају и усавршавају: Нова поколења граде нове спратове зграде на темељу који су изградила претходна. Општи ток наших размишљања ипак није усмерен на научни или интелектуални прогрес као такав, него само на развој знања у смислу његовог значаја за опште усавршавање живота. Питање практичног значаја развоја знања за побољшање и усавршавање живота није доскора чак ни постављано: толико је одговор на њега изгледао несумњив. Беконовска истина, по којој раст знања представља раст људских умећа и моћи, чврсто је ушла у нововековну свест; тој истини придружило се – у форми друге, рекло би се исто тако очигледне премисе – убеђење да раст умећа и моћи сам по себи обезбеђује човеку раст шанси за срећан, здрав, разуман живот, тј. да доводи до општег усавршавања. За епоху Огиста Конта, Херберта Спенсера, Хенрија Бокла62 интелектуални прогрес једноставно се поклапао са прогресом "цивилизације", а последњи с општим усавршавањем живота. Сад смо се на горком животном искуству уверили у ону једноставну истину да интелектуални прогрес сам по себи обезбеђује само раст човекових спољашњих умећа и моћи, или оно што можемо назвати техничко-организационим усавршавањем живота. Али ово последње означава само усавршавање и коришћење средстава при достизању постављених циљева; доводи ли то до општег побољшања услова људског живота или, напротив, до њиховог погоршања, зависи управо од тога који се циљеви достижу тим усавршеним начинима деловања. Увећавање људске моћи кроз све веће управљање природним силама може, у зависности од усмерености његове воље бити употребљено и на добро, али и на штету и зло. Моћни добротвор је кориснији од немоћног, али и моћни тиранин и зликовац је штетнији и опаснији од немоћног. Још чешће се дешава да је раст људске моћи користан за опште усавршавање у једном погледу, и усти мах штетан за њега у другом погледу, тако да укупни биланс добитака и губитака може да превагне час на једну, час на другу страну. Та је истина тако једноставна и очигледна, а колико горког животног искуства треба док се у њу не уверимо! Познато је да је прво разочарење човечанство доживело кад је искусило последице открића машинске производње. Аристотел је маштао да ће се човек, кад примора природне силе да раде за њега, ослободити проклетства тешког рада, потребног за одржање његовог живота, али искуство је показало да је машинска производња, појефтинивши и умноживши количину потрошних предмета, у исти мах подјармила радни део човечанства, осудила га на рад који је по напрезању и једноличности заморнији од претходног ручног рада и довела до осиромашења и поробљавања раније независне класе занатлија, до несреће индустријских криза и незапослености. Били су потребни посебни напори социјалних реформатора, посебно напрезање моралне воље за одупирање тим неочекиваним погубним последицама техничког прогреса. Да технички прогрес може бити употребљен и на зло, на штету, и, можда, на потпуно уништење човечанства, данас је показала примена научних достигнућа у војне сврхе, у ратну вештину уништавања људских живота. Тако се проналазак ваздухоплова – тог, рекло би се, великог и славног тријумфа људског мишљења над слабошћу људског тела, тријумфа у ком је остварен човеков исконски сан исказан још у миту о Икару, сан који је надахњивао научна маштања великог Леонарда да Винчија – делимично показао као корисан за људски живот јер је убрзао људски и поштански саобраћај; али шта значи то побољшање у поређењу с дотад нечувеним ужасима разарања које је донела примена тог открића у војне сврхе? Данас је свима јасно да би, само ако би човечанство уопште било у стању да се одрекне овог достигнућа и преда га забораву, то за њега било истинско доброчинство. Други пример: поступно откривање целог низа експлозивних средстава – барута, а касније динамита и још моћнијих разорних средстава – помогло је човечанству на пример у рударству, али шта значи та помоћ у поређењу с ужасима ратних разарања која је донело то откриће? И није ли човечанство спремно да прокуне дан кад је научно мишљење продрло у атомску структуру материје и кад се научило да бомбардује атом – откриће које обећава да ће живот по свој прилици претворити у рај тако што ће омогућити индустријско коришћење неограничене бесплатне природне енергије – суочено данас са претећим апокалитичним ужасом атомских бомби? А бактериологија – можда најкорисније откриће XIX века – не прети ли још човечанству масовним истребљењем, ако буде употребљена у техници