Садржај Уз ову књигу������������������������������������������������ 15

Када чујемо реч потоп, обично истога тренутка помислимо на Би­

блију и Нојев ковчег. Ова прекрасна прича из Старога завета обишла

је цео хришћански свет. Она је тако постала најпознатије предање о

потопу, али она ни у ком случају није и једина прича о том догађају. Код

народа свих раса има различитих предања о ужасном катастрофалном

потопу. Тако су Грци приповедали о потопу према извештају Девкали­

она; а још много пре Колумба била је у живом сећању код урођеника

америчког континента велика поплава о којој су говориле многобројне

приче. И у Аустралији, у Индији, у Полинезији и на Тибету, у Кашмиру

као и у Литванији прелази са колена на колено све до данашњег дана

прича о потопу. Да ли су то само измишљене приче и бајке?

Логична је претпоставка да све оне говоре о истој светској катастро­

фи. Ужасни догађај се, међутим, морао десити у једно доба када су га

мисаона бића доживела, преживела и вест о њему предала покољењима.

Геолози су веровали да ће прастару загонетку моћи да реше уз помоћ

своје стручности, па су упућивали на међуледено доба, на топле пери­

оде историје наше земље. Ниво светских мора пењао се четири пута,

при чему се јако дебели ледени оклоп на континентима, делимично де­

бео и више хиљада метара, почео отапати. Водене масе које су на тај

начин ослобођене измениле су пејсаж, поплавиле су ниске приобалне

области и равнице, уништиле људе, животиње и биљке. Укратко речено,

сви покушаји објашњења завршили су се спекулацијама и хипотезама.

Историчар се, међутим, не задовољава претпоставкама. Он увек захтева

материјалан и недвосмислен доказ. А тога није било, јер ниједан науч­

ник било које специјалности није га могао дати. Управо једним случајем

­ наиме, приликом ископавања која су била усмерена на сасвим други

предмет ­ изгледало је да се доказ о потопу сам од себе понудио. А то се

десило на једном месту које смо већ упознали: код ископавања у Уpy.

Шест година су амерички и енглески археолози испитивали терен

у Тел ал Мукајару, који је у међувремену добио изглед једног огромног

градилишта. Када се Багдадска железница овде за моменат заустави,

путници се чуде високим гомилама насталим од раскрчених маса пе­

ска. Теретни возови пуни земног богатства налазе се у покрету. Њихо­

ва садржина детаљно се испитује и просејава, а смеће старо миленију­

мима третира се као драгоцени материјал. Упорност, брижљивост, труд

и марљивост током шест година, имали су за резултат велики успех,

јер су се на сумерске храмове са магацинима, радионицама и судским

установама, грађанским кућама у облику вила, надовезала, између

1926­1928, открића толико раскошна и сјајна да је све дотле пронађено

пало у засенак.

„Краљевске гробнице у Уpy“, тако је Вули назвао гробове отмених

Сумераца у претераном истраживачком одушевљењу, јер су њихов за­

иста краљевски раскош, будући да су поређане једна преко друге у 15

метара високу хумку јужно од храма, ашови изнели на видело дана. Ка­

мени гробни сводови личе на праве ризнице, јер су испуњени са свим

драгоценостима које је Уp некада имао. Златне чаше и пехари, дивно

обликовани ибрици и вазе, бронзано посуђе, рељефи у мозаику од се­

дефа, лазур и сребрни предмети окружују мртве, који су се већ распали

у прашину. Харфе и лире наслоњене на зидове. Један млад човек „херој

земље Божије“, како то о њему вели један натпис, носио је златни шлем.

Један златни чешаљ са цветовима од лазура красио је косу лепе Сумер­

ке Пуаби, те „леди Шуб­ад“, како је Енглези називају. Лепше предмете

нису садржавале ни чувене гробнице Нофретете и Тутанкамона. А при

томе не треба заборавити да су „краљевске гробнице у Уpy“ више од

1000 година старије од њих.

