ЛАЈАЊе на звезде

МУЗИКА

( Светла се пале али пригушено.Музика се и даље тихо чује у позадини. Школско двориште. У једном углу пулт на њему посуда са корнетима и флаше кокте. Изнад њега сунцобран. До ње мали сточић и две столице (ту ученици купују , кокту, сладолед или кришом да их нико не види, цигарете), у другом углу сцене телефонска говорница. У средини клупе за седење и жардињере са цвећем. Звони школско звоно. Почиње велики одмор. Излазе ученици у пару или малим групицама, смеју се. Неки се гурају и скачу једни на друге. Неки иду за девојчицама и задиркују их. За кратко време напуни се школско двориште ученицима. Мушкарци заузимају клупе и седе неки на седиштима, а неки на наслонима клупа. Девојке у групицама шетају кришом гледају дечаке, шапућу нешто и смеју се гласно да би привукли њихову пажњу. Неке од њих на трафици купију кокту из које вири сламчица. Неки дечаци стоје поред и задиркују девојчце које су дошле да купе сладолед.

Филозоф, Тупа и Лозанић седе на једној клупи и гледају три другарице (Даницу, Јану и Милицу). Оне се праве да их не виде, а заправо их кришом поглеђују. Тупа повремено боксује у ваздуху. Филозоф устаје са клупе. Музика се утишава.)
Тупа -Где ћеш, Филозофе?

Филозоф - Не где ћу, где ћемо. Дижите се. Идемо у експедицију на женски пол.

(Полако, фрајеришући се, прилазе девојкама, које се праве да их не виде. Лоза вади чешаљ из џепа и заглађује косу. Тупа прилазећи поново боксује кроз ваздух. Филозоф прилази Даници и загледа јој се у очи, скоро јој главом додирује главу)

Даница- Шта ти је? Што тако непристојно пиљиш у мене?

Филозофр - Одмарам очи. Имаш доста хлорофила у себи.

Даница - Ја нисам биљка. Причаш којешта!

Филозоф - Ааа, мислиш лупам?

Даница - Да, лупаш.

Филозоф - Не лупам ја (хвата се за срце), то моје срце луп за тобом. (Намејаше се сви)

Лозанић - (Подиже Милици једним прстом главу. Загледа се неколико тренутака у њу, па изговори стихове.)

- У Милице дуге трепавице,

прекриле јој румен јагодице

Јагодице и бијело лице -

Ааах, Боже, умрећу због тих трепавица!

Јана - А ти, Тупо, шта ТИ хоћеш?

Тупа - У мени се водила љута борба да ли да ти приђем или не. У тој борби ти си победила.

Јана - Насумице удараш Тупо. То што радиш, не дотиче ме. Држи се ти твог бокса. Ту ћеш можда бити успешнији.

(Све три девојке се насмејаше и оставише млдиће којима је само остало да гледају за њима)

Тупа - Неосвојиве су као неосвојиве тврђаве.

Филозоф - Палако, Тупо! Ово је тек почетак.
(У позадини се чује музика SHES A LADY , а они се полако враћају клупама на којима су седели, али тамо су већ сели неки дечаци. Музика се утишава.)

Филозоф - На овим клупама, откад постоји гимназија, седели су само матуранти. Ајде губите се! (Ударају их по глави)

Ученик - (Кревељи се ) Седели су само матуранти. Ваше су само још две недеље.- А онда ИШ!!!

Ученик – После смо ми главни!

Лоза - Сад ћу ја теби да покажем ко је главни! (Јури их. Тупа седа на клупу и поново боксује)

Тупа - (Тужно) Још две недеље?!

Лоза - Пази стварно, само смо још две недеље у овој школи?!

Тупа - Мало. Баш мало.

Филозоф - Зар је мало времена две недеље. Па Бог је само за седам дана створио свет. Шта тек ми можемо да урадимо за две недеље!
(Улази младић са веспом. Окреће један круг на сцени. Сви га одушевљено гледају. Младићи звижде одушеаљено, а девојке тапшу. Он зауставља веспу испред Данице, вади цвет из унутрашњег џепа сакоа и даје јој га. Одушевљени аплауз. Младић, не силазећи са мотора, љуби Даници руку, поново окреће круг и излази са сцене. Другарице пришле и шапућу нешто са Даницом. Она се смешка, мирише цвет и испод обрва гледа Филозофа. Филозф гледа све то без смешка)

Ученик – (Ликујући) Шта је матуранти? Нешто сте заћутали!

Ученик – /Подсмешљиво) Шта оно рекосте....ко је главни?

(Лоза крену премањима и оно побегоше)

Тупа - Филозофе, овај твој буразер је прави шармер. Свака му част за овај потез. А, шта кажеш?!

Филозоф - ( Намрштен, удара га по глави) Ето, то кажем.

Лоза - А ово ти је од мене!

Тупа - Шта се, бре, бијете!

Лоза - Не бијемо се него тебе бијемо .

Тупа- Али зашто?

Лоза - Зато што си стварно туп.

Ученик -Да није не би га звали Тупа. (Лоза поново крену према, њима они поново побегоше. Звоно.

Ученица - Звонило је идемо на час. (Неки ученици излазе са сцене. )

Ученица - Шта имамо сада?

Ученик - Физичко!

(У том моменту улази професор и свира у пиштаљку. Једном руком држи пиштаљку, а у другој руци носи лопту. За њим иде Блеса и опонаша га. Престаје да свира и виче.)

Професор - Четврто два!

Сви - Овде смо професоре!

Проф. - Приђите. (Ученици прилазе) Јесте ли сви на часу?

Блеса – Ко није нека се јави!

Проф.- Шта ћеш ти овде, Блесо?

Милица – Нека га професоре, он је наша маскота! (Блесасе редује) А на часу су сви.

Марић - Није тачно да су сви на часу! Ја сам редар! Разредни, на часу нису... (неко га грубо повуче. Он се буни, а они га ућуткују док се он дури.)

