Југосманлија и чуперак црни

Југосманлија и чуперак црни

“Ниједан политичар нема право да води рачуна само о интересима своје земље и народа занемарујући интересе осталих држава у региону.”-(изјава првог великана).

Реченица коју је ових дана изговорио краљ Стефан Двовенчани, на београдском сусрету са Сулејманом Сарајевским(председник Странке Акцијаша Демократских у БиХ), која са мало “идеализације”(замени се пар речи) изгледа овако:

Ниједан политичар нема право да води рачуна само о интересима своје републике и народа занемарујући интересе осталих република.-(изјава трећег великана).

Како нам ове реченице, некако, тако познато звуче! Све је исто, само се смењују великани.

Од Свејереси светске одабрани,
жути краљ Стефан Двовенчани.
Југосманлијско Царство прави
чуперак црни на седој глави.

Уби се Двовенчани спасавајући братство и јединство. Обилази све наше републике: Љубљана, Загреб, Скопље и Сарајево. Обилази и оне најмлађе творевине које нам је наша борба дала или обећава да ће дати: Нови Сад, Нови Пазар, Бања Лука и Приштина. Мири браћу на све стране, извињава се и клечи. Ако и не успе, с браћом све у суру да погура, ту је наш Истанбулски султан. Шаље му сваке хефте свог везира, мири нам завађену браћу по “Санџаку” и Босни, а за узврат му шаље свога јуношу. Малог Курјака , најпионирскијег из босанске фамилије Поздераца, свога ђака, проверени систем..вера са вером, вук са везиром.

Нисам заборавио Подгорицу, друго око наше а верујем није ни он. Разрокост нас ухватила, привремена нека болест или шта већ би!? Неки дан ми рекоше, изгледа да друго око у глави има пуно приватних и не државних тајкуна. Ваљда му то значи, тајкуни на црно, а овај наш признаје само на бело! Нема везе што се путујући за ову једну престоницу, хоћу рећи, главни град најсветије републике, Двовенчани задржавао најчешће у Дечанима. Наравно, радио је то само због промене страних, својих и наших верских потреба.

Ваљда умислио себи да је Свети Сава, водио свој неки “Сабор у Жичи” и довршавао државничко-црквене послове. А, не дају му сваки пут дозволу кад крене доле, потписао је неке уговоре, а није добро пазио шта је потписивао. Никад не зна ко му ту дозволу издаје, до кад важи и колико дубоко сме да путује. Шта би и радио у Прштини? Све је потписао и средио са његовим пријатељима. Све му они доле послове обављају: државне, војне и цивилне.

Колико су само добра за нас урадила, три највећа сина наших народа, у сарадњи са најјачом војном организацијом на свету. Великан из Кумровца је овде донео њихове паре, неки причају и о цифри од сто милијарду. Деда ми је причао да су те милијрде у највећем делу испоручивали у виду неких “Труманових јаја”. Па, колико кошта то јаје, питао сам деду!? Није знао да ми одговори, нису то наша сељачка, само ми је одбрусио.

Онај други, наш несретни и покојни Злоба, потписао им да бесплатно могу да дођу и штите део наше територије. “Могу Руси и Кинези да вас нападну и ми ћемо вас штитити”-рекоше му. Па, колико браће већ овде имамо, помисли Злоба. И овако смо са браћом до гуше, шта ће нам још и ти Руси!? Размисли и притиснут “логиком”, потписа.

Мало да се вратим у Дечане и нашег трећег великана. Мезимчета и најмлађег од те наше тројке, најлепшег и највишег, најглагољивијег и налпаметнијег, па сам му ја зато ону горе строфу за будућу народну песму испевао. Нисам се испод ње потписао, и то сам у школи учио, народне песме немају аутора.

Зезнуо је најмоћнију државну унију на свету, да нам врше све административне, судске, полицијске и ине послове, које нам они обављају у нашој светој републици. Све бесплатно, ни помоћ им није потребнеа. Чврсто су обећали, све ће то трајно( неповратно) обављати у наше Српско Име. Чак ће можда и то име да нам избришу-ето толико они воле нас.

Само им је једно морао обећати! Сметао им је неки мало-велики духовњак, “човечуљак” коме су сви наши доле веровали, коме тешко могу да се супроставе и да, са њим доле, тешко народ могу да обезглаве. А, онда рекоше они, не могу то више бесплато да раде-пуно посла! Зато је Двовенчани толико пута ишао до Дечана, водио дуге ноћне разговоре са “чаробљаковим” духовним чедом(Одосије Дечански-ваљда се зове) и тражио помоћ. Брата на брата, веру на веру, народ на народ… Зар све ово најсветије, зарад светских хохштаплера и битанги? Има ли некима ишта на овом свету-свето?

Времена су се променила, све је остало слично, мало смо сиромашнији али смо са две екипе отишли на светско првенство у фудбалу. А, мало је фалило да се пласирамо и у ногомету! Имамо ми и своје народне хероје, променили смо им само име и сада их зовемо тајкуни. Функције су им остале исте: одлучују ко води државу, ко ће да брине о народном и државном благу, с ким ћемо у савез и против кога, ма скоро о свему. Остали су и даље хероји, само што више нису народни, јербо, променио се систем привређивања. Либерални капитализам је заменио онај народни, дошла је слобода а не право у расподели и правила се знају. Е, њима смо ми дали слободу и право у расподели, а сва друга права и слободе имамо и сви ми остали. Како да им дамо име-народни хероји либералног капитализма и демократије-дугачко брате, зато их ми једноставно зовемо тајкуни. Још нешто, да се и ми не збунимо због оног народни, да и оно њихово најсветије(богатство) нама не припадне.

Да ли тим новим херојима неко или нешто прети? Може ли се и њима десити да их неко замени неким новим херојима? Тешко! Морају само добро да глуме, глумац(Клуни) је постао редитељ, ево и у краља га опевасмо, има искуство и добро зна како улоге да расподели. Што се народа тиче-не верујем да ће смети! Как би некој рекал:”Будем још један нудистички оток оголил, как би дечки за примјер боље слушал”!

Или можда:

“Онај мој државни секретар, Слоба Помен-за правду душа, понекад им запрети да више не лају, али, осилили су се…зато ћу ја да припремим ново Острво За Голгузе, па таман и на нашој најчувенијој Ади, која носи име наше најбројније престоничке мањине”.

Умало да заборавим, -Нико не сме да вас бије-(средњи великан). Тако су ми сада сва тројица (по изјавама)- равноправни.

Радомир Рељић

20.06.2010

У решавању косовског Гордијевог чвора постоје три различите опције: Брисел и Вашингтон, који траже од нас да се одрекнемо КиМ-је и да тиме убрзамо пут у интеграције, власт која форсира мантру-ЕУ и КиМ-затим део опозиције и јавности са мишљењем, да је пут у интеграције требало условити целовитошћу територије.

Србија(власт) је саму себе лишила или ослабила у борби за очување КиМ-је, зато што својим западним “пријатељима” није отворено ставила до знања, да је територија Србије светиња и не може бити предмет трговине. Државно руководство се није смело одрећи било које уставне опције за очување и заштиту територијалне целовитости, ослабило је своје позиције и налази се у сендвичу између натовскошиптарске окупације и сопственог народа.

Онај који не показује одлучност и намеру да ће користити сва дозвољена средства предвиђена уставноправним оквирима(и ратом), слаби своју позицију: код непријатеља, назови пријатеља, пријатеља и тзв. земаља трећег света. Значи, поруком читавом свету-уједињење са осталим европским народима и комплетном територијом у свом саставу-наш међународни положај би био потпуно другачији. Како ћемо друге уверити да у ЕУ нећемо ући са Србијом, којој је ампутиран део територије, кад им то нисмо неповратно ставили на увид!?

Тадићев концепт регионалне сарадње, у којој он себе промовише као регионалног лидера а Србију као регионалну силу, следећа је грешка у низу и наноси несагледиве пследице за народ и државу. Резолуција о Сребреници, Сарајевска иницијатива, Љубљански сусрет, Инстанбулска декларација, бацање Српске у запећак, безбројна извињења, гарантовање свим суседима свега и свачега…

Да ли му је некада пало на памет, да је најнормалније да инсистира на реципроцитету и да од свих суседних држава тражи исто оно што он њима гарантује? А, како би могао? Скоро сви су јавно, признањем независности “Косова”, опалили шамар њему и свима нама. Нити нас поштују, тити нас уважавају, а потписују све оно што је уперено против нас.

Такав мазохистички приступ “мирољубивој коегзистенцији”, даје још један аутогол у низу. Српски народ је у задњем веку претрпео двомилионске људске жртве, протеран са половине своје етничке територије, подељен у више новонасталих држава и највећа је балканска жртва свих времена. Заједничком ватиканско-германском продукцијом, у садејству са домаћим “несрећницима”, жртва је сиатематски претварана у џелата и узрочника свих светских несрећа. Тиме су демонизирани српски народ и држава доведени на опасан историјски колосек а враћање у нормални историјски ток, захтеваће потпуно народно јединство, помоћ свих пријатља које још имамо и подршку свих правдољубивих народа и држава.

Посебан је систем на који су се организовали наши западни “пријатељи”(друга интерсна група). Имамо НАТО, ЕУ, Мисију УН, Еулекс(сам по себи комплексан), дуплу Фејтову функцију, неку чудну везу међу њима и веома је битно уочити релације, које су код њих у наоко, међусобној нелогичности. ЕУ је унија 27 земаља од којих су њих 22 признале самопроклановану независност “Косова”. Пет чланица(Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка и Кипар) нису признале ту независност али су истовремено гласали за мисију Еулекса, која није ништа друго до имплементација Ахтисаријевог плана. Иза њихових “НЕ” се крију себични интереси, због постојања канцерогене материје у сопственом телу а не због подршке нашој борби-како то Тадићев јуноша Јеремић “воли” погрешно да нам протумачи. Сви апсурди таквих ставова садржани су у деловању дупле функције Питера Фејта.

Мисија УН се од папирнатог тигра претворила у папирнато пиле. Уместо да буде кровна организација, која би требала да координира све присутне и доводи све заинтересоване за исти сто, претворила се у јос једног америчког послушника-који само треба да буде параван за протежирање интереса, који су уперени против нас и да актуелној власти пружи алиби за њено антинародно деловање. Највећа сламка спаса, резолуција 1244, због тога преживљава свакодневно првно силовање.

НАТО се није профилисао као систем безбедности за све европске народе. Није јасно да ли представља европски систем безбедности, као његов део, или амерички систем европске безбедности. Медведев им је бацио рукавицу са његовим предлогом, свеобухватног система безбедности(ОДТ), који би и за нас био прихватљив. Та војна организација ни мало нам не личи на “Милосрдног анђела”, који је немилосрдно сејао смрт и проливао српску крв и не двојим, спреман је да је поново пролива. Уз скупштински прокламовану неутралност, његова злочиначка прошлост и непромењива садашњост, само су разлог више да их се клонимо.

По деловању наше официјелне политике, ја не сумњам у ком правцу ће се гурати будућа решења, односно, како је неко сценарисао тај пут. Да ли су први и други, играчи који играју заједничку игру а нама само шаљу привид о размимоилажењу, желећи да добију на времену, исперу просечан српски мозак и тактиком, миц по миц, доведу нас пред свршени чин? Све индицира да им је то заједнички договор, скуван у заједницкој кухињи. Радити на евроатланским интеграцијама, слабити сопствену позицију за очување Космета и, кад се некад нађемо у предсобљу ЕУ-је, кад се буде требао учинити тај последњи корак(свршен чин), изаћи са референдумским питањем, ЕУ или Космет? Ми смо вас довели до врата а ви(народ) одлучите сами-хоћете ли да прекорачите праг или не!? Не бих се изненадио кад би им референдумско питаљње гласило-Убиј се или уђи у Рај?
Где нам је пут, како да дохватимо спас и коме да верујемо?

Због приступа или одабира пута према циљу, Коштуница је пре пар година укинуо коалициону владу у којој је био председник и довео до превремених парламентарних избора. Ставио се на чело оних који су били мишљења да: евроатланске интеграције нису једини пут, зарад тих интеграција не смемо територијални итегритет земље довести у питање, постоје други правци и други пријатељи, нећемо пристајати на уцене и стално подметање ноге, требамо поставити доњи праг наших интереса и чбрсто одредити ствари које нису на распродаји.

И изгубио изборе! Добили смо само визе за богате и хиљаду лажних обећања.

Русија, Кина, Индија, Бразил и велика већина земаља тзв. трећег света, пружају нам подршку за одбрану целовитости државе. Не траже нам чупање сопствене душе за остваривање потпуне обостране (вишестране) сарадње. Не траже одсецање сопствених ногу, како би у инвалидским колицима били на путу интеграција и прављења новог света.

Забрињавајући су догађаји који се одвијају у Српској Православној Цркви(СПЦ), институцији од највишег народног поверења и сигурно су у директној вези са одабиром нашег пута. Општепозната је ствар, да све наше епархије-као организационе црквене јединице, нису промениле пуно тога још од средњевековних времена. Систем аутокефалности, на неки начин даје велику самосталност епископима, који су неприкосновени владари у својим “феудима”. Изостанак државне, мањак унутрашње или неког другог система контроле, пружа подложно тло за разноразне злоупотребе. Мислим да се тај грех увукао у већинско тело цркве.

Случај Артемије, његово неканонско уклањање из Рашко-призренске епархије СПЦ, његова бескомпромисна борба за Космет и начин на који је све то “одрађено”, указује да је био велика препрека на путу које су трасирале прве две групе из текста. Приче о финансијским малверзацијама послужиле су само као повод за његово уклањање и чишћење-пута без алтернативе.

Питер Фејт ових дана пева хвалоспеве СПЦ-и, изјављујући како је она омекшала своје ставове по питању Космета. Још је чудније, да се црквени званичници још не изјашњавају на ове “прозивке”. Или је њихово ћутање само потврда, да су се црквени великодостојници ухватили у ђавоље коло, у коме им нама није место. Њима можда, али нама, који се налазимо у овој трећој групи-тамо сигурно није место.

Господари света су својим слугама јасно ставили до знања да су у ЕУ-ји и НАТО-у: Српство забрањено, патриотизам грех и мрачна сила прошлости, Светосавље непожељно и подложно претакању, православље сувишно и намењено за унијаћење, педерлук и педофилија слобода, сопствена држава и народ сувишни ако си мали, сви економски и природни ресурси њихови, дугови и беда наши а наш Јерусалем њихов и неповратно изгубљен! Да нам се деца стиде кад буду морали рећи да су Срби!

Начин на који ће се народ определити(избори), одредиће и смер будуће борбе. Која групација ће победити битно ће утицати на то-где ће се налазити јужна граница српске државе: на Проклетијама, реци Ибар или у Прешевској долини!?

Свака од ових граница има своје промотере а ја сам се потрудио да их класификујем и “представим”.

Радомир Рељић

24.06.2010

Зашто ово пишем сада и да ли је са закашњењем? Иако је патријарх Иринеј пре отприлике месец дана изјавио, а коинцидира и са саопштењем католичке фондације Про Оријенте, да нема ништа од доласка Бенедикта XVI у Ниш на прославу обележавања јубилеја-1700година од доношења Миланског едикта, патријарх је у задње време поново актуелизовао ову тему и поново отвара тему доласка папе у Србију.

Да би се боље разумеле патријархове беседе, као ова у Бечу, мораћу да направим једну историјску путању уназад и покушати докучити извориште нове идеологије којом баратају патријарх Иринеј и и екуменско-папски тим, који га је лансирао у њихове мутне воде.

Француска буржоаска револуција је један од највећих историјских догађаја. Пуно је тековина те револуције које су суштински измениле свет, а једна од њих је свакако Декларација о правима човека и грађанина. Овде ћу издвојити њен трећи члан, који гласи:

“Начела сваког суверенитета налазе се једино у Народу. Нико, ниједна особа не може вршити ауторитет који не проистиче из Народа”.

Овај члан декларације је био иницијална каписла за серију националних револуција у 19 веку, чиме је створена нова европска геополитика, базирана на нацији као њеном носиоцу. Идеолози неолибералног капитализма, слично комунистима, појам народа (нације) сматрају преуским и превазиђеним. Они сматрају да ће нестанком нација, што подводе под крај историје (Френсис Фукујама), престати узроци за вођење ратова а да ће војна (полицијска) сила (Арнолд Тојнби) бити потребна само ради наметања (очувања) мира на глобалном плану. Не верујем да се наш патријарх бавио оваквим мислима кад је читао “потурени” говор, али је веома могуће, да је неко о томе и те како водио рачуна и да ништа није случајно.

Да би добила своје заслужено историјско место, које Француској револуцији неспорно припада по многим њеним тековинама, побринуо се и вођа јакобинаца Робеспјер, који је сматрао да се и Римокатоличка црква мора реформисати у духу свих осталих друштвених промена. Вођен просветитељским идејама Жан Жака Русоа и његовим деистичким погледом на религију, Робеспјер је озаконио “Декрет о Врхунском бићу”. У својим говорима је наглашавао његову разлику у односу на хришћанског Бога и окарактерисао га као радикалног демократу (јакобинца), који се бори за слободу, једнакост и права свих људи. Да ли су идеолози “патријарховог говора” у Бечу имали у виду стварање неког новог идентитета, који би користио потребама неког “Врхунског бића” у име нових “револуционара” и неког новог друштвеног поретка?

Патријарх Иринеј је повељу Заштитника фондације Про Оријенте примио на свечаности која је њему у част организована у Бечу. Тим поводом је одржао (прочитао) пригодну беседу (1), а цитат са почетка текста је њен најупечатљивији део. Његова беседа је морала да изазове неверицу код стручњака за православну еклисиологију и питања верских догми. Што је најчудније, сем часних изузетака, реакција уопште није било. У напред наведеном цитату огледа се политичка намера, а сам цитат, као и комплетан говор, је верски блам за православно верско учење. Овај цитат ми је послужио као основа да истражим порекло оваквих патријархових мисли. Укуцавши га у претраживач Гугла, наишао сам на још једно изненађење-патријархово писмо скоро коинцидира са чланком од др. Радована Биговића: Ништа не постоји само за себе, објављеног 25.01.2008. у дневном листу Политика (2). Почетак и крај патријарховог писма су прилагођени овој “свечаности”, а готово његов комплетан садржај је, веровали или не, преписан из чланка др. Биговића (професор Богословског факултета у Београду), објављеног 30 месеци пре одржавања ове бечке свечаности.

Шта је патријарх Иринеј хтео да саопшти овим “говором”? Да ли упућује прекор свима нама који мислимо да евентуална посета папе 2013. г. Нишу, или нека друга, треба да се одвија преко предходне посете Јасеновцу? Зашто опомиње, да је то воља Божија и да смо дошли до “краја историје”? Да ли нам то наш патријарх натура тезу о “крају историје”, као неминовност црквеног уплива у свет “неолибералне демократије”? Сматрајући се довољним познаваоцем теологије за једну коректну анализу, више ми је него јасно, да за овакве тезе не постоји друго упориште. У теолошкој науци, засигурно не. Или нам патријарх Иринеј успоставља ватиканску доктрину, о папи као глави јединствене цркве и његовој Божијој мисији на овом свету, коју он експлоатише по теорији о наследству светог Петра?

Још је чуднија следећа реченица, која је посвећена одрицању и грађењу идентитета. На оваквој тези би му позавидео и један од твораца америчког прагматизма Џон Ђуји, отац “прогресивног образовања”, који је давно написао: “Нема Бога и нема душе, нема потребе за традиционалном религијом. Без догме и веровања, непромењива истина је мртва и сахрањена, што укида потребу за крутим природним законима и сталним апсолутама”. Значе ли ове “патријархове речи” о промени идентитета, најаву поступног одрицања од светосавског православља? Знам да је ово око идентитета скопчано са манипулацијом око етнофилетизма, о којем ће бити речи у једној од наредних прилика, на тему о узрцима постојећих турбуленција у СПЦ.

Неспорно је да је овај говор скуван у кухињи Богословског факултета у Београду, чији је декан епископ бачки Иринеј (Буловић), портпарол и незаменљиви члан Светог Архијерејског Синода СПЦ. Др. Радован Биговић је његов потчињени и ревносни следбеник његове теолошке школе. Као водећи екумениста, алфа и омега свих одлука нашег црквеног врха, епископ бачки Иринеј котира и као велики поборник идеја митрополита пергамског Јована Зазјуласа и патријарха васељанског Вартоломеја. Јован Зазјулас је копредседник Мешовите међународне комисије за дијалог Православне и Римокатоличке цркве. Школован на Харварду, предавао теологију на многим западноевропским универзитетима, сматра се главним иницијатором и идеологом екуменског процеса, бар што се православне стране тиче.

Тврдња патријарха Иринеја из “његовог” говора у Бечу: “Ниједна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је Црква, ако је престала да тежи јединству са другим Црквама”, је теза митрополита Зазјуласа и потпуно је страна учењу Православне цркве. Ове податке наводим са циљем да укажем на порекло потреса, између осталог, који у задње време све више угрожавају јединство СПЦ. О тим потресима свакако ће још бити говора.

Код нас, на сву срећу, још нису уништени политички ресурси који заговарају националну стратегију развоја. Носиоци светског неолибералног концепта сматрају то великим грехом и превазиђеном идејом, која је анахрона и спада у период пре “краја историје”. Појмови као што су држава, нација, суверенитет, духовност..су за њих потрошени и сувишни. Све оно што је за нас од виталног значаја, они пресуђују, ми треба да дамо њима на управљање. Због тога нам “саветују”, да на заједничком путу треба да се решимо пртљага који се коси са њиховом поставком света. Колективна свест, самобитност и национални концепт развоја, свакако су најнепотребнији део те пртљаге. То се посебно огледа у нашем духовном и вредносном кодексу који се не уклапа у њихове планове, односно њихову слику будућег изгледа света.