Али поред драгоцености, ове краљевске гробнице спремиле су за љу­

де наших дана још и један тужан и дирљив доживљај пред којим стојимо

уз лаку језу. У гробницама се налазе и запреге; ребра животиња била су

још под амовима, а свака од великих кола натоварена уметнички израђе­

ним покућством. Цела пратња је очигледно отпратила у смрт своје отме­

не господаре, како то показују свечано обучени и украшени скелети ко­

јима су они били окружени. Двадесет их је садржавао гроб „лепе Пуаби“,

док је у осталим гробницама било и до седамдесет скелета.

Шта ли се овде морало некада догодити? Нема ни најмањег трага да

су људи овде били жртвовани или претрпели насилну смрт. Изгледа да

је пратња у свечаној поворци на колима, натовареним драгоценостима

која су вукли бикови, отпратила мртвог господара у гробницу. И док је

споља гробница била зазиђивана, та пратња је читала молитве за вечни

покој свога господара. Потом су узимали дрогу, окупивши се послед­

њи пут око господара и умирали добровољно, да би и на другом свету

могли да му служе.

Два миленијума су становници Уpa у овим гробницама сахрањива­

ли своје мртве племиће. Приликом отварања најдоње и последње гроб­

43

нице истраживачи из двадесетог века после Христа осетили су да су

враћени у време око 2800. г. пре Христа.

Приближавањем лета 1929. ближио се и завршетак шесте сезоне ис­

копавања у Тел ал Мукајару. Вули је своје помоћнике староседеоце још

једном поставио на хумку са „краљевским гробовима“. Он нема мира,

јер би хтео да буде сигуран да ли земља испод најнижег гроба садржи у

себи проналаске за следећи период копања.

Пошто су темељи гробнице однесени и пошто се почело копати

ашовима, одмах се видело да још има слојева за истраживање. Колико

ће то још дубоко моћи неми мерачи времена да загазе у прошлост? Ка­

да је испод ове хумке и на том земљишту могло настати праисконско

насеље? То би Вули хтео да сазна. Полако и врло опрезно, да би био

сигуран, Вули ископава прво окна, стоји поред копача и одмах испиту­

је слој земље која се вади из окна. „Скоро одмах, писао је он доцније у

своме извештају, учињена су открића која су потврдила наше претпо­

ставке: директно испод пода једне краљевске гробнице нађен је пепео

од изгорелог дрвета, многобројне глинене таблице исписане словима

једног много старијег типа од оног писма којим су били исписани нат­

писи на гробовима. Према словима могло се закључити да таблице по­

тичу отприлике из 30. века пре Христа. Оне мора да су старије два до

три столећа од самих гробница.“

Окна су сада све дубља, све чешће на површину излазе слојеви са

парчадима лонаца, бокала и шоља. Испитивачима пада у очи да кера­

мика на неки чудан начин остаје непромењена. Она управо изгледа као

и нађени комади у краљевским гробницама. То би значило да кроз дуга

столећа цивилизација код сумерског народа није била подвргнута не­

кој значајној промени. Према томе, она мора да је необично рано до­

стигла један високи степен развоја.

Када су после више дана неки од радника довикнули Вулију: „До­

шли смо до дна!“, он се спустио доле у окно да би се и сам у то уверио.

Заиста, у окну нема више трагова било каквог насеља. На нетакнутом

дну налазе се последњи комадићи предмета из домаћинства, а овде­

онде примећују се трагови ватре. „Коначно!“ то је прва мисао Вулија.

Он брижљиво испитује дно окна и остаје запрепашћен: па то је ило­

вача, чиста иловача од оне врсте каква се формира само таложењем у

води! Зар иловача на овом месту? Вули тражи објашњење, јер то може

бити само песак од наноса, нагомилане материје коју је некада нанео

Еуфрат. Овај слој морао је настати онда када је велика река своју делту

истурила дубоко у Персијски залив, исто као што она то и сада чини,

па се на ушћу из године у годину у ширини од 25 метара таложи у мо­

ру нова земља. Када је Уp доживео своје прво доба процвата, Еуфрат

је овде протицао тако близу да се велика степенаста кула огледала у

44

његовим водама, те се са светилишта на њеном врху могао сагледати

залив. На иловачном терену старе делте мора да је настало прво на­

сеље.

другог резултата, а самим тим и до другог закључка.

