Православни Богомољачки покрет у Југославији после Првог светског рата па све до наших дана представља читаву једну духовну епопеју, која није завршена него се продужује

Апостоли као очевици знали су несравњено више него што су записали. А записали су по Божјем промислу довољно да утврде нашу веру у Господа Исуса Христа као правог Месију. Сина Свевишњега и Спаситеља.

У Јеванђељу су описана двојака чудеса Христова: једна кроз Христа а друга због Христа. И Она која су кроз Христа, једна су пре његовог Васкрсења, а друга после Васкрсења. Ми смо до сад говорили само о чудесима која су кроз Христа, и то пре Васкрсења. А сада ћемо укратко да споменемо остале две групе чудеса, тј. она која су се догодила у свету због Христа као и она после Васкрсења.

Због Христа јављали су се анђели небесни много пута. Може се поверовати да одређени анђели нису се одмицали од Њега од почетка до краја. Стајали су Му на служби као своме Цару и Господу.

Арханђел Гаврил, објавио је Захарији рођење Јована Претече.

Исти Арханђел јавио се пречистој Деви Марији у Назарету, и саопштио јој, да се по вољи Божјој и наитијем Духа Светога из ње има родити Исус, Син Свевишњи, Цар чијем царству неће бити краја.

Праведном Јосифу јавио се анђео на сну и ослободио га сваке сумње у погледу девичанског зачећа његове штићенице Марије.

А анђел Господњи објавио је пастирима Витлејемским рођење Господа Исуса. Потом се јавило мноштво анђела који прослављаху Бога због рођења Исусова певајући: Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља.

Због Христа појавила се на небу необична звезда која је довела три источна цара из далеких земаља и Витлејем на поклоњење њиховом Цару.

Опет анђел Божји јавио се на сну тим истим источним царевима и заповедио им, да се не враћају преко Јерусалима, него да иду иним путем у своје постојбине. То мудраци и учинише, а што разгневи Ирода те направи покољ деце у Витлејему и свој околини.

Све због Христа.

Због Христа јавио се анђел Јосифу, и наредио му, да узме Дете и Матер па бежи у Мисир испред крвавог Ирода. А по смрти Иридовој, опет му се јавио анђел у Мисиру, да се са Дететом и Маријом поврати у своју земљу.

По крштењу удаљи се Исус у пустињу где Га кушаше дух злобе четрдесет дана. За то време, светли анђели који Му стајаху на служби беху Га оставили самог, да би Он као човек победио Сатану. А када побеђени Сатана побеже од Њега, „гле, анђели приступише и служаху Му" (Мат. 4, 11).

Христос познаје анђеле небесне као домаћин своје укућане. Он их зна све по имену, зна природу њихову, зна да се они „нити жене, нити удају". То су жетеоци Његове свемирне жетве. То су службеници и војници Његови. Они стално гледају лице Оца небеснога. Они воле људе, и радују се кад се један грешник покаје. Они узимају душе праведника и односе их у Рај. Он, Син Човечији, доћи ће са свима светим анђелима својим на крају времена. И Он ће се постидети пред анђелима својим оних људи који су се Њега постидели на земљи, одрећи ће се оних који су се Њега одрекли у овоме веку и пред овим родом грешним и прељуботворним.

Анђели су невидљива али стварна и силна војска Сина Божјега. Кад је Петар покушао да ножем брани свог учитеља од Јудиних пандура, одврати га Исус од тога говорећи му: „Мислиш ли ти да ја не могу сад умолити Оца својега, да ми пошаље више од дванаест легиона анђела" (Мат. 26, 53)?

А када мало пре тога беше на молитви, и зној као капље крви капаше с Његовог мученичког чела на земљу „анђел му се јави с неба и кријепи га" (Лука 22, 43).

Анђели Његови, бели као снег и сјајни као муња објавише Његово победоносно Васкрсење.

Анђели су се јавили ученицима на јелеонској Гори у време Христовог Вазнесења, са овим пророчким речима: „Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видјесте да иде на небо" (Дела ап. 1, 11).

Све појаве анђела, забележене у Јеванђељу, догодиле су се због Христа. А колико ли их је остало незабележено!

Због Христа два пута се чуо глас Оца Небеснога; први пут на Јордану при крштењу: „Ово је Син мој возљубљени који је по мојој вољи" (Мат. 3, 17); а други пут на Тавору приликом Преображења: „Ово је Син мој возљубљени, њега послушајте" (Мат. 17, 5).