ратних дејстава (што је досад само случајно избегнуто)? Ни рат, који је по самој својој суштини увек био и јесте стихија разарања, разуздавања слепих демонских сила човекоубиства и окрутности, ни у ком случају није једина област у којој интелектуални прогрес и њим условљени развој технике може имати погубне последице. Усавршавање наоружања, као и средстава саобраћања и комуницирања на великим удаљеностима може бити погубно и у тако нормалној функцији заједничког живота као што је државна власт. Оно пружа досад невиђене могућности деспотске доминације и гушења сваког отпора једном успостављеној власти. Најнеограниченији деспотизам у примитивним животним условима био је и умерен и климав у поређењу са свеобухватном и непобедивом силом тиранског деспотизма у савременим "тоталитарним" државама. Савременој државној власти довољно ја да има монопол над поседовањем тенкова, авиона, бежичних телеграфа, довољно је да васпита невелику послушну групу јањичара који управљају тим средствима, и тиме себи заувек обезбеди ропску послушност подјармљеног становништва. Данас је потребна потпуно другачија обазривост ако се жели спречити та увек претећа могућност деформације људских друштава у стање безизлазне ропске отупелости. Колико смо данас далеко од још донедавно раширеног веровања да је човечанству предодређено лако неометано напредовање на путу слободе! Сада нам, упркос донедавно распрострањеним схватањима, постаје јасно да прогрес у техници овладавања природним силама може да служи истинском побољшању услова људског живота једино онда када је сједињен с добром моралном вољом и да, у обрнутом случају, иде на руку силама пакла и целокупно човечанство осуђује на досад нечувена страдања, можда и на потпуно самоуништење. Данас се човечанство налази пред претњом коначног уништења као резултата непредвиђеног, скоро чудесног тријумфа свог научног мишљења и своје власти над природним силама. Данас сви почињу да схватају да давање огромне, скоро неприродне огњене моћи у руке таквог злог и глупог бића, каквим све до сада остаје човек, представља дело чије последице могу бити застрашујуће и погубне. Пре разматрања појма, могућности и облика моралног усавршавања, нашу пажњу усмеравамо на једну област технике у широком смислу речи, дакле на вештину која управља силама земаљског живота и потчињава их својој вољи. Под техником се обично разуме само вештина управљања природним силама које су спољашње човеку; често се потпуно губи из вида да је потребна и одређена вештина, техника управљања силама саме људске природе. Задаци које је наметнуо живот у заједници могу бити остварени само уз претпоставку да одређени апарат правилно и целисходно употребљава одређена средства. Под тим средствима подразумевамо све оне механизме који мотивишу људску вољу и одређују људско понашање. Политика као вештина управљања и вођења друштва није само вештина проналажења правих циљева заједничког живота и уверавања људи да су баш ти циљеви прави, она, дакле, није само вештина моралног вођења друштва. Политика је пре свега вештина изналажења, успостављања и организовања апарата који добро функционише и тако остварује постављене циљеве. Овде људи најчешће упадају у заблуде, директно супротне заблудама у оцени технике владања природним силама. И док се важност и благотворност ове последње обично, како смо видели, прецењује, дотле се неопходност и суштински значај прве потцењује или скоро уопште не примећује; већина људи (а њихово мишљење у демократијама је пресудно) уопште не познаје ту страну друштвеног живота, и само професионални политичари и стручњаци из искуства знају у чему се она састоји. Јавно мњење обично суди о политичким и социјалним системима и њиховим реформама само на основу праведности или благотворности принципа и идеала које они треба да остваре, заборављајући да само то остваривање захтева одређену вештину, тачније разуман избор одговарајућих средстава. Некад циљеве друштвеног живота остварује апарат, односно систем средстава који ради целисходно, успешно и уз минималне неспоразуме, некад то, напротив, покушава да уради неуспешни и неприкладан апарат. Тај систем средстава није ништа друго до вешто утицање на људску вољу. Због несавршености и ирационалности људске природе задатак изградње таквог апарата друштвеног живота је веома тежак и сложен посао. И овај задатак, као и техника управљања природним силама, подразумева трезвено научно знање, тачније познавање људске природе и закона