Проф. - Нешто си хтео, Марићу?

Ученик - (Затвара му уста рукама) Ништа није хтео, разредни! На часу су сви

Проф. - Добро је. Сала је заузета па ћемо овде држати час. Почећемо са загревањем! (Поново свира у пиштаљку) Распоредите се у две колоне.....Ајде брже... један иза другог. Брже, брже мало. Не вуците се ко бабе!

(Сви заузимају места. Филозоф стаје иза Данице, а Тупа и Лоза код Милице и Јане. Професор и почиње час са загревањем)

Проф. - Искорачи, раскорак и разгибавање. И лево, десно, три , четри. Доста са причом ..три четри.....руке увис...три четри... више, више...три, четри... крушке бери.....три четри. (Све што они раде, иза свих њих, ради и Блеса.Филозоф се њагиње према Даници и полугласно јој шапуће)

Филозоф - Данице!

Даница - Молим!

Филозоф -Да те стартујем, па да кренемо на дуге стазе.

Даница - О чему причаш? Уозбиљи се мало.

Филозоф - Трчим за тобом. Данима трчим али...

Даница - (Прекида га ) Али никако да ме стигнеш.

Филозоф - Једном ћу те стићи.

Даница - Сањај, само сањај. Сањати је здраво.

Професор - Тише доле! Руке горе! Бери бери, мој голубе бели! А сада (Показује нову вежбу) , лева рука десна нога, десна рука, лева нога......

Блеса - Лева рука, десни џеп. (Смех)

Проф. - Један два, два два...доста тамо..три..два... Блесо избацићу те...четри два...сагни се додирни под...тако, тако...

(Филозоф, док се савија да додирне под, вири Даници испод сукње)

Филозоф - Јао, умрећу!

Даница - (Притиска сукњу уз тело) Јеси ли нормалан?! Шта те спопало?!

Филозоф - Иизвини, али јаче је од мене!

Марић - (Бесно) Професоре, дечаци вире девојкама испод сукње.

Проф. - Стоп,стоп! Прекините. Какво је то комешање?! Нисам чуо шта си ми рекао, Марићу. Чини ми се да си нешто хтео.

Марић - Јесам профе.....

Ученица - (Прекида га) Јесте, професоре, хтео је до вц-а ... нешто га притерало, па да не направи неку бруку!

Блеса – Има просерку! .

(Ученици се гласно насмејаше, Марић се дури, а дечаци га задиркују)

Професор – Блесо, зато што си некултуран, иди да прошеташ, а ви, прекините са шалом.(Блеса тужно излази, али после неког времена његова се глава појављује иза завесе и он све до краја часа вири, час иза једне завесе, час иза друге завесе, прави гримасе и засмејава ученике) Настављамо. Један два, руке горе... три четири нагиб лево....(Окреће се и види да нико не ради. Сви гледају како се Блеса глупира и не раде) Шта је сад ово?! Што стојите?

Филозоф - Нисте рекли, професоре, да почнемо.

Лоза - Опет нисте рекли!

Проф. - Шта си рекао, Лозанићу?

Лоза - Рекао сам - ,,Опет нисте рекли!,,

Проф - (Прилази му) Опет адвокатишеш, а Лозанићу?

(Филозоф му прави рогове и крила анђела изнад главе.Сви се засмејаше. Када се професор окрене, он се прави да намешта косу.)

Проф. - Марш, трчећим кораком, круг око школе!

Лозанић - Није ваљда ја?!.....

Проф. - Не, него мој деда...али пошто је он са анђелима, мораћеш ти, Лозанићу!

Ученик - Али стварно нисте рекли, професоре!

Проф. - Марш и ти круг око школе!

Ученик - Што не ћутиш , бре! Ето ти сад! Ко нема у глави има у ногама.

Проф. -Ајд и ти. Један круг, па још један!

Ученица - Још једно тркаће грло!

Проф. - Јанковићка, придружи им се!

Ученица - Али, професоре, што баш ја?

Проф - Због ремећење такмичарског духа! Где ћеш Марићу

Марић - Професоре, идем да трчим два круга око школе.

Проф. - Трчиш пред руду, Марићу, а ко трчи пред руду он.....

Ученица - Вуче кола! (Смех)

Проф. - Марш и ти у колону!

Марић - Професоре, молим вас да и мене казните пошто сте казнили пола одељења.

Проф. - А зашто да те казним?

Марић - Зато што сам био неваљао. Казните ме молим вас! (Остали му се ругају)

Проф. - Не. Ти си ми једини поуздан. У тебе могу да се уздам.

Марић - Тако је, професоре, хвала вам .

Филозоф - Сијаш се ко поцинкан, цинкарошу!

Проф. - Филозофе, шта ти мислиш? Мислиш да си јако паметан, а за спорт си глуп ко ноћ!

Филозоф - Имам ја своју дисциплину, професоре, ја трчим у ширину!

(Без речи, професор му показује прстом да изађе. Он исто прстом пита да ли на њега мисли, а професор климањем главе потврђује. Филозоф прелази на другу страну)

Проф. - Ајде и ви остали, прерлазите на другу страну!

Ученик - (Сви се буне, али ипак прелазе. Блеса им сепридружује) Али што ми, професоре?!

Ученица - Што због њих ми да испаштамо!

Ученик - Ја протестујем.

Ученица - Ово је неправда! (Они са друге стране се смеју)

Ученик - Шта се, бре, церите?!

Професор - Без свађе. Да више нисам чуо ни реч. Станите сви на старт. Припреми се ...позор... (Свирањем у пиштаљку означава почетак трке. Сви крећу са са сцене, па низ степенице у салу, па из сале кроз прва врата напоље, па кроз гвоздена врата поново на сцену. Док трче чује се музика. Блеса је задњи кренуо али сав срећан први утрчава, гледа око себе весело и скаче, а када почеше и други да пристижу, он настави даље и они за њим. На сцену истрчава филозоф застаје, на средини сцене, пресавијен од умора, док остали трче иза платна)

Филозоф - (Задихано) Чекај, чекај! Стани, стани!

