ПОТОП Након што је за шест дана створио свијет, Господ је указао на дан завршетка стварања. Од тада у свијету дејствују закони количинског очувања

Ако под чудом подразумијевамо догађај који противрјечи савременим законима природе, појава свијета уопште представља чудо, апсолутно необјашњиво савременим законима. Онај Који је сатворио то чудо, лако може да сатвори и чудо мање, тако да са фактом чуда код нас не би требало да се појављују логичке потешкоће или недоумице.

Потопа је могло да буде али је могло и да га не буде - то је зависило од воље Божије, али се ова у извјесној мјери одређивала моралним стањем човјека. Бог је од вјечности предвидио да ће човјек да падне, и да ће се потоп морати слати ради исправљања рода људског. Тако да је могуће да је земља била створена у форми "бомбе са успореним дејством", мада у најпрекраснијем њеном облику. Да човјек није згријешио - на чудесан начин би тада био извучен "детонатор", и земља би и даље остала тако прелијепа. Могуће је и обратно: земља је била створена без икакве могућности за катастрофу, али је касније чудесним начином та казна на њу била наведена.

Било како било, потопна катастрофа је у одређеним својим основама могла представљати дејство које се не уклапа у законе природе. При томе, видљиве посљедице ових дубоко сакривених узрока су већ потпуно објашњиве.

Конкретно, претпоставља се да је претпотопна земља садржавала од данашње много већу количину воде - отприлике 19-20%, као у метеоритској материји. Затим, допустиво је претпоставити да је послије почињеног гријеха због неких разлога почело загријевање њедара земље - путем радиоактивног распада, напримјер. Вјеродостојно потврдити или оповргнути ове у принципу већ примјећене појаве испод земљине коре које су се одигравале отприлике прије пет хиљада година - једноставно, није могуће.

Али ако се десило заиста тако (било зато што је земља таква створена, било захваљујући чудесном Божанском уплитању послије гријеха - нема битне разлике), оно што се дешава даље се може објаснити. Вишак воде, као материје много лакше у поређењу са материјом магме, почео је да се премјешта на горе, према земљиној кори, под којом се накупила велика количина презасићеног воденог раствора у прегријаном стању. Приликом пада неког метеорита, или чак просто због приливне деформације, у земљиној кори натегнутој до критичног стања је дошло до стварања пукотине, кроз коју се вода са материјама раствореним у њој устријемила према површини. Таква пукотина, очигледно, није била јединствена, зато што се она ширила изузетно брзо - брзином звука у наслагама, и за два сата је обишла читаву планету. Тамо гдје је земљина кора била тања, могле су се формирати и друге пукотине. У својој цјелокупности оне су у Библији назване "источници великог бездана". У суштини ствари, по свој земљи се готово истовремено одиграла грандиозна ерупција вулкана. Чак и данас до 90% вулканске материје сачињава вода.

Омотач од водене паре, а заједно са њим и ефекат парне бране, брзо су ишчезли. Вулкански пепео, подигавши се у небо у огромној количини, у знатној мјери је затамнио сунце, што је морало да доведе до оштрог захладњења у поларним областима. Према подацима дугогодишњих метереолошких посматрања, најниже температуре у московској области - било љети било зими - биле се су забиљежене 80-их година прошлог вијека, послије ерупције вулкана Кракатау. Узрок је био избацивање пепела у горње слојеве атмосфере. Постоје претпоставке да је оштро захладњење на сјеверној полулопти могло да буде посљедица изненадне промјене угла наклона земљине осе. Немамо могућности да се овдје дубље упуштамо у објашњења захладњења, али се сам факат мора констатовати: слојеви вјечног леда сами по себи представљају исте геолошке слојеве наслага, само што они нису окамењени, него залеђени. И дан-данас бушење нафтних налазишта у поларним областима палеонтолозима доставља материјал за веома интересантна истраживања: многобројни остаци "свјеже замрзнутих" животиња и биљака, палмино и шљивино дрвеће, са зеленим лишћем и приспјелим плодовима. Остаци животиња и биљака који су се на другим мјестима могли сачувати само у облику окамењених фосила и отисака, овдје су присутни са очуваним меканим ткивима.

