Свештеник Тимотије

Еволуциона, пак, теорија за претварање мајмуна у човјека тражи неколико милиона година. У том случају, горњи слојеви наслага морали би садржати отприлике хиљаду пута више остатака хоминоида, него што има археолошких ископина древних људи којима се никако не може дати више од неколико хиљада година. Ми бисмо буквално морали да ходамо по костима наших мајмуноликих предака!

У стварности је слика апсолутно супротна. Ископаних остатака људи (по грађи потпуно савремених нама) археолози су пронашли на хиљаде пута више од материјала који они називају хоминоиди. Већ смо говорили о проналасцима нормалних људи у слојевима који су много старији од оних у којима би требали да се налазе хоминоиди, и тамо се радило о детаљним и цјелокупним остацима: готово цио костур, готово цијела лобања. Међу хоминоидима, пак, до дан-данас није пронађен ни један једини цио скелет, практично ни једна читава лобања, а већина описаних и реконструисаних врста "заснована" је буквално на 1-3 кости, а ни оне нису биле цијеле.

Познато је овакво поређење: када би се сви остаци тих наших фантомских предака сакупили и стрпали у један мртвачки сандук, и тада би у њему остало још прилично слободног мјеста. А не може се рећи да се потрага за таквим костима водила ноншалантно. Учени свијет и образована публика буквално су се дали у лов на парчад кошчица које би се могле протумачити као прелазна карика у ланцу од мајмуна до човјека, и од сваког таквог проналаска правили су сензацију. Све ово - уз чињеницу да је комплетан људски скелет на цијелих стотину година био уклоњен од погледа посјетилаца изложбе музеја само због тога што је био пронађен у слојевима 15 милиона година "старијим" од оних у којима су тражили хоминоиде. И уопште, остатака људи, њиховог оруђа за рад и отисака ногу у "диносауруским" слојевима има много више од сумњивих кошчица свакојаких "питекуса" у каснијим слојевима.

Овакво стање ствари у реалности се не смије губити из вида када се анализирају ископани фосили. Суочавамо се са очитим прејудицирањем у научним истраживањима, од које је немогуће очекивати извагане и промишљене резултате. Ствар је дошла до најчистијих фалсификација неких врста окамењених остатака.
НАУЧНИЧКЕ ФАЛСИФИКАЦИЈЕ

"НАУЧНИХ" ДОКАЗА
1. Питлдаунски еоантроп

Најскандалнија мистификација такве врсте био је такозвани "питлдаунски човјек" или еоантроп. У Питлдауну (Енглеска) је године 1908. била пронађена окамењена људска лобања. За наставак ископавања латили су се марљиви ловци на лобање и убрзо пронашли мајмунску вилицу и неколико зуба. Додуше, вилица је била повријеђена управо на мјесту гдје је требала да се споји са лобањом (Сл. 19).

Открићу је била дата најшира реклама. О њој су писали популарне књиге и заштитили на њој стотине докторских дисертација. За тридесетогодишњицу проналаска био је подигнут монументални обелиск "првом Енглезу".

С
л. 19. Еоантроп (питлдаунски човјек). Реконструкција лобање и

вањског изгледа.
Тек 1951. године откривен је различит садржај флуорових једињења у лобањи и у вилици. Подробније проучавање је показало да је лобања чисто људска и да је стара неколико хиљада година, а да вилица припада савременом орангутану. Да би вилица изгледала старија, офарбали су је калијум-дихроматом, а зубе су подбрсуили да би личили на људске. Сличне подвале су откривене и на другим фрагментима проналаска, између којих је псећи зуб, такође избрушен, набијен пијеском и префарбан дихроматом.
2. Питекантроп са Јаве