Даница - Шта је, Филозофе?

Филозоф - Јао, губим дах! Ај ми дај вештачко дисање, уста на уста (Пући уста и затвара очи)

Даница - Опет се заносиш! ( Обиђе га и настави даље, а он , не види то и даље стоји са напућеним уснама, очекујући пољубац. Улази професор, прилази му и у чуду га загледа)

Проф - Шта радиш то, Филозофе?! (Филозоф се трже) Глумиш заводника, а магарче. Уместо да трчиш, развијаш мишиће и мишићима освајаш девојке ти ми овде пућиш уста као нека стринка. Марш тамо са осталима! (Гледа у штоперицу и свира у пиштаљку. Један по један истрчавају на сцену, задихани уморни, дубоко дишу од умара и савијају се држећи се за стомак) Шта је мамине мазе. Остали сте без снаге. Где вам је младост. Још један круг око школе али ходајући.

Сви - (Док излазе) Али, професоре!

Ученица - Ја не могу више, немам снаге.

Ученица - Пашћу од умора.

Ученик - Није фер.

Ученик- Бар поштедите девојчице.

Марић - Је ли, а зашто?!.....(Неко га удари по глави)

Проф. - Без приче и пусти мало корак. Ајде, ајде голупчићи моји.

(Сви излазе он за њима. У исто време на сцену улазе директор и професор обуке. Директор угледа професора физичког , који само што није изашао за ученицима, и позва га)

Директор - Колега, молим вас. Хоћете ли само на тренутак да дођете?

Проф, физичког - (Враћа се) Изволте, директоре!

Директор - Вас двојица...ви и колега... сте разредне старешине матураната, а по годишњем програму школе идуће недеље матуранти крећу на екскурзију. Да ли вам се пријавио довољан број ученика.

Проф. физичког - Јесу, директоре. Моји су се сви пријавили. Извините, ако сте само то хтели, морам за њима.

Директор - Само ви идите. Само ми је тај податак био потребан. Остало ћу завршити са колегом. Он је иначе вођа пута.(Проф. физ. излази. Обраћа се проф. обуке) Кад дођу ти дани екскурзије увек бринем. Ноћу не спавам док се не врате.

Проф, обуке - Не брините. Нема потребе. Ја ћу бринути о томе да буде све уреду.

Директор - Ма знам и верујем вам али они су сада најгори. Лају и на звезде.

Проф, обуке - Ма не брините када вам кажем! (Сав важан) Знате ви мене! Ја што поведем то и вратим. Чак и више... никад мање. Ја покупим и оно што други оставе. Екскурзије стварно волим. Ако ме надживите на гробу ми напишите ,,Он је и сада на екскурзији,,

(Док они седе на клупи, на сцену поново улазе матуранти окупљени око разредног и моле га нешто, а он покушава да се извуче.)

Сви - Молимо вас, разредни!

Даница - Хајд, професоре, па знате да је до сада било све у реду!

Проф. физичког - Знате да ја не одлучујем о томе. Ево вам директор, па видите са њим. Директоре, моји матуранти би хтели нешто да вас питају.

Директор - Шта је било? Реците.

Филозоф - Директоре, можемо вечерас овде у дворишту да направимо игранку?

Директор - Па... не знам....

Сви - Молимо вас директоре!

Директор - Неко од професора мора бити дежуран. Да ли ви колега преузимате то на себе.

Проф. физичког - Па како се чини, мораћу.

Директор - Онда добро... само под условом да ми обећате да ће бити све у реду.

Сви - (Одушевљено) Обећамо, директоре!

(Док се веселе и скачу, музика I love Rock N Roll покрива њихове гласове и светла се гасе)
(I love Rock N Roll)

(Cmon Everybody)

Проф. – (Дозива продавачицу) Мерлинка! Молим вас!

Продавачица – (Обучена као мерлин Монро и са истом фризуром, прилази му) Изволте професоре!

Проф. – Молим вас две клековаче.

Продавачица – Значи као и увек. Два пића. Једно за вас и једно за вашег пријатеља. (Покозује на празну столицу)

Проф. - Да, захваљујем.

Продавачица – Одмах професоре (Одлази да сипа пиће. Дотле младићи пробају звук и договарају се нешто везано за свирку. Продавачица износи пиће.Ставља прву чашу испред професора)

Продавачица – Изволте, професоре.(Затим ставља другу чашу испред празне столице) Изволите господине.

Професор –Захваљујем.

(Продавачица одлази. У међувремену су и ученици почели да пристижу. Групишу се и међусобно разговарају и смеју се.Улази Блеса. Обрадова се кад виде професора и одмах му приђе)

Блеса – Сервус, професоре! Не могу, а да не приђем и не поздравим вас. (Седа)

Професор – Зар не видиш да разговарам са пријатељем.

Блеса – О, то си ти буразеру! Нисам те одмах препознао! (Пружа руку према празној столици и ко да се здрави са неким) Како си? Шта радиш? Мерлинка, дај три клеке! (Продавачица износи пиће)

Продавачица – (Обраћа се Блеси не баш много љубазно) Ко плаћа ову туру? (Блеса на искап испи своје пиће, а онда ко да се обраћа неком ко седи преко пута њега)

Блеса- Ма не, немој молим те! Не долази у обзир, ја ћу да платим ову туру. Немој да ме вређаш! Ма не....не када кажем....

Професор – Добро, добро. Да се не би посвађала ова двојица ја ћу да платим пиће. (Он плаћа пиће, Блеса дрма остатак пића. Продавачица купи празне чаше. Професор полази.Блеса скида стољњак са стола и пребацује га преко руке)

Блеса –Професоре, заборавили сте ваш мантил. Изволте:

Професор – Ах да. Хвала вам. (Узима стољњак и одлази)

Продавачица - Ниси ти блесав као што се правиш!

