Алекса шантић Различите могућности

На примеру песме ''Вече на шкољу''

Пучина плава

Спава,

Врх хриди трне

Црне

Задњи румени зрак.

Боно,

С уздахом туге

Дуге

Убоги моли пук.

Главе

Ишту.Ал тамо,

Само

Ћути распети Бог.

Стиже,

Врх хриди црне

Трне

Задњи румени зрак.

Ово говори да је то вероватно Шантићева најбоља песма, али и то да ''Вече на шкољу'' улази у ред најуспелијих песама писаних на српском језику.

Шта ову песму издваја од других песама и шта јој даје уметнички квалитет који она има?

Пре свега то је њен језик. Тачније, то је композицијска структура ове песме, која је успела да од језика извуче максимум. Осим значењске равни језика, у овој песми, која је веома интересантна и погодна за потпуно два различита тумачења, песник је потпуно и савршено успео да афирмише и звучну раван, проналазећи речи са таквом мелодиозношћу која допуњује њихово значење:

Спава''
-користећи речи у којима доминира самогласник А који је најотворенији, најсталнији и самим тим најмонотонији, песник успева да монотонију спавања плаве пучине, осим значењем, оствари и овом успелом асонанцом;

Друга срећна употреба сонаната Р у овом стиху се односи на зрак који ''трне''. Слика ''задњег руменог зрака'' који трне је поетична сама по себи. Међутим, њена звучна структура, такође, доприноси употпуњавању њеног остваривања. Сонанат Р је вибрант, док је слика задњег зрака који трне уствари слика, зрака који условљен делимичним губитком своје снаге трепери, трни и вибрира.Управо је вибрант Р прави звук да звучно означи зрак који вибрира, трне;

Свака реч се налази на свом месту, подједнако подносећи оптерећење значења и композиције, и када би се бар једна од њих елиминисала или заменила, уметничка целина би била нарушена а естетски квалитет песме би сигурно опао.

Шантић је звучне ефекте песме успео да оствари не само у појединачним речима и сликама, него и на плану ритма и мелодије целе песме. Већ је Владета Кошутић утврдио да је ''Вече на шкољу'' песма са јампском метричком подлогом, са местимичним преплитањем трохеја и дактило-трохеја.² Ова песма није састављена од седмераца (дужих стихова) и шестераца (краћих стихова). Јер су они стихови који се подразумевају као седмерци, подељени на два стиха: на један петерац плус двосложна рима која чини посебан стих. Следећи трећи стих је шестерац са мушким (једносложним) завршетком (римом) и графички је увучен за један слог слева удесно. Та три стиха уствари чине једну ритмичку целину, и са истом таквом ритмичком целином коју чине следећа три стиха, образују строфу. Овом метричком схемом Шантић је остварио необично успелу ритмичку експресију.³ Преламањем седмерца на два стиха и опкорачењем усложњава се ритмичност и мелодиозност песме. Читава та ритмичка структура веома импресивно преноси ритам тихог таласања мора пред залазак сунца: први стих са полукаденцом-удар таласа о обалу; други стих (двосложна рима)-звук који се чује приликом одбијања таласа од камените хриди и који није ништа друго него продужен и мало модулиран звук од самог удара таласа; трећи стих (графички увучен)-то је интервал између удара једног и другог таласа.⁴

Јасно је да је Шантић створио ову песму из језика, спретно користећи звучне и ритмичке особине српског језика. Због таквог умећа ова песма има непроцењиву уметничку вредност. Због својих звучних карактеристика било би веома тешко превести ову песму на неки страни језик и сачувати притом пуну њену вредност.

Међутим, није само звучна раван она која даје овој песми квалитет. Веома је интересантно и њено значење, и њена порука. Шантић овом песмом даље усложњава метафизички мотив односа лирског субјекта и Бога у српској поезији двадесетог века.

Особина савремене, често херметичне поезије, да иста песма пружа грађу за два различита тумачења чини песму квалитетнијом. Ипак, интересантно је да је песник као што је Шантић, који се развијао под утицајем Радичевића и Змаја, који је у својој зрелој фази писао у трохејском дванаестерцу и јампском једанаестерцу, стиховима које су најчешће употребљавали и остали српски и хрватски песници почетком двадесетог века: Дучић, Ракић и Матош; песник који је стварао под великим утицајем народне, усмене, књижевности и који је често користио романтичарске мотиве; интересантно је да је такав песник написао тако модерну, савремену песму као што је песма ''Вече на шкољу''.

Управо ова песма показује највећу занимљивост поезије, да она може бити различита у односу на угао из кога се посматра.

