Рад на од­РЕ­ЂЕ­но вре­ме и на­кна­да ште­те због из­ГУ­БЉЕ­не за­РА­де ка­да је пра­во на рад про­фе­си­о­нал­ног вој­ни­ка оства­ри­ва­но за­кљу­чи­ва­њем уго­во­ра о ра­ду на од­ре­ђе­но вре­ме

Ни­је спор­но да је ту­же­на од­го­вор­на за ште­ту про­ис­те­клу из по­вре­ђи­ва­ња ту­жи­о­ца у сми­слу од­ре­да­ба о објек­тив­ној од­го­вор­но­сти због вр­ше­ња опа­сне де­лат­но­сти и по осно­ву од­го­вор­но­сти по­сло­дав­ца за ште­ту ко­ју пре­тр­пи за­по­сле­ни на ра­ду и у ве­зи са ра­дом. У сми­слу чл. 195. ст. 2. ЗОО, од­го­вор­но ли­це ду­гу­је на­кна­ду ште­те због из­гу­бље­не за­ра­де, уко­ли­ко је гу­би­так за­ра­де по­сле­ди­ца пот­пу­не или де­ли­мич­не не­спо­соб­но­сти за рад узро­ко­ва­не по­вре­ђи­ва­њем. Узроч­но по­сле­дич­на ве­за из­ме­ђу по­вре­ђи­ва­ња и из­гу­бље­не за­ра­де по­сто­ји уко­ли­ко се осно­ва­но мо­гло оче­ки­ва­ти да би оште­ће­ни оства­рио из­гу­бље­ну за­ра­ду пре­ма ре­дов­ном то­ку ства­ри, или пре­ма по­себ­ним окол­но­сти­ма, да ни­је спре­чен по­вре­ђи­ва­њем од­но­сно на­сту­па­њем рад­не не­спо­соб­но­сти, сход­но чл. 189. став 3. ЗОО.