„Видео сам да смо били сувише високо. Тешко се могло претпоста­

вити да је острво на коме је прво насеље било подигнуто могло да се

тако високо налази изнад мочваре.“

Дно окна, тамо где почиње слој иловаче, налази се више метара

изнад нивоа реке, те према томе не може бити речи о наталоженом

материјалу из Еуфрата. Али шта, онда, у том случају представља тај

чудновати слој? На који начин је он настао? На то питање ни његови

сарадници нису могли да поуздано одговоре. Дакле, они ће копати

даље и продубити окно. Напето посматра Вули радове како корпа за

корпом излази из окна. Њена садржина се одмах испитује. Све дубље

се ашови забијају у земљу, један метар, два метра. Сада се јавља са­

мо чиста иловача. После трећег метра изненада се губи слој иловаче.

Шта ли ће сада доћи?

Али већ прве корпе које излазе на видело дана дају одговор на то

питање о коме ниједан човек није могао ни сањати. Нису могли верова­

ти својим очима. Они су претпостављали да ће се јавити земљани слој,

међутим, оно што им се сада уз блештаве зраке сунца појављује, то је

в



a
б

2

3

4

Окно које показује слојеве поплаве

код Уpa

1. Краљевске гробнице;

2. Комади грнчарских судова;

3. Слој иловаче (3 m);

4. Посуђе обликовано руком.

Тога дана један телеграф у Месопотамији откуцава најневероватни­

ју вест у свет која је икада могла на такав начин да узбуди дух људски:

„Ми смо пронашли Потоп.“ Невероватно откриће у Уpy постаје најин­

тересантнија тема штампе у САД и у Енглеској.

Потоп ­ то је било једино могуће објашњење за џиновске наслаге

иловаче испод хумки Уpa које су недвосмислено делиле две људске

епохе. Море је оставило недвосмислене трагове у виду остатака малих

морских животиња у глини. Вули је приморан да што пре обезбеди ве­

родостојност претпоставки, јер нека случајност, иако то није вероват­

но, могла би обманути њега и његове људе. На раздаљини од 300 метара

од првог окна наређује он да се копа и друго окно.

И овде су ашови открили исти профил: парчад грнчарије ­ слојеве

глине ­ парчад земљаног посуђа обликованог руком.

Да би уклонио сваку сумњу, Вули издаје налог да се отвори још јед­

но окно у маси крша, и то на оном месту где је старо насеље лежало на

једној природној хумци, дакле у слојевима који се налазе знатно издиг­

нутије него лежиште иловаче.

Отприлике на истој дубини као и код оба друга окна, и овде се не

наилази више на грнчарско посуђе обликовано на грнчарском точку.

Наилазе сада грнчарски лончићи обликовани руком. Дакле, тачно је

оно што је Вули претпоставио и очекивао. Наравно, недостаје само раз­

двојни слој глине. „Отприлике 16 стопа (5 метара) испод једног плоч­

ника од опека, бележи Вули, који потиче из око 2700. г. пре Христа,

били смо у руинама онога Уpa који је постојао пре потопа.“

Докле се простире слој иловаче? Које области су могле бити пого­

ђене катастрофом? Настаје права хајка за траговима потопа и по дру­

гим местима у јужној Месопотамији. Друге групе археолога откриле су

код Киша југоисточно од старог Вавилона, тамо где се Еуфрат и Тигар

приближавају у широком луку, једну другу важну полазну тачку. Они су,

такође, наишли на један слој талога, који је овде додуше био дебео само

46

АКАД

ВАВИЛОН
ЕСХНУНА

(БАГДАД)

КИШ
ЕД

СУСА

ЕРЕХ

ШУРУПАК

ЛАСАР

УР

ЕРИДУ

Потоп

Раније корито

Персијског залива

Данашњи градови

БАСРА

П

ЕР

СИ

ЈС

ЗА

И

В

Ширење Потопа у Месопотамији

пола метра. Помоћу проби успело се да се постепено обележи област

џиновске поплаве. По схватању Вулија, катастрофа је северозападно од

Персијског залива захватила и прогутала област ширине 630 км. у ду­

жини од 160 км. Ако посматрамо географску карту, то је био само, како

бисмо то данас рекли, „један локални догађај“. Међутим, за становнике

ове речне низије, ова област је некада била цео њихов свет.