Интересантно је и то да су мамуте одавно налазили у леденим наслагама и увијек у замрзнутом облику. Сама ријеч "мамут" потиче од татарске ријечи "мамма" - земља. У сибирским народима постоји празновјерје да је мамут - нека посебна врста џиновског подземног пацова, који умире када удахне свјеж ваздух. У таквом облику га људи обично и налазе.

Дуго времена мамутске кљове су биле основна сировина за добијање слонове кости. Налазили су буквално цијела крда замрзнутих мамута. Документовани су случајеви када су сибирски пси са задовољством јели месо тек одмрзнутих мамута, чије месо тек што је било почињало да се квари. Постоје свједочанства Алеута да су и они имали прилике да пробају ову древну "свјежетину". Научне експедиције не једном су налазиле мамуте са несвареном храном у желуцу, па чак и са несажваканом храном у устима! Да ли се и послије овога за овог древног слона може тврдити да је живио у леденом добу и да је изумро послије тога од отопљења - као што то и данас знају да пишу у књигама о еволуцији?

Нема сумње да је таква крда таквих крупних животиња нахранити могла само бујна претпотопна вегетација, и да су сва стада била уништена практично у једном магновењу истом оном џиновском катастрофом: била су заливена потоцима блата који су се веома брзо, готово истог часа, замрзавали. Тешко да ишта осим потопа - и уз то потопа који мрзне - може да објасни проналске мамутских трупова, ма какав био узрок замрзавања бујица блата и воде.

Очигледно је, међутим, да се захладњење није десило у свим, већ само у поларним рејонима. Али у свему осталом слика катастрофе је била слична свуда: окамењени остаци живих организама, ма гдје их проналазили, носе трагове изненадне и насилне погибије. Било да нађемо отиске свјежег лишћа, рибу која се скаменила у тренутку када гута од себе мању рибицу, женку ихтиоасуруса која порађа своје дјетенце и која је управо у таквом стању затрпана, било да нађемо цијело гробље костију древних животиња из најразличитијих периода или чак и ера, гдје су све кости испретуране и изломљене, што могу направити само џиновске бујице - све то говори о изненадности катастрофе.

Двокрилне шкољке налазе са тврдо затвореним оклопом, мада се зна да шкољке које умиру природном смрћу отварају своје капке. Постоје отисци који показују да су неке младе шкољке чак покушавале да проклизе унутар наслаге, након што су већ биле затрпане. Помијешани трагови људи и диносауруса које смо раније спомињали такође су могли настати само приликом потопне катастрофе. Спасавајући се од воде, и диносауруси и људи су претрчали преко слоја који тек што је био избачен из утробе земље: има, чак, на таквим наслагама и мјеста на којима су се очували отисци крупних кишних капи! Тај слој земље је ускоро био заливен водом и закорио се прије него што је на њега налегао нови слој.

Експерименти на моделима показују да се сваки нови слој наслага прелијевао преко старог веома једноставно: бујица је мијењала правац. Због тога наслаге свуда и стоје у облику читко распознатљивих наслага. Споро, дугогодишње стварање наслага путем простог таложења једноставно не би могло да остави границу између слојева.

Огромни таласи (на које у минијатури подсјећа савремени цунами) који су се појављивали послије ерупција подводних вулкана спирали су са преосталих дијелова копна све што је било још живо и "односили" на релативно мирна мјеста, гдје су се остаци живих организама потапали, затрпавали и пресовали новим бујицама блата и земље. Тако су настала и налазишта каменог угља и "гробља" диносауруса. На крају је сва планета била прекривена дебелим (на стотине метара) слојевима наслага.

У слијегању геолошких слојева, као што смо већ на то упућивали, уочава се одређена досљедност, иако она има мноштво изузетака. Традиционална хронологија, подсјетимо се, види у тој једва ухватљивој досљедности етапе еволуционог развоја живота. Али, у стварности та досљедност није хронолошка, него еколошка (Сл. 27).

