Глава трећа ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И "СВЕТ"

Глава трећа

ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И "СВЕТ"

1. Парадоксалност благе вести

Горе наведеним објашњенима смисла "благе вести" још није исцрпљена, чак ни јасно означена сва њена оригиналност – сва њена парадоксалност пред нашим уобичајеним представама о животу. И више од тога: уколико остајемо у границама горе изложеног смисла "благе вести", људска душа потпуно природно почиње да износи приговоре против ње, у човеку се буди подозрење да то што зовемо "благом вешћу" није ништа друго до обична религиозна лаж, варљива илузија или фикција која је смишљена само зато да би људи имали лажну утеху. Вера у благу вест наилази на основни, на први поглед необично тешки и несавладиви приговор. Јер чињенице очигледно потврђују да се основни садржај света и људског живота, без обзира на "добро" или "благо" до којег нам је приступ, тако кажу, открила блага вест, уопште није изменио набоље. Трагедије, муке, неправде и смрт фактички владају у хришћанском свету ништа мање него што су оне владале у нехришћанском свету, дакле свету пре откривања благе вести. Очигледно је да оно што називамо "благом вешћу" није донело човеку и свету никакво видљиво, тј. емпиријски потврђено и опипљиво добро, никаво побољшање човекове судбине у свету. Било би, заиста, погрешно рећи да Христова блага вест ништа није изменила у свету. Напротив, откривење Христово је чак и са чисто световне тачке гледишта, тј. на плану светске историје, било, можда, највећи историјски преокрет, почетак нове светске епохе. Како год ми оцењивали удео Христовог откривења и хришћанства у судбини света, он се, у сваком случају, није састојао у колико-толико суштинском смањивању страдања и повећању благостања и земаљске среће човекове. Управо је часним, праведним душама, које траже реалност а не речи, мучно саблажњујуће мишљење да се објављено спасење човека и света наводно уопште не остварује, да остаје тобоже празна реч, и да се тиме, наочиглед свих, сама "блага вест" разоткрива као неистина. Помоћ коју човеку доносе успеси медицинских знања или социјалне реформе то гледиште сматра много реалнијим "спасењем" или, барем, олакшањем и побољшањем квалитета људског живота у односу на "спасење" које је објавила блага вест. Мишљења те врсте су стални извор недоумица о смислу благе вести и сумњи у њену истиност.

Кад бисмо на ту сумњу или такво неверовање реаговали једноставно као на нешто нечасно што нас шокира, онда би то био знак потпуног слома наше вере. Томе се истински верник мора отворено супротставити.

Ствар је у томе да та рањивост "благе вести", гледана из угла здравог разума и рационално-моралног просуђивања света и живота, нужно припада самој њеној суштини, њеној непоновљивој својеврсности, њеној свесној парадоксалности. Блага вест по самој својој суштини и зато заувек представља "Јудејцима саблазан, Јелинима лудост" (1Кор 1; 23); та саблазан и та лудост садржане су управо у односу добра које је она објавила према оној реалном амбијенту и миљеу људског живота којег Свето Писмо именује као "свет".

Наша је ствар можемо ли поверовати благој вести, тј. можемо ли признати да она ипак јесте истински реална блага вест – вест о "спасењу" човека и света, о осигураности људског бића, о радости или блаженству, који су припремљени људима. Али елементарна објективна праведност налаже да признамо да "блага вест" Исуса Христа никад није садржавала обећање онога што од ње траже или очекују неверници. Како да разумемо, полазећи од откривења Христовога, могућност усавршавања света – о томе ћемо говорити у даљем тексту и другим поводом. Блага вест о томе ништа не каже. Блага вест о спасењу света, напротив – и у томе је садржана њена свесна парадоксалност – обећава човеку нову основу и нове хоризонте живота, објављује да ће награда људској души бити мир и "радост потпуна" (1Јн 1; 4) управо уз очување уобичајеног, а то значи трагичног, положаја човека у свету.

Парадоксалност благе вести састоји се у корелацији израженој речима: "Царство моје није од овога света" (Јн 18; 36). Знамо ми, наравно, како су ове речи мрске свакој неверујућој души. Унапред имамо у виду да за то постоје реални разлози, да су они садржани у чињеници да је мисао исказана тим речима била у историји хришћанског света извор веома великих злоупотреба, да је више пута искоришћавана, а и данас се користи, за лицемерно прикривање и оправдавање егоизма, равнодушности према страдањима ближњих, моралне пасивности и индиферентности према акутним питањима људског живота која узнемирују савест. Тако, заправо, ствари стоје са целокупном хришћанском истином, и њен истински смисао, управо зато што не познаје никаква спољашња мерила, није тешко изопачити, и уместо истине лицемерно подметнути неистину. Овде важи оно одавно познато: corruptio optimi pessima³⁹. На тај ризик верујућа душа увек мора ићи кад утврђује и брани хришћанску истину.

