Опыт христианской этики и социальной философии

Предговор

Прву верзију овог још пред рат замишљеног дела написао сам прве године рата када се још нису могле предвидети ни размере ни сав значај демонских сила које је рат разуздао. Каснији догађаји ни у чему нису изменили моје ставове; пре би се могло рећи да је каснији развој догађаја само учврстио и продубио моја тадашња уверења. Међутим, после свега што смо преживели у тим страшним годинама закључио сам да своја размишљања морам изразити потпуно другим речима; зато сам по завршетку рата рукопис радикално прерадио.

Споља гледано, моја размишљања овде имају облик богословске расправе. Морам одмах упозорити читаоца да спољашња форма, било то добро или лоше, не одговара у потпуности унутрашњем садржају мојих размишљања. Сав мој интелектуални и духовни развој уверио ме је не само у велике вредности традиционалног хришћанског мишљења, него и у апсолутну истинитост Христовог откривења; тако сам дошао до уверења да је главни узрок свих људких несрећа скривен у давно започетом а данас све израженијем одвајању од хришћанске традиције, и да су, напротив, све племените и узвишене наде човечанства само израз стародавних императива хришћанске савести.

Са друге стране, ипак се бојим и не желим да будем богослов – не само зато што по свом образовању и духовном склопу нисам богослов него слободни философ, него и зато што не могу да надвладам осећање да свако догматско богословље носи у себи ризик упадања у неко греховно бездано брбљање. Гете је дубоко и истински религиозно приметио да "о Богу можемо говорити једино с Богом". Реалност Бога и Божије истине открива нам се једино у духовном искуству молитвеног обраћања Богу; и кад нам сам Бог говори кроз дубине нашег духа, ми можемо једино или заћутати у трепету покајања, или пророковати, али не можемо расуђивати. И поред тога што је људски ум већ својом природом упућен на логичко разумевање смисла тог искуства, опет сваком нашем покушају да то искуство изразимо помоћу општих појмова прети опасност да садржај религиозне истине одвојимо од његовог живог емпиријског корена, да истинску веру заменимо неком чисто мисаоном конструкцијом. Уза све то, религиозно искуство је неодвојиво од животног искуства, од судбине, од личне судбине сваког појединца и од судбине поколења или епохе, од њеног трагизма и несавршености, од њене фрагментарности и недовршености. Бога сазнајемо једино у трагичној борби и у мукама људског постојања; то су тако добро изразили усамљени мислиоци новог времена Паскал и Кјеркегор. Овоме је оштро супротстављена претензија на завршеност, на тако рећи самоувереност сваког објективног богословског система. Колико год ми схватали да је искуство целог човечанства – за хришћанина то значи: искуство хришћанске Цркве – богатије и дубље од нашег личног искуства, колико год је тачно да можемо и морамо учити од искуства целог човечанства, опет те истине, које из тога извлачимо, за нас постају суштинске тек онда кад их упоредимо с нашим искуством, кад их на њему проверимо; ни на трен не смемо скренути пажњу с чињенице да Бог непосредно говори нама и сад. У противном, наша вера се лако изрођава у псеудоверу, у чисто мисаоне или чак фразеолошке тврдње о ономе у шта у ствари не верујемо, у шта само желимо да верујемо. Уза сво дужно поштовање религиозне мудрости старих, дакле "вере Отаца", морамо припазити да нас она не увуче у поштовање Бога речима, а не срцем, у замену Божије истине "учењима, заповестима људским".

У свим временима вера се у људским срцима борила против неверовања, како против оног отвореног, тако и против још горег фарисејског неверовања, скривеног под официјелним, традиционалним богословљем. Никад досад та опасност од наведених врста неверовања, та прека потреба да истинску веру, дакле преданост истини Божијој, бранимо од њих, није била тако велика као данас, код овог савременог човека, васпитаног у вишевековној безрелигиозној култури. "Верујем, Господе, помози мом неверовању" – тај вечни вапај људске душе данас звучи много трагичније, много драматичније, него у претходним вековима. Та жива борба људског духа, то тражење излаза из несрећа и потрага за спасом од опасности, та неугасива жеђ за религиозним поимањем живота усред обездушеног света савремене науке, усред људске самовоље, коју савремени морал оправдава – све је то данас скоро непрелазним безданом одвојено од чврстог, у себе затвореног света појмова традиционалног богословља. Богословска учења обично живе изван живота, а живот иде мимо њих и презриво их игнорише; њихови живи сусрети представљају ретке изузетке. Није овде уопште реч о лажности или застарелости самог садржаја тих учења; наше време најмање има потребу за "реформацијом", за исправљањем црквених догми и канона. Овде је пре реч о чињеници да се савремено мишљење толико одвикло од размишљања зашто му је уопште потребна и како му може помоћи општа усмереност мисли, општи духовни стил тих учења, да оно пред лицем наших реалних страдања и болних трагања осећа неки њихов анахронизам. Грандиозност и сређеност богословско-философског система Томе Аквинског, тог највишег израза средњовековне хришћанске мудрости, може бити предмет дивљења многих, али тај систем као целина, колико год неке његове мисли остајале тачне и потребне, нама данас може да послужи таман онолико колико готичке катедрале могу да замене савремене стамбене блокове или, рецимо, фабричке хале. А где ће се и кад ће се родити нови Тома Аквински? Изгледа да за њега време још није дошло.

