Свештеник Тимотије

Међутим, најважније за језик - то је способност апстрактног мишљења. Визуелну, мисаону слику неопходно је закодирати и предати ланцем разговијетних, међусобно раздвојених звукова. Научници нису у стању да кажу практично ни једну једину ријеч о томе - како је такав развој могао да се одвије код мајмуна.

Натјерати мајмуна да проговори још никоме није пошло за руком. Папагаји изговарају гласове много разговјетније, а пси схватају смисао људских гестова знатно боље од мајмуна.

Један од најбољих свјетских специјалиста из лингвистике Ноам Хомски тврди: "Људски језик је непоновљива појава, он нема аналога у животињском свијету... Нема разлога да се претпостави је провалија између људи и животиња савладива. Неки тврде да су се "више" форме развиле еволуционим путем из "нижих", али са истим таквим успјехом се може сматрати да се способност човјека да хода еволуционим путем појавила из његове способности да дише".

Веома важна особина свих језика човјечанства је и њихова тежња ка упроштавању и дегенерацији. Сви древни језици имају много сложеније граматичке конструкције, обично је и фонд ријечи шири (без обзира на појаву неологизама из техничке и социјалне терминологије), веће могућности за формирање ријечи из природних коријена датог језика (што се данас најчешће рјешава тако што се једноставно позајмљују стране ријечи). Напокон, древни језици су чак и фонетски били много богатији од савремених, о чему свједочи њихов широки, у поређењу са данашњим, алфабет. Проучавања језика заосталих народа показују да они нису ништа примитивнији од европских. Напротив: цивилизација суштински квари језик, одучава људе да се изражавају богато и правилно, загађује језик жаргоном и псовкама.

Дакле, у језичком смислу видимо "обрнуту еволуцију" од културних људи према некултурним и још даље - према мајмунима.

Запањују и успјеси древних технологија. У сумерским ископинама налазили су галванске елементе и електролитске уређаје. Углачаност плоча на древним грађевинама потресно дјелује својом велелепном тачношћу, коју једва да могу поновити и данашње савремене технологије. Огромне камене блокове људи су били у стању да исклешу из стијена и да их пренесу на велике удаљености, између осталог и преко ријека, и да их подижу не велике висине. Ми данас ријетко кад можемо да погодимо каквим су се помагалима они тада служили.

А шта рећи о вјештини древног ткања, древног сликарства, о умјећу мумификације лешева, о грнчарском и ковачком занату? На те теме написано је мноштво популарних књига.

Човјек древних времена није био нимало глупљи од савременог, није имао мање способности за апстрактно мишљање, умио је да доживљава свијет много мање утилитарно и много више поетски, него што то умије данашњи. Што се пак развоја технологија тиче, у древности се, баш као и данас, увијек користило материјализовано искуство претходних покољења. Док не направите добра длијета и ножеве, нећете далеко догурати у резбарији дрвета. Док не освојите потребне методе за каљење и излијевање жељеза, код вас се неће појавити опруге и федери, па, значи, ни добар транспорт на точковима. И тако је у свему. За технолошки развој потребна је прије свега материјална база, а тек онда властито проналазаштво, за које је човјек био способан одувијек. Због тога технологија не расте у једном покољењу.

Осим тога, историја даје основе за претпоставку да је развој високо-технолошке цивилизације неједнократно у историји човјечанства бивао пресијецан неким катастрофама или, да тако кажемо, необјашњивим уплитањима извана, попут свјетског потопа или расијавања народа приликом изградње Вавилонске куле. Библија то објашњава Божијим кажњавањем људи који су од живота духовног отпадали у плотски, греховни. Било како било, али историјски развој технолошке цивилизације није био непрекидни успон. Он се често прекидао тако што су људи бивали лишавани нагомилане техничке базе и постављани у неке нове тешке природне услове, тако да се много тога морало почињати изнова. Нису сва племена настављала да се развијају прогресивно. Истраживања историје америчких и аустралијских народа показују да у питању уопште нису заостале, него деградиране цивилизације. Са тачке гледишта техничког прогреса, ти се народи у тренутку када су их открили Европљани нису кретали напријед успореним темпом, него су се кретали уназад, не сачувавши достигнућа цивилизације својих предака.