Због Христа и трећи пут чуо се глас Оца Небеснога. То је било за време једне Његове молитве Оцу: „Оче, прослави име своје" (Јован, 12, 28). Тада дође глас с неба: „И прославио сам и опет ћу прославити".

Дух Свети сишао је на Христа у виду голуба при крштењу на Јордану. А пророци Мојсеј и Илија јавили су се при Његовом Преображењу на Тавору.

Када Он висаше на крсту, пусти небо због Њега таму по свој земљи од часа шестога до часа деветога.

Када Он издахну на крсту, завеса на Храму расцепи се од врха до дна, и земља се потресе, и камење се распаде, и гробови се отворише и устадоше многи из гробова својих. Такве се страшне ствари догодише, да капетан римске страже на Голготи у страху узвикну: „Заиста овај бијаше Син Божји" (Мат. 27, 51-54).

И када Исус васкрсе, због Њега опет „земља се затресе веома" (Мат. 28, 1).

Све ово што наведосмо, и много друго што је сакривено од нас, догоди се због Христа. Тим чудесима небо је посведочило Посланика свога а људима олакшало да верују Њему и у Њега.

При самом свом Васкрсењу Господ је јавио своју свемоћ тиме што је устао из гроба и јавио се жив ван гроба без уклањања гробне плоче. Јер гробну плочу уклонио је анђел Господњи не због Христа него због жена Мироносица и због апостола. Да би ове очигледно уверио, да је гроб празан. Јер исто онако како се Исус чудесно родио од пречисте Деве неизменивши ниуколико девичко тело, тако је васкрсао из гроба без отварања гроба.

Ово се очитује и трећим сличним чудом васкрслог Господа, а то је јављање ученицима у одаји са закључаним вратима. Два пута уђе Он у закључану одају без отварања врата. Једном у одсуству Томе, а други пут када и Тома беше с њима. Оба пута Господ је поздравио ученике са Мир вам! ученици се веома уплашише мислећи да виде дух Исусов. Али Он који могаше читати свачије мисли, рече им: „шта се плашите? И зашто такве мисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје, ја сам главом. Опипајте ме и видите, јер дух нема тијела и костију као што видите да ја имам". И показа им руке своје и ноге. А кад у њима преовлада радост, те од радости не могаху веровати, рече им Он: „Имате ли шта за јело?" А они му дадоше комад рибе печене и меда у саћу. И узевши изједе пред њима" (Лука, 24, 36-43).

Учинити себе невидљивим заиста је чудо, нешто надприродно. Господ Исус учинио је себе невидљивим у Емаусу за вечером са Клеопом и другим учеником. Када Он благослови хлеб и преломи и даде им тада се њима отворише очи те Га познаше. Али у том тренутку „њега нестаде" (Лука, 24, 13-31).

Два чуда учини васкрсли Господ пред ученицима својим на језеру у Галилеји. Једном они ловише целу ноћ и ништа не уловише. Кад ујутру, стаде Исус на обали; они Га видеше али не познаше. Тада их Он ослови: „дјецо, еда шта имате за јело?" Кад Му одговорише да немају ништа, рече им Он: „Баците мрежу с десне стране, и наћи ћете". Они послушаше, и толики лов уловише, да не могаху лако извући мрежу из воде „од мноштва рибе". У том се отворише очи Јовану и он познаде Господа свога и рече Петру: „то је Господ" (Јован, 21, 1-11). Тада га сви познаше. И избројаше рибу, и беше само великих стотину педесет и три.

А друго је чудо изванредно необично. Кад ученици излегоше на суво, видеше пред Исусом ватру наложену и рибу и хлеб на ватри. Од куда то?

И то, и све остало, би од свемоћног Господа Исуса коме се по Васкрсењу даде свака моћ на небу и на земљи.

Оволико о чудесима записаним. Али свети Лука пишући дела светих Апостола сведочи, да је Господ Исус учинио и многа друга чудеса после свога крсног страдања и васкрсења. Он, вели Лука, „после страдања свога показа себе жива многијем и истинитијем знацима, и јавља им се четрдесет дана, и говорећи о царству Божијему" (Дела ап. 1,3).

Тројица наших богомољаца који сте Ви са др Карингтоном видели на сабору у Дивостину пре три месеца. Исписали су чудеса Господа нашег Исуса Христа, и објаснили их на свој прост начин. Узимам слободу да Вам уз ово писмо пошаљем њихов састав. Дозволите да и ја додам неколико својих речи, па макар у суштини поновио по нешто од онога што су ова три брата написали. Колико да се уверите, да је вера наших сељака што и вера нашег клира; једна иста света вера православна.