Нама, данас тако религиозно осиромашеним, нема друге него да спасоносне истине хришћанске вере поново учимо из лекција нашег несрећног живота, а не из старих књига. Нама данас требају пре свега само она веровања која ће нам помоћи да се спасимо, која ће нас извести на прави пут живота; као гладном хлеб, као дављенику чврсто тло под ногама – тако су нама потребни искључиво религиозно актуелни "догмати", колико год они били елементарни, у којима ћемо наћи чврсто морално упориште свог живота; све остало, сва раскош прохујалих догматских учења и спорова остаје доступна у свом истински религиозном значењу можда само појединим изоштреним умовима, али за већину, пред лицем наше опште духовне пустоши, представља само интелектуалну разоноду.

Зато ово дело не жели да буде уопштена богословска расправа; ова размишљања су скромни покушај религиозног разумевања идејно-животног искуства самог аутора. То искуство у првом реду је друштвено-историјско. И ја сам, као и већина руских мислећих људи моје генерације, у младости полазио од социјалистичког веровања у спас човечанства кроз радикални друштвени преокрет. Срећом, одавно, од самог почетка века, група руских мислећих људи, којој сам и ја припадао, све је више долазила до свести о недовољности и погубности владајућег безбожничког мишљења на ком се заснивао тај сан о светлој будућности. У непоштовању апсолутних вредности, у одбацивању духовних основа постојања ми смо већ тада почели да увиђамо опасност да ће тај нихилизам неизбежно довести до деспотизма који гуши и квари личност. Та свест нам је отворила очи да пређемо с "марксизма" најпре на помало неодређени "идеализам", а онда на позитивну хришћанску веру. На несрећу, све што се за последњих четрдесет година десило прво у Русији, а затим у Европи, потврдило је та страховања у размерама које тад нико није могао предвидети. Бољшевичка револуција и систем који је она успоставила био је грандиозни експеримент in corpore vili, много гори и од најцрњих слутњи. Одмах после тога били смо сведоци немоћи и слепила безрелигиозног хуманизма западних демократија, а затим раста новог облика безбожништва у Европи у лику титанизма који је отворено пропагирао демонски култ насиља и отимачког властољубља и принципијелно одбацивао сва морална начела. Онај који је схватио духовну суштину руског бољшевизма не може а да у национал-социјализму и фашизму не види по духу његовог рођеног брата, односно само нову варијанту безбожничког демонизма. Данас, кад је тај демонизам потопио свет у море крви, цео свет је схватио колико је он смртно опасан. И опет је истински смисао преживљеног многима остао нејасан, понајвише захваљујући, принципијелно-идеолошки гледано, случајној околности да су се два по духу сродна титанизма међусобно сукобила и да је совјетско безбожништво било привремени савезник западне демократије, баш те која је, без обзира на нека њена одступања од сопствених правила, заснована на хришћанским моралним начелима. Срећом, већ данас, чим се рат завршио, то погрешно схватање у знатној мери је разбијено.

Историјске догађаје можемо објашњавати на разне начине, у зависности од тога на који од многих општих и посебних узрока усредсредимо пажњу. Изгледа да многи данас почињу да увиђају да је главни покретач историјског напретка промена система духовног живота и његових владајућих идеја. Ако је то тако, онда човечанство не могу саме по себи спасити никакве, чак ни најуспешније војне и политичке акције, зато што, по речима апостола, овде "не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју" (Еф 6; 12). Пут ка сапасењу једино је у преиспитивању владајућих идеја.

Том преиспитивању хоће да послужи овде изнето религиозно размишљање. У њему је разумевање животно-историјског искуства у духу хришћанске вере повезано с мојом општом философском интуицијом метафизичког реализма (супротно материјализму и позитивизму, али и сваком апстрактном идеализму), као и с религиозним пантеизмом, који сматра да је Бог у исти мах и трансцендентан свету као свом делу и иманентно присутан у њему као Његова вечна основа и животворно начело. Из овога произилазе основне поставке моје књиге. Практично давно заборављену и одбачену истину да у свету постоји тајанствена сила греха, ми повезујемо с веровањем да свет, као дело Божије, има позитивну вредност и да у својој првосазданој основи представља израз најсветијег суштаства самог Бога. Једино то повезивање помаже да, с једне стране, Христову апсолутну истину, која је, надвисујући све земаљско, доступна само надсветским дубинама људског духа, јасно разликујемо од њеног увек несавршеног земаљског опредмећења – другим речима, да суштинско спасење света не изједначимо с одбраном света од зла; и, са друге стране, то повезивање помаже да суштину моралног стваралаштва сагледамо као драматични богочовечански процес оздрављења света увођењем у свет његове божанске праоснове и борбом против мрачне људске самовоље. У јасном, истовремено смиреном и одговорном увиђању тих истина ја видим једини излаз из несрећа од којих савремено човечанство тако дуго страда.

Нека све једнострано, све субјективно и лажно у мом размишљању нестане као дим, никога не саблазнивши. Нека све оно што је у њему од аутентичне, тј. Божије истине, помогне другима онако како је мени помогло.

С. Франк
Лондон, новембар 1945. године.