Блеса- Па и ти ниси Мерлинка и ако те тако зову.

Заки- Добро вече свима! (Аплауз) драго ми је што сте вечерас овде са нама јер управо почиње....лудило!!! (Музика се појачава до даске и сви играју. Када се песма заврши један од момака се обраћа присутнима)

Заки - А сада кратка пауза. Немојте отићи, враћамо се брзо.

(Остављају инструменте. Сви негодују, а по неко и звижди.)

Заки - (Док излазе са сцене.) Само мало да се освежимо и ето нас поново.

(Филозоф, Лоза и Тупа стоје и причају о Даници, Јани и Милици, које стоје преко пута њих. Прилази им један ученик)

Ученик - Филиозофе, на коју фору да приђем оној малој?

Тупа - Којој малој?

Ученик - Оној тамо што стоји са другарицом. (Показује на девојке што стоје близу Данице, Милице и Јане)

Филозоф - Обрати се њеној другарици и кажи - Ја се извињавам што те узнемиравам али трeнутно немам начина да се упознам са твојом другарицом, па те молим да то ти учиниш и упознаш нас.

Тупа - Јеси ли разумео?

Ученикк - Јесам.

Лоза – Ајде, понови.

Ученик - ( Понавља али несигурно) Ја се извињавам што те узнемиравам, али тренутно немам начина да се упознам са твојом другарицом, па те молим да ти то учиниш и упознаш нас.

Лоза - Добро је, сад иди. И пази дасе незбуниш!

(Ученик прилази девојци и сав збуњен и погубљен изговара...)

Ученик – Ја се извињавам што вас узнемиравам...али тренутно немам најбољу другарицу....па пошто нема начина да мити будеш девојка .... упзнај ме са твојом другарарицом...да ми буде....другарица...Јао!!!

(Девојке се кикоћу. Ученик се збуњено повлачи, а Даница која је пратила све шта се дешавало крену ка излазу, а за њом кренуше и Јана и Милица)

Филозоф - Данице, стани. Данице!

Даница - Молим. Стала сам.

Филозоф - Ти тако лепо изгледаш вечерас!

Даница - Па?

Филозоф - Па, ако се тако лепа заљубиш у мене и при томе будеш врло упорна, ја нећу имати куд. Ја ћу морати да попустим.

Даница - Опeт сањаш отворених очију, Филозофе!

(Крећу на други крај сцене али Лоза пресече пут Милици и загледа јој се у лице)

Милица - Зашто ме тако гледаш?

Лоза - Како зашто? Ти си природна лепота моје земље!

Милица - Ма, престани да ме фиксираш!

Лоза - Само још мало да се огледам у твојим очима.

Милица - Лозо, схвати већ једном, ми смо два различита света.

Лоза - Зар ниси чула?

Милица - Шта?

Лоза- Само што није дошло до судара светова! (Пада према њој уздишући, а она га гура од себе. Дотле Тупа боксујући у ваздух обиграва око Јане.)

Тупа - Јана.

Јана - Молим.

Тупа - Хоћеш ли сутра да дођеш на тренинг. Да ме гледаш. Да видиш како сева моја гвоздена десница!

Јана - Гвоздена десница? Више ми та десница личи на памук него на гвожђе.

Тупа - Вараш се девојчице, ово је љуто гвожђе! (Показује песницу) Ко ће да помирише? Мирише на смрт!

Јана - Мирише на дечији сапун!

Тупа - (Да би се направио важан, одалами једног поред себе) Извини, молим те, нисам хтео. Знате, ја се ужасно бојим моје снаге ( Боксује у ваздуху) Ово је високи напон. А тебе ћу да чувам од свих удварача!

Јана - Је ли ти то мени изјављујеш љубав?

Тупа - Не, само ти скрећем пажњу на моје велике могућности. Види ово. (Показује мишиће)

Ученик - Шта је, Тупо? Бучеш као бик на киши!

Тупа - Ма не, само кажем - Американци имају Касијус Клеја, а ми имамо.. мене!

Јана - Не лети толико високо, Тупо, да пад не би био болан.

Тупа - Јана, не разумем те! Ниси ваљда толико глупа да ти се ја не свиђам!

(Пошто се Даница одмакла од њих Филозоф креће за њом)

Филозоф - Данице!

Даница - Молим?

Филозоф - Имам према теби империјалистичке намере.

Даница - Па?

Филозоф - Освојићу те! Ово је објава љубави!

Даница - Шта је с тобом данас?

Филозоф - Са мном је увек, не само данас!

( Сви се крећу на сцени. Нико не стоји у месту. Прилазе једни другима и разговарају. Јана пролази поред Тупе, он јој помирише косу и дубоко уздахнувши, затетура се)
Тупа- Ах, вртими се у глави. Онесвестићу се

Ученица - (Смејући се) Ако ти се врти у глави онда ти је пао шећер. Мораш да поједеш нешто слатко!

(Вуче га према трафици и гурне га на столицу)

Ученица – Кажи шта ћеш?

Тупа - Јану (Смех)

Ученица - (Обраћа се продавачици) За сада ћеш да добијеш само шампиту. Мерлинка, дајте једну шампиту за шампиона!

Продавачица –Шампиона у чему?

Ученик – У боксу.

Продавачица- Е, ако је тако, стиже једна велика шампита.

Тупа - Али ја не волим колаче!

Ученица - Ако хоћеш Јану, једи!

(Остали ученици прилазе, смејући се и сви осим Филозофа и Лозе учествују у томе)

Ученик – Мерлинка, дајте и једну тулумбу

Продавачица-Ево и тулумбе. (На пулт ставља тулумбу и крем питу)

Ученик- Ово ти је од мене.

Ученица – (Узима кремпиту са пулта)А ово од мене!

Тупа - Не могу, то је много!

Јана - Не би ваљда мене одбио?