Објаснимо подробније. Очигледно је да је земљина кора била најтања на морском дну, тако је и данас. Први ломови, први "источници великог бездана" највјероватније су се отворили у мору. Прве масе мјешавине воде и земље биле су избљуване тамо, и прве жртве изненадног затрпавања под тим наслагама су морале бити животиње дна, које или уопште не умију или веома лоше пливају. Ето због чега наслаге из "камбријума" и садрже све типове бескичмењака најразноврснијег нивоа сложености организма, од "простих" спужви до изузетно сложених стонога. Из истог разлога предкамбријумски слојеви не садрже такве врсте фосила. Ти слојеви нису древнији од камбријумских, него су, једноставно, били испод морског дна, и осим бактерија и модрозелених алги тамо нико никада није ни живио.

Ипак, није сва флора и фауна морског дна била одмах затрпана. Један њен дио су таласи подигли навише и разбацали по читавој поплављеној планети, због чега до дан-данас на највисочијим планинама налазе морске фосиле. Било које мјесто на земљи једном давно је било на дну мора - управо у току оне године када је на земљи харао потоп.

Морски становници који су били способнији за пливање су катастрофу или сасвим преживјели, или су (касније) били затрпани бујицама земље у слојевима изнад оних у којима су били затрпани становници дна. На тај се начин у геохронолошкој скали појављује епоха риба и покретних оклопњака.

Затим су бујице земље и воде покуљале на копно и прве њихове жртве су били приобални становници, нарочито они малопокретљиви - водоземци, а након њих на исти су начин били затрпани и диносауруси. Сисари и птице су могли дуже да се супротстављају стихији. Уз то, логичније је претпоставити да звијери нису живјеле тик уз диносаурусе у џиновским мочварама од "живог пијеска", него на узвишенијим мјестима. На крају, дуже од свих стихији су могли да се противе управо људи, вјероватно користећи нека пловна средства. Не заборавимо да су претпотопни људи били много здравији од савремених. Осим тога, они су, нормално, врло добро знали гдје су планине, куда треба да бјеже. Судећи по митовима, они су знали за претсказање о катастрофи, и иако му испочетка нису придавали адекватан значај, могли су да предузму извјесне мјере за своје спасење... мјере, авај, малоефикасне за такву катаклизму. То, очигледно, и јесте основни узрок чињенице да је мало људи које налазе затрпане у наслагама "миоценијума". У огромној већини људи нису били затрпани у бујицама, а и ако су, то су били горњи слојеви, у којима се њихова тијела нису окаменила, већ просто нестала без трага.

Јасно је да приликом оваквог описивања потопних догађаја ми ни у којем случају не можемо добити кристално читку геолошку досљедност окамењених остатака; можемо само уочити одређену тенденцију. Али нама палеонтологија управо и даје такву слику: од бескичмењака са морског дна према вишим кичмењацима, уз мноштво изузетака од овог општег правила.
ЗАВРШЕТАК ПОТОПА
Значи, земљина кора је знатно одебљала и на себи понијела сада већ дупло већу количину воде у односу на ранија времена. Еруптивне масе нису се распоређивале равномјерно, док је површински слој воде изнад њих стајао потпуно гладак, хоризонталан.

Вода има мању густину од земљине коре, а ова, са своје стране, још мању од земљине магме, на којој кора "плива" заједно са надземном водом. Након што су се завршиле ерупције са избацивањем подземних вода и тврдих материја, сав је систем морао постепено да се врати у равнотежу. Најдебље парцеле коре које су биле јако утопљене у језгро су почеле да испливавају, као што из воде испливава дрво када се јако потопи у њу. У суштини, овдје је дјеловао обични Архимедов закон, с том разликом да је језгро, да тако кажемо, много љепљивија течност, а парчади земљине коре различитих дебљина су била повезана међусобно, тако да је испливавање копна трајало скоро читаву годину, како о томе свједочи Писмо (Сл. 28).

