У грчком свету помен, као душе од лета на мирис крви, ишла је ка томе, што се могло сматрати примером, обрасцом подражавања. У књизи Карсон с усплахиреном видљивошћу се показује, како с појавом у петом веку до Р. Х
жүктеу/скачать 13.98 Kb.
|
|
У грчком свету помен, као душе од лета на мирис крви, ишла је ка томе, што се могло сматрати примером, обрасцом подражавања. У књизи Карсон с усплахиреном видљивошћу се показује, како с појавом у петом веку до Р.Х. новца- универзални начин размене свега за све- валута изузетног почетка коегзистирања с другом, која се изједначила у правима с херојима свих, ко је спреман да плати за дугачак помен тврдим новчићем. Симонид, родоначелник жанра, био још познат и по томе што је први написао поетско писмо као комерцијално- упрошћено, узимао је новац за своје епитафе- тако што је постхумно складиште на равноправој основи права су улазили браниоци Атине, који су заслужили сбоју карту по цену смрти, и девојка, како се оно зваше, нечија ћерка и сестра, која се ничим више у свом тихом животу није разликовала. Карсон описује то као економију једнакости, не правећи разлику између важног и неважног; може се назвати и економијом нове неједнакости- за оне, који нису у могућности да плате свој епитаф, нема разлике. Обема шемама је место у широком каналу опште неправде- тој самој, вечној, која приводи томе, да нам превише дуго врше помен- именовати сваког је немогуће. «Песник је онај, који спасава мртве». Но, не увек, не све: нема довољно места или речи, и мора се бирати, чиме се заиста руководити- пробирљивом логиком жалости, случаја, срчаној склоности или безличним принципом навлона, плате, коју је узимао Харон при превозу у небиће. Песник излази, добија своје драхме за способност писања обратне карте; а неправда чека на обали и њега, и путнике. Гробље с његовим непретенциозним комплетом имена и датума, понаша се часно; на својим територијалним пределима оно не бира и стара се да запамти све. Очигледно, управо зато оно је изнесено на крају наших градова, на периферију вида и свести, буквално обим проживљеног од стране других, као и количина тих других- више, него што је могуће задржати у уму. Премештена лица људске историје, преписане с свих рачуна и лишене права на све, осим натписа, таблица, ретких цветића за празник, мртви, као заталасано море, окружују нашу свакодневницу. Понекад они постају видљивији него иначе. У тим ретким тренуцима стварност као да се смењује, постаје слојевита и, док мој нестабилан чамац плови по површини црне воде, из доње таме се показују лица, и свако из њих је је још увек могуће разликовати, разгледати, помоћи- поставити у светлу тачку повећане пажње. Али како изабрати и кога изабрати. У пространству између очиглдне неопходности, не расуђујући, спасити све- и тако очевидне, саприродне човеку, везане до крцкања костију потребе изабрати из сваког мноштва то исто, једино, нема места за погрешну одлуку. То је зона мрке неправде, засићена својом и туђом патњом, искривљена општом слабошћу, сада прорезана напонским луком, стапајући и прошлост и садашњост док обе потпуне не изгоре. Сваки текст, сваки говот, која се дешава из ситуације немогућег избора, трепери и гори, не дајући одговора на сопствена питања. Не бирати и називати имена, по реду, док се не заврше странице? Ограничити се тиме, што (тиме, ко) је ближи? Наћи и извући из тканине времена, као обојени конац, то, што одговара једном, неразговетно формулисаном, критеријуму? Затворити очи и пасти назад- уназад, дословно да техватају рођаци, чује те рке чекају? У државном архиву Руске Федерације постоји одељење контролних пунктова, рупа у зиду, иза које седи портирка, која даје читаоцу картицу, купон за привремено место у густини прошлости. На њеном радном столу налази се тешка, дивља у својој оклопној несавремености машина за печатирање, направљена још у тридесетим и која и даље жустро ради. Да би се покренула, потребан је велики физички напор: требо преокренути гвоздену капију око осе, и тада