Унесимо се, дакле, у смисао речи "Царство моје није од овога света" (Јн 18; 36) – у смисао који обично не допире јасно до свести зато што су те речи због честе употребе постале готово излизане. Не само због историјског порекла идеје "Царства Божијег", већ и због самог садржаја појма "царства" – које му дође исто што и власт над људима и стварима, тј. над светом – оно се обично схвата као реална сила која омогућује управљање светом и потчињавање света себи. Упркос тој елементарној логици, Исус Христос (Који се склонио кад је народ хтео да Он буде реални земаљски цар) признаје да је "Цар" док стоји свезан, ишибан, као понижени ухапшеник пред Пилатом и објашњава тај парадоксални положај речима да Царство Његово "није од овога света" (Јн 18; 36). "Кад би било од овога света царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима" (Јн 18; 36). А то "Царство" Његово, и сви атрибути, природно својствени владару, и сва власт његова неограничена, и потпуна обезбеђеност његова, и царска висина његовог положаја, и његова "радост потпуна" (1Јн 1; 4) – све је то у исти мах такво да Он у свету остаје немоћан, усамљен, прогањан, подвргаван исмејавању, шибању и срамној, мучној казни. Јеванђеља истичу да је царско достојанство Исуса Христа најпре било посведочено само свету у натпису на крсту, на ком је био распет. Какав ужасан, скоро неподношљив парадокс! И маса народа, и првосвештеници са књижевницима, старешинама и фарисејима, подсмевајући се, говораху: "ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега" (Мт 27; 42); чак је и за Његове ученике који Га воле и који верују у Њега тај парадокс био неподношљив и пољуљао је њихову веру. Јеванђеље по Матеју у 16-ој глави говори да је апостол Петар, који је први признао у Исусу Месију, "Сина Бога живога" (стих 16), и за то заслужио Христов благослов и потврду да је то Петру открио Отац који је на небесима – да, дакле, тај исти апостол Петар, кад је Христос почео откривати Својим ученицима да Њему ваља ићи у Јерусалим и много пострадати и убијен бити, очито, не схватајући како царско, месијанско достојанство може заслужити смрт на крсту, "поче Га одвраћати, говорећи: Боже сачувај, Господе; то неће бити од Тебе!" (Мт 16; 22), чиме је заслужио Христов гневни прекор. Његови ученици су, чак и после свих од Христа добијених откривења, пали у потиштеност због Његове смрти на крсту; она им се учинила као слом њихове вере у Његово месијанско достојанство: "А ми се надасмо да је Он тај који ће избавити Израиља", рекоше на путу у Емаус ученици васкрслом Христу јер им очи беху задржане да Га не познају. И Христос је поново морао да објасни њима, "безумним и спорога срца за веровање" да је "требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју" (Лк 24; 21-26).

Људски дух се увек и сад, чак и међу онима који хоће да буду ученици Христови, супротставља тој парадоксалној благој вести, по којој Царство Божије "није од овога света" (Јн 18; 36), и по којој победа над светом остаје невидљива у оквирима самог света и постиже се једино на путу страдања и унижења; људски дух непрестано тражи, тако се њему чини, разумљивији, природнији и разумнији појам "Царства" или победе над светом.

Пред том природном, скоро несломивом упорношћу људског духа, неспособног да прихвати благу вест у њеној свесној парадоксалности, морамо, не бојећи се прекора и, како је речено, преузимајући на себе ризик овде увек могућих изопачења и злоупотреба, отворено исповедати и проповедати ту свесну парадоксалност "благе вести". То парадоксално откривење о Царству које "није од овога света" (Јн 18; 36) садржи у себи две међусобно тесно повезане поставке. Оно тврди, прво, да управо ученици Христови, дакле изабрани, Цару блиски, најдиректнији учесници његове царске власти и царског достојанства, сем тога што немају никакве привилегије у свету, морају у њему подносити страдања и бити прогањани. Друго, оно тврди да Христова победа над светом, спасење које је Он донео свету, остају у основи самог света – до самог краја – невидљиви, тако да свет, као такав, наставља да постоји у свој својој трагичности и у свој својој неистини као да није било никакве Христове победе над њим, као да није дошло ни до каквог његовог спасења. Ове две поставке толико противрече "здравом смислу" и природним моралним мотивима, толико су "Јудејцима саблазан, Јелинима лудост" (1Кор 1; 23), да аутентична истина откривења Христовог заувек остаје највећи парадокс, и истинска вера у њега добија се само уз највећи труд и доступна је само малом броју људи.

Први од два поменута момента, парадоксална нужност да страдања, прогоне и понижења подносе управо они који су потпуно прожети духом Христовим, добитници мира и спасења од Христа, истински поседници "блага" које је Он открио, судионици Његове царске власти – тај моменат је толико општепознат, тако су га често недвосмислено проповедали и Сам Христос, и апостоли, да о њему више и не треба посебно говорити; довољно је да га поменемо у две речи.