Са дијелова земљине коре који су испливавали из језгра и правили копно слијевале су се огромне бујице воде, које су и продубиле најшира ријечна корита. Чиме се може објаснити свеопште постојање ријечних долина, ако је ријека имала увијек исти распон воде као данас? Објашњење је веома просто: некада давно сва долина је била препуна потопне воде која се повлачила. Још је теже са позиције униформизма замислити како су неке прилично мале ријеке могле издубити громадне кањоне, и како се за вријеме свих тих фантомских милиона година у којима је ријека дубила корито обалне стијене нису осуле. Недавни, пак, потоп све објашњава много простије: велика бујица воде која се повлачи релативно брзо је прокопала кањон у још недовољно очврслим стијенама.

1980. године десила се импозантна ерупција вулкана Сент-Галенс, држава Вашингтон, САД. Геолози су добили могућност да посматрају како се брзо могу формирати наслаге: до осам метара за 24 сата. Општи слој новоформираних наслага имао је дебљину 180 метара. 1982. године са исте те планине сишла је бујица лаве која је у још не отврдлим слојевима свега за један дан издубила кањон дубине 43 метра! Опет, дакле, они наводни милиони година, толико потребни геологији, изазивају велике сумње.

Прилично велики дио потопних вода је испарио и пао на ледене области у облику огромних ледених "капа", које стоје тамо до дан данас. Отапање тих "капа" потопило би сва приобална насеља, и ниво океана би се при томе попео за неколико десетина метара.

Послије ишчезнућа заштитног слоја од водене паре и у суштини истовременог појављивања високопланинских масива, на земљи се промјенила клима. Неједнако загријевање земљине површине проузроковало је јаке вјетрове и довело до појаве климатских зона. Појавиле су се хладне и суве области, односно, простије речено, географија земље је добила свој савремени изглед. Наравно, с обзиром да је сва потопна вода остала на површини земље, океани су се удубили, а површина копна се у поређењу са претпотопним временом значајно смањила. Биосфера планете морала се такође у складу са свим тим промјенити. До тада преовладавајуће џиновске биљке са спорама дегенерисале су се и изумрле. На сличан су начин ускоро изумрле и многе животиње. Али, прије него што о томе будемо говорили, требамо да се запитамо: како су се уопште могле спасити копнене животиње и људи за вријеме потопа?
НОЈЕВ КОВЧЕГ
Као што смо већ спомињали, практично код свих народа свијета се сачувало предање да се спасио само један човјек, са својом породицом, у великом броду, са многобројним животињама под палубом. Библија нам опис тог брода даје најдетаљније.

Из светог текста ми сазнајемо прије свега димензије ковчега. Ако се јединица мјере лакат рачуна као пола метра, те димензије састављају 150 метара у дужину, 25 у ширину и 15 у висину. Истиснуће (депласман) брода, тек на половину потопљеног у воду, морало би износити око 20 хиљада тона. Брод таквих димензија историја није знала до најнедавнијих времена, и никада раније се такав брод није правио од дрвета (Сл. 29).

Димензије брода су биле задате Ноју Божијим откровењем. Карактеристичан је факат да је узајамни однос његове дужине, ширине и висине најоптималнији за стабилну пловидбу по било каквим таласима. То потврђују тек савремени прорачуни и бродоградилишна пракса, коју није могао имати древни писац Књиге Постања. Био је дефинисан и материјал за изградњу - дрво гофер (не зна се шта тачно означава тај назив; већина тумача Светог Писма претпоставља да је то био чемпрес или кедар), облијепљено смолом извана и изнутра. Ноју је било наређено да направи брод са три палубе, потпуно покривен. Општа површина палуба ковчега износила је 9300 m², а запремина - 43 000 m³, што је еквивалентно 569 стандардних жељезничких вагона за превоз ситне стоке који, према данас постојећим свјетским нормама, смјештају по 240 животиња сваки. Животиње су, највјероватније, биле узимане младе, зато што је њима предстојало да донесу што је могуће више потомства након искрцавања.

Од савремених животиња ради спасења у ковчег је требало смјестити око 20 хиљада врста, што је попуњавало тек четвртину брода. Очигледно је да су биле узете и врсте које су од тада до данас изумрле, између осталог и диносауруси. Уопшште није било неопходно да се у ковчег укрцавају џинови, могла су се узети младунчад или чак само јаја рептила. Чак и ако се тако рачуна, половина брода је остајала слободна за залихе хране, и за људе.

Огромне димензије ковчега, које су указане у Писму, практично своде вјероватноћу фалсификације текста или измишљотине на нулу. Три хиљаде година уназад, када се Библија писала, не само да нису градили велике бродове, него нису уопште познавали сву разноликост животиња - највише што су знали било је неколико стотина врста, ради чијег смјештања у брод није имало потребе да се измишља толики џиновски брод. Ондашњем фалсификатору било би неупоредиво простије да Нојев ковчег прикаже просто као овећу лађу. Да потоп није био свјетских размјера, наравно, не би било потребе да се уопште прави ковчег, јер би било довољно да се одшуња до неког мјеста које није могло бити потопљено. Све то потврђује вјеродостојност библијске повијести.

А шта се десило са ковчегом касније? Писмо нас обавјештава да се зауставио "на горама араратским". Заиста, недалеко од планине Арарат у вјечном леду који веома ријетко, у читавој историји, дјелимично може (у љетном периоду) почети да се отапа, неки путници су имали прилику да виде дио дрвеног брода. За вријеме Првог свјетског рата ковчег су видјели руски пилоти. Без обзира на ратне прилике, Император Николај Други послао је експедицију од 150 људи која је стигла до ковчега, направила детаљан опис и све фотографисала. Унутар ковчега било је пронађено мноштво преграда, велики зидови од брвана и танки од жељезног прућа - очигледно, све то је служило за држање животиња. Пронађен је био чак и жртвеник ок камења - исти онај који се спомиње у свим митовима, гдје је Ној принио благодарну жртву Богу. Дио ковчега су употријебили ради изградње колиба у којима су боравили.

Резултате истраживања су уништили бољшевици, који су већ били захватили власт у тренутку када се експедиција вратила. Касније су истраживања у тој области била веома отежана, пошто је та територија, отргнута од Руске Империје, постала погранична између СССР, Турске и Ирана. Од тада су чињени различити покушаји потраге за ковчегом, али, захваљујући свим отежавајућим околностима о којима смо говорили овдје, нису дали очекиване резултате.

Лако је схватити да се ковчега заледио и нестао у глечеру већ много времена након што су га напустили људи и животиње - због даљег уздизања овог планинског масива.

Већина изумрлих џинова су твари несумњиво биљоједне. Сматра се да је најсвирепије чудовиште био тираносаурус, чије су сличице и фигурице данас веома популарне. Та скаламерија се кретала на двије задње шапе и имала је смјехотворно неразвијене предње удове, које чак нису могле да докуче до уста. Да ли је много невоља људима могао да нанесе такав монструм само својим зубима? – Једва да јесте.

Дакле, људском роду таква коегзистенција реално није пријетила истребљењем. Осим тога, ми данас знамо да постоје трагови стопа људи и чудовишта који се пресјецају. Треба напоменути и да постоје слике које су древни људи цртали на стијенама, на којима се могу препознати практично сви палеонтологији познати диносауруси. Очигледно, древни су умјетници својим очима гледали та чудовишта.

У мноштву древних прича, а што је главно - у писменим изворима Европе и Блиског Истока који датирају већ из хришћанске ере - сачувало се мноштво свједочанстава о биткама древних људи са змајевима и аждајама, чији су описи довољно слични бићима које ископавају савремени палеонтолози. Чудовишта добијају легендарне карактеристике само у предањима оних народа код којих се писменост појавила релативно касно; такав је примјер нашег легендарног змаја са неколико глава. Много древније хронике змајеве описују много више налик на реалне диносаурусе.