На ову налик се показала и подвала са "мајмуно-човјеком" са острва Јава, пронађеним крајем прошлог вијека. У слоју наслага богатих окамењеним костима био је пронађен фрагмент лобање која личи на мајмунску, дио мајмунске вилице и неколико кутњака. Уз то су приложили бедрену кост савременог човјека (Сл. 20). Све то заједно је и било названо "питекантроп еректус" - усправно ходајући човјек-мајмун, а даље су кренуле научне фантазије о томе како је то двоного имало мозак запремине 900 цм³ - средина између мајмуна и човјека, и да је умјело да говори. До дана данашњег у школском уџбенику тик уз фантастичну сличицу "из профила" питекантропа је нацртано и баш то парче лобање и људска бедрена кост. Био је реконструисан његов изглед у пуном, исправљеном виду. Према тачној примједби једног научника, питекантропа су описивали "као да је то био Пит, Фокс или Наполеон. Графичар је брижљиво нацртао сваку длаку на његовој глави. Неупућен човјек, гледајући на ово подробо нацртано лице, чак ни за тренутак није могао да замисли да је пред њим портрет бедрене кости, неколико зуба, и плус парченце лобање".

С
л. 20. Питекантроп – илити јавански човјек.

Прибор за “уради сам” који је саставио Дибуа од

проналазака са Јаве
Неки научници тог времена критиковали су тај проналазак због очигледне сличности питекантропове лобање са лобањом гибона, мада и не превеликим. На крају крајева је аутор проналаска признао да је људска бедрена кост била пронађена 15 метара од лобање, и то годину дана послије ње. Осим тога, у истом том слоју су били нађене и људске лобање, о чему је на почетку срећковић-проналазач-истраживач више волио да скромно прећути.

Други проналазак питекантропа на истом том острву Јава био је склепан на сљедећи начин. Други један "ловац", пронашавши дио старе лобање, понудио је урођеницима по десет цената за сваку пронађену крхотину кости. Ускоро је добио читавих четрдесет сличних фрагмената са траговима свјежих ломова, на основу којих је послије реконструисао лобању нашег претка! Дакле, наше родбинске везе са мајмунима коштале су научника свега четири долара.

1921. године у држави Небраска (САД) био је пронађен окамењени зуб, који су без дугог размишљања признали за зуб човјека-мајмуна. Одмах је био нацртан хоминоид у природној величини, подигла се грдна пропагандна прашина. Међутим, неколико година касније били су нађени и други такви зуби, овај пут заједно са вилицом, али се показало да вилица баш и не припада мајмуну, него - авај - свињи. Ето га, још један доказ да људи потичу од свиња!

Ова варијанта човјека-мајмуна била је пронађена у близини Пекинга, у пећини, испод слоја пресованог пепела дебљине око седам метара. Тумачење проналска даје се у школском уџбенику, и опет, наравно, у стилу научне фантастике. "Вјероватно је, - говори се тамо, - умио да запали и одржи ватру, облачио се, очигледно, у крзно. Пронађен је дебели слој пепела, цјевасте кости и лобање крупних животиња, оруђа од камена, костију и рогова" (Сл. 21).

Није ваљда да је у топлим крајевима древним ловцима пошло за руком да у пећини натрпају седам метара пепела који се сачувао до наших дана? На такву недоумицу одговара детаљни опис тог проналаска, који се, из разумљивих разлога, не наводи у уџбенику.

Као прво, биле су пронађене само разбијене лобање 24 бића. Није нађена ни једна једина цијела лобања. Лобање су разбијане одмах након смрти и то по истом систему: из лобања је извлачен мозак.

Као друго, ископавањем и истраживањима је руководио чувени апологета еволуције Тејар де Шарден, језуитски свештеник, који је доста тога написао о мајмунском поријеклу људи и који је био непосредно умијешан у питлдаунску подвалу. Заједно са њим у пећини се ископавањем бавио и кинески археолог Пеј. Он је тамо пронашао и десет људских скелета, између остаог и лобање прекрасно очуване, али чим је постало јасно да су то обичне људске лобање, оне су ишчезле без трага и биле заборављене.

Као треће, слој пепела и састав околних наслага свједоче о томе да су људи ту гасили креч ради грађевинарства. О томе свједоче и пронађена оруђа. Касније су се кречне јаме користиле за бацање смећа, па су, између осталог, бацане и кости различитих животиња. Међу таквим костима нашли су се и ови мајмуни са скрханим лобањама, мајмуни, јел'тен, које су појели њихови незахвални потомци!

С
л. 21. Реконструкција лобање и главе синантропа
У наше вријеме се о тим открићима више ништа не може рећи, поред осталог и због тога што су саме лобање за вријеме Другог свјетског рата ишчезле без трага и гласа, а ништа слично више никад није пронађено. Али у школским уџбеницима ти су мајмуни тврдо засјели на пиједастал наших предака.
5. Рамапитекус

Ово биће, за које се претпоставља да је на земљи живјело отприлике некаквих 14 милиона година прије нашег времена "реконструисала" је богата машта телентованих и ватрених антрополога, у његовој природној величини, на основу једног-јединог фрагмента: одломка вилице величине пет центиметара, пронађеног у Индији. Касније су у Африци били пронађени и други одломци вилице и приписани су истој тој варијанти. И опет су се детаљни цртежи који показују стас хоминоида и његов космати покривач, засвагда, изгледа, зацементирали у школске уџбенике. Међутим, однедавно је и овај наш "предак" почео да се тихо повлачи из иоле озбиљнијих књига, захваљујући својој очигледној сличности са орангутаном. Већина специјалиста, укључујући ту чак и оне који су на почетку подржавали његову "кандидатуру" за титулу хоминоида, сагласни су са констатацијом да то у било којем случају није било ништа више од обичног мајмуна.

Ово је биће у научном свијету представљено прилично великом количином костију, те се макар по тој карактеристици повољно разликује од горе наведених митских бића. Међутим, нигдје - чак ни у школском уџбенику - нико не ризикује да га назове ичим другим што би било више од мајмуна. Само име "аустралопитекус" у преводу и гласи "јужни мајмун". Прво је Луис Лики био пронашао неколико лобања у Источној Африци. Али у истим тим слојевима још прије тога је био пронађен скелет потпуно савременог човјека.

Запремина лобање аустралопитекуса је карактеристично мајмунска, и једина изузетна особина овог мајмуна по којој су научници могли да га издвоје од осталих је његова способност да усправно хода и да прави "оруђа од шљунка", о чему нас обавјештава и школски уџбеник. 1974. године др Јохансен је пронашао приличну количину остатака скелета аустралопитекуса, женског пола, којем је дао име Луси. Изузетно необичне су се показале карличне кости, које су подсјећале на људске, и одатле је изведена претпоставка да су аустралопитекуси ходали усправљено. Одлучујући аргумент који је говорио у прилог такве претпоставке био је кољенични систем животиње, који је такође подсјећао на људски. Међутим, касније је сам аутор открића признао да је управо та кост била пронађена на удаљености 2,4 км од самог скелета, а као додатак и то да је пронађена у слојевима на 60 метара дубље.

Озбиљан аргумент који говори против усправног хода јесу ушни канали аустралопитекуса, о којима се већ говорило. Они веома подсјећају на мајмунске, што говори о претеђно четвероногом кретању. На крају, други детаљи скелета својатају аустралопитекуса са савременим патуљастим шимпанзама бонобо, који такође може да се понекад креће на двије задње шапе, али га то нимало не приближава човјеку.

Што се, пак, "оруђа" аустралопитекусових тиче, и дјетету би морало да буде јасно да груби мајмун није у стању да направи никакво оруђе од ситног шљунка, и да сам шљунак може имати прилично егзотичну форму, тако да хипотеза о аустралопитекусовим "оруђима од шљунка" представља, благо речено, прилично натегнуту хипотезу.

У цјелини, може се рећи да су аустралопитекуси уникални. Најближи њему по грађи скелета ипак је испао опет орангутан, мада по великом броју карактеристика аустралопитекуси стоје на већој удаљености и од човјека и од савремених човјеколиких мајмуна, него и једни и други међусобно. Аутор мноштва проналазака аустралопитекуса Луис Лики признао их је за слијепу улицу еволуције.
2. "Усправљени човјек"

Послије скандалозних неуспјеха са питекантропима и синантропима, у својству наших предака предложене су нам лобање пронађене у Источној Африци, назване Homo erectus - човјек који хода усправно. За запремину његовог мозга се претпоставља да је била око 1100 cm³, насупрот 400-500 код мајмуна и 1200-1800 код савремених људи. Међутим, има и људи који имају мању запремину лобање, а да се при томе не одликују смањеном умном способношћу. Ова се бића, пак, одликују великим зубима и већим надобрвним луковима од оних код савремених људи, али истрживачи ту особину повезују са нуждом прежвакавања грубе хране, што је, консеквентно, проузроковало већу развијеност мускулатуре лица. Проучавања урођеника Аустралије показала су да су њихови зуби у просјеку већи од зуба Европљана, мада Аустралијце нико не сматра прелазним формама.

Мада су свједочанства о Homo erectus-у још увијек прилично искрзана и неодређена, нема никаквих основа да се они третирају као прелазне међукарике. Најприје ће бити да је то била посебна раса људи.
3. Сензационална лобања 1470

То је откриће Ричарда Ликија - сина Луиса Ликија, које датира из 1972. године, из Источне Африке, и добило је име по свом броју у каталогу Кенијског музеја и за сада још увијек није прикључена некој одређеној врсти (Сл. 22). Лики јуниор је испочетка мислио да је то чисто људска лобања, али оно што је ту најинтересантније јесте да јој датирање калијум-аргоновом методом даје између 2,6 и 220 милиона година. (Узгред буди речено, која поузданост методе!) Несумњиво је да су сви до тада пронађени кандидати за прелазне форме били знатно млађи.

Сл. 22.

Детаљна открића ових људи у Европи су почела од средине прошлог вијека. Дарвинистима је било веома стало да у овим древним ловцима угледају мајмунске црте. Али факти говоре о нечем сасвим другом.

Сл. 23. Овако би могао изгледати ошишани и обријани

неандерталац

Просјечна запремина лобање код неандерталаца, без обзира на ниско чело, била је већа него код савременог човјека. Даље, постале су познате неке особености неандерталских остатака. Код њих су била пронађена сложена оруђа за рад. Неандерталци су сахрањивали своје мртве. Познато је сахрањивање неандерталаца у оклопним прслуцима и са жељезним шиљцима стријела. Ови људи су имали и извјесне умјетничке способности, све до тога да су могли, напримјер, да направе флауту од медвјеђег кољена.

Посебности, пак, грађе њихових скелета објашњава се тиме што су живјели у пећинама у леденом добу и очигледно патили од рахитиса и артритиса због недостатка витамина Д, с обзиром да су мало бивали на сунцу. Осим тога, у истим тим или мало каснијим слојевима налазе и кромањонце, који се уопште не могу разликовати од савремених људи. Потпуно је могуће да су издвојена људска племена која су потпала у изузетно тешке животне услове могла да добију неку врсту "биљега" на својим костима, а да у свему осталом остану обични и нормални људи (Сл. 23).

До недавних дана на располагању археолога био је само изузетно мали број костију људи из леденог доба. Али, ево, 1992. године, када се отапао алпски глечер, пронађен је чудесно очуван леш мушкарца који је умро и природним путем био мумификован прије него што га је покрио глечер. По вањском изгледу, по грађи скелета, па чак и по саставу ДНК, тај човјек, који је морао живјети прије појаве неандерталаца, ничим се не може разликовати од савременог Европљанина. Он је, очигледно, регуларно шишао своју коврџаву тамно-шатирану косу, на тијелу носио тетоважу, у уву - минђушу од полираног камена са украсним орнаментом, на грудима - амајлију од истог таквог полираног камена са кончаном кићанком.

Веома је интересантан алат древног човјека. Да су од свега што је било код њега нашли само шиљке од кремена, послали би га у камени вијек, да су била само бакарна - у бакарни. А да је био нађен само лук, њега би стрпали у средњи вијек, зато што су се чувени енглески лукови правили од исте те тисовине и отприлике на исти начин. Али овдје су сва та помагала присутна истовремено код преднеандерталског човјека. То испод коријена поткопава сам принцип археолошког датирања, саму подјелу времена на камени, бронзани и друге вијекове.

Ипак, главни закучак на који нас упућује овај проналазак се састоји у овоме: човјек је увијек био човјек; он је и у најдубљој древности овладавао високим занатлијским технологијама, које захтјевају ни грама мање разума и вјештине од данашњих. Такозвани прогрес човјечанства се не састоји у принципијалном повећању тог разума и вјештине, него само у нагомилавању знања и технолошких метода које посједујемо ми а које наши преци још нису били накупили. Познато је да покушај да се ради експеримента савремени студенти натјерају да направе најпримитивнију камену пилу уз помоћ камених оруђа, уз сво њихово старање, није довео ни до каквог успјеха. То су вам примитивни људи!

Дакле, остаци претпостављаних предака човјека дијеле се на сљедеће групе:

1. Мајмуни: аустралопитекуси, могуће - и рамапитекуси.

2. Људи: неандерталци, "усправно ходајући човјек", "човјек 1470".

3. Бића о којима се практично не може рећи ништа одређено, с обзиром на изузетну фрагментираност њихових остатака: синантроп, рамапитекус.

4. Чисте фалсификације и подвале: питлдаунски еоантроп, јавански питекантроп, небраски хесперопитекус (Сл. 24).

Дакле, у овом списку ми тако и не видјесмо неку прелазну међуформу између мајмуна и човјека. А кад смо већ код тога, ако различита бића претендују на ту улогу, како онда објаснити поражавајуће јединство рода човјечијег? Питлдаунски примјерак је имао људску лобању и мајмунску вилицу, а питекантроп - мајмунску лобању. Хајделбуршки човјек који се спомиње у уџбенику је имао вилицу са људским зубима, а рамапитекус - са мајмунским. Због чега се и прије раскринкавања подвала нико није запитао: како су сви ти разноразни путеви еволуције довели до заједничког резултата? Шта је еволуција поправљала на почетку, а шта касније: вилице или лобање? Зашто су људи свих раса испод своје разнобојне коже толико једнаки, ако су потекли од различитих предака?

ГЕНЕТИЧКИ ДОКАЗИ ДА СУ ЉУДИ СТВОРЕНИ
Одговоре на ова питања се могу наћи у генетској анализи савремених људи. 1995. године таква истраживања су била први пут проведена и први пут објављена. Показало се да су код било која два човјека са различитих крајева свијета гени много сличнији, него код двије гориле из исте западноафричке прашуме. Да ли то значи да сви ми потичемо од једног пара предака?

Амерички биохемичари такође су сасвим недавно проучавали ДНК митоходнрија. Митохондрије, као што је познато из школских лекција, не улазе у састав језгра, и сперматозоиди их не садрже, тако да се насљеђују само од мајке. Показало се да су код свих етничких група ДНК митохондрије идентичне. Одатле су научници извели закључак да сви потичемо од једне жене, којој су дали име генетска Ева. Рачунајући према савременом темпу мутације њену старост, генетичари су добили бројку од отприлике 200 хиљада година, вријеме када према еволуционистичким мјерилима савремених људи још није смјело да буде. Ова се недоумица објашњава веома просто: раније су се мутације код људи сретале стотинама пута рјеђе, а касније ћемо видјети и због чега.

Ако се митохондрије насљеђују само по материнској линији, Y-хромозоми се насљеђују само од очева. Аналогно истраживање Y-хромозома код представника различитих народа навело је научнике на убјеђеност у постојање општег праоца свих људи на земљи. Њега су аналогно назвали генетски Адам. Али еволуционистичка догма је толико тврдо набијена у људске главе, да је саопштење о тим открићима пропраћено оваквим коментаром: "Он (Адам) није био једини мушкарац, него је, што је много вјероватније, био члан неке невелике групе првобитних људи. Његови су гени преживјели, најприје ће бити због тога што су се остали мушкарци показали неспособни за оплодњу". Слично се и за "генетску Еву" изјављује да ни она није била једина жена, али да је она била једина која је на неки волшебан начин успјела да остави потомство.

Баш ме занима: да се нису они којим случајем вјенчали у Питлдауну? У коментару се тврди: "Нема никаквих доказа да је тај "Адам" "знао" ту "Еву"." Обратите пажњу, како су све ове и њима сличне басне обилато опскрбљене рјечицама типа "вјероватно" и "најприје ће бити". Непристрасном човјеку је очигледно колико су такве измишљотине о првобитним колективима у којима се налазе само два таква срећника невјероватне. "Најприје ће бити, - рећи ће нормалан човјек, када прочита извјештај о резултатима тих истраживања, - да је све било, просто-напросто, по Библији".