печат са шкљоцањем се утискује на папир. Док сам чекала, нисам могла скинути поглед с онога што је било на зидићу слева. Неко је ту залепио слику цветића из часописа, који је отворио нежну унутрашњост. И ето, сада је лептир исечен од папира гвозденим дугметом прикован у саму његову срж. Зато што нисам навикнут, нисам могао да изађем на крај с разумљивм локалцима у свакодневном животу, једноставним редом, који је регулисао тираж архивних папира и повезан документе. У великој сали са светлим, од пода до плафона, стаклима тесно су седели људи, чуо се тихи шуштај покрета при претраживању по страницама. То, што је мени било поребно је било расејано по разним фондовима с инвентарним бројевима и мало говорних имена, али постепено, као леђа мале рибе из дубине језера, почела је да се назире контура могућег захтева. Обична презимена мојих рођака, сви ти Гинзбургови, Степанови и Гуревићи, радили су посао још дуже - и као нафталинске лопте с креденцом, на мене су пљуштале гомила информација, очврсле временом, које нису имале никакве везе са породичном хронологијом, али означајавући врата, неку врсту шпијунки, иза којих туђи, неумољив живот је морао све да преврће. Било је тамо, на пример, извештај по служби, написан 1891. године и тицао се неког другог, не нашег Гуревича, који се наслужио, упркос свом јеврејству, до угледних чинова, поставши начелник затвора- Одеског затвора. На југу Русије, нарочито у Одеси са својим за сада великим презиром према танким преградама националног, тако беше могуће. Сасвим близу, у Губернском Херсону, градио је своју прву фабрику његов презимењак, прапрадеда. Али код тог чудног Гуревича нешто је кренуло наопако, и ето сад сто двадесет пед година касније ја, редом сам истраживала хронологију његових падова. Извештај је био назначен на адресу Михаила Николајевича Галкина-Враскома, новопеченог начелника Главне затворске управе. Протекле године, Ваша екселенцијо, посетивши Одесу, удостојили сте да испитате локални затвор, задовољни оним што је затечено истим редоследом, изјавили праведним унапређење функционера, под чијим надзором је затвор - за њихову марљиву службу и нарочито залагање. С обзиром на то, између осталих је награђен управник затвора, дворски саветник Гуревич који је Највише одликован и 28. децембра 1890. године уручен орден Свете Ане 2. степена. Нажалост, неколико недавно немилих догађаја у затвору су открили безусловни несклад између Гуревича и његовог положаја који захтева, пре свега, брзу домишљатост, одлучност и непоколебљибу будност. Присуство ових квалитета је посебно неопходно за начелника затвора у Одеси, где је значајан број тешких злочинаца, који утичу, у недостатку одговарајућег надзора, на најгори могући начин на друге затворенике, који претварајући се у послушно оруђе првих, доприносе противљењу затворским правилима. До одстрањења ове појаве не преузимају се никакве мере и као што је сад откривено, он је неретко постављао у једној ћелији важне злочинце заједно са неважним, услед чега су се ови други за кратко време деморализовано и тешко потчињавали захтевима затворксе дисциплине. Штавише, праћењем активности Гуревича, откривено је да је често дозвољавао себи да чини уступке и гледа кроз прсте најважнијим злочинцима, како би им удовољио, ради умиривања. Изузетно слабе воље и кукавица по природи, лукави и плашљиви Гуревич није у стању не само да за севе задржи власт, већ допушта чин храбрости његових најближих сарадника, а надзорницима - у напорном послу обуздавања самовоље затвореника- потребна је енергија. Зато најмањи несклад у затворском животу, узводи се до инцидента, а у било ком случају- у озбиљни русвај. Раду потврде горе наведеног, сматрам да није сувишно навести следеће случајеве из одеског затвора. 