Тупа - (Пуних устију) Ма не бих тебе...

Јана - Онда нема проблема! Навали!

Продавачица –Оставите га, децо, на миру, превише је то слаткиша

Ученик – Онда му дајте лимунаду. Биће му лакше.

(Тупа силом једе колаче, а Филозоф и Лоза то, стојећи мало даље, посматрају)

Филозоф - Он не подноси слатко. Онесвестиће се.

(Само што је то рекао, Тупа укрсти очи, насмеја се тупаво и глава му пада у колаче.)

Филозоф - Је л сам ти реко.

(Вриштање. Девојке вриште и дозивају га. Блеса их имитира и вришти и он. Јана му подигла главу и удара му благе шамаре, зове га плачним гласом. Неко му масира руке, а неко рамена. Продавачица га прска водом.)

Продавачица – Понекада стварно знате да претерате са шалама.

Филозоф - Иди донеси носила из кабинета предвојничке обуке!

Продавачица –Позовите хитну помоћ

(Лоза отрча. Зову из говорнице хитну помоћ.)

Марић - Хитна помоћ. Молим вас једном ученику је позлило. Можете ли одмах да дођете...Да...да... Ми смо одмах ту поред школског дворишта...да!.... Пожурите, молим вас!

Даница - Не врти се више око мене! Играј на неком другом месту.

(Све ученице изађу. Остају само младићи, гледајући за њима)

Ученик - Шта мислите, како ли је Тупа?

Филозоф - Добро је. Није му то први пут.

(Улазе Лоза и младићи који је са њим носио Тупу.)

Ученик - Како је Тупа? Је л му је боље?

Лоза - Ма добро је. Одвезла га хитна помоћ. Биће све уреду.

Ученик - Добро је, ал нам девојке одоше!

Лоза - Да одоше. Шта ћемо сада да радимо?

Филозоф - Сада ћемо да лајемо на звезде!

Ученик - Шта?

Филозоф - Као што директор рече, сада ћемо да лајемо на звезде!

(Смеју се, скачу и лају на звезде.Музика се чује. Светла се гасе.)

(Неки играју зујалице. Неки труле кобиле, а неки леже на клупама. Ту се и Блеса мува.Час је на клупи, час се шета около и повремено из унутрашњег џепа мантила вади пљоску и цуга. Улази професор физичког. Музика се утишава)

Проф - Шта је мангупи?! Што дремате на тим клупама. То је зато што касно лежете и ујутру једва устајете, ко бабе. Требало би да се угледате на мене. Ја не устајем, ја искачем из кревета.

Лоза - Знамо то. Причали сте нам.

Проф - Ти знаш! Развлачиш се ту као џигерица. Ја сам усавршио стил искакања. (Показује како то искаче. Легне на клупу. па скочи са ње.) Увек искачем из кревета улево, са што јачим одразом

Марић - (Скаче са клупе на којој је седео.) Ево ја скачем, професоре, и већ ми струји крв!

Проф - Нек проструји крв и другим лењим бубама. Устајте! Мораћете да се пробудите. Да се спремите за овај школски дан...

Ученица - Још није звонило....

Професор - Па шта?

Ученица - Али, професоре.....

Проф - Нема али....дижи се на ноге лагане! Синоћ сте уживали на игранци, е сада ћете да уживати у вежбању. Хајде, сви у колону! Раскорак. Пратите ме! Један два три четри, два вда три четри, три два три четри........ (Сви вежбају)

Тупа - Доста је, професоре!

Професор - Биће доста када ја кажем.

Милица - Али само што није звонило!

Ученица - Одузимате нам време од одмора.

Проф. - Вољно! Опустите руке и мало их тресите. Овако. Сада мало шпринт у месту. Тако је! То би било све за ово јутро.. Видећете како ћете се боље осећати.

Марић - Ја се већ боље осећам. Хвала вам, професоре. (Неко га удари по глави) Шта се, бре, бијеш?

Проф. - Идем у зборницу, а ви када звони, право у учионицу. Немој да је неко побегао са часа.

Сви - Нећемо, професоре. Ни случајно. Ми то не радимо. Таман посла.

Марић - Не брините професоре, ја сам редар. Ако неко буде побегао ја ћу вам рећи. Без бриге. (Поново доби по глави)

Проф .- Тако је, Марићу. Ти си одговоран за њихово понашање. Потруди се да се понашају као ученици, а не ко барабе.

Марић - Важи, професоре! (Заклања главу рукама да не би поново добио по глави. Професор излази. Блеса за њим имитира га .Са друге стране улази професор обуке. Ученици му се јављају док пролази поред њих - Добар дан, професоре. Дође да пола сцене па се расејано окрену, ко да је нешто заборавио)

Филозоф - Преофесоре, овамо сте кренули.

Професор обуке - Знам ја где сам кренуо, а ти пази шта радиш да не би носио ранац узбрдо на часу предвојничке обуке.

(Застао је и тражио нешто у својој торби. У том моменту улази ученик са змијом. Вриштање . Сви му се склањају с пута. Он прилази професору смешкајући се - Професорео. Професор се окрену, погледа змију и паде у несвест. Излази професорка и проф физичког јер су чули вриштање.)

Професорка - Какво је то вриштање? Ко је вриштао?

Професор - Шта је Милану? Колега, колега, шта вам је (Чучну поред њега и удара му благе шамаре)

Професорка - Шта му је? Проговорите већ једном! Шта се овде дешавало?

Ученик - Не знам.... ја сам само...

Професор - Шта ћеш ти са том гуменом змијом?! Дај то овамо!

Ученики - Није гумена. Ово је жив поскок. Донео сам га за час биологије.

( И професор и професотка се удаљише уплашено од њега. Професор се крије иза професорке. Девојке понови вриште. Професор обуке се полако освешћује)

Проф. - Ти са том змијом, марш код директора!

Ученик - Али, професоре, стварно сам је донео за час биологије.