ЕВОЛУЦИЈА РЕЛИГИОЗНО-ФИЛОСОФСКИХ ПОГЛЕДА
Интересантну тему за размишљање дају проучавања митологије најразличитијих могућих народа. Претсказање еволуциониста и у овом смислу је било већма припросто и брзоплето. За почетак би под утицајем сујевјерног страха од стихија свијета људи морали да их обоготворе, а затим да оформе своје представе о божанствима у конкретнијем виду: у облику људи или звијери, да би, напокон, захваљујући нагомилавању природно-научних сазнања о јединству свијета који их окружује, дошли до много апстрактније философске идеје - једнобожја, чијој појави су морали помагати и социјални фактори, у чијим основама лежи класна борба.

Али као и сва друга претсказања еволуционе теорије, и ово је прошло исто тако неславно. Показало се да се политеизам, односно вјера у различите духове и обоготворавање природних стихија појављују у каснијим варијантама митологија. Најдревнија издања космогонијских митова успињу се до појма о Једином, невидљивом, свијету трансцедентном Творцу. Многи пагани су сачували представу о неком главном Божанству, од којег потиче све, али једноставно сматрају да нема користи да се Њему поклањају, или пак не сматрају себе достојним таквог поклоњења.

А што се тиче садржаја древних митова, у најранијим својим варијантама, на свим крајевима земљине кугле сачувале су се неке заједничке црте приче. Обиљежимо само неке од оних које магловито рефлуктују библијску причу.

1. Митови приповиједају о томе како су први људи имали нека знања и натприродна умјећа, која су добили од плодова неког дрвета, али су их потом изгубили због гнијева богова који су на земљу послали глобалну катастрофу. У хришћанском библијском тумачењу то су била надемпиријска знања надчулне (екстрасензорске) способности које су приликом стварања биле дароване првом човјеку, али их је он послије греховног пада усмјерио на зло, на општење са павшим духовима. Управо тим знањима и способностима се, очигледно, и могу објаснити успјеси најстаријих цивилизација. У митовима је јако карактеристична слика змије поред дрвета познања.

2. Под катастрофом која је положила крај првој цивилизацији - посвуда, буквално код свих народа на земљи - сматра се свјетски потоп, који је укључивао не само водену поплаву, него и огромно формирање планина, избацивање из њедара земље велике количине рудних наслага. Овај детаљ, који присуствује у читавом низу америчких митова и којег нема у Библији, затребаће нам у даљем излагању.

3. Заједничке црте описа потопа такође се подударају у митовима различитих племена. То је прије свега натприродно претсказање које је људима посредством једног пророка (Ноја) дато читавом човјечанству, али које није имало утицаја ни на кога осим на самог проповједника. Даље, спашавају се само Ној, његова жена и дјеца на необично саграђеном пловилу, док остали људи и звијери гину. Затим, што је веома карактеристично, у ковчег су узете разноразне животиње. На крају се Нојев брод зауставља на високој планини и, да би сазнао да ли је вода почела да се повлачи, Ној три пута пушта са ковчега птице, све док му једна не доноси зелену гранчицу. Када излази из ковчега, Ној опажа дугу. Напокон, пали ватру и приноси жртву (код неких народа - нешто пржи), при чему посвуда то огњено приношење жртве има значење некаквог Нојевог општења са Божанством. У Библији - то је жртва благопријатна Богу; у неким митовима по диму који се повија од те жртве богови сазнају да нису сви људи погинули... у било којем случају, тај огањ има директни религиозни смисао.

Било како било, истовјетност свих ових црта древне повијести о земаљској историји, која укратко предаје основну тематску линију, никако није случајна. Од древних времена људи виде своју историју практично једнако у ономе што се тиче вањског тока догађаја, иако духовну узрочно-посљедичну везу тих догађаја сви поимају другачије. Свуда су присутне три црте, које побијају еволуционистичке погледе: 1) у давним временима људи су били веома цивилизовани; 2) плодова цивилизације су били лишени због божанског гнијева (или, да се другачије изразимо, због узрока религиозно-моралног садржаја); 3) тотално кажњавање људи свјетским потопом.