мотивације људске воље. Једино из таквог знања може да произађе вештина таквог усмеравања људске воље чији ће резултати бити максимално корисни за разумно и праведно уређење људског живота. Овде, и то готово на сваком кораку, постаје савим очигледно да уопштено гледано и најправеднији поредак може у пракси бити неподесан, тј. неспособан да људску вољу усмерава тако да она доноси жељене резултате, и да зато такав поредак често уопште не побољшава, већ само погоршава услове људског живота. Мишљење да морамо испоштовати природом регулисане законе у мотивацији људске воље поштује се у економији и спровођењу њених реформи. Чак и у тој области – а можда је то само реакција на донекле преувеличано учење такозване класичне школе политичке економије и њене убеђености да су ти "природни закони" непроменљиви, па самим тим и прави – последњих деценија примећујемо како све више расте дрска вера да је људска воља у стању да преобрази економски систем и без сувишног обазирања на реалност људске природе. Зато је тако распрострањена вера да су радикалне реформе, на пример, свеопшта национализација привреде у интересу праведне прерасподеле добара, лако спроводиве; међутим, искуство показује да такве мере лако парализују привредну вољу и самим тим осиромашују и разарају целокупни механизам привредног живота. Још је распрострањенија небрига за техничке услове друштвеног живота, или директно одбацивање тих услова у другим областима, што увек доводи до неуспеха одговарајућих планова. Уместо многих могућих примера навешћу само два, насумице одабрана. Тако су недавни покушаји потпуне забране употребе алкохолних пића у САД доживели, као што је познато, потпуни неуспех и само су довели до већег пијанства и дивљаштва у тајној трговини алкохолом. Теоријски најправеднији изборни систем, дакле систем пропорционалних избора, који иде на руку партикуларизму политичких идеја и разбијању на бројне партије, у пракси може да доведе у ситуацију у којој образовање стабилне и ефикасне владе није могуће. Ту техничку организациону страну људског живота морамо посматрати са две стране. С једне стране, ни једна замисао политичке и социјалне реформе не сме заобићи чињеницу да су неки закони људске природе једноставно непроменљиви, баш као што се и свака техника, заснована на природним наукама, суочава са природним законима које нико не може променити, и зато је сваки проналазак, који не узима у обзир те законе, унапред осућен на неуспех. Основно устројство света поставља овде, како смо то видели у другом контексту, непрелазну границу свакој, чак и морално потпуно оправданој тежњи људске воље. И за људску природу важе Беконове речи: natura parendo vincitur = природу савладавамо само ако јој се покоравамо. Са друге стране, из схватања те стране људског живота следи да је могуће а самим тим и обавезно такво усавршавање људског друштвеног живота које се састоји у усавршавању организације, апарата њеног функционисања, односно у усавршавању система средстава за остварење одређеног циља. Навешћемо још један пример: спречавање или избегавање незапослености или борба против еконмске анархије, изражене у чињеници да једна страна подноси сиромаштво и глад док друга уништава производе само зато што немају добру прођу, јесу чисто организационо технички задаци, и за њихово успешно (нимало једноставно и нимало лако) разрешење изузетно је важно да их јасно разликујемо од моралног задатка изградње праведнијег система привредног живота од кога се они по својој суштини разликују као средство од циља. У проблем социјализма би била унета неопходна јасност кад би задатак праведне прерасподеле привредних добара и терета био јасно разликован од потпуно другог, у суштини чисто технички организационог питања у којој мери је државно управљање привредом сврсисходно и плодоносно за правилно функционисање привредног живота. Из свега што смо рекли следи да такво техничко-организационо усавршавање живота само по себи није његово истинско усавршавање у смислу увођења добра у живот и уништавања зла. Оно је само, тако рећи, функционално усавршавање живота – побољшавање начина борбе против зла, начина одбране живота од зла и употребе већ постојећих сила добра. У тој борби човек покушава да, такорећи, доведе у ред "економију" (у широком смислу речи) свог живота помоћу сила које већ постоје у природи. Од тог функционалног усавршавања принципијелно се разликује морално усавршавање живота.
жүктеу/скачать 2.43 Mb. Достарыңызбен бөлісу:
|