Проф. - Код директора. Нећу више да понављам!

(Ученик оде, а он приђе професору обуке и поможе му да устане)

Проф. - Хајдемо ми, колега, до зборнице да се мало одморите.

Проф, обуке - (Као да је гроги) Може, колега. Малао сам уморан изгледа да сам се мало успавао.

Ппоф. - Јесте, колега, мало сте пајкили, а сада идемо да се мало одморимо од пајкања.

( Они излазе, а професорка окупља ученике)

Професорка - Е, сада да ми кажете чија је идеја била ово са змијом. Познајући вас из четвртог два, знам да је та сулуда идеја могла само вама да падне на памет. Онај момак то није сам смислио. То не личи на њега, али личи на вас. Хајде да ми лепо кажете чија је то идеја била. (Сви ћуте) Ко га је наговорио. Нека се тај сместа јави или ћете сви ићи код директора, па нека то он испитује. Питам последњи пут!

Филозоф - Ја сам.

Пртофесорка - Добро, ајде сад код директора и све му објасни, да не би дебљи крај извукао само онај који је донео змију.

Филозоф - Хоћу. Идем!

Даница - Професорка, ја сам то урадила. Ја сам дошла на ту идеју. Није он.

Филозоф - Не верујте јој, професорка, покушава да ме спасе. (Она га гледа мрко и љутито) Погледајте како ме гледа тим заљубљеним погледом

Даница - Ово је значи теби заљубљен поглед?

Филозоф - Да. Поглед од кога се умире...од љубави

Даница - Свашта!

Професорка - Децо, па шта је то са вама?!

Ученица - Воледу се, професорка. (Смех.)

Даница - Професорка, ја сам крива али он се свуда гура.

Филозоф - Не, не! Ја не могу, професорка, дозволити да она страда због слабости према мени!

Професорка - Добро, добро! Ајде губите ми се с очију! И нађите начина да једно другоме саопштите то што имате. (Излази смешкајући се)

Филозиоф - Данице, када би хтела само једном озбиљно да ме погледаш, можда би схватила....

Даница - (Прекида га) Шта хоћеш?

Филозоф - Хоћу тебе!

Даница - Ти си мало луд!

Филозоф - Ја сам можда луд али ти нећеш бити креатор као што си мислила!

Даница - Је л? Него шта ћу бити.

Филозоф - Бићеш керамичарка, па ћеш ме правити од блата...кад тад.

(Даници Милици и Филозофу прилази Лоза)

Милица - А шта ти хошеш?

Лоза - Хоћу да стојим поред тебе. Ти немаш појма како је лепо стајати поред лепе девојке!

Милица - (Мазно) Заиста?

Лоза - Да. Зато се нећу маћи одавде.

Милица - (Даље мазно)Је л ли ми дајеш реч да се нећеш маћи?

Лоза - Да!

Милица - (Нагло мења глас у озбиљан) Одлично!Само немој да погазиш реч! Хајдемо, Данице! (Оне одоше, а они остадоше да збуњено гледају за њима. Улазе професор физичког одмах за њим професор обуке.)

Професор обуке - Колега, хоћете ли молим вас да ме заменити у четвртом два. Јако се лоше осећам . Био бих вам захвалан. Директор се слажио. Разговарао сам са њим.

Професор физичког - Да, да. Како да не, колега, само ви идите. Одморите се, па се видимо сутра.

Проф. обуке - Хвала вам пуно, колега. Одужићу се.

Проф. физичког - Нема проблема. Децо! Приђите ближе! (Професор обуке излази, ученици се окупљају око разредног.)

Тупа - Професоре, хоћемо ли данас да имамо тренинг с обзиром да нам је сутра такмичење.

Проф. - Хоћемо, али један лагани тренинг. Нећемо те много форсирати пре мече!

Тупа - Када ћемо тренирати?

Проф. - Управо сада. Пошто је ово непланирани час, замена а не редовни час, искористићемо га за твој тренинг. Да ли трчиш као што смо се договорили.

Тупа - Свакодневно претрчим десет колометара. Могу још ако ви кажете (Све време док прича са професором боксује са невидљивим противником)

Проф. - Немојмо претеривати. Ко су редари?

Два ученика - Ми професоре.

Проф. - Донесите козлић из фискултурне сале. А ти се мало загреј пре него што почне меч.

Тупа - (Почиње са загревањем) А ко ће да ми буде противник?

Блеса – Ја (Деца се смеју)

Проф - Само се ти загревај о томе ја мислим. А ви направите полукруг. Овај простор оставите слободан. Ту ће се одвијати меч. Ах, да. Ево донео сам нешто за тебе. (Из торбе вади паковање.)

Тупа - Нису ваљда јаја?

Проф - Јесу јаја. Ако хоћеш да имаш снагу и да ти ударац деснице буде јачи мораш да пијеш јаја!

Тупа - Али, професоре, добићу жутицу. Не знам ни сам колико сам их до сада попио!

Лоза - Мораш, Тупо.

Блеса. - Пиј, Тупо, јаје која кока даје.
(Буши му јаја и даје му да пије. Тупа се мршти али их пије. Остали ученици се смеју и навијају)
Сви - Пиј, Тупо, пиј! Пиј, Тупо, пиј! Пиј, Тупо, пиј! (Улазе ученици и уносе козлић)

Ученик - Ево козлића, професоре.

Проф . - Одлично. Ставите га овде.

Блеса - Ево ти га, Тупо, љути противник! (Остали се засмејаше)

Професор - Чему се смејете. Тупо, приђи.

Тупа - Пришо сам!

Проф. - Замисли у козлићу свог противника. Удри га у главу, у браду, у зубе! Разумеш?

Тупа - Разумем, професоре али они се смеју.

Профе. - Пусти ти њих нека се смеју. Видећемо да ли ће да се смеју када се сутра вратимо са такмичења са златном медаљом. Тада их питај чему су се смејали!