Једина вјеродостојна и духовно осмишљена варијанта те општечовјечанске историјске приче јесте она из Библије.

Преживљавати морају само јаки, они који ногама газе по слабијим, који коче прогрес човјечанства. Људске заједнице се морају стварати само на основу закона разбојничког свијета: привремени савез ради одстрањивања спољашњих конкурената, а потом унутрашња "расправа" између донедавних савезника.

Еволуционисти могу да приговоре: да, човјечанство управо тако и живи сав свој живот, ми смо само открили и формулисали тај закон, показавши његову универзалност и објективност.

Може се полемисати на тему - колико је у току све своје историје човјечанство заиста слиједило тај закон курјачких зуба и буздована. Ми нигдје не поричемо деградирајући развој природе, човјека и друштва. Међутим, молићемо лијепо, нико човјечанство није научио да управо по том закону живи боље - од саме теорије еволуције, која је одхранила и нацизам, и комунизам, и дивљачки капитализам, и расизам, и све то истовремено. Еволуција тај закон не открива, него га проглашава природним, прогресивним, даје му статус закона. Али управо ту се појављује веома озбиљно питање: како објаснити да код готово читавог човјечанства које још увијек није заражено идејом еволуције закон господарећег егоизма изазива унутрашње супротстављање? Због чега сви нормални људи сматрају да се не смије живјети по том закону, независно од тога да ли он дјелује или не? Нико тај закон не прихвата одмах, аутоматски, као нормалан и природан. Да би се тај закон прихватио за норму, неопходно је надвладати извјесне препреке савјести и, наравно, ни у којем случају се не смије настављати вјеровати у Бога-Творца и у бесмртност душе.

Због чега људи разних земаља и народа, разних религиозних убјеђења - имају као заједничке неке принципе који директно противрјече принципу општег егоизма? Наведимо овдје само неке заједничке заповједи свих религија:

- не дозвољава се узимати туђе.

- не дозвољава се исказивати незахвалност и вјероломство,

- не дозвољава се имати туђу жену (мада је у неким религијама многоженство дозвољено),

- свуда се хвали милосрђе, храброст и самопожртвовање.

Људи који живе по таквим принципима увијек имају мање шанси да преживе, под условом да живот заиста тече по Дарвиновој схеми. Како онда ти принципи до дан-данас нису избрисани из људских срца природном селекцијом заједно са њиховим носиоцима, који су морали да ишчезну (и увијек ишчезавају) међу првима. Због чега уопште већина човјечанства, ма како грешно оно било, макар само у дубини своје душе, не одобрава егоизам чак до дана данашњег?

На ова питања теорија еволуције неће дати одговор све док буде досљедна и вјерна самој себи. Ако Бога нема - све је дозвољено - у томе је Достојевски апсолутно у праву, али због чега ипак још увијек реално није све дозвољено чак ни онима, за које Бога већ одавно нема?

Самопожртвовање никако не може да проистекне из еволуционе борбе за опстанак, оно не може оно не може бити утилитарно-корисно. Из тежње ка бољој прилагођености за преживљавање може да израсте групни егоизам, али између њега и братољубља зјапи иста онолика провалија, колика је и између мајмуна и човјека. И тако, дакле, због чега то за људе конкуренција разбојничких банди ипак не представља баш најоптималнију варијанту постојања друштва?

У прву врсту спадају идеологије супериорности и њима одговарајући социјални експерименти. Већ смо их помињали; поновимо подробније.

- Идеје расне супериорности - расизам, хитлеризам - исходе из Дарвиновог учења о поријеклу раса и њихове неједнакости. Јаким расама закон борбе за одржање наводно даје за право да сматрају својом обавезом да силом намећу своју власт над другим расама, све до потпуног истребљења њиховог. Оваплоћење тих идеја у живот на примјеру хитлеризма данас описивати више нема нужде, али треба напоменути да је Хитлер врло поштовао, како Дарвина, тако и Хекела, аутора лаженаучне теорије о рекапитулацији, коју смо ми већ разматрали.