После безбројних испитивања и покушаја тумачења, који су остали

без конкретног резултата, одавно је била напуштена нада да ће се икада

решити велика загонетка потопа, која је изгледала као да се преместила

у далека мрачна времена, а да је човек никада неће моћи упознати. Ме­

ђутим, неуморан и стрпљив рад Вулија и његових људи, донео је и из­

ванредан научни резултат: велика катастрофална поплава, која подсећа

на библијски потоп и која је од стране скептика била често одбацивана

као бајка, не само што се одиграла него је била догађај у историјски

схватљивом времену.

У подножју старе степенасте куле Сумераца у Уpy, на доњем току

Еуфрата, могло се помоћу степеница спустити у једно мало окно и са­

гледати и руком опипати остатке једне огромне катастрофалне попла­

ве, а ти остаци су били скоро три метра дебео слој глине. А по старости

47

слојева људских насеобина, као са каквог календара можемо одредити

време када је била та велика поплава ­ потоп.

Она се десила око 4000. г. пре Христа!

4. ЈЕДАН ИЗВЕШТАЈ О ПОТОПУ ИЗ СТАРОГ ВАВИЛОНА

Еп о Гилгамешу и Библија. Дванаест глинених таблица из Ниниве. Један

прастари еп из библиотеке Асурбанипала. Да ли је Утнапиштим Ноје

Сумераца? Тајна брда Арарата. Џиновска лађа у глечерском музеју. Експедиција

до библијског ковчега.

И рече Бог Ноју: Начини себи ковчег од дрвета гофера и начини пре­

гратке у ковчегу, и затопи га смолом изнутра и споља. (1. Мој. 6, 14)

На прелазу у ово столеће, још пре него што је Вули открио Ур, један

налаз је побудио највећу пажњу и изазвао жестоке дискусије о Светом

писму.

Из таме старог Истока, искрсла је једна прастара тајанствена при­

поветка: херојски еп у 300 строфа од по четири стиха урезаних у двана­

ест масивних глинених таблица, пева о чудесним доживљајима леген­

дарног цара Гилгамеша.

Текст је био запрепашћујући: Гилгамеш је причао, тачно као и Би­

блија, о једном човеку који је живео пре, а и после једне огромне ката­

строфалне поплаве.

Одакле је потицао овај величанствени и значајни еп?

Приликом ископавања педесетих година прошлог века, енглески

историчари пронашли су лепо сређене, у руинама библиотеке у Нини­

ви, ових дванаест таблица заједно са 20.000 других текстова на глине­

ним таблицама. Библиотека у Ниниви важила је за најчувенију библио­

теку античког доба. У 7. веку пре Христа, краљ Асурбанипал изградио

је ову библиотеку високо изнад обала Тигра у старој Ниниви. Данас на

другој обали реке стрче у небо петролејски торњеви Мосула.

Неизмерно драгоцено благо за Британски музеј пошло је добро упа­

ковано на свој дуги пут из Ниниве у Енглеску.

Међутим, његова вредност откривена је тек неколико деценија доц­

није када је постало могуће дешифровати текстове. Тада није било ни­

једног човека на свету који би те текстове био у стању да чита. Упркос

свим напорима, таблице су остале неме. Нешто пре 1900. г. почели су ови

текстови да у скромним радним просторијама Британског музеја, а по­

сле паузе од две и по хиљаде година, опет причају о једном од најлепших

спевова старога Оријента, певајући први пут асиролозима о Гилгамешу.

Тај еп је написан на акадском језику, дворском и дипломатском језику

48

којим се говорило у доба краља Асурбанипала. Међутим, рецензију, коју

је имао када је нађен у библиотеци у Ниниви, добио је тај еп још хиљаду

и по година раније. Поменута рецензија приписује се великом краљу ва­

вилонском Хамурабију, како се то ускоро испоставило, када се у његовој

резиденцији на Еуфрату пронашао још један други примерак тог текста.

Даљи налази поткрепљују претпоставку да еп о Гилгамешу припада свим

великим државама старога Истока. Хетити, као и Египћани, преводили

су га на свој језик, при чему се на клинастом тексту, који је пронађен у

земљи на Нилу, још јасно дају примедбе писане црвеним мастилом на­

спрам оних места која су стварала тешкоће египатским писарима.