Лоза - А шта ћемо ми да радимо?

Проф. - Помозите другу који се спрема за школско првенство. Навијајте бучно. Направите атмосферу као што ће бити на такмичењу. Нека се мало навикава на такву атмосферу.

Лоза - Професоре, могу ли ја да будем судија.

Проф. - Можеш. А ти, Тупо, крени!

(Креће туча. Судија трчкара око њих. Бучно навијање)

Филозоф - Удри га !

Упченик - Више лево!

Марић - Поломи му зубе

Ученица - Тупо, мајсторе!

Блеса - Јадан козлић.

Филозоф - Ја ћу да навијам за козлић!

Ученик - И ја!

Јана - И ја!

Једна група - Козлић! Козлић! Козлић!

Друга група - Тупа! Тупа! Тупа!

(Док он навијају, Тупа боксује, музика се појачава и светла се полако гасе)
(Quando, Quando, Quando)

(Светла се пале. Поред пулта за столим седи професор хемије и чита новине. Блеса лежи на наслону једне клупе- Ученици улазе причају између себе и не виде га.)

Блеса- Професоре, ево ваших пајташа из кафане!

Лоза – Умукни, Блесо!

Професор – О цвећке! Па где сте ви? Приђите! Приђите! Па добро где сте ви синоћ били?

Филозоф – У кафани..... са вама.

Проф. -Па зарто није кажњиво? Зар ученици смеју да буду у кафани и нарочито тамо где залазе професори?

Лоза – Али ми смо хтели да одемо када сте ушли.....

Филозоф – Ви нам нисте дали....

Лоза –... Хтели сте да нас частите једном туром....

Филозоф –А онда смо ми частили вас.... и онда

Лоза - И онда се више није знало ко је колико и кога частио....

Проф. – (И даље пола гестовима пола речима) Шта сам ја вама рекао када смо излазили из кафане?

Филозоф – Рекли сте да ћете за казну што смо били у кафани данас да нас питате да одговарамо

Блеса – (Блеса се радује и скаче) Питајте их професоре, питајте!

Тупа – Умукни, Блесо!

Проф. – А кога ћу данас на часу да питам?

(Сви савили главе и не гледају у професора. Блеса показује прстом на једног ученика)

Проф. – Тебе. Тебе ћу данас да питам, јуначино!

Ученик – А што баш мене, професоре.

Проф – Е баш тебо и то зато што ми је Блеса рекао!

Ученица – Блесо, на чијој си ти страни?

Проф. – А шта смо ми ноћас пили?

Тупа – Колико се сећам, пили смо клековачу.

Проф. –Можда и нећу да вас питам ако знате да ми кажете шта је то клековача.

Ученица – Клековача је хемиско једињење....

Филозоф – (Прекида је) Клековача је алкохол.

Проф –Тако је. Реч алкох чијег је порекла? Ајде...ајде кажи ми...кажи ми ти, Мирићу.(Показује на неког)

Тупа – Ја сам Милић, професоре, а не он.

Проф. – Шта рече Мирићу?

Тупа –Рекох да је...алкохол ....мислииим да је... грчког порекла

Професор – Слбо мислиш, Мирићу, а још слабије знаш. Шта ја имам на реверу? Кажи, Мирићу.

Тупа – Ви на реверу имате беџ.

Проф. – А шта на том беџу пише, реци ...а...шта пише?

Тупа – На том беџу пише ,, Молим те не лупај“

Проф – Па што онда лупаш, што лупаш и нервираш ме? Кажи ми?

Тупа – Не лупам, професоре.

Проф. - Лупаш, Мирићу, и зато ако те још једном видим у кафани, пребићу те као...као?

Тупа – Као мачку!

Проф – ....као мачку. Значи нико не зна одговор на ово питање...

Филозоф – Ја знам, професоре.

Проф. – Је ли? Па да те чујем.

Филозоф – Алкохол потиче од арапске речи алкулум и значи бојење очних капака!

Тупа – Јесте. На врху језика ми било...

(Аплауз. Сви у глас)

Сви – Тако је! Нема одговарања данас! Браво Филозофе!

Тупа – Морате да одржите обећање, професоре!

Проф – Не морам ја ништа, Мирићу.....

Сви – Али професоре!

Проф – Видећу...а сада се губите, Губите се док се нисам предомислио!

(Сви крећу према излазу. Улази професорка француског. Сви јој се јављају љубазно. Поготово дечаци. Она одговара на поздраве. Тупа стаје испред ње. На лошем француском јој се обраћа)

Тупа – (На француском) Добар дан професорка. Данас пада киша. Зар не?

Професорка – (Са француским нагласком) Нема кише, Мирићу! Нешто си се збунио. (Покушава да оде. Један од ученика стаје испред ње)

Ученик – Он делује збуњено. Али није. Уствари је само мало туп.

Професорка – Реци то исто али на француском, молим!

Ученица – Е, то ће бити мало теже. (Професорка поново покушава да оде али испред ње изађе други ученик и пружа јој цвет)

Ученик – (Пола француски пола српски) Силву пле један цвет за вас. Мерси буку!

Професорка –Децо, молим вас...само да прођем..

(Не би прошла да се не чу оштар професоров глас)

Професор – Ви сте још ту? Шта сам ја рекао?! Ајде, тутањ!(Деца се разбежаше. Професорка руком трља чело)

Професорка- Хвала, колега! Не знам да ли бих успела да прођем. Они си тако чудни.

Професор – Чини вам се, колегинице. Ја мислим да сте ви сувише благи.

Професорка – Можда, међутим са свима осталима ми је много лакше али ово четврто два....једва чекам да се зврши ова школска година и да они оду....зашто се смејете колега.

Професор – Па зар ви, колегинице, не видите у чему је ствар. Зар стварно не видите.

Професорка – Не. У чему је ствар?

Професор -Па они су сви од реда заљубљени у вас. У томе је ствар!