Да би људима олакшао веру у себе, Господ Исус творио је многа чудеса. Сам је Он рекао бедним људима: „Ако не видите знаке (чудеса), ви не вјерујете".

Јеврејима је говорио: „Ако мени и не вјерујете, дјелима (чудесима) мојим вјерујте". Јер знао је Господ — а то знање примио је и Његов апостол, да „Јевреји знаке (чудеса) ишту, а Јелини мудрост траже". Историја Грка јесте историја философирања а историја Јевреја, јесте историја чудеса.

Кад су Га питали: „Шта ћемо чинити да би радили дјела Божја", Он је дао овај неочекивани одговор: „Ово је дјело Божје: да вјерујете Онога кога Он посла".

То је дакле основни и неминовни услов човечијег спасења; веровати у Исуса Христа; веровати у Њега као од бога обећаног и од пророка прореченог Месију, Сина Божјег и Сина Човечијег, и Искупитеља, Препородитеља, Обновитеља, Очиститеља, Осветитеља, Измиритеља, Исцелитеља, Васкрситеља, Вазнеситеља и Судију. Ово је дакле главно „дјело Божје" — да вјерујемо у Њега — а све друго, бар што се нас тиче, проистиче из овога, као што биље и цвеће расте само кад киша падне и сунце огрије. Да ту веру утврди у људима, томе су служила чудесна дела Христова. Овако држимо ми. Овако су држали ваши шкотски и енглески преци кроз цео један миленијум, и дуже. Али међу протестантима нашег времена многи — да не кажем врло многи — престали су да верују у чудеса Христова. Саблазнила их чудеса философије и науке, две слабе трске које нити хлада дају нити за душу користан плод доносе. Отуда и модерна вика на Западу, да се јеванђелска чудеса упуте у царство бајки и легенди, а Христос стави у ред хуманиста и моралиста. Међутим, такав Христос никад није постојао. Нити је такав Христос, хуманист, моралист и лепорек (као неко друго издање Сократа), био потребан болесном, умирућем и мртвом човечанству.

Човечанству је био потребан само онај и онакав Христос какав се и јавио свету, тј. као Бог прерушен у Човека, Христос Чудотворац, „силан у дјелу и у ријечи". Желим вам свако добро и остајем искрено одани — јеромонах Јован Рапајић

ДИВАН 10.

ПРВО ПИСМО ИЗ ДАЉИНЕ
Драги оче Рапајићу,

Примио сам Ваше писмо овде на нашем светом острву Ајони, врло удаљеном не само од Србије него и од моје домовине Шкотске.

Тражио сам самоће и мира. И то сам у пуној мери нашао овде на рушевинама старих шкотских манастира и светиња. Кажем свето острво, јер ми Шкоти иако смо по историјској судби постали протестанти, ипак с побожношћу и искреношћу говоримо о Ајони као светој земљи нашој. На овоме острву у старо време мноштво монаха славило је Христа Бога истоветно онако како се Он и данас слави на Истоку. Сада је Ајона света прашина и света успомена. Она је и наша и није наша: физичка Ајона припада протестантској Шкотској, али духовна, монашка, света Ајона припада Православљу. У оно време — најсевернија монашка станица Православља. Она је колевка шкотских светаца и светица. Ми се поносимо њима, али их више не подражавамо. С гордошћу изговарамо имена: света Брајд, свети Коломбо, свети Колумбијан; хвалимо се Ајонским испосницима и чудотворцима, али смо избрисали пост из нашег календара и одагнали чудеса из нашег живота. Величамо их, али не идемо за њима него за Лутером и Калвином. Имамо веру, али веру без поста и подвига, без светаца и чудеса. Где је то икад било? Уверен сам да су Ајонски светитељи ближи српским светитељима него ми шкотским докторима теологије.

Цео један миленијум моја Шкотска била је православна земља. И кад би се, рецимо, она сад повратила Православљу, не би се повратила ни Грчкој, ни Србији, ни Русији, него старој правосланој Шкотској, вери својих православних предака, вери Ајонских подвижника и великих духовних атлета. Тиме наше национално самољубље не би било повређено него у пуној мери оправдано. Ето на таква размишљања навело ме је Ваше писмо и извештај Ваших српских богомољаца о чудесима Христовим. Овде међу зидинама наше славне духовне прошлости ја сам осетио и схватио да је само чудотворни Христос прави Христос. Само такав Христос могао је произвести ону темељиту, небивалу и неслућену промену у свету. Само један свемоћни Чудотворац, Господар природе и Победиоц пакла могао је бити прави Месија. Насупрот томе божанском Христу, херојски Христос нашег Карлајла и сентиментални Христос француског распоп Ренана заиста само су комичне карикатуре.