Подсјећања на диносаурусе могу се срести и у Библији. Укажимо само на два "класична" бића. У 40. глави најдревније библијске књиге, Књиге Јова, Господ указује праведнику на највеће копнено и на највеће морско биће, који се у јеврејском тексту називају "бегемот" и "левијатан". У црквенословенском тексту те су ријечи преведене као "звијер" и "змај", а у руском су преводу остављене без превода. "Бегемот" и "левијатан" се спомињу и у Трећој Књизи Јездре (3 Језд. 6:49-52) као двије најкрупније животиње од самог стварања свијета (у црквенословенском тексту су преведене као "енох" и "левиатам"). Ни једно од данас живих бића се не уклапа у опис ових чудовишта. Бегемот - то је џиновска биљоједна звијер која млати репом као кедром, чије су ноге попут бакарних цијеви, а кости - као жељезни штапови. Бегемот живи у приобалним појасевима, не боји се поплава, па и да сав Јордан крене у његове раље. Човјек не може чак ни нос да му пробије чакљом, колико је огромна и јака ова звијер. Наравно, краткорепи нилски коњ (или пак слон) на овакав опис никако "не мирише", али му зато диплодокус у потпуности одговара (сл. 30).

Од описних карактеристика левијатана издвојимо да је густо прекривен џиновским крљуштима - штитовима, кроз које ни ваздух не пролази, а у чељусти има два реда зуба ("дупле чељусти"). Снагом и лијепом сразмјерношћу удова он превазлиази све. Смијешни су било какви покушаји човјека да са њим стане не мегдан. "Сви који плове, да се заједно сакупе, неће подићи кожу се репа његова, нити бродови рибарски - главу његову" (Јов. 40:26). Левијатан својим дахом може да испушта пламен.

Јасно је да ни један кит не одговара оваквом опису. То је очигледно љускасти гмизавац, најприје гигантски кроносаурус. Што се пак тиче његовог пламеног даха, уопште није неразумно претпоставити да су древни диносауруси имали реактивне коморе, налик на ону коју смо видјели код бубе-бомбардера, само, наравно, других димензија. Свједочанства о змајевима који издишу огањ у различитим древним изворима су толико честа, и при томе се једна од других појављују потпуно независно, да се у потпуности можемо реално ослонити на те описе.

Због чега су изумрла ова чудовишта? Несумњиво, због услова за живот који су се радикално промјенили послије потопа. Овдје можемо да наведемо читав низ узрока.

Као прво, то је повећани степен радијације који, проузрокујући мутације соматских и полних ћелија, скраћује период живота и потпомаже генетску дегенерацију. Џинови, нормално, нису могли бити бића која се плодно и често размножавају, нису могли ни брзо достизати полну зрелост. Пошто они расту сав свој живот, скраћивање периода тог живота није им дозвољавало да оставе довољно потомства.

Као друго, ишчезла је неопходна прехрамбена база, с обзиром да се древна вегетација, уништена потопом, практично више нигдје није могла обновити у старом обиму и форми.

Као треће, скоро нигдје на земљи није остало старе топле и влажне климе, тако да су се код хладнокрвних твари морали појавити озбиљни проблеми са терморегулацијом. Вјероватно су и јаја диносауруса, која су до тада могла једноставно да се положе на слободном ваздуху, имала потребу да се на њима лежи, а за то диносауруси приликом стварања нису били "обучени".

Као четврто, пад атмосферског притиска сам по себи је морао да закомпликује живот гигантских бића, која имају потребу за већим крвним притиском. На таквом атмосферском притиску оштро се снижавало згрушавање крви у организму, и било која огреботина је за диносауруса могла да буде смртоносна - чиме су се људи, судећи према древним записима, вјешто користили у обрачунима са змајевима.

Треба напоменути да су се у океану климатски и радијациони услови промјенили знатно мање (сама вода служи као прилично добар изолатор од тврдих зрачења). 1977. године јапански рибарски брод је код обала Новог Зеланда упецао леш недавно умрлог плезиозауруса. На жалост, рибари због своје шкртости нису хтјели да из хладњача избаце своју рибу, па су радије натраг у море бацили ово сензационално откриће које су, додуше, ипак фотографисали. Да су само знали, како су лоше пазарили! Проналазак је био проглашен за откриће године (Сл. 31).

Постоји и читав низ других свједочанстава о чудовиштима која опрезно и неуловљиво бораве у морским дубинама, а која се недвојбено разликују од китова, ајкула и туљана. Савремени варани и крокодили - по чему то они нису диносауруси?