- Идеја класне борбе такође логично слиједи из "закона о борби за опстанак". Управо тим законом марксизам објашњава појаву класа и њихову борбу, а одатле већ логично слиједи и идеја о диктатури пролетеријата. Умјесто расне, проповиједа се класна супериорност.

У школском се уџбенику не случајно даје критика расистичких консеквенци дарвинизма, мада је та критика потпуно неубједљива, али се ни једном једином ријечју не спомињу класне пројекције еволуционистичке доктрине - пројекције марксистичке. Сама та чињеница - да се дарвинизам мора "испирати" од расизма, да би чист могао да се ода на службу марксизму, - говори много. Обје социјалне лаженауке, које су човјечанство коштале на десетине милиона жртви, са свом својом логичком неизбјежношћу своје коријење имају у дарвинизму, упркос томе што би се научницима-еволуционистима хтјело да сав свијет и саме себе убиједе у супротно.

- Идеја изабраности према личним особинама породила је основу за капиталистичку конкуренцију и, у крајњим својим консеквенцама, служи као лукаво оправдање дивљачком мафијашком капитализму који је у извјесној мјери Запад већ преболио а који се тако звјерски насађује у нашој земљи. То је диктатура криминалне, непроизводне буржоазије, која је у борби за преживљавање побиједила и која све своје поступке оправдава чувеном формулом: оно што је природно, то није недозвољено.

Било како било, организација друштва по Дарвину узакоњује најодвратнија могућа безакоња. Али еволуционистичке идеје нису страшне за друштво само због тога.

Еволуционизам се не своди само на учење о својој главној покретачкој снази - борби за опстанак. Он заводнички обмањује човјечанство идејом прогресивног развоја према бољој будућности. Бољу будућност цијелом човјечанству под вођством изабраних обећавају и нацизам, и комунизам, и традиционални националистички јудаизам. У човјеку и у природи се види властити извор побољшања. При томе човјек природно добија потпуну самосталност и право да по своме планира друштвени и лични живот, не марећи за било каква ограничења која би се могла наметати било човјеку било друштву, односно, не марећи за заповијести Божије. Тако се обезврјеђују моралне норме, а сам човјечији живот губи своје свештено значење.

На тај начин, човјеку се дозвољавају свакојаке "операције са животом" које су се до тада сматрале светогрђем и апсолутно недопустивим. Погледајмо неке од њих.

1. Абортуси су се прије појаве теорије о рекапитулацији свуда доживљавали као човјекоубиство. Али Хекел је "доказао" да је људски ембрион све у свему само једна еволуциона рибица или пуноглавац, тако да њега убити не значи практично ништа. Тај је гријех страшан, и због своје масовности, и због лакоће са којом се чини. Никакви концентрациони логори и ратови нису однијели толико живота, колико их је однио абортус.

2. Еутаназија - безболно медицинско прекидање живота безнадежно болесног човјека. Са еволуционе тачке гледишта - ствар је потпуно оправдана: зашто би се мучио човјек чији живот никоме (чак ни њему самом) није потребан. Рођаци старца који би да себи олакшају живот помоћу еутаназије постају саучесници убиства. Међутим, патње било којег човјека које му се шаљу потребне су њему самом, ради припреме за вјечност, као и онима који га окружују, ради васпитања милосрђа и озбиљнијег односа према животу. Осим тога, шта ће се десити са духовно-моралним свијетом љекара који ће непосредно и неједнократно у току саме медицинске процедуре чинити убиства? Како ће се они понашати према људима који су тешко и непријатно, али не и сасвим безнадежно болесни?

3. Трансплантација (пресађивање) органа и вјештачко подмлађивање ткивима и ферментима абортиране дјеце. Пошто је еволуција доказала да је живот сводљив на биохемију, ничега страшног у таквој утилизацији дијелова тијела умрлих или убијених људи нема - пришијте му свињски бубрег или туђе срце, важно је само да се они приме. Али ако се чак ни ћелија у многоћелијском организму не може свести на хемију, није ваљда да ће пресађивање туђег органа проћи непримјећено за душу? Осим тога, ако се да на вољу таквим операцијама, то ће реално довести до развоја нове криминалне занимације - убијања "за органе", што се у нашој земљи већ и дешава. Узгред буди речено, и еутаназија лако може да постане један од метода плаћеног убиства. Главни посао - појефтињење живота - дарвинистички поглед на свијет је већ обавио. Због тога ни у абортусима "за органе" већ не виде ништа страшно.