Чим се будем вратио из Ајоне у Единбург, ја ћу отићи до мога пријатеља пречасног Карингтона. Казаћу му своја осећања и мишљења поводом Вашег писма и чућу његова. Он је сада негде у бањи. Писао ми је, да је нешто болешљив и да су му лекари препоручили дужи одмор. После растанка с вама у Дивостину ја сам се с њим сретао више пута, и као стари пријатељи добро се изразговарали. Но будите уверени, да смо при сваком састанку увек говорили и о Дивостину и нашим доживљајима у том чудном месту, и на оном чудном богомољачком сабору. Карингтон је човек уздржљив, као сваки Енглез, али при спомену Дивостина он постаје расположенији и разговорнији. Зато сам ја уобичајио, да чим га видим туробног и забринутог, ја само викнем: Дивостин! и он се разведри и осмехне.

Спомените ме у Вашим светим молитвама, драги оче Јоване, и са свом Вашом братијом примите моју велику благодарност и срдачан поздрав.

А овај извештај уствари био је једна лепа и пажљива студија као што ће се читаоци сами уверити.

„Као прво чудо, споменуто у Делима Апостолским после Вазнесења Господњег, може се узети ружна смрт Јуде Издајника. Више устрашен него покајан, он оде те се обеси, и „објесивши се пуче по сриједи, и изасу се сва утроба његова."; и би погребен на месту које се прозва „Њива крвна". И све остало како је и проречено о њему.

И онда опет како је проречено да „Његово владичанство прими други", заиста га други и прими. Апостоли поставише двојицу, Варсаву и Матију, па пошто се помолише Богу бацише коцку, и би изабран Матија. Доцније живот и рад овога апостола Матије посведочио је јасно, да је изабран по Божјем промислу.

Силазак Светога Духа на апостоле јединствено је чудо у историји рода људскога. Ово чудо догодило се у десети дан по Вазнесењу Господа а у педесети по Васкрсењу. У тај историјски дан када сви апостоли беху сабрани једнодушно —

„Уједанпут постаде хука с неба као духање силнога вјетра и напуни сву кућу гдје сеђаху.

И показаше им се раздијељени језици као огњени и сједе по један на свакога од њих.

И напунише се сви Духа Светога, и стадоше говорити другијем језицима, као што им Дух даваше да говоре (Јоил, 2, 28; Лука, 24, 49; Дела ап. 2).

Тако се остварило старо пророчанство и испунило обећање Христово више пута понављано.

Силаском Духа Светога апостоли су оспособљени за свој високи позив и васељенску службу. Од духа Светога с небеса, а не од људи, нешколовани рибари примили су мудрост и знање, силу и крепост, храброст и речитост, одушевљеност и неустрашивост и поврх свега моћ чудотворења.

Видјевши ово чудо на апостолима и саслушавши објашњење Петрово, крсти се тога дана око три хиљаде душа.

Појаве анђела у животу светих апостола биле су врло честе. Тако када завидљиви поглавар свештенички баци апостоле у тамницу „анђео Господњи отвори ноћу тамницу па изведавши их рече: идите и станите у храму те говорите народу" (Дела ап. 5, 19-20).

Када апостол Филип проповедаше Јеванђеље у Самарији, јави му се анђео и откри му тајну о једном путнику на путу за Газу рекавши: „Устани и иди на југ на пут који води од Јерусалима у Газу, и пуст је. И уставши пође. И гле, човијек Етиопљанин који бијеше дошао у Јерусалим да се моли Богу. „И упусти се апостол с њим у разговор, и крсти га. Тада, по свршеном послу, опет „анђео Господњи узе Филипа" и учини га невидљивим и одједном пренесе га у Азот (Дела ап. 8, 26-40).

Тако на чудесан начин би обраћен у Христову веру први Етиопљанин, властелин царице етиопске, који је после моћно дејствовао да се Јеванђеље чује и рашири у његовој постојбини.

Анђео Господњи јавио се Корнилију, капетану једне римске чете у Кесарији. Мада незнабожац, Корнилије беше човек богомољан и милостив „који даваше милостињу многим људима и мољаше се Богу без престанка. „Јави му се дакле анђел и рече му, како су његове молитве и милостиње изашле пред Бога, због чега Бог жели да спасе њега и сав дом његов. И упути га анђел на апостола Петра у Јопи, који ће му рећи шта је за спасење (Дела ап. 10, 1-6).