1. Озлоглашен по монструозним убиствима, пљачкама и крађама, затвореник Чупчик, осуђен на принудни рад на неодређено време, током притвора у одеском затвору, више пута се хвалио како ће побећи и упркос томе, остао је готово без надзора. Под изговором прања доњег веша, Чупчик и двојица његових другова, такође осуђеници, били су пуштани свакодневно по неколико пута из ћелије у заход, где су успели да изрежу једну гвоздену шипку на гвозденим решеткама на прозору, који су имали такозване енглеске турпије за нокте, затим су везали конопац од крпа и чаршава, при чему је Чупчик успео да скине окове с ногу, спуштивши се кроз отвор настао на прозору у дворишту затворског утврђења, кренуше до ограде, али на срећу, били су на време примећени приведени. 2. ...Приликом провере затвореника, која се спроводи свакодневно у одређеним време, виши службеници затвора неретко су одсутни и праћење кретања затвореника поврена је затворским чуварима; постеље се, противно утутствима, износе из ћелије не по редарству, већ посебно по сваком затворенику, чиме се служио лане заточеник у изгнанству Кузњецов, који је, између осталих, изнео своју постељу у ходник куле и тамо даље се сопственим појасом обесио, а да га нико није приметио. 3... нађене су код њих, карте, домине, кости, дуван и разне металне ствари, што је записано у одговарајућу књигу утврђења... На примедбу инспектора Еверсмана овом приликом, Гуревич је сасвим наивно одговорио да "са овим ништа не могу да ураде затвореници, будући да их стражари претресају, хватају ове последње за груди." У округлој рупи шпијунке, где играју домине затвореници, предвођени Чупчиком, не зна се даљња судбина уплашеног Гуревича; уз случај се подносе рапорти и извештаји претходних година, из којих је јасно, да се редослед послова у одеском утврђењу није променио ни под каквим начелником, који је такође морао бити замењен. Слике које долазе у покрету при читању ових радова, обдарени су радозналом и језивом стварношћу - много више него пожутела, у којој само се душа држи, чипкане кошуље моје прабаке, које су збијене од година лежања у ковчегу предака. Није намењен радозналим очима, који нису рачунали на дуг живот, архивски текстови испуњени су бојом да на првом читању, као да су само то и чекали: пред очима ми стоји несрећни, једном поменути Кузњецов у својој кули смрти, као да нема ко други да га се сети и зове по имену. Да, генерално, тако и јесте. Године 1930. у Лењинграду беше одштампана радознала књига названа "Како ми пишемо". Познати књижевници, од Горког и Андреја Белог до Зошченка и Тињанова(плус неколико представника партијске књижевности, који мисле тачно то, што треба), приповедали су о томе, како је код њих састављен процес писања, како раде машине за пројектовање и извођења. Између осталих аутора тамо су Алексеј Толстој, човек, који се вратио из емиграције, како би заузео необичну нишу црвеног грофа. Његова прича - једна од најзанимљивијих у тој занимљивој књизи. То, о чему Толстој говори с недвосмисленим заносом, то, што је постало за њега обрасцом и извором надахнућа - мученички записи седамнаестог века, сведочења непознатих тадашњих званичника, чиновника или наређено у присуству лица под истрагом, помоћу вратина, крпеља, ватре. Толстој се диви њиховим умећем излагања суштине дела, " чувајући карактеристике говора мученог", "сажето и тачно", тако да читаоцу полази за руком да види и додирне језик, његову мишићну структуру. "...Овде сам видео у пуној чистоћи руски језик, неискварен ни мртвом црквенословенском формом, ни напорима да се врати у преводну... лажно-књижевни говор. То је био језик, на којем су говорили Руси већ хиљаду година, но нико никада није писао". Морам рећи, то је веома надарен текст, устројен тако, да би- по цену многих малих трикова- придали свому интересу форму угледности, нешто попут етичке пролећне мреже, која дозвољава аутору да задрхти од читалачког задовољства без пада у црни бездан који се отвара чим се повежете са оним што се дешава сада (и то ће се увек дешавати док је писар жив), с тим, чији руски језик окушаш. Толстојевски укус има и невидљиву подставу - политички процеси, егзили и казне, које још нису распоређене у пуној мери, али се дешава одмах поред вас, на ивици стола писца: масовне операције ОВПУ-а, случај шпијунаже Шахти, недавно погубљење писца Силова - " с ефектом овог догађаја никада се нећу растати", написао је Пастернак исте 1930. Руски "судски актри", како их назива Толстој, са њиховим низом исповести, измучених вековима, очигледно, заиста непрецењив извор- питање је којем циљу могу послужити. Оно што Толстој не каже - да је чар (са древном сенком греха и искушења која лежи на овој речи) овог говора, онда оно што чини синтаксу флексибилном и избор речи прецизним лежи управо у њеној принудности. Не развија се само од себе: није производ воље, већ резултат бола. Руски језик оних који суђени и мучени - дете страшног заједништва, то буквално извлаче из тебе туђинским рукама. Лишен је унутрашње нужности, није цртеж, већ отисак, траг сирове, попут меса, догађајности. Овај говор нема ни намеру ни саговорника, у то можемо бити сигурни, да говорник не би никада хтео да он тако звучи. Ово је екстремни случај онога што Рансјер назива спомеником, ово је порука која је потпуно сведена на своју тему у не тражи дуг живот, слушаоца и разумевања. Говор је овде затечен, на последњој линији муке и понижења, на ивици распада. И као што није све намењено знатижељном оку, као фотографија жене која нас не види и запослена је неким тихим послом, на погнути потиљак пада сенка. Речи ухапшеног на саслушању, речи доушника и сведока имају посебну врсту изразитости. Видимо нешто што ни под којим околностима не би требало видети, а овај догађај се одвија у уму као нека врста експлозивног левка - оно што историчар Арлет Фарж назива рупом у ткиву времена. Она настаје када, ван плана програма, поглед пада на ствари које нису очекиване. Језик циркулације докумената и судских поступака постаје откровење на зато што нема сјајног филма књижевности - жеље да се добро каже. Поента је у томе, да овај говор и његов немају потенцијал. За њих нема прошлог времена, већ су га истргнули; нема будућег, одавде га нећеш видети. Архивски предмети су у потпуности у садашњици - и не виде ништа, осим себе, свог процеса и резултата. Ово је живот, затечен изненада; они који никада неће бити - извучени из помрчине насумичним светлом и који се враћају назад, у мрак. У књизи коју је написао Фарж о поетици и архивској пракси, осветљење је сутонско, као да гроворимо о кретању кроз катакомбе. Она стално описује мрак и тешкоће кретања; говори о ширини архива, као о стени у којој је могуће разликовати инклузије различитих метала. Често замишљам како за сто година подземног живота, информација се замрзава у огромно колективно тело, које веома наличи на тело саме земље - збијена милионима изгубљених живота, оних који су изгубили некадашње вредности, лежећи један поред другог, без наде да ће их неко препознати и разликовати. У поређењу са архивом и са његовим "преобиљем живота", историја има уско грло: довољно јој је неколико примера, да или три већа дела. Архив се враћа индивидуалности, посебности сваког нама непознатог догађаја. Овде се дешавају чудне ствари: чини се да генерализација почиње да се раслојава, постаје зрнаста - поново се распада на округла зрнца индивудалних постојања; делови целине дижу се као тесто за хлеб, правила постају изизеци. Мрак прошлости постаје нека врста прозирног филма, који непрестано виси пред очима, померајући пропорције и односе између предмета. О таквој покретној завеси пише Целан у " Разговору на планинама": "Вреди изненада се појавити на слици, јер се заглави на тканини, а конац је већ ту: сама се врти око слике, вртећи се, конац завесе се увија, преде и ствара њено дете - полуслику-полузавесу. Био је јулски дан, врућина је била страшна, и града ју је био пун на свим крајевима, седела сам у малој соби херсонског обласног архива над документима револуцинарног комитета. Један од шест тамошњих столова, који су више подсећали на школску клупу, беше покривен, као чаршавом, цртежом (белим по плавом)фабрике пољопривредних оруђа, о којима ће бити реч. Постројење са својим услугама и помоћним зградама било огромно, није имало довољно места, неке друге зграде висиле су преко ивице стола и остале невиђене. Управо сам завршила читањем извештаја локалне здравствене комисије, где је саопштено да 1905. године " ружичасти саго из Јофеове радње су умрљани анилином и уништени 1 и 1/2 фунте", а "у свим пивницама за прање чаша се користи шоља воде - предлаже се набавка резервоара са славином." Међу осталим хигијенским мерама, мештани су добили позиве да очисте и донесу ред у дворишту, склањања ђубришта и корова: међу кривима су били становници Потемкинске улице Савускан, Тхонов, Спивак, Котљарски, Фалц-Фејн, Гуревич. Сваки пут кад бих наишла на име мог пра-прадеде, посебно у тако непредвиђеном, па чак и двосмисленој ситуацији, доживљавао сам убод неочикавне блискости, као да је у тексту извештаја оштрим предметом направљена рупица, и ето моје око тражи храну по ђубриштима. Али тамо у двориштима и дућанима, ничега за мене више није било. Било је празно и набрекло од папира, од руком писаних и куцаних налога, прохтева, фасцикли захтева са радњама херсонског револуционарног комитета за страшну 1920. годину. Међу онима који су се мучили за родбину, остали без службе и стана, тражио да се врати реквиризован клавир, није више било никаквих Гуревича, ма колико листала документа од почетка до краја и од краја до почетка, а није било могуће да се зауставим. " Тражим захтев за дозволу мог аванска на почетно опремање и уређење Одељења за кривичне истраге града Херсона који ми је поверен у износу од шездесет (60) хиљада рубаља." "Потврђујем да је г. Прицкер отац Марије Прицкер, која побегла од прогона белава(она је "рвач"). Уместо ћерке у бекству, отац је ухапшен и опљачкан. Потребна је помоћ". "Молим хитно обавестити коме је било наређено да изврши претрес и реквизиције имовине бившег епископа Тројичког комплекса. Информације су потребне за хитан извештај ГУБВОЈЕНКОМ." Изгледа да нико за седамдесет година није још држао те папире у рукама - кориснички лист је био празан; опљачкних рвача(тако се називала украјинска странка левих социјалистичких револуционара) и бивших архијереја је било скоро немогуће разликовати иза покретне завесе. Издавање листа "Наш крај" који је обустављен, затражио је дозволу да настави са радом. Мајстор за писаће машине, друг Олшванг, предлагао је револуционарном комитету да купе од њега "траку за машину која је већ била у употреби, за 800 рубаља". На неким местима је покварено оно што је изгледало као рефрен на гласове, текст се надимао мехурићима књижевности. "Небројене транзиције Одељења за менаџмент ( за недељу дана у 4. кабинет) наметнуле су некакву номадску хладоивуну запосленима, и на молиоце. Сви се крећу, јуре, али нема смисла" - писао је заменику начелника управо овог одељења друга Фисака, оправдавајући потребу да се све снаге зауставе и одмах заузму поросторије покрајинског земског савета са довољним(једанаест) соба, а петербуршка позоришна трупа је покушала да се пресели у суседну Каховку, објашњавајући тиме да у граду има преивише позоришта, публика је презасићена, нема од чега да се живи. Као да сам пливала по води црног непрозирног језера у некаквој крхкој посуди, нагињући се ка самој води, а са дна су се дизали безбројни хумци глава. Било их је све више и више, па кнедле лебде и висе по ивицама кључале шерпе. Лица су се једва видела, а оне који су били ближе, требало је тешком удицом повући, преврнути их, разгледати, не препознајући их. Међу њима, нечујно мичући уснама, није било мојих - а ни у чамцу места готово да није било, храна је била затрпана џаковима с непознатим теретом. Као што бива у сну, свему томе није било краја, само тихо, безнадежно кретање, које никуда нарочито не води од чињенице да не можете повести никога са собом, или бар некога, тога и тога, осветлети ручном батеријском лампом полуотворени, као бунар, уста, покушати разумети, шта говоре, али како изабрати - и да ли је могуће бирати. жүктеу/скачать 13.98 Kb. Достарыңызбен бөлісу:
|