4. Вјештачко зачеће човјека са пробирањем сјемена. Ово дејство је праћено избором самих полних ћелија и уништавањем оних које се некоме не свиђају. Онима који не разумију шта ту има лоше, можемо споменути једно пророчанство из прошлог вијека, према којем ће се као резултат таквих операција са полним ћелијама родити најгенијалнији злотвор читаве човјечанске историје - антихрист.

5. Равнодушан однос према самоубиству, све до потпомагања у њему и његовој поетизацији.

6. Утилитаран и бездушан однос према тајанству зачећа новог живота. Код људи свих народа, чак и код оних најдревнијих, брачни односи су одувијек били подложни извјесном степену освећења и, наравно, сакривању од туђих очију. Органи чедорађања и храњења млијеком људи су пажљиво скривали - а данас је норма да се о њима сви непрестано напомињу, данас то уопште није самоочигледна истина. Само полно општење ни у којем случају не би смјело да буде случајно, или неодговорно, или усмјерено на задовољавање страсти. То је дјело свештено и замисливо је само у браку ради продужења рода. Играти се са таквим стварима или њих изопачавати - то је тешки злочин против образа Божијег у човјеку.

У том тајанственом општењу зачиње се не само тијело, него и душа човјекова, те је због тога оно увијек праћено не само тјелесним, него и душевним осјећајима. Разумљиво је да је зачеће са селекцијом сјемена потпуно лишено осјећања светости тренутка и да се то мора одразити и на онога који се у зачећу рађа. Неће ли баш због тога антихрист изабрати да се роди на такав начин, са циљем да постане максимално бездушно биће? И ако се полно општење врши незаконито, обично је оно праћено - барем у прво вријеме - грижњом савјести, из чега људи свих племена и народа познају да незаконита или изопачена употреба полних способности јесте смртни гријех.

Гријех је и такозвано сексуално образовање, када се уопште превише сувишног говори о интими, а тим више када обучавају како да се са тим стваримаа игра. Према браку се понашај са свом одговорношћу за живот пред Даваоцем живота - и неће ти бити потребна никаква посебна обука. Нарочито је важно, ради светости брака, чувати цјеломудреност до брака.

Еволуционистички хуманизам, који је човјека ослободио од одговорности за сва таква дејства, учинио је да убиство и блуд постану дио наше свакодневнице. И није то толико страшно за масе убијених, колико је страшно за масе нераскајаних убица, које чак и не примјећују своје саучешће у убиствима. Али такав површан и лепршаст однос према животу само обмањује људе! Јер живот се заиста не своди на високоорганизовану материју, њега даје Источник живота. Игнорисати законе светости живота које нам је Он Сам дао - никоме неће проћи тек тако. И не само у будућем, него често и у овом земаљском животу такве људе чека тешко полагање рачуна за своја безакоња. Болести, разводи, силажење с ума, очајање, самоубиства - као да Бог нема довољно начина да заустави безакоње и дадне човјеку могућност да се покаје. А ако се не покаје, ако је постао неспособан за покајање, колико је само око нас ужасних смрти као примјер за оне који гријеше на сличан начин, али још нису у стању да се опамете. Немојмо зато себе лагати свеопштим примјером лакоће са којом се чини гријех. У сљедећој лекцији нам предстоји да дознамо како се у историји десило да се само један човјек од свих људи који су на земљи живјели покаже достојан помиловања, а сви остали потпали под казну, иако Бог при томе остаје увијек милосрдан и праведан.

И тако, дакле, ако свијет заиста постоји свега неколико хиљада година, ако је њега створио Бог у неупоредиво већој љепоти и богатству, него што је данашњи његов изглед, ако еволуције није било, каква је онда научна слика ране историје земље? Постоје ли вјеродостојне научне чињенице које потврђују библијску повијест?

Такве чињенице заиста постоје, а у посљедње вријеме наука се са њима сусреће све чешће. Пређимо на њихово разматрање.