У то време Петар у Јопи виде необичну небеску утвару која сликовито објасни апостолу како он не треба да се гнуша незнабожаца као нечистих, јер Бог хоће и њих да спасе. И чу небески глас од Духа који му заповедаше да оде капетану Корнилију са послатим људима. „Устани и иди с њима не премишљајући ништа, јер их ја послах". Три пута му се јави визија, у име Свете Тројице. Три пута, да би се Петар утврдио у мисли, да га Бог шаље. И послуша Петар глас Божји, и оде и поучи Корнилија путу спасења. „И док још Петар говораше, сиђе Дух Свети на све који слушаху ријеч" (Дела ап. 10, 10-44).

Без ове чудесне визије Петар би остао уски и упорни јудаист и не би одлазио незнабошцима, као што Павле без једне друге чудесне визије не би постао хришћанин.

Обраћање Савла у Павла, тј. ватреног гонитеља хришћанства у одушевљеног апостола Христовог јесте чудо Божије од светског значаја. О томе прелому, судбоносном и за његов живот и за Цркву, сам Павле прича и прича и понавља причу. Тако он прича цару Агрипи: „У подне, царе видјех на путу свјетлост с неба већу од сијања сунчанога која обасја мене и оне што иђаху са мном. А кад сви падосмо на земљу, чух глас гдје говори мени јеврејским језиком: Савле, Савле, зашто ме гониш? Тешко ти је противу бодила праћати се. А ја рекох: Ко си ти, Господе? А Он рече: Ја сам Исус којега ти гониш. Него устани и стани на ноге своје, јер ти се зато јавих да те учиним слугом и свједоком овоме што си видио и што ћу ти показати... Зато, царе Агрипа, ја не бих непокоран небесној утвари" (Дела ап. 26).

Анђели Божји јављали су се више пута апостолу Петру и Павлу и Јовану и свим осталим апостолима.

Да наведемо само два, три.

Када цар Ирод погуби Јакова брата Господњег, он чу да то беше по воље Јеврејима. Зато заповеди, те и Петра ухватише, оковаше у двоје ланце и бацише у тамницу. Смишљаше безбожни цар да и њега погуби, те да би још и више био у вољи Јеврејима. Тако он, а Бог друкчије. У тамници се ноћу јави Петру анђео Господњи, и тамница се засветли од небеског весника. Он пробуди Петра и рече му: „Устани брзо!" И како то рече, окови сами од себе спадоше са сужња. „Опаши се и обуј опанке своје, и обуци хаљину своју па хајде за мном". И проведе га анђел поред страже и стража их не виде. И кад дођоше пред градску капију, капија им се сама отвори. У том анђел поста невидљив, а Петар дође у кућу Маркову „Гдје бијаху многи сабрани и мољаху се за њега Богу" (Дела ап. 12, 1-17).

Овим чудом одговори Бог на молитву верних, показа Петру анђела, збуни стражаре а потом уби Ирода. Јер се каже за оног безаконог цара: „Али уједанпут удари га анђео Господњи, јер не даде славу Богу (сам себе истицаше за Бога), а будући изједен од црви издахну". И тако анђел Господњи би Петру на спасење а Ироду на погибао (Дела ап. 12, 21-23).

Једном се јави анђел Павлу, када овај путоваше у Рим. Беше таква бура на мору, да се неколико дана не виде ни сунце ни звезде. И лађари и путници беху изгубили сваку наду на спасење. Једно јутро стаде Павле пред људе и све их охрабри и одобровољи рекавши: „Молим вас да будете добре воље; јер ни једна душа од вас неће пропасти осим лађе. Јер у ову ноћ стаде преда ме анђел Бога, којега сам ја и коме служим, говорећи: Не бој се Павле, ваља ти доћи пред ћесара, и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом." Тако се и догоди (Дела ап. 27, 20-24).

Да поменемо једно чудо слично чуду ослобођења Петра из тамнице помоћу анђела, премда се у овом случају не помиње анђел. То се догодило са Павлом и Силом у Филиби. Пошто их незнабошци тога града избише, бацише у „најдоњу тамницу" и стегоше им ноге у кладе. Но и у тако мучном положају апостоли свети појаху и слављаху Бога у по ноћи по свом правилу. А остали сужњи слушаху их са дивљењем. У један мах тако се затресе земља, да се померише темељи тамнички, и отворише се врата, и спадоше окови са свих сужња. Тамничар дотрча, па кад виде врата отворена, помисли да су сви сужњи побегли, па извади нож да сам себе убије. Али га Павле у том спречи говорећи му, да су сви сужњи ту на броју. Тада тамничар позна да је ту по среди чудо од Бога, па дрхтећи упита Павла и Силу: „Господо, шта ми треба чинити да се спасем?" они му одговорише: „Вјеруј у Исуса Христа па ћеш се спасти ти и сав дом твој". Тада их он одведе у дом свој, где га апостоли поучише па крстише њега и све његове. „И крсти се он и сви његови одмах". А он их потом угости сав радостан и весео (Дела ап. 16, 23-34).