Порекло епа о Гилгамешу коначно је осветлио један мали глинени

фрагмент. Првобитни текст његов потиче од Сумераца, оног народа чија

се метропола налазила где и Гилгамеш, тако прича клинасти спис XI та­

блице библиотеке у Ниниви, одлучио је да себи осигура бесмртност, па

се упутио на дугачки пут, пун авантура, своме претку Утнапиштиму, на­

дајући се да ће од њега сазнати тајну бесмртности, јер су ту бесмртност

њему дали богови. Стигавши на острво на коме је живео Утнапиштим,

упита га Гилгамеш за „тајну живота“. Утнапиштим сада прича како је јед­

ном живео у Шурупаку и био верни поштовалац бога Еа. Када су богови

донели закључак да човечанство униште једним потопом, Еа је упозорио

свога поштоваоца Утнапиштима, давши му следећу заповест:

„Човече из Шурупака, сине Убаратутов, сруши своју кућу, сагради

једну лађу и напусти богатство. Потражи живот! Презри благо и има­

ње, спаси живот! Унеси у лађу све врсте животног семена! А лађа коју

треба да саградиш, њене димензије нека буду тачно измерене.”

Сви ми знамо дивну причу која сада следи. Јер о ономе што сумер­

ски Утнапиштим тврди да је доживео обавештава нас и Библија када

говори о Ноју:

И рече Бог Ноју... Начини себи ковчег од дрвета гофера (јела). И од

свега жива, од сваког тела узми у ковчег по двоје да их сачуваш у живо­

ту са собом; а мушко и женско нека буде. (Мој. 6, 13 и даље)

А ради лакшег упоређивања, ставићемо једно поред другог шта Ут­

напиштим обавештава о свом великом доживљају, а шта нам је остало

као библијско предање о потопу и Ноју.

Утнапиштим, према наређењу бога Еа, гради ковчег и каже:

Петога дана пројектовао сам њен

облик.

Њена основа износи 12 ика (око

3500 кв. м.)

По 10 гара (1 гар око 6 м) били су

високи њени зидови

49

У дужину нека буде триста ла­

ката, у ширину педесет лаката

и у висину тридесет (1. Мој. 6,

15).

Начинио сам је на шест спрато­

ва. Њену ширину поделио сам на

седам делова.

Њену унутрашњост поделио сам

на девет делова.

6 сара (непозната мера) асфалта

бацио сам у пећ.

И начини га на три спрата: до­

њи, други, трећи (1. Мој. 6, 16).

И начини прегратке у ковчегу (1.

Мој. 6, 14).

И затопи га смолом изнутра и

споља (1. Мој. 6, 14).

нас широко разграната алармна служба опремљена свим техничким

достигнућима. Али би људима у јужној Месопотамији око 4000. г. пре

Христа и модерна алармна служба мало користила. Понекад циклонске

олује дају утисак потопа. За то имамо пример из блиске прошлости.

Године 1876. једна таква циклонска бура захватила је уз ужасну не­

погоду Бенгалски залив, па је потом прешла на обалу, на ушће Ганга. Све

до на 300 километара удаљености од њеног центра уништене су катарке

бродова, који су били на мору, а пред обалом је била осека. Воду која се

повлачила захватили су високи и широки циклонски таласи. Образо­

вао се један огроман талас. Он је продро у област Ганга, па је вода, која

је нарасла преко 15 m у висину, продрла дубоко у копно. Потопљена је

141 квадратна миља, а 215.000 људи нашло је смрт у таласима.

Утнапиштим прича узбуђеном Гилгамешу шта се десило када је ка­

тастрофа прошла:

Ја отворих прозор, а светлост па­

де на моје лице.

Брод се заустави на брду Нисир.

Брдо Нисир прихвати лађу и не

дозволи јој да се љуља.

А после четрдесет дана отвори

Ноје прозор на ковчегу који беше

начинио (1. Мој 8,6).

А ковчег се седмога месеца дана

седамнаестога устави на пла­

нини Арарату (1. Мој. 8,4).