ПРЕТПОТОПНА (ПРВОСТВОРЕНА) ЗЕМЉА
Прве главе Библије нам саопштавају да је првостворена земља била уређена на већма савршен начин. Бог оцјењује све што је Он створио као већма добро.

Карактеристике првоствореног свијета Библија нам даје веома шкрто. Знамо само да је и животињама и људима за исхрану била дата биљна храна, која није доводила до смрти ни животиње ни биљке. Људима су као храна били намијењени плодови, животињама - зелен. Једење и једног и другог уопште није штетно за биљке.

Даље се саопштава да се животињама и људима даје благослов да се размножавају и напуне земљу и мора (воденим животињама). Први човјек Адам се поставља као неки управник, као цар над свом другом твари, њему Бог наређује да да имена животињама, што овај и извршава. Наглашава се да је човјек створен на посебан начин, значи, не "прерадом" неке животиње у човјека, него да је његово тијело створено одвојено, од грудве земљане, и да је нарочитим Божанским дахом у њега удахнута душа, док се свим осталим тварима душа ствара из земље и воде. Такав израз показује бесконачну разлику душе човјекове од душа животиња. Човјек, речено је, је саздан по образу Божијем, и тај образ је прије свега у његовој души, у моралним појмовима, у могућности општења са Богом, у владичанству над осталим тварима.

Још се за претпотопну земљу спомиње да на њу Господ није слао кишу, него су је орошавали подземних извори који су испуштали пару, и та је пара росила земљу.

Ово би укратко и била сва природно-научна библијска свједочанства о првобитној земљи.

Од палеонтолога, пак, сазнајемо да је древна вегетација била неупоредиво богатија од наше, да је код древних биљака веома тешко распознати годове, и да је по цијелој земљи од сјеверног до јужног пола некада давно владала топла и влажна клима, која је веома благотворно дјеловала на такву вегетацију. Међу окамењеним ископинама флоре и фауне могу да се нађу и савремене врсте, мада је очигледно да су преовладавале изумрле. Сви фосили који су налик на савремене показују да су у древним временима и животиње и биљке достизале неупоредиво веће димензије и да су, вјероватно, живјеле много дуже од садашњих потомака истих тих врста.

Све ове факте и библијске "информације" објаснити је веома лако, тим прије што нам и сама Библија даје смјернице и приоткрива завјесу иза непознатог: изнад атмосфере (утврде небеске) су биле сабране воде. Ова "друга" атмосфера састављена од воде и водене паре, очигледно, је и била та која је саздавала џиновску општепланетарну стаклену башту у коју је био насељен сав први свијет (Сл. 25). Прорачуни показују да је овај заклон од водене паре био толико моћан, да је на земљи стварао атмосферни притисак два пута већи од данашњег. При таквим условима стање атмосфере је заиста морало бити стабилно.

Слободно пропуштајући видљиви дио сунчеве свјетлости, парна брана је морала задржавати дуготаласни дио спектра који је лучила земља, смичући тиме општу топлотну равнотежу планете. То је доводило да једнаке топлотне климе на читавој планети, до малих осцилација дневно-ноћних и годишњих температура. Ни ноћу, па чак ни зими нигдје на земљи није било хладно, те зато дрвеће није имало прстенове - годове, с обзиром да је сво вријеме расло равномјерно.

Равномјерно загријавање земље морало је примјетно снизити активност ваздушних маса. Познато је да је чак и у нашим условима у ведро јутро тихо, а када сунце мало загрије земљу - појављује се вјетар, зато што су се нека мјеста загријала више а друга мање. Рана земља се, међутим, загријавала споро и равномјерно, захваљујући својој другој атмосфери. Уз то, јаким вјетровима је морала сметати и бујна шумска вегетација. Интересантно је да је древно дрвеће имало слабо развијен коријенски систем, успркос огромне висине стабала. За вјетровито вријеме оно, очигледно, није било ни замишљено.

Није на земљи било ни кише. Атмосфера је била засићена влагом. Киша пада из густих облака који у атмосфери наилазе на хладнија мјеста на којима се водена пара може кондензовати. Али захваљујући равномјерности загријавања читавог гигантског "стакленика", таквог мјеста уопште није било. Влага је тихо испаравала и исто се тако тихо кондензовала у облику росе. Зато се све одвијало овако: пара се подизала и орошавала сво лице земље - како је и речено у Библији.