Јасно је дакле, да је ово чудо Божје било потребно и сцелисходно ради ослобођења апостола и ради ширења вере Христове у сред мрака незнабожачког.

Довде ја, рече читач, а сад ће наставити други брат.

Свети апостоли чинили су чудеса и још за живота свога Учитеља, а по Његовом овлашћењу. „И Ђаволе многе изгоњаху, и мазаху уље многе болеснике и исцељиваху". Тако пише за дванаесторицу (Марко, 6, 13).

Али чудеса су творили и седамдесеторица. За ове апостоле вели Свети Лука: „Вратише се пак Седамдесеторица с радошћу и рекоше (Исусу): Господе, и ђаволи нам се покоравају у име твоје" (Лука, 10, 17).

Треба нагласити да су апостоли чинили чудеса и пре и после силаска Светога Духа увек у име Христово.

После силаска Светога Духа апостоли су одмах почели чинити многа чудеса, због чега наста страх у народу. „И уђе страх у сваку душу, јер апостоли чинише многа чудеса и знаке у Јерусалиму" (Дела ап. 2, 43).

Последица овог моћног чудотворства била је двојака: Прво, многи од народа повероваше у Исуса као Месију, и друго, сви који повероваше почеше живети строгим моралним и молитвеним животом, бринући се више за душу него за тело.

Апостол Петар исцели хроморођеног пред храмом. Од кад је Господ Исус дао вид препорођеном на том истом месту, није се пред храмом догодило узбудљивије чудо. Тај богаљ седео је пред вратима званим Красна и просио милостињу. Кад је пружио руку према Петру и Јовану, рече му Петар: „Сребра и злата нема у мене, него што имам ево ти дајем: У име Исуса Христа Назарећанина, устани и ходи! И узе га за десницу и подиже... И скочивши устаде и ходаше. И уђе с њима у храм, идући и скачући и хвалећи Бога. И видјеше га сви људи где иде и хвали Бога" (Дела ап. 3, 2-9).

Када жидовске старешине изведоше пред суд Петра и Јована, Петар им одлучно говораше: „Да је на знање свима вама, да у име Исуса Христа Назарећанина којега ви распесте, којега Бог подиже из мртвијех, стоји овај пред вама здрав. — Јер нема другога имена под небом данога људима, којијем би се могли спасити" (Дела ап. 4, 10-12).

Последица овога чуда била је вера многих и збуњеност старешина. Јер сами ови обоје сведоче овим речима: "Шта ћемо чинити овијем људима? Јер велики знак (читај: чудо) што они учинише познат је свима који живе у Јерусалиму и ми не можемо одрећи". И заиста не смедоше им ништа „народа ради, јер сви хваљаху Бога за оно што се бјеше догодило" (Дела ап. 4, 16—2).

Од молитве земља се потресла: У вези са претходним чудом Када Петар и Јован беху ослобођени и дођоше међу своје, онда сви хришћани у радости уздигоше благодарствену молитву за оно што се догодило. А пошто се они тако помолише, затресе се земља, а они сви испунише се Духа Светога те говораху реч Божију са слободом.

Апостолска моћ над животом и смрћу. Апостол Петар који васкрсе умрлу Тавиту, умртви Ананија и Сапфиру. У оно време хришћани у Јерусалиму укомунише своју имовину, драговољно и слободно, без притиска и насиља споља. И беху задовољни, јер не беше међу њима ни гладна ни оскудна. Тај свети комунизам првих хришћана савршена је супротност модерном материјалистичком комунизму, безверном и насилном. Ни један од ондашњих „комуниста" не би по цену живота био друг безбожног модерног комунизма. Јер они су били готови да све жртвују ради спасења душе, а ови одбацују и Бога и душу ради тела свога.

Када Ананије и жена му Сапфира слагаше апостола, као да и они дају у заједницу све што имају, мада дадоше само један део а остало прећуташе, провиде Петар њихову лаж и умртви обоје, најпре мужа па жену (Дела ап. 5, 1-10).