МОРЕ
ТУРСКА

Еу
СИРИЈА
фр
ат
Ти

г

ар
МОСУЛ

ИРАК

ПЕРСИЈА

Арарат на тромеђи Турске, Персије и СССР

На обронцима Арарата лежи мало јерменско место Бајзит, чији ста­

новници већ генерацијама причају о чудесном доживљају једног планин­

ског пастира, који је тврдио да је једнога дана на Арарату видео један ве­

лики дрвени брод. Један турски експедициони извештај из године 1833.

изгледа да је потврдио ову пастирску причу. Тај извештај говори о дрве­

ном бродском прамцу који у летње доба штрчи из јужног глечера.

Следећи човек који тврди да га је видео јесте др Нури (Nouri), архи­

ђакон за Јерусалим и Вавилон. Овај окретни црквени великодостојник

предузео је 1892. истраживачко путовање на изворе Еуфрата. Када се

вратио натраг, он је написао извештај у коме говори о отпацима једне

лађе која се налази у вечитом леду: „Унутрашњост је била пуна снега,

спољни зид је био обојен природном затвореноцрвеном бојом.“ У Пр­

вом светском рату један руски официр ваздухопловства, Росковицки,

јавио је да је из свога авиона на јужној страни Арарата видео „остатке

једне велике бродске олупине“. Усред рата је цар Никола II сместа по­

слао једну експедицију. Ова експедиција је, наводно, не само видела ла­

ђу него ју је и фотографисала. Сви докази о овоме су ишчезли, наводно

у Октобарској револуцији.

Из Другог светског рата такође потичу нека осматрања из ваздуха. Она

потичу од једног совјетског пилота и четири америчка ваздухопловца.

Ови извештаји су подстакли америчког историчара и мисионара др

Арона Смита из Гринзбора (Greensborough), експерта за потоп, да ступи

у акцију. У свом дугогодишњем раду он је сакупио комплетну историју

литературе Нојевог ковчега. Има 80.000 дела на 72 језика која говоре о

потопу, од којих 70.000 опомињу легендарни остатак ковчега.

Године 1951. др Смит узалуд трага, дванаест дана, са четрдесет пра­

тилада по залеђеном врху Арарата. „Ако и нисмо наишли на траг Нојеве

барке, објашњавао је он касније, ипак је моје поверење у библијско кази­

вање о потопу још више појачано. Ми ћемо се вратити.“

53

Подстакнут др Смитом, на вулканско брдо се попео 1952. Жан де Ри­

ке (Jean de Riquer), млади француски истраживач Гренланда. И он се вра­

тио необављена посла. Но без обзира на то, и даље се опремају експеди­

ције за планину Арарат.

Засад најмлађа експедиција је из године 1955. У трагању за најчуве­

нијом лађом човечанства успео је Француз Навара (Fernand Navarra) да

у јутарњим часовима пронађе 6. јула на врху планине у леденим масама

три комада једне дрвене греде. Њихова старост цени се на најмање 5000

година, али да ли се стварно ради о траговима библијске лађе, то нарав­

но нико не може да каже.

Ниједан извештај из раног доба Месопотамије не поклапа се толико

са библијским предањем као извештај о потопу у епу о Гилгамешу. На

неким местима наилазимо на скоро буквалну истоветност. Па ипак по­

стоји битна и значајна разлика. Казивање које знамо из Књиге постања

зна само за једног Бога. Нестала је необична и примитивна представа

неба у коме има пуно настањених богова и од којих многи имају чове­

чије особине, плачу и јадикују, који се боје и завијају као пси.

Еп о Гилгамешу потиче из оног истог великог животног простора у

„Плодном полумесецу“, на којем простору је и Библија настала. Пронала­

ском слоја иловаче у Уpy доказано је да стари еп из Месопотамије говори

о једном историјском догађају. Катастрофална поплава око 4000. г. пре

Христа у јужној Месопотамији археолошки је потврђена.

Али да ли је та вавилонска поплава идентична са потопом о коме нам

приповеда Библија?

На ово тако важно питање археолози до данас нису успели да од­

говоре.

жүктеу/скачать 4.31 Mb.

Достарыңызбен бөлісу: