Прави разлози разбијања СФР Југославије

После распада СССР-а, у нарушеном светском односу силе, ми смо остали без заштите па и без шанси да овај принцип приватизације успешно спроведемо - а и сачувамо СФРЈ. Према томе прави разлози распада Југославије леже у ових 184,98 милијарди $, тренутног дуга који ће се само повећавати, са малим изгледима да новоформиране државе са разореним привредама, покиданим привредним ланцима и наметнутим марионетским владама, тај вртлог задуживања и зависности превазиђу. Цео систем континуираног пљачкања је и замишљен тако, да што дуже траје, да га спроводе домаће марионетске владе, како се не би могао окарактерисати као окупација или колонијално ропство - већ као „демократске промене“. Велики мислиоци нам објашњавају да је „демократија“ дугорочни процес који тек треба да научимо – па ко преживи видеће можда и крај тунела.

Џорџ Сорош и преводилац који поред њега стоји, Лила Радоњић( Студио Б и "Мрежа"), Зоран Остојић (тад Студио Б, сад посланик ЛДП-а), Зоран Секулић ( Фонет), Велими Ћургуз Казимир, Веран Матић и још неколико „купљених“ новинара који су били челници наведене новинарске пропаганде, а то врло успешно и данас раде. (кликом миша увећајте фотографију)

Али да се поново вратим бројкама, мислим да оне много речитије показују где смо. Ових 184 милијарди $ је само јавни дуг, или државни дуг који ћемо деценијама плаћати. Овој суми треба додати бар још толики дуг приватних предузећа која су се задуживала у иностранству, и дуг самих грађана који су узимали краткорочне кредите за куповину кола и кућних апарат, као и дугорочне кредите за куповину станова. Стога стручњаци процењују да је укупан дуг држава бивше СФРЈ између 300 и 320 милијарди $. А колико је још путем профита страних компанија, банака, корупцијским пљачкама… из земаља еx Југославије изнето, тешко је израчунати. Разбијањем земље покидани су многи производни ланци, велики број радника остао је без посла, па су садашње државице постале велики увозници и онога што се на овим просторима некада производило и извозило. Војна индустрија СФРЈ је годишње извозила 4,5-5 милијарди $ разног наоружања а сада све државе бивше СФРЈ годишње извезу мање од 250 милиона $ наоружања. И то ако вам западни ментори то дозволе – а обично вам не дозволе јер ће тај профитабилан посао узети нека њихова компанија. Стога је овај простор постао велики увозник и отворено тржиште за све робе сумњивог квалитета, које запад треба некоме да ували - да их не би бацио на сметлиште. Ми смо само од 2001. до краја 2008. увезли роба за 105 милијарди $, колико су Хрвати увезли од 1992, Словенци од 1991, БиХ или Македонија, тешко је до егзактних података доћи, али се процењује да је од распада СФРЈ на овим просторима увезено роба од око 450 милијарди $. То је огромна цифра и за развијене и моћне земље запада. Да смо сачували СФРЈ велики део тих роба, бар 50%, могли смо да произведемо сами. Кад већ пишем о простору бивше СФРЈ да се кратко осврнем и на остале републике.

Оружани сукоби, велике људске жртве и протеривање око 520.000 Срба оставили су дубоке националистичке ожиљке и код Срба и код Хрвата, али ће „буђење“ из националистичког бунила Хрвата доћи тек када се почне интензивније враћати огроман дуг од 47,8 милијарди евра. У многим националистичким главама ће се ваљда тада избистрити спознаја, да је рат и националистичка пропаганда била само средство, модел преваре, у процесу разбијања СФРЈ - а све са циљем да се и „победници“ и „поражени“ опљачкају. Да иронија буде већа, управо до оних којима се пева песма захвалности.

Слично је и са осталим републикама бивше СФРЈ само је питање времена када ће тога постати свесни. То закаснело освешћење зависиће и од тога када ће такозване демократске владајуће „елите“, да не кажем лопине, бити беспомоћне у спречавању да се у медијима масовно појаве објективне и истините анализе, правих разлога разбијања СФРЈ. Што се локалних пљачкања, и малверзација тиче све бивше републике су мање више „достигле“ - подједнаки и завидан ниво. Док што се тиче задуживања, односно одобравања кредита, све је било у оном склопу „што јужније све тужније“, па су се тако кредити ММФ, СБ и осталих фондова делили на кашичицу, углавном за буџетске трошкове и попуну девизних резерви – ради макро економске стабилности. Кад ове фразе „преведемо“ на обичан српски језик, то значи; Ми вам упишемо кредит од 300 милиона $, ви на њега плаћате камату од 5,5-7% а паре не мрдају нигде, и остају у великим америчким или немачким банкама, као наше девизне резерве, на које добијемо камату од 2-2,5 %. Онда нам те исте велике банке, те наше паре, кроз разне фондове дају као инвестиционе кредите. И тако све у круг.

Добро утврђену стратегију Броза и Черчила, давно зацртану, ни савремени западни стратези нису мењали. Србе је требало некако уситнити, смањити, исцепкати па су Титове измишљене нације постали муслимани (сада Бошњаци), Македонци, Црногорци, а у ствари су Срби. Није било добро да Срби чине 75% СФРЈ, јер би то била врло „неуравнотежена држава“ са неминовном бројчаном и територијалном доминацијом Срба – па су у том правцу избалансираности, чак и тој окрњеној Србији уграђене две покрајине. Западу је било од посебне важности да се СФРЈ распарча баш по авнојевским границама, иако Југославија није створена 1945, већ 1918, како би и нове измишљене нације које нису стварале Југославију добиле право на формирање држава. Али да сада не вршљам по националним питањима и авнојевским границама република, већ да се вратим основној теми. Предлажем да добро погледате овај графикон јер слика говори хиљаду речи и видећете где је ко, колико му је кредита одобрено и колико дугује, колики му је БДП, и колико је у ствари демократски опљачкан.

У свему овоме постоји и једна специфичност коју треба објаснити јер је у „Новом светском поретку“ (НСП) све виртуално, па и оно што би требало бити тврдо реално. Мислим на финансије и банкарско-монетарни сектор. Шта је стандард грађана и колико је он релативан, може се сагледати и из овакве табеларне призме: Ако државни дуг поделимо на број становника значи да сваки грађанин у Словенији просечно дугује 19.377 евра. Томе треба додати и задуженост словеначких приватних предузећа, па и самих грађана. Ако све те дугове навалимо на 2.023.000 грађана Словеније који ће их на крају морати да враћају - остаћемо запрепашћени, јер долазимо до цифре да сваки грађанин дугује близу 35.000. Просечна плата у Словенији је око 850 евра и колико година су то Словенци унапред појели или потрошили. Ово је превише упрошћен приказ али приближно тачан. Но ипак није баш све тако и по мојој процени та задуженост је око 25-30% мања од оног што се види. Словенија је 100% аустријска колонија, а Хрватска Немачка. Да би се разним компанијама, трговинским ланцима, банкама… брзо освојило тржиште остатка СФРЈ Словеначке, а делимично и Хрватске компаније, разне Алпе… или Адрија… банке су само дејуре Словеначке или Хрватске а дефакто Аустријске или Немачке. Тако су Словенци били тројански коњ за Аустријски и Немачки капитал којим је осталим републикама куповано много тога што је вредно, а и добијани су многи инфраструктурни послови. Стога није случајно да нам дуго очекивани мост преко Саве и шпица Аде гради управо словеначко-аустријски конзорцијум.

Да би се текст могао лакше разумети и како би се могла направити веза са претходним делом, понављам један пасус и овај графички приказ величине државног дуга по грађанину сваке републике, као и упоредни ниво БДП.

У свему овоме постоји и једна специфичност коју треба објаснити јер је у „Новом светском поретку“ (НСП) све виртуално, па и оно што би требало бити тврдо реално. Мислим на финансије и банкарско-монетарни сектор. Шта је стандард грађана и колико је он релативан, може се сагледати и из овакве табеларне призме: Ако државни дуг поделимо на број становника значи да сваки грађанин у Словенији просечно дугује 19.377 евра. Томе треба додати и задуженост словеначких приватних предузећа, па и самих грађана. Ако све те дугове навалимо на 2.023.000 грађана Словеније који ће их на крају морати да враћају - остаћемо запрепашћени, јер долазимо до цифре да сваки грађанин дугује близу 35.000. Просечна плата у Словенији је око 850 евра и колико година су то Словенци унапред појели или потрошили. Ово је превише упрошћен приказ али приближно тачан. Но ипак није баш све тако и по мојој процени та задуженост је око 25-30% мања од оног што се види. Словенија је 100% аустријска колонија, а Хрватска Немачка. Да би се разним компанијама, трговинским ланцима, банкама… брзо освојило тржиште остатка СФРЈ Словеначке, а делимично и Хрватске компаније, разне Алпе… или Адрија… банке су само дејуре Словеначке или Хрватске а дефакто Аустријске или Немачке. Тако су Словенци били тројански коњ за Аустријски и Немачки капитал којим је осталим републикама куповано много тога што је вредно, а и добијани су многи инфраструктурни послови. Стога није случајно да нам дуго очекивани мост преко Саве и шпица Аде гради управо словеначко-аустријски конзорцијум.

Питате се зашто је Аустрији, Немачкој или осталим страним компанијама било потребно да се скривају иза Словеначких односно Хрватских фирми? Из више разлога а поменућу најважњије. На овом тржишту, као и у многим бившим социјалистичким земљама превасходно се користио такозвани ризико-капитал, често без јасног порекла, што спада у прање новца. „Поштене“ аустријске, немачке, италијанске, америчке… компаније и банке се тиме наводно не баве, па нека тај прљави посао за њих одраде Словенци или Хрвати. Други разлог је да Словенци и Хрвати одлично познају та сад одвојена тржишта бивших република, па ће се знатно лакше снаћи у корупцијским договорима са локалним властима. Ако те „нагодбе“ не дају резултате, онда ће утицајни амбасадори тих земаља упозорити локалне политичаре да ће се такво блокирање „страног улагања“ лоше одразити по њихове политичке позиције и све остало што са тим иде…. Осим тога ако хоћемо у ЕУ онда морамо бити знатно отворенији, и подстицајнији према „страним улагањима“ која долазе из земаља ЕУ. То подразумева да своја предузећа морамо продати у бесцење, јер смо то дефинисали као „страна улагања“, - а странци би да улажу. Ово у бесцење се званично назива „тржишна вредност“ а коју ће проценити њихове ревизорске куће попут „Deloitte & Touche“. Ми смо у целом поступку само извршитељи оном што нам је западна господа скројила. ММФ нам је при одобравању кредита издиктирао шта треба да продамо, да те фирме „оперемо“ од дуговања, јер се само чисте ствари продају, а „Deloitte & Touche“ ће извршити „поштену процену“ да та фирма тржишно и не вреди много, јер слабо ради а и нема обезбеђено тржиште. Тако изгледа савремена трговина са „Индијанцима“, - поглавици се да флаша ватрене воде или огледалце, а онда се узме хиљаде хектара земље, шума…

Трећа и најважнија западно банкарско-финансијска комбинаторика изведена је са Словенијом, јер се она прва издвојила из СФРЈ, под потпуном је контролом Аустрије и док су остале републике ратовале, преко Словеније је убацивано оружје и нико са запада „није кршио санкције“. Словеначке банке једине од свих република нису гашене, већ су само докапитализоване, где је државно власништво остало већинско. Тиме је отворен простор западу да Словенији одобри огромне кредите несразмерне њеном БДП и величини државе. Тим кредитним новцем преко банака и предузећа Словенија је куповала интересантна предузећа, банке… у осталим републикама, отварала трговинске ланце…. а западни капитал је био безбедан. Када Словенија не буде у могућности да враћа тај велики дуг мораће да продаје те докапитализоване банке, предузећа како у Словенији тако и по осталим републикама – па ће они који су их утерали у енормно задуживање за мале паре доћи до богатог власништва.

Управо се ових дана тако нешто догађа у Хрватској. Британски дневник "Independent" пише како је Хрватска у потрази за новим кредитима и доспелим кредитним обавезама које треба измирити, ставила на продају "Титове Брионе". Купац ће за две и по милијарде евра, добити чак 14 острва односно цео брионски архипелаг, са свим хотелима и објектима који се тамо налазе, национални парк са ретким животињским врстама, па чак и Титовог 52-годињег папагаја Кокија. У Хрватској, у којој су стране инвестиције пале за преко 40 одсто, поред Биона, принуђени су да продају и железницу, делове енергетског сектора (преносну далеководну мрежу) и државну осигуравајућу компанију. "Independent" не наводи да им је овај „паметан савет“ дао управо ММФ ако мисле да добију нови пакет кредита. Колико је то савет а колико уцена видите и сами. Хрватска би желела да за Брионски архипелаг добије 2,5 милијарди евра, али велико је питање колико ће моћи да добије. Замислите позицију да сте кола отерали на ауто пијацу да их продате, а цела пијаца зна да их морате данас продати јер сутра вам је задњи рок да вратите дуг. Сви ће вас уцењивати и тешко да ћете добити реалну цену. Чак и да Брионе са националним парком и свим осталим продају, хоће ли у следећој тури продати „национални парк Плитвице“ или ће можда на продају бити и цела Истра? Чији ће то сад „национални парк“ бити ако Брионе купи неки Дерипаска?, његов лични, Хрватски јер је то уређено законом, или можда Руски – јер је Дерипаска Рус а и много дугује руској држави.

Е ту сад улазимо у суштину „Новог светског поретка“ (НСП) и глобализације коју су они наметнули, а где је све виртуално, па и комплетне финансије као и банкарско-монетарни сектор - оно што би требало бити чврсто реално. Државе чак могу и да банкротирају, али се тиме не гасе, нити их било ко у суштини може купити. Онда се питамо па зашто ми те огромне дугове уопште и враћамо? Враћамо их, јер проглашењем банкротства они се бришу, остају и даље, само њихову отплату померамо за неко време. Враћамо и зато што су нам потребни нови кредити за даљи развитак земље и друштва у целини – а нећемо их добити ако бар успорено не враћамо претходне. Кад све ово прочитате, у форми закључка, неминовно се намећу три питања на које треба одговорити:

И онда „банкарски бинго“. Најзад су успели да сруше СССР, а са њим и цео социјалистички систем европских земаља. То је банкама, фондовима и осталим финансијским организацијама отворило огромне послове. Западним компанијама су одобравани велики кредити, да би на брзину покуповале оно што је од привреде по источној Европи квалитетно. На берзама су акције тих компанија вртоглаво расле па самим тим и њихова вредност. Новоинсталираним „демократијама“ су одобравани државни кредити за све и свашта, а добар део и за учвршћивање нових, сада „демократских“ власти. Уличари, без државничког искуства, а у форми „демократских промена“ инсталисани су директно са улица на одговорне државне функције па је било је по оном народном „узми аго колко ти је драго“. Уништи своју привреду па онда постани увозник и зависник од страних кредита и кредитора. Грамзивост западног финансијског сектора и јурњава за великим профитима на истоку, је драстично срозала и онако већ ниске критеријуме одобравања кредита - јер реалних гаранција за тако раскалашно кредитирање није било. Није било ни толико новца, па су штампарије радиле нон-стоп стварајући све више долари и еври без реалног покрића. Добро су познате финансијске пирамиде, како функционишу и како се на крају руше. Ово бих ја назвао „финансијске подморнице“ где се критеријуми спуштају све ниже, па кад „подморница“ сиђе исувише ниско неминовно долази до имплозије. То се и догодило са Финансијско-банкарским сектором у Америци који је за собом повукао и многе остале земље света јер у суштини то исте банке и финансијске институције само под различитим именима расуте по разним земљама света. Када мало дубље уђете у те финансијске канале одмах уочавате да сви воде до неких Rothschild, Rockefeller, Morgan,… Када томе додате и међусобну кредитну-пословну повезаност банака лако је схвати зашто се цео финансијски систем Света заљуљао када је попустила једна, у овом случају америчка нога, „финансијске Ајфеловове куле“. Ми смо, у целој банкрот причи били ситна „колатерална штета“ јер смо своје банке заменили, „нашим“ а страним банкама. Наше су јер су овде регистроване, и што обрћу нашу штедњу – а дефакто су стране, јер њима управљају стране централе, које се опет сливају у неке Ротшилд, Рокфелер, Морган…финансијске центре. Није тешко разумети да су те „наше“ банке у овој кризи превасходно спасавале своје централе осниваче, - а ми из наших девизних резерви покривали њихову ликвидност. Тако је из Србије исисано још једно три милијарде евра које би нам сада за оживљавање те полу-привреде много значиле.