Ово заиста страшно чудо Петрово дејствовало је као гром из неба. „И уђе велики страх у сву цркву и у све који чуше ово", тј. и у хришћане и у нехришћане. И кроз то чудо вера се код верних утврђиваше, и број верних се повећаваше, „мноштво људи и жена" (Дела ап. 5, 11).

Но чудеса се из дана у дан гомилаху. И то каква чудеса већа од Христових, сходно обећању Христовом (Јован 14, 12). Тако „по улицама изнашаху болеснике, и метаху на постељама и на носилима, да би кад прође Петар барем сјенка његова осијенила кога од њих" (Дела ап. 5, 15).

А глас о чудесима апостолским оде брзо по свету. И свет навали. Долажаху многи и из околнијех градова у Јерусалим, и доношаху болеснике и које мучаху нечисти духови, и сви оздрављаху" (Дела ап. 5, 16).

Чудеса архиђакона Стефана: Беше Стефан млад и леп, тако да кад га старешине и књижевници изведоше на суд „видјеше лице његово као лице анђела". И зашто га изведоше на суд? Само зато што „Стефан пун вјере и силе чињаше знаке и чудеса велика међу људима". На свршетку своје одбране пред судом — управо не своје одбране него осуде својих судија — јави се једно нарочито чудо, а то је Стефаново виђење отворених небеса и Христа на небесима у слави. „А Стефан будући пун Духа Светога, погледа на небо и видје славу Божју и Исуса гдје стоји с десне стране Богу. И рече: Ево видим небеса отворена и Сина човјечјега гдје стоји с десне стране Богу" (Дела ап. 7, 55-56).

Ова реч запечати судбу његову. Затискујући уши као аспиде Јевреји узеше камење па, без суда и осуде, убише праведнога Стефана. Тиме додадоше његовој слави и своме проклетству. Јер крв овог првомученика Христовог примише на себе и на децу своју.

Апостол Филип јављаше благовјестије Христово у Самарији са убедљивошћу речи и силом чудеса. „А народ пазијаше једнодушно на оно што говораше Филип слушајући и гледајући знаке које чињаше". То двоје: реч и чудо хоће народ. По речи Филиповој а у име Исусово „духови нечисти с великом виком излажаху из многијех у којима бијаху, и многи узети и хроми оздравише". „И би велика радост у граду оном". И „Кршћаваху се и људи и жене". (Дела ап. 8, 6, 12).

Чудеса Апостола Ананије: Видели смо како се Христос јавио своме најљућем гонитељу Савлу Јеврејину из Тарса у светлости на путу у Дамаск, и како је од Савла постао Павле. Али од оне силне светлости Савле је ослепио, и као слеп доведен у град. Тако је Бог хтео, да Савле буде слеп три дана и да не једе ништа, да би у самоћи и мраку размислио о ономе што је видео и чуо на путу. И у том размишљању виде он у визији човека по имену Ананија како уђе к њему и метну руке на њ да прогледа. А у исто време јави се Господ Ананији и заповеди му да иде у ту и ту улицу и у ту и ту кућу и да учини што треба на Савлу из Тарса. Уплашени апостол Ананије поче се објашњавати с Господом као негда пророк Јона. Куда ме шаљеш, зар томе човеку, за кога чух од многијех колика зла почини светима твојима? — Иди, рече му Господ, јер ми је он сасуд избрани да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве. Послуша Ананије и дође и рече: „Савле, брате, Господ Исус који ти се јави на путу којијем си ишао, посла ме да прогледаш и да се напуниш Духа Светога. И одмах отпаде од очију његовијех (Савлових), као крљушт, и одмах прогледа, и уставши крсти се" (Дела ап. 9, 10-18).

Још Петрових чудеса: У граду Лидији посети Петар неког Енеја, који осам година лежаше узет и непокретан у постељи. И викну му апостол: „Енеје, исцељује те Исус Христос, устани... И одмах устаде. И видјеше га сви који живљаху у Лидији и у Асарону, и обратише се ка Господу" (Дела ап. 9, 34). Да, обратише се ка Господу Христу, што је и био циљ овог чудесног исцељења.

Убрзо потом сотвори Петар још једно веће чудо — васкрсе мртваца. У те дане када он исцели Енеја у Лидији, умре у Јопи једна свима позната девица Тавита, што значи Срна. Па како Јопа није далеко од Лиде, то позваше Петра да дође. Петар дође, и клече крај мртваца и помоли се Богу, па викну: „Тавито, устани!" А девојка отвори очи своје, па видевши Петра диже се и седе на постељу. — И ово велико чудо брзо се разгласи, „и многи вјероваше Господа" (Дела ап. 9, 40, 42).