Овде долазимо и до естетски проблематичног питања: да ли је поезија нестална и да ли зависи од сваког слободног тумачења онога који је чита и тумачи? Другим речима, да ли песма има једно или више решења?

У двадесетом веку књижевност се несумњиво остварила као наука. Дефинисала је свој предмет проучавања, развила методе и одредила терминологију. То нас наводи на одговор да песма може имати само једно, тачно, научно прихватљиво решење. Међутим, књижевност није експлицитна, природна наука. Она је и уметност, и бави се и апстрактним појавама, појмовима и порукама. Због тога би било најисправније рећи да песма има само једно решење, али као и у математичком задатку, до тог решења се може доћи на више начина. Различити начини до долажења коначне поруке коју песма носи су уствари различита тумачења исте песме.То нас доводи до појаве коју је Гете окарактерисао као hineindichten⁵.

Песма ''Вече на шкољу'' може се значењски тумачити на два потпуно различита начина и уз богату звучност, о којој је већ било речи, та особина је чини једном од најбољих песама српске поезије двадесетог века.

ПРВО ТУМАЧЕЊЕ ПЕСМЕ*

( ово тумачење песме базира се на тексту Драгише Живковића

''Вече на шкољу-Алексе Шантића'' који је објављен у петој књизи

''Европски оквири српске књижевности'', 1994.г.)

Анализирајући ову Шантићеву песму, Живковић креће од чињенице да ју је он посветио писцу Иву Ћипику. Шантић је настојао да се у тој песми приближи било мотивски, било расположењем и емоцијом, било изразом, књижевнику коме те стихове посвећује. Иву Ћипику као приморцу посвећена је песма која има мотив с мора, а као приповедачу са социјалном тематиком-песма која и сама опева мотив сиромашних сељака.⁶ Дакле, песма је ослоњена на два значајна мотива: то је мотив са мора, и социјални мотив. По томе судећи, Шантић је имао циљ да опева социјалну тематику, њему иначе тако блиску и вероватно да је и својом инспирацијом и својом поетском мишљу хтео да изрази осећање безнадежности покорног, беспомоћног и убогог сељака далматинског и херцеговачког крша.⁷ Слика тих сиромашних, убогих сељака који узалуд пружају руке ка Богу и слика равнодушности тог Бога према њиховим молбама, уоквирена сликом величанствене лепоте природе која врши своје ритмичко смењивање дана и ноћи и не знајући и не хајући ни за људе ни за њихове патње-та слика изражава једно осећање дубоке резигнације пред уклетошћу човекове судбине.⁸

Дакле, основна порука ове песме је трагична позиција убогог пука, сиромашних сељака, који целог живота раде и неправедно остају ненаграђени за тај рад. Овде је веома битно како песник види Бога и Његову природу. Живковић каже да је Бог равнодушан према патњама људи, а како изгледа то је и основна идеја песме. Убоги пук моли а Бог ћути не одговарајући на њихове молитве. Он их не чује или не жели да их чује, па је због тога Бог у овој песми, не само немилостив него пре свега и изнад свега, неправедан. Јер Њега моли ''убоги пук'' и ''мршаве главе''-дакле, гладни људи. Такође, у песми долази до изражаја ''безизлазност човекова'', бесциљност и ефемерност његове позиције осуђене на битисање и све се то појачава затвореним композиционим обликом песме, стављањем овог примарно родољубиво-социјалног садржаја у чврсте и непробојне оквире физичке и материјалне стварности. Мотив падања ноћи говори о тој безизлазности човекове позиције и носи у себи депресивност, али та депресивност је нешто другачијег квалитета. Она није ни ракићевски стоицизам, али није ни шантићевско пркошење у родољубивим песмама, а још мање његов плач у елегијама.Не, ту је права резигнација, пуна свест о ''мучнини човековог битисања'' и пуно помирење са злима која су ''човјеку прћија на земљи''.⁹ Песма ''Вече на шкољу'' носи песничку идеју о уклетости човекове судбине и емоцију резигнације.¹⁰

Слично тумачење песме дао је и Војислав Ђурић у предговору збирци песама Алексе Шантића¹¹. Преносимо у оригиналу његово тумачење песме: ''Песма Вече на шкољу садржи двоструку идеју и двоструку емоцију: идеју песникову и идеју убогог пука, емоцију песникову и емоцију убогог пука. Песник је хтео да наслика беду убогог пука и његово обраћање Богу који му не може помоћи; то је песникова идеја. Убоги пук иште од Бога излаз из мука; то је идеја убогог пука. Песник осећа несрећу убогог пука, осећа је потпуније него и сам пук, јер зна да је Бог ''мртав''; то је песникова емоција. Убоги пук с ''уздахом туге дуге'' подноси свој горки живот; то је емоција убогог пука. Слика је савршено израђена. Руменим зраком одређен је тренутак посматрања, а плавом пучином положај предела: црна хрид, изнад које ''трне румени зрак'' и крш по коме дрхти звук звона. Успавана пучина истиче јецаје звона и ''уздах туге дуге'', који су једини звуци у овом пределу. ''Мршаве главе'' које клече и обликом и бојом уклапају се у крш. С њима је у пуном складу, и изванредно као поента, ћутање распетога Бога''.

ДРУГО ТУМАЧЕЊЕ ПЕСМЕ

Тумачења песме ''Вече на шкољу'' коју су дали Драгиша Живковић и Војислав Ђурић су објашњења експлицитно изнетих слика у песми. На неки начин, тумачења значења ове песме су уствари њена препричавања. Сасвим је легитимно тумачити песму техником парафразе, али задатак књижевне критике није препричавање, већ тумачење поезије и њено приближавање читаоцима. Рећи другим речима исто оно што пише у песми не доприноси много разумевању поезије. Песму треба сагледавати у што ширем контексту и користити знања која можда у песми нису изречена али су назначена или се подразумевају.

Пошто је тема овог рада тумачење метафизичког мотива, ваља кренути од религиозних мотива које Шантић користи у другим својим песмама. При томе је битно сагледати степен доследности у коришћењу таквих мотива у Шантићевој поезији. Сам В. Ђурић каже: ''Наступи побожности били су код Шантића ипак чешћи. О томе сведочи и црквена фразеологија у многим његовим песмама: Бог, Господ, Христос, Голгота, Бог слободе, Бог љубави, љубав Христа, кандило, икона, олтар, осана и друге такве и сличне речи и изрази веома су чести код њега. Каткад, налазе се тамо и где их никако не бисмо очекивали. Има их чак и у љубавним песмамама.'' ¹² Јасно је да је Шантић доследно користио ''црквену фрзеологију'' у својим ''наступима побожности'' у ''многим'' својим песмама, па чак и у песмама у којима то ''не бисмо очекивали'' нпр. у ''љубавним песмама''. На основу ове лако проверљиве чињенице постаје веома интересантно Шантићево коришћење религиозних мотива у песми ''Вече на шкољу'' који су по Живковићу и Ђурићу све, само не побожни. Занимљиво је сагледати ову песму са свих страна и онда са изненађењем али и научничком задовољношћу констатовати да је та песма ЈЕДИНИ ИЗУЗЕТАК по негативном коришћењу религиозних мотива у Шантићевој поезији, или пронаћи тумачеће које више одговара општим особеностима Шантићеве поезије и аргументовано их разјаснити. Пошто смо већ изнели прво тумачење које ову песму сврстава у изузетак, насупрот њему, на супротни тас поставићемо тумачење ове песме из једног другог угла.

Наслов песме ''Вече на шкољу'' алудира на издвојеност и усамљеност. Шантић није случајно изабрао острво као позорницу за своју песму. Већ се на почетку намеће питање због чега би Шантић изабрао острво, парче стеновитог копна на мору, да опева социјалну тематику и судбину ''покорног, беспомоћног и убогог сељака далматинског и херцеговачког крша''. За опевање социјалне тематике и судбине сељака далеко природније би било да је Шантић као позорницу узео далматинско или херцеговачко приморско село а не шкољ (мало каменито острво).

Описивање вечери на шкољу има симболичку а не социјалну вредност. Шкољ симболише издвојеност и различитост људи који живе на њему у односу на оне који живе на копну. Први стихови песме очигледно имају, такође, симболичку вредност. Падање прохладног мрака али и последњи сунчев зрак који трне, приказују борбу светлости и таме, већ толико пута коришћену у уметности за приказивање борбе добра и зла. У овој песми мрак и тама освајају, али не побеђују јер последњи зрак светлости још увек трне, још се не да. Ипак доминација мрака наговештава и слути несрећу, и песник на симболичан начин антиципира даља догађања у песми-дакле, победу несреће али и прамичак наде приказане задњим руменим зраком, наде која се додуше гаси али још увек не нестаје.

Друга строфа нас већ уводи у ситуацију коју песник жели да опише. Али и ову строфу треба пажљиво и аналитички посматрати. Црквено звоно ''јеца''. Веома интересантна слика. Црква има двоструку природу. Овоземаљску, ововремену али и небеску, вечну. Њено овоземаљско лице одређено је простором у коме се она налази и људима који јој припадају, а небеско лице одређено је службама, молитвама и литургијама. Звоно као део цркве који своју улогу остварује искључиво у молитвама и литургијама, симболично, део је небеског лица цркве. Оно је ту да подсети вернике на јеванђеље (радосну вест), да их зове на молитву, на наду на борбу против очајања. Звоно је у цркви носилац и оглашавач радости и среће због оног другог вечног живота кога људи наслућују кроз молитву. Међутим, звоно у овој песми далеко је од тога да звони срећу и радост. Звоно ''јеца'' и то јецање је ''болно''. Поставља се питање због чега звоно јеца и то још болно јеца. Одговор би могао да буде завршетак друге строфе: ''с уздахом туге дуге, убоги моли пук''. Да ли је тај убоги пук разлог за болно јецање звона, и због чега је тај пук убог? Ми у песми још увек не налазимо ниједан социјалан мотив као разлог и узрок убогости тог пука. Можда можемо помислити да тај пук није убог због сиромаштва или материјалног стања, јер то још увек нигде не пише у песми, него због нечега другог. Иначе слика тог дрхтавог, несигурног, болног јецања звона, стапа се са кршом који је симболичка слика особина људи који живе у том кршу, дакле, пука. Техника поистовећивања људи са простором у коме живе није само уметничке природе, већ и психолошке.

Дакле, друга строфа нам даје једну трагичну слику чији узрок још увек не знамо, него га само можемо наслутити. Зато анализирамо трећу строфу тражећи у њој одговор за јецање уместо певања црквеног звона и узрок за убогост пука. Почетак треће строфе гласи: ''клече мршаве главе''. Имамо слику људи на молитви. Али поставља се питање понизности тих људи на молитви и питање због чега их песник назива ''мршаве главе''. Глава је симбол памети и мудрости човека, ако је глава мршава онда је и памет мршава. У овој синтагми већ можемо тражити тј. наслућивати разлоге за јецање звона и за убогост пука, али не можемо дефинитивно потврдити те разлоге. Можемо наслутити да је пук убог јер га чине ''мршаве главе'', људи који не живе мудро, људи који живе у греху и због чијих грехова мрак и тама освајају шкољ, а црквено звоно из туге и жалости због људског грешног живота ''јеца'' болно. Такође, грех је разлог за убогост тог пука, јер грешан човек не остварујући свој смисао постаје убог и такав му је и живот. Међутим, слика: ''мршаве главе'' још увек није довољна да се закључи грешност живота тих глава које се моле. Зато одговоре тражимо даље у песми.

Мршаве главе клече ''пред ликом Бога свог''; ова реч свог указује на однос између људи и Бога коме се моле. Бог је њихов и они га доживљавају као свог. Однос између њих је интиман, дакле, није наметнут. Из тога следи да њихово понашање према свом Богу не би требало да буде грешно. Међутим, јако је важан четврти стих треће строфе. Мршаве главе ''ишту''. Оне су на молитви, али ишту. За одсликавање понизности пука, који се обраћа свом Богу, природније је употребити реч ''моли''. Међутим, пук не моли него иште. Песник, по свему судећи, није ову реч употребио случајно. На њену употребу није га условио њен звучни састав, пошто се једино у четвртом стиху треће строфе не остварује никаква асонанца ни алитерација (у свакој строфи у четвртом стиху имамо алитерацију или асонанцу). Значи, Шантић је жртвовао доследност у песми, не остварујући ни алитерацију ни асонанцу, да би баш употребио ту реч: ''ишту''. Њом се сигурно нешто наглашава. Ситуација већ сада постаје мало јаснија. Мршаве главе, дакле, грешни људи, свом Богу са којим би требало да имају интиман однос, не обраћају се интимним, понизним тоном молитве, него тоном тражења а при том су и грешни. Потврду о грешности људи, који клече а траже, која још увек није потпуно аргументована, налазимо у завршетку треће строфе: ''Но тамо само ћути распети Бог''. Бог ћути, то је несумњиво, али због чега Бог ћути? Он ћути јер је распет. Распети Бог ћути јер га моле они који греше, који не живе по Његовој вољи, они који га распињу својим греховима а затим још траже, ишту од Бога нешто. Због те њихове грешности ''пада прохладни мрак'' и побеђује светлост. Због те њихове грешности ''јеца звоно боно'' тужећи над њиховом судбином. Због те грешности они су ''убоги пук'', ''мршаве главе'' које ишту а не моле. Том својом грешношћу они разапињу Бога. И због те њихове грешности Бог само ћути.