Изворно хришћанство је у својој основи противник неолибералног концепта. Оно је западним центрима моћи користило за време борбе против комунизма, што су обилато експлоатисали кроз пропагирање верских права и слобода. Та потреба је исчезла укидањем противничког концепта изградње света, а улога хришћанства као основе европске духовности, све се више минимизира. Једно модификовано, измењено и једнообразно хришћанство, као основ за изградњу глобалне религије, којом би се дириговало из једног центра и под контролом “Новог светског поретка” (НСП), вероватно би било подесно за будућег Цара (светска влада).

Православна Србија ослоњена на духовне вредности Истока, комбиноване са сопственим светосавским концептом, свакако се не уклапа у пројекте њиховог изгледа света. Задњих деценија смо (Срби) сведоци националног самоукинућа, којим руководи намештеничка власт а под патронатом центара моћи оличених у НСП. Институције од највећег значаја за српски народ и његову државу су свакако Српска Војска и Српска Црква, тако да је било за очекивати да ће оне бити највише и погођене.

Док се пацификација Војске одвија зачуђујуће неометано, на духовном пољу смо сведоци борбе која се све више распламсава а плима црквених догађања све више прети да прерасте у стадиј унутрашњег раскола. Већини верника и познавалаца црквених прилика је јасно да мислим на сукоб између полу-регуларно рашчињеног владике Артемија и екуменског крила у црквеној влади, СА Синоду СПЦ. Сукоб је одраз унутрашњих и вањских фактора и има више димензија (политички, верски, национални). Посебном улогом на дешавања у Цркви, свакако да утичу дешавања око судбине Космета, којим је главна одлика унутрашњополитичка закулисност и као такви су основ за сваколика унутрашња трвљења у нашем друштву.

Погледе на комплетну проблематику би се могао развити у више тема:
-Покушај српске цивилне власти да успостави контролу над црквеним вођством, ради подршке издајничкој политици евроунијаћења,
-Сукоб на ралацији Артемије-црквена влада + жутосрвена власт,
-Критика етнофилетизама, као изговор за потискивање утицаја светосавља,
-Осврт на унутрашње уређење Православне цркве и њено финансирање, са посебним акцентом на улогу ватиканских фондација типа Про Оријенте,
-Екуменизам као параван за унијаћење, односно, гушење православног светосавља под папским приматом,
-Фанар ( Цариградска патријаршија) као црквено-васељанска власт без пастве, из чега проистиче њен специфичан екуменски интерес, компатибилан са папским,
-План за градњу Константиновог маузолеја у Нишу, скопчан са прославом 1700 година од доношења Миланског едикта и посете папе, као централне идеје те свечаности.
-Зашто врх СПЦ крије истину, да су Милански едикт заједнички донели Константин 1. Велики и његов савладар и зет Лициније?

Започевши са говором његове светости патријарха Иринеја, затим кратком дигресијом на један велики историјски процес, што је била Буржоаска револуција, покушао сам да наметнем тему о утицају сличног процеса (НСП) на све живо и неживо на планети Земљи. Религија свакако потпада у дијапазон њиховог интересовања. Мој “рад” ће бити првенствено базиран на црквеним дешавањима, а поготово зато, што је присутна свеопшта “стидљивост” (начело секуларности, неопходност сензибилитета, непознавање теологије и унутарцрквених односа, могућа политичка штета, ратличити анимозитети…или неки други разлози) према овој теми. Француска револуција је последица индустријске револуције и напредка производних снага. Ововременици смо једног сличног процеса (НСП), који такође почива на профитабилним револуционарним изумима, који се зову пљачка, превара и лаж. Нимало се не шалим.

Религија је увек била битна за сваку власт (са, или против ње), тако да је за власт која претендује да буде планетарна, оваква тема од прворазредног значаја.

Уставом гарантовано начело секуларности, односно одвојеност државе и цркве, не сметају властима да се дубоко инволвирају у црквена питања и обрнуто. Зато ни трунка не двојим, широка расправа на ове теме има потпуни морални дигнитет и не постоји ниједан аргумент за њено потискивање. Питање постаје опште и политичко, односно, борба за национални и друштвени опстанак. Светосавска душа ће бити центар око кога ће се ломити многа копља (ломе се и сада), а исход те борбе ће одлучити будући карактер српског друштва.

Радомир Рељић

08.05.2011

Референце:

1) http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1044/tekst/srpska-pravoslavna-crkva-i-medjucrkveni-odnosi/print или http://www.spc.rs/sr/patrijarh_irinej_stigao_u_bec

2) http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Nista-ne-postoji-samo-za-sebe.lt.html

Патриота-државни непријатељ

Јер ја сам Србин, светосавски православац-једнако је-државни непријатељ број 1.

Жути Кајга

Некад било и опет се накотило! Ништа се није променило, од завршетка 2.-ог светског рата, па све до данашњих дана. Некад су петокраку носили на челу, сада је носе у новчанику, боју јој нису променили, само је "пожутела" због протока времена.

Некад су се звали Коминтерна или Социјалистичка интернационала. Сада имају десетине имена и користе их по указаној потреби: европејци, глобалисти, космополити, модернисти, екуменисти...ма једноставно, светски људи. Опет су преузели комплетну власт(ако су икад и силазили са ње) и Невласт, што се стручно каже невладин сектор, а нема шанси, да их избегнеш било где.

Онда они теби, а за њихово добро, каче да си: антиевропејац, фашиста, националиста, грубијан, неморалан и сметња за напредак. Ако си доследан својим природно-друштвеним одликама, спремни су да те етикетирају са: сила прошлости и мрака, превазиђена авет која још препада малу децу на спавању, кочничар нашег напредка и фактор са којим држава мора да се ухвати у коштац. Ако и поред свега, а то пљују свакодневно, останеш при здравој памети, доследан ономе што јеси и својим уверењима, онда си већ постао опасан по државу. Израстао си у непријатеља број 1, фашисту и фактор, са којима ће се држава и све "напредне", "слободољубиве" и "демократске" институције и појединци, бескомпромисно обрачунати и поразити те, за сва времена. Или, тако ће бар наставити са свакодневним пљувањем.

Али, пошто је човек друштвено биће, ако си се случајно дрзнуо да: као такав не останеш сам, потражиш истомишљенике, почнеш са њима да се дружиш и удружујеш, јавно проговориш и политички организујеш, онда пуно ризикујеш. Може ти се десити, да они против тебе, из свакодневне борбе, пређу у-

12.01.2011

Додик је након разговора са Ештоновом рекао да нема потребе за референдумом, јер ће ЕУ бити укључена у реструктуирање суда и тужилаштва БиХ. Тако се једно усмено обећање од политичарке, која је Додиковог пријатеља и саборца Тадића натерала на капитулацију "селидбом" из сигурности СБ УН у беспуће ГС УН, претворило у излазну стратегију и спашавање Додикове части и кредибилитета пред сопственом јавношћу.

Захтев "хрватског фактора" у БиХ за трећим ентитетом, Додик и Република Српска (РС) могу подржати само ако уз то експлицитно наведу, да тај нови ентитет може бити само као територијални преустрој у склопу Федерације БиХ. Ако је то тако, није ли то Додиково забијање прстију у ингеренције другог ентитета? Није ли најпаметније да се РС потпуно огради од тих тежњи, са ставом да је то унутрашња ствар Федерације и да ће РС признати сваки територијални договор Бошњака и Хрвата, који се неће мешати у унутрашња питања РС? Додик је баш у моменту постојања кризе власти, у Федерацији БиХ и на нивоу државе БиХ, "мудро" одлучио (или неко у његово име) да покрене питање референдума и тиме притисак међународне заједнице пребаци на српска плећа. Такав потез је у ово време само један тактички аутогол, јер је обрачун "ратне браће" (Хрвата и Бошњака) требало оставити у жижи интересовања ментора, који су им тај суживот још раније пресудили.

Окосница Додикове предреферендумске кампање је била уперена против бонских овласти високог представника. Додик је месецима громогласно најављивао крај ОХР-а, крај неуставног деловања високог представика, поврат узурпираних ентитетских овлсати и крај међународне мисије у БиХ.

Вероватно му је излазна стратегија, коју је Кетрин Ештон понудила Додику, личила на спасоносно васкршње јаје које је Патријарх Иринеј понудио Томи Николићу. Обојици је то било спасоносно решење за одржање у животу, од кога су се били скоро одрекли "својим" катастрофалним политичким потезима, а све ради превеликих, тренутно неостваривих политичких апетита, или, што је по мени вероватније, учешћа у представи чији се сценаристи налезе тамо, негде далеко. Да ли је Додик сам себе, вукући погрешне потезе, сатерао у позицију из које је немогуће изаћи са "часном" излазном стратегијом, или је својевољно, или пак несвесно упао у припремљену мишоловку, небитно је за доношење суда о учинку његове државотворне политике. Битан је само резултат, који још није доигран и који ће, процењујући га по "Додиковој" излазној стратегији из референдумске замке, довести РС у још тежи положај.

Дејтонска БиХ је направљена као део свеукупног решења распада СФРЈ-а и разрешења односа између Срба, Хрвата и Бошњака, односно Србије, Хрватске и БиХ. Потписници споразума због тога и јесу били Милошевић, Туђман и Изетбеговић. Оваквим решењем је свако од учесника нешто добио а нешто изгубио, али свакако распоређено на неправедне части. Срби су изгубили РСК у Хрватској и националну државотворност, а добили ентитет у БиХ. Хрвати су добили чисту Хрватску али без ентитета у БиХ, док су Бошњаци "сачували" целовитост БиХ али само као равноправан етнос са 2 остала конститутивна народа. То су основне чињенице које се заборављају и чупају из контекста дејтонског решења када се анализирају проистекли односи из овог балканског троугла, поготово, када се покушавају сагледати све последице овог решења и његовог утицаја на актуелна догађања у дејтонској БиХ. То што основ за такво решење није експлицитно садржан у самом споразуму, не би требало да буде сметња код доношења ставова о праведности и функционалности "Дејтона".

Хрвати, као и увек, раде на дуже стазе. Добили су етнички чисту Хрватску, а уступак који су морали направити за свеукупно решење (останак без ентитета у БиХ), сада желе да надокнаде у доигравању, и то, веровали ми то или не, уз свесрдну подршку председника РС, Милорада Додика. Да ли је Додикова подршка "хрватском фактору" његов лични став или је он искориштен за проведбу неког ширег плана (нпр. по многим индицијама "Дејтон 2"), потребно је изанализирати Додиково вишегодишње политичко деловање везано за коначно разрешење српског националног питања у постдејтонској БиХ.

Парадокси патриотског мишљења

Зачуђујућа је подударност или истоветност, коју су Додиковом референдумском рулету давали српски режимски и антирежимски (патриотски) медији. Режим се трудио да даје мало избалансираније изјаве, дајући привид неутралног приступа проблему, али је у својим медијима Додиковом референдуму пружио жестоку и безрезервну подршку. Малобројни патриотски медији су на сцену избацили на десетине "експертских" анализа, у којима се пружа неподељена подршка референдуму, велича историјска улога Додика на коначном разрешењу српског националног питања, одаје му се признање за далекоумност у подржавању борбе "хрватског фактора" у БиХ (под плаштом српског интереса) и без озбиљније анализе о последицама и опасностима које референдумско питање може да изазове на будући положај најмлађе српске државе.

Да ли Додик прави огромну грешку подржавајући хрватску државотворну идеју на подручју дејтонске БиХ, сматрајући да ће на тај начин обуздати Бошњаке у њиховим унитаристичким тежњама? Такву стратегију он заснива на приватном пријатељству са Драганом Човићем, председником ХДЗ-а БиХ, који му је необавезујућим споразумом обећао, да то неће ићи на уштрб интереса РС-е. Ко је подробно проанализирао одлуке недавно одржаног "Хрватског народног сабора" у Мостару, може да уочи одступање од "пријатељског споразума". Колико смо патриотских "анализа" причитали задњих месеци, у којима се велича Додикова мудрост због подршке "хрватском фактору" у БиХ? Подшка његовој "мудрости" је била једнодушна!

Довођење хашке пресуде хрватским генералима Готовини, Маркачу и хрватском ратном политичком и војном руководству за удружени злочиначки подухват у контекст са унутрашњобосанским превирањима је један од "патриотских" парадокса. Наиме, већина оптужених за удружени злочиначки подухават( Срби и Хрвати) имали су вишегодишње процесе и неки још увек трају (Шешељ). Такав је био и процес хрватском руководству, чији крај (пуноважност) може да се назре тек за две године. Одраније су тако испланирани и "коинцидирати" њиховим пресудама, као притиском на "хрватски фактор", ради разрешења актуелне босанскохерцеговачке кризе, нема никакву аналитичку утемељеност.

Не желим да конструишем промену у политици, поготово западних сила, не желим да игноришем опасност која према нама од њих перманентно постоји, али желим да нагласим-да не постоје лични мотиви за притисак на рад хашког суда. Такви лични мотиви нестали су са "пензионисањем" читаве плејаде западних крволока, чије су руке биле до рамена окрвављенене њиховим личним модерирањем балканске ратне драме. Очито је да промене постоје (судије Ори и Антонети), да их треба користити и деловати у нашем интересу, а не на њима градити теорију о још једној завери, као излазној стратегији самог суда. Тиме се шамарају сви они који нам (Шешељу) желе помоћи и који нешто чине на пробијању истине, из мрака на светлост. Овим ставом нимало не негирам конзистентност западне политике, не негирам њихов утицај на "међународну правду"и не желим да минимизирам штету за наше национално и државно питање, као последицу задовољења њихових интереса у овом окупираном делу света.

Кулминацију патриотске еуфорије, својим је текстом зачинио један од градитеља култа друга Миле, у коме он саветује да се са Русима потпише војни споразум за отварање војне базе код Брчког. Требало би навести, да РС нема никакве војне надлежности на сопственом нивоу и да се те надлежности налазе на заједничком, пренешеном нивоу власти у БиХ. Овакви ставови само осликавају слепо безумље и поништавају маршруте по којима би овакви процеси поново могли да се трасирају. Чисти авантуризам и аматеризам. Можда би се до решења (правно) могло доћи, ако би се тај споразум озваничио преко Ловачког друштва РС и Војске Русије!!??

Веома је мало (или их нема) текстова и научних прилаза (бар осврта) о ономе што је после 1389. најбитније утицало на данашњу геополитику српских држава. Хрватски фактор, као миленијумска, ватиканска, пројектована антисрпска песница, у геополитичком смислу је дугорочно одрадио више од директне и вишевековне османлијске окупације. Биолошки ефекат на десетковању наше нације је, од оба освајача, упоредив и са приближним демографским учинком.

Када се упореди данашња етничка карта Балкана са истом из периода пре првог светског рата, долази се до поражавајућих чињеница. Потребно је само изабрати исту боју српског етничког простора на обе карте (рецимо плаву) а окружење офарбати црвеном бојом. На данашњој карти, западно од Дрине, налази се плавом бојом исцртан простор само РС, који изгледа као неко острво, неприродно наслоњено на своје копно (Србија). Од куда је тако, та плава Република Српска са свих страна окружена том црвеном бојом, неком другом спречавајућом творевином, која ју је истргла, осакатила, смањила и скрајнула из њеног природног места? Ја у црвеној боји видим крв милиона наших предака, зато ту нема плаве српске боје од пре стотињак година и зато ја, различито од српске официјелне и опозиционе политике, гледам на тај хрватски фактор. Може ли тај константни хрватски фактор, ради тезе о блокирању муслиманских унитаристичких тежњи, да се подржи као спасоносна формула за опстанак РС-е? То је управо оно у чему се ја мимоилазим са већинским мишљењем (позиционим и опозиционим), који се осврћу на хрватски фактор онда кад је то просрпски потребно и онда када се то износи неутемељено.

Титово међунационално (републичко) разграничење након Павељићеве кољачке творевине(БиХ је била њен део) само је следећи корак у остварењу ватиканско-хрватског плана. Његово цртање будућих разграничења започето је 43. на заседању АВНОЈА у Јајцу, без присуства српских већника, а завршено формирањем поратне комисије за цртање унутрашњих граница, против чијих одлука ни сам Павељећ не би имао ништа против. Неправда је прогурана паролом, "Унутрашње грнице су ту да нас спајају а не раздвајају". Бединтерова комисија је 92. године одлучила да се по истим тим границама раздружи заједничка држава. Образложење је било, да је немогућ даљњи заједнички живот Срба, Хрвата и Муслимана, иако за БиХ (ЈУ у малом) нису дали адекватно објашњење.