Под овом паром треба подразумијевати и геотермалне воде - активне изворе који су једини и могли снабдјевати водом претпотопне ријеке које се спомињу у Библији.

Спомињање дуге коју су људи угледали тек послије потопа наводи нас на мисао да је у претпотопној атмосфери није било могуће видјети. Заиста, главна особина дуге се састоји у томе да се она види само на сунцу и само под одређеним углом, због чега и има облик лука. Иначе у ситним капљицама воде и не долази до разлагања бијеле свјетлости. Прије потопа чак је и свјетлост била много јаче расијана, и није формирала оштро усмјерене зраке, а ни самих кишних капи, очигледно, није било.

Друга атмосфера земље је морала стварати и двоструки атмосферски притисак. То потврђују открића ћилибара са ваздушним мјехурићима у којима је притисак чак и данас, хиљадама година касније, већи од атмосферског. Проналасци окамењених отисака древних инсеката свједоче о њиховим огромним, у поређењу са данашњим, димензијама. То такође говори у прилог вишег атмосферског притиска у древним временима, с обзиром да инсекти дишу кроз свој прекривач од хитина и што је већи парцијални притисак кисеоника, то на већу дубину он може да проникне и то веће димензије може достићи инсекат. У условима повећаног притиска и неке птице, које лоше или никако не лете данас, могле су да слободно користе своја крила за оно за шта су она и намијењена.

Сл. 25. Заштитни слој паре изнад претпотопне земљине атмосфере

0 500 1000 1500 2000

Сиф

Иаред Т

Арфаксад

Евер

Сл. 26. Дужина живота патријарха прије и послије потопа

Сјетите се, из курса генетике, када се испољава рецесивна мутација и шта се дешава ако оба родитеља носе један те исти мутирани алелни ген.

Још један важан фактор општег дугогодишњег живота свега живог био је исти онај двоструки притисак. И данас се понегдје користи специјална барокоморна терапија, када човјека смјештају да извјесно вријеме проведе у барокомори под повећаним притиском. Примјећено је, наиме, да такав утицај помаже бржем замлађивању рана, успоравању старења, профилакси различитих болести, побољшању крвотока и тд.

При повећаном притиску у принципу сви би процеси размјене у организму требали да се одвијају боље. У крви се боље раствара кисеоник - човјек може рјеђе да дише. У таквим условима, очигледно, није имало потребе за животињском храном, пошто је и биљна, највјероватније, била богатија. Због тога је људима тек послије потопа било дозвољено да једу месо. Највјероватније је да се то није тицало само људи. Првостворени грабљивци према свједочењу Библије били су биљоједи. Очигледно, нема ничега задивљујућег у томе да су они могли да једу траву; довољно је погледати како младу траву са задовољством грицка мачка или пас. Врло је вјероватно да се њихове канџе и зуби, као и желуци, оспособљени за месождерство, дуго времена нису користили према својој намјени, с обзиром да је први род грабљиваца (њихов барамин) укључавао у себе импозантан скуп различтих потенцијалних карактеристика. Очигледно, цијеле породице: медвеђа, псећа, мачија - потичу свака од једног барамина. Послије потопа одиграла се брза специјализација свих тих животиња по климатским и прехрамбеним категоријама (нишама).

У цјелини се може рећи да је први свијет заиста био уређен много савршеније од данашњег. У њему није било смрти, није било дегенерације свега живог. Да људи нису нарушили Божију заповијест, нетљење би се сачувало и укријепило. Али десило се нешто сасвим друго.

Починивши свој први преступ, људи су релативно брзо почели да се изопачују из покољења у покољење. Дуги временски периоди релативно безболног живота у прекрасним климатским условима помагали су да се заборави на смрт и све што је духовно. Људи су постали сувише плотски, неспособни за општење са Богом, и због тога је Бог одлучио да их истријеби, све, осим једног праведника и његове породице, а за њих који остану да скрати период живота и да створи теже услове постојања. Оба ова циља постигнута су навођењем на земљу свјетског потопа.