У песми не налазимо ниједан социјалан мотив, нити је акценат на чињеници да ли је пук сиромашан или не. Он је убог и то је чињеница. Али да је убог због свог сиромашног а праведног живота, Бог не би ћутао на њихове молитве, јер онда не би био Бог. То би била апсурдна, нерешива ситуација. Међутим, у овом другом случају ситуација је јасна. Бог није неправедан како је то помислио Драгиша Живковић, него напротив, праведан. Ми можемо рећи да није милостив у овој песми, али не можемо рећи да је неправедан. Између осталог, правда подразумева казну за грех (у људском закону казну за прекршај), па ћутање Бога а не кажњавање тог истог убогог пука и јесте милост Божја. Тако се Бог остварује у овој Шантићевој песми и схваћен је од стране песника као и у осталим његовим песмама, Он је праведан-јер не помаже оне који га разапињу; и милостив-јер их не кажњава. Војислав Ђурић наглашава да су једина два звука која се чују у песми: јецање звона и уздах туге дуге. Међутим, он није приметио највећи и најјачи звук у песми. А то је ћутање Бога. То ћутање је убедљиво најјачи звук, који остале звукове надјачава и од кога се ствара језа и страх. Поента и кулминација песме је управо у том страшном ћутању, ћутању Бога, без кога је човек ''сламка међу вихорове''.

Завршетак песме потврђује претходно речено. Без помоћи Божје и без богоугодног живота мрак и даље осваја (прохладни пада мрак), и сан стиже. Међутим, на врху још увек светлост постоји, још увек сунчев зрак трне. Дакле, светлост још увек није побеђена. Како кад су људи грешни?

Тачно је да су људи грешни и да себично траже а не моле Бога за помоћ, међутим, они се ипак моле, они ипак ''клече'', и то је тај последњи сунчев зрак који ''трне'', који се не да. Иако молитва није топла, иако су људи и даље грешни, они се упињу да се моле и то је нада оличена у задњем треперавом зраку светлости да ће се можда спасити, ако се, наравно, промене.
Дакле, Живковић је био у праву када је говорио да у песми постоји ''пуна свест о мучнини човекова битисања''. То потврђује и уздах ''туге дуге'' убогог пука, који схвата своју мучну ситуацију. Међутим, људска трагична позиција није у томе што људи трпе муку, него у томе што не знају шта је узрок те муке и таквог живота. И што је још горе они не знају да су сами узрок свему. Депресија, о којој такође говори Живковић, лепо и тачно је окарактерисана у његовом тумачењу: ''Она није ни ракићевски стоицизам, али није ни шантићевско пркошење у родољубивим песмама, а још мање његов плач у елегијама. Не, ту је права резигнација''. Овде је само интересантно објаснити да ли је у питању резигнација пука или резигнација песника. Пошто се пук још увек на неки начин бори против те депресивности: уздише, клечи, иште, не ради се о њиховој резигнацији. У питању је песникова резигнација, јер је ствар потпуно чиста, јасна и праведна. Песник увиђа грешност пука, мршавост његових глава и мрак који због грешности побеђује светлост, и због тога је резигниран и тужно али смирено прихвата праведно ћутање Бога, као одговор на такав људски живот. Да је, међутим, ситуација онаква каквом су је приказали Живковић и Ђурић, Бог би био неправедан, а Шантић не би могао бити резигниран, него би, познавајући његово песничко перо, сигурно дигао глас због неправде. Овако Драгиша Живковић увиђа резигнирани тон песме али га не објашњава.

Шантићева песма ''Вече на шкољу'' и звучно и смисаоно и значењски, у мало редова и речи показује сво богатство поезије и њене неограничене могућности. Могућност да песма има два различита тумачења постоји, али је једно тумачење увек ближе истини, осим када је песник с намером писао двосмислену песму, али то овде није случај. Сваки аргумент који нуди објашњење и поткрепљује тумачење треба искористити. С тим што предност увек имају аргументи hineindichten, унутар песме, али ни оне друге не треба занемарити, јер треба рачунати на уметничку недоследност намерну или не.

Анализирајући ову Шантићеву песму објективно и дистанцирано, налазимо да Шантић није био недоследан у коришћењу религиозних мотива и у односу према Богу. Оваквом песмом он је усложио однос лирског субјекта и Бога у српској поезији, јер је без устезања показао и ону другу страну Божјег лица-праведну, али и страшну, јер када би само она постојала, много људи који су огрејани Божјом милошћу и љубављу, не би се никада спасили.

Иако је стварао под утицајем народне књижевности и старијих писаца, иако није имао страних узора (осим донекле Хајнеа), Шантић песмом Вече на шкољу улази у ред модерних, великих писаца, макар због само ове једне песме, која на интересантан начин показује саму огољену срж поезије.

Професор српског језика и књижевности