И најбитније, историјско памћење некима служи као репер по коме може да се научно равна, да би се ослободио заблуде о сарадњи са сопственим џелатом, као начину за тражење сопственог националног спаса. Свачије је право да мисли и да чак јавно пропагира национални мазохизам о сарадњи са хрватским фактором, ради српског спаса(Јосиповић-Тадић, Човић-Додик), али нико нема право да то проглашава науком а мишљење о погубности такве политике сматра пуким србовањем и дилетантизмом. Супротне примере српскохрватских односа, са по нас срећним завршетком, ја не познајем. Аргументи су неумољиви и ја не осећам никакво задовољство. Напротив,осећам страх и зебњу од такве комбинаторике.

Посебну зебњу изазивају "међудржавни" односи Републике Српске и Србије. Ти односи се своде на рачунице два политичара (Додик-Тадић). Ако уважимо тезу, да је РС-ој неизвесна судбина без подршке државе Србије, још је чудније Додиково пријатељство са Тадићем, под условом да је Додик национално одговоран политичар. Колико Тадић одговорно води рачуна о српским националним и државним интересима, мислим да је непотребно објашњавати. Зато запрепашћује теорија произведена на патриотским сајтовима и новинама, да Додик води одговорну националну политику и пружа му се отворена подршка за сарадњу са хрватским фактором. Та подршка долази од истих оних који безрезевно осуђују политику Тадића као политику западног намештеника и политику која је изузетно штетна за наше националне и сваколике интересе.

Додик је пружао безрезевну подршку Тадићу за изборе у Србији а та подршка му је узвраћена од ДС-а на задњим изборима у Републици Српској. Из овакве сарадње следи закључак, да је Додику баш Тадић неопходан за спровођење националне политике у Српској. Додику су познате адресе национално одговорних политичара у Србији, које он не посећује и не уважава. Све ми то личи на теорију, по којој је Јеремић патриота а Тадић западни намештеник. Не могу да се сложим са теоријом, да национално одговорни Додик преферира сарадњу са национално неодговорним политичарем и да је то добро за "српску ствар".
Сличну подршку је Додик давао Ђукановићу у време његових предизборних кампања, када је Мило на сва уста најављивао црногорски сепаратизам и цепање заједничке државе српског народа. Сличне сепаратистичке изјаве је Додик протурао када се одређивао по питању косметске "независности". Вероватно је био у улози "пуштања пробних балона у оптицај", које су му неметнули његови политички саиграчи (Тадић, Брисел, Вашингтон).

Таман и кад би се све одвијало по договору Додик-Човић, латини би за своју опцију били спремни да на крају, за своју свету ствар, жртвују и самог Човића (као Бобана 90-их)-ако би остао доследан приватном договору. Тандем Тадић-Јосиповић, који је пресликан на однос Додик-Човић, указује на садејство на два нивоа и на могућност координираног извршавања задатака добијених од светских центара моћи.

Дубоко сам убеђен, да ће српска подршка Хрватима у БиХ довести саму Републику Српску у положај даваоца сопствене територије, ради задовољења хрватских националних апетитаа на територији дејтонске БиХ. Већински Бошњаци, који су са Хрватима добили заједничку половину тапије на БиХ, сигурно неће ни по коју цену пристати на уступак око давања територије Хрватима, без да то не буде ишло на уштрб територије у Републици Српској, и то вероватно у за нас болној Посавини. Управо то показује постизборна сардња бошњачких партија са делом хрватског националног корпуса, коме је приоритет масовно враћање Хрвата у Посавину и запоседање њене контроле

Тренутне шансе Републике Српске су у безрезевном поштовању Дејтонског споразума и избегавање мешања у хрватскобошњачке односе у Федерацији БиХ. Опасност од унитарне бошњачке политике се мора анулирати поштовањем Дејтона и свих међународних правних норми, одлука УН-а, инсистирање на одговорној подршци Србије, сарадњом са Русијом, Кином, Индијом и свим другим пријатељским земљама. Шансе на успех, ако сада отворимо процес за самосталност Српске, због по нас неповољних констелација снага, су никакве. Сађењем тикве са ђаволом и сопственим џелатом, проверено, увек нам је доносило само несрећу. Или се неко дрзнуо да се и сам понаша као "латини", са несигурним расплетом и шансом да упропасти оно једино, што је у задњем рату одбрањено?

Еуфорија, која је створена општом српском подршком за Додикову референдумску стратегију, довела је и руску пријатељску помоћ у веома непријатну ситуацију. Неподељена подршка "српској политици" у БиХ стигла је са скоро свих нивоа руске власти. Апострофирана је изјавама руског амбасадора у БиХ Харченка, те подршком коју је је руски амбасадор у УН (Виталиј Ћуркин) изразио приликом расправе одржане у СБ УН, посвећеној овој теми. Какве су њихове реакције на Додиково подвијање репа, сада као да никога не интересује. За сада, Руси ћуте! Тражити пријатељску подршку, безрезервно је добити а онда доносити одлуке без освртања на реакцију јединог снажног пријатеља, може нас довести до њеног отказивања. Непојмљиво је коцкање са руским пријатељством!

Српска интелектуална елита, политички аналитичари, патриотски експерти, патриотски сајтови...и сви они који су Додика издизали на ниво новог српског вожда-ЋУТЕ! Као да чекају ко ће да се први од њих огласи и трасира пут даљег пискарања у складу са новонасталом ситуацијом. Да ли се то дешава из страха да се опет катастрофално не погреши? Прво би требало полизати све оно попљувано или "Додикову" игру назвати правим именом. Једина брзометна подршка, коју је добио Додик, стигла је лично од његовог пријатеља и саборца Тадића, у којој му се пружа безрезервна подршка за његове одлуке. Мени је то довољно, подршка капитуланта-капитуланту.

Радомир Рељић (текст објављен на Видовдану)

20.05.2011.