А у Иконији Господ потврђиваше речи Павлове и Варнавине чудесима. „Даваше те се твораху знаци и чудеса рукама њиховијем" (Дела ап. 14, 3).

У Листри учини Павле чудо као и Петар. Он исцели именом Исусовим хроморођеног, богаља у обе ноге, који „бјеше хром од утробе матере своје, и не бјеше никада ходио". Овај невољник пажљиво слушаше речи Павлове, и поверова у срцу своме. Погледа га апостол и викну: „Теби говорим у име Исуса Христа, устани на своје ноге усправно. И он скочи и хођаше". Ово велико чудо потресе сав град. Диже се сав навод и стаде викати: „Богови се начинише као људи и сиђоше к нама". И називаху Павла Јупитером а Варнаву Меркуријем. Једва их апостоли одвратише од намере да кољу волове и приносе им на жртве (Дела ап. 14, 8-13).

И многа друга чудеса учинише Павле и Варнава, о којима они потом причаху на сабору апостола у Јерусалиму. Сви замукоше па пажљиво слушаху Варнаву и Павла „који проповиједаху колике знаке и чудеса учини Бог у незнабошцима преко њих" (Дела ап. 15, 12).

Света небеса стално су управљала стопама апостола Христових. Када Павле са Силом хтеде ићи у Витанију „Дух не даде" (Дела ап. 16, 7).

А кад беше у Троади, јави се Павлу у ноћној визији оваква утвара: "Човек неки стаде преда њ и мољаше га говорећи: Дођи у Македонију и помози нам" (Дела ап. 16, 9).

Следујући овом небеском упуту они се одмах кренуше у Маћедонију, и стигоше у Филибу. У овоме граду досађиваше апостолима нека робиња врачара, која иђаше у стопу за њима и викаше. Када Павлу додија, он се окрете и викну духу нечистом: „Заповиједам ти именом Исуса Христа, изиђи из ње! И изиђе у тај час" (Дела ап. 16, 18). И због тога бише свети апостоли бијени. Јер кад демон изађе из жене преста њено врачање али преста и добит коју њени господари имађаху од њеног врачања.

У граду Коринту јави се Господ Павлу у ноћној визији и охрабри га, да у том споља блиставом а унутра мрачном граду слободно јавља Јеванђеље истине. „Не бој се, него говори, и немој ућутати. Јер сам ја с тобом" (Дела ап. 18, 9).

У Ефесу стави Павле руке на дванаест лица одмах пошто се крстише, што оправда православну праксу миропомазања одмах после крштења. И догоди се чудо као на апостолима у дан Педесетнице. Јер „кад Павле метну руке на њих сиђе Дух Свети на њих, и говораху језике и прорицаху" (Дела ап. 19, 16).

Опет даље говори се, како Бог чињаше не мала чудеса рукама Павловим. „Тако да су чак и чалме и убрусе, знојаве од тијела његова носили на болеснике, и духови зли излажаху из њих. „Неки пак од Јевреја ради добити покушаше да и они изгоне демоне из полуделих заклињући их овако: „Заклињемо вас Исусом кога Павле проповиједа". тако чињаху и седам синова јеврејског свештеничког поглавара. А зли дух одговараше им кроз уста сумашедших: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?" И скочи на њих један човек у коме беше зли дух, савлада их изби и израњави, тако да једва живи побегоше. За ово чудо дознаде сав народ у Ефесу, „и уђе страх у све, и величаше се име Господа Исуса". И „тако здраво растијаше и надвлађиваше ријеч Господња". Вера чини чуда, чудо узрокује веру (Дела ап. 19, 14, 20).

На острву Мелиту показа Павле многа чудеса. Кад му се змија отровница ухвати за руку, па оста висећи о руци, људи мештани помислише да је врло грешан и да ће одмах умрети од змијиног отрова. Но Павле стресе змију у ватру „и не би му ништа зло" нити му рука отече. Онда народ поче говорити, да је Павле Бог. Тако се обистини реч Христова, да ће ученици његови узимати змије у руке и неће им наудити. Друго чудо учини Павле на болесном оцу поглавара тога острва. Тај човек беше болестан од срдобоље. „Павле се помоли Богу и метну руке своје на њ и исцијели га". — А када се ова два чуда разгласише по острву, онда навалише к Павлу сви „који бијаху болесни на острву оном, и исцељиваху се" (Дела ап. 28).

Са овим завршава свети Лука описивање чудесних дела светих апостола Христових. Са овим завршавам и ја моје читање, рече читач, поклони се свима и седе.