Страдања и смрт на крсту Исуса Христа, као што је познато, заповеђена су као вечни образац свим ученицима Његовим. "Ко хоће да иде за мном, нек се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде" (Лк 9; 23); јер ће сачувати душу само онај који њу изгуби Христа ради. "У свету ћете имати жалост" (Јн 16; 33) – тако је недвосмислено и категорички предсказана судбина свих који верују у благу вест и иду путем на који она указује. Блага вест унапред обавештава људе да онима који у њу верују и следе је на плану своје земаљске судбине, она не носи побољшање, него, напротив, тешко погоршање њихове судбине. "Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство божије" – тако су апостоли, у складу с истинским смислом благе вести, поучавали вернике (Дап 14; 22).

Свој истински смисао овај завет добија тек у вези са другим поменутим парадоксалним моментом у садржају благе вести. При површном односу лако се могло претпоставити да предсказање по коме ученици Христови, проповедници откривења Његовог, неизбежно подносе у свету страдања и прогоне, није ништа друго до израз који каже да ће проповедници сваке нове истине, адепти сваког новог, досад непознатог плана побољшања или спасења људског живота у свету неизбежно бити прогањани, да ће подносити страдања док не одоле духовно учмалој и њима природно непријатељској већини. То би, другим речима, могло значити да неизбежно страдање ученика Христових нема никаве везе са самим садржајем њихове вере, да је оно директна последица те неизбежности борбе за садржај вере; јер и други планови спасења или побољшања живота обавезно захтевају самопожртвовање од својих адепата.

Такво мишљење је већ у корену неосновано. Страдања ученика Христових у свету уопште нису одређена чињеницом да се они боре за своју веру: она су одређена управо самим садржајем њихове вере, самим садржајем и смислом "благе вести". Блага вест, коју је Христос донео, је таква да је "свет" према њој мора бити принципијелно непријатељски. У даљем тексту покушаћемо да објаснимо ту принципијелну супротстављеност између "света" и Христовог "јеванђеља о Царству" (Мт 4; 23), краће речено, између света и истине Христове. Овде ми фиксирамо само један, раније поменути, суштински моменат те супротстављености. Он се састоји у томе да "свет" не може да поверује у истину благе вести и да је сколон томе да је одбаци зато што добро, које она објављује, остаје невидљиво – да Царство Христово остаје Царство које "није од овога света" (Јн 18; 36), да победа Христова над светом не доноси видљиве, опипљиве плодове у оквирима самог света у којем настављају да владају неправда, зло и страдање.

Од оног дана кад су речи о благој вести биле изговорене, па до данас, тај парадоксални однос је извор и неверовања у благу вест, али и отвореног исмејавања над њом. Како је природно пред том парадоксалношћу тражење "знака" на основу ког би се могло поверовати у реалност објављеног добра или спасења! А ипак је, у самој тој жељи, израженој речима "хоћемо од тебе знак да видимо" (Мт 12; 38), већ садржано оно неверовање, оно духовно слепило, она непопустљивост "световне" позиције, потпуно супротне самом смислу благе вести. Исус Христос са гневом разоткрива религиозну неистинитост такве позиције: "Род зли и прељуботворни тражи знак; и неће му се дати знак"! (Мт 12; 39). "Маловерност" (Мт 6; 30) и из ње произашла жеља за чулно видљивом, оваплоћеном потврдом благе вести је оно стање духа које је супротно самом смислу благе вести и које посведочује да она није схваћена. Христос је због тога стално морао да прекорева чак и најближе Своје ученике. И данас се основни приговор против хришћанске вере своди управо на то да је та њена парадоксалност за људе неприхватљива и неразумљива.

Нека се над овим исмејава ко хоће – блага вест по самој својој замисли јесте вест о "благу на небу" (Мт 6; 20), невидљивом за земаљски поглед и у ситуацији чулно датог облика људског живота. Можемо бити у недоумици зашто управо "свет", дакле човеков видљиви земаљски живот остаје потпуно изван Христом објављеног и оствареног спасења, иза тог новог, блаженог, радосног живота; и више од тога: зашто је "свет" она сфера постојања која је супротстављена и супротна "Царству Божијем". Али не можемо негирати саму чињеницу да Јеванђеље – блага вест – отворено признаје неизбежност тог дуализма и директно се на њега ослања, тако да он улази у састав самог смисла благе вести. Ова последња претендује да буде истинска блага вест, тј. да објављује спасење и радост, не садржећи чак ни наговештај да ће се добити оно што је касније названо "прогресом". Она призива људе да постану савршени, слично Оцу небескоме, и даје им реалну могућност тог усавршавања, али им ни најмање не обећава усавршавање света, већ пре предвиђа његово погоршавање. Христос је прорекао да ће доћи време у ком ће се "умножити безакоње", у ком ће охладнети "љубав многих" (Мт 24; 12). Он је предвидео да ће наступити "невоља велика каква није била од постанка света до сада" (Мт 24; 21). И ако блага вест мора бити проповедана целом свету, онда је, са друге стране, унапред предсказано да свет њу неће прихватити и да ће прогањати њене проповеднике. Чак и у погледу последњег времена и краја света остаје на снази сумња: "Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?" (Лк 18; 8).