Професорка –Колега!!!

Професор – Нема ту ничег чудног, колегинице, и јасам био заљубљен у једну своју професорку. Још и сада памтим како је изгледала имала је...

.(Док разговарају они полако излазе са сцене и музика надјачава њихове гласове. Док још траје музика ученици извирују да виде да ли су професори отишли, а онда дају рукама знак осталима да изађу. На сцену излазе Лоза и Филозоф и износе Марића који се рита у ваздуху. Музика се утишава.)

Марић - Станите! Шта радите то? Где ћете?

Филозоф - Бежимо са часа. И ти ћеш!

Марић - Е, ја нећу!

Лоза - Е, хоћеш! Држите га! (Остали ученици га хватају)

Марић - Нећу кад кажем!

Ученици - Хоћеш, хоћеш! (Вуку га)

Марић - Тужићу вас код разредног!

Ученик - Само покушај, ако смеш!

(Улази професор обуке. Када га ученици виде, брзо пусте Марића, намештају му кошуљу и косу, а један га загрли ко да ништа није било. Други му кришом прети да не зуцне)

Професор обуке - Децо, шта радите овде? Звонило је пре десет минута....То што нисте дошли у учионицу значи да сте побегли са часа.

Филозоф - Нисмо побегли, професоре! Нама је речено да дођемо овде!

Проф. обуке - А ко вам је рекао да дођете овде?

Даница - Директор.

Проф - Директор?

Јана - Да.

Проф. - Је ли, а зашто?

Лоза - Да бисмо дочекали Тупу. Враћа се са такмичења!

Проф - Каквог такмичења?

Филозиоф - У боксу, профресоре, такмичење у боксу!

Лоза - Зар нисте знали да ми имамо шампиона у боксу?

проф. - Са ким је отишао?

Милица - Са нашим разредним .

Филозоф - Јуче ујутру су отишли, а поподне је имао меч!

Јана - Сада се заправо враћају, па их чекамо да стигну!

Проф. - Али ми имамо час предвојничке обуке, горе на Великом брду.

Филозоф - Не можемо нигде док Тупа не стигне.

Професор - Је ли?

Филозоф - Да. Тако је рекао директор..... једино... ако ви не кажете другачије.

Проф. - Добро, добро, ако је директор рекао. Међутим, ми час морамо да одржимо. Пошто не можемо на Великом брду, одржаћемо га овде!

Девојчице - Али, професоре!

Проф. - Нема али. Час мора да се одржи, а и време ће вам брже проћи док чекате друга.

Лоза - Професоре, још мало па ће почети утакмица Партизан - Звезда. Можемо, док чекамо, лепо сви скупа да слушамо пренос. Тек тада ће време да нам брже прође.

Ученик- Може, професоре. Ја сам понео транзистор.

Ученица - Одлична идеја!

Проф. - Неће моћи. Час је светиња и мора да се одржи! Ајде седите. (Деца седају на клупе, око клупа, на земљу) И пажљиво ме слушајте. Ово ћу да питам сутра. Марићу, шта смо радили прошлог часа.

Марић - (Скаче са места) Јуче сте предавали лекцију о струји.

Проф .- Браво, Марићу! Данас ћемо говорити о заштити од струје. Прво ће неко да ми каже где је струја најјача. Ајде ти.

Ученик - На далеководима!

Проф. - Да, на далеководима. А где се далековод завршава. (Показује прстом на ученика кога пита)

Ученик - У тафо станици.

Проф.- Е, ту смо! Тачно је да се далековод завршава у трафо станици..... али ако се , рецимо, наша трафо станица налази испод надвожњака, тада је потпуно опасна. Зашто? Реци ти!

Ученица - Зато што неко може док шета надвожњаком, па да падне са надвожњака на трафо станицу.

Проф. - Баш тако! Али има и друге опасности. На пример.... напије се човек и крене кући преко надвожњака. Успут му се, наравно, мокри јер је много попио. Дође до далековода...е ту смо. Многи наши људи сматрају да је изврсна атракција мокрење са надвожњака.....Мада.... морам да признам јесте....и тако он почне да мокри право у довод струје у трафо. Слана вода, учили смо то, је један од најбољих проводника струје, је л тако..... е шта сад бива? Бива то да струја из трафо мокраћом почиње да се пење и дође до оне ствари...

Ученик - Које ствари? (Сви се пригушено смеју)

Проф. - (Кашље да прикрије збуњеност) Дакле.... до оне ствари.....је л те..... и фик. (Рукама показује као да нешто сече) Закључак је - не сме се мокрити, запишите то, дакле, не сме се мокрити са надвожњака... нарочито ако је испод трафо станице То је принцип заштите! Је ли вам јасно?

Сви - Јесте!

Филозоф - Мени није!

Проф. - Шта теби није јасно!

Филозоф - Није ми јасно професоре...то некако нисте добро објаснили... до које ствари то струја не сме да дође.....

Марић - (Прекида га) Мени је све јасно . Ви сте професоре све лепо објаснили! Предвојничка обука је врло важна јер појачава борбену готовост сваког појединца, самим тим и целог народа!

Лоза - Шта лупаш, бре!

Филозоф - (Удара га по глави) Улизице!

Ученици - Тако је!

Проф. - (Фиозофу)Какво је то понашање, младићу?! Не сме се нико ударати на часу! Марш у ћош!

Филозоф - У који?

Проф. - Тамо иза оног грма!

Марић - Тако је! (Опет га ударише. Филозоф одлази у ћош, а онда се трчећи враћа)

Филозоф - Ево га Тупа! Иде Тупа! (Сви поскакаше са места)

Лоза - За шампиона трипут ура!

Сви - Ура! Ура! Ура! (Улази професор, сам. Пролази поред њих ко да их не види, а они га у чуду гледају)

Филозоф - Разредни! А где је победник?

Проф. - (Са висине и презриво) Ко?

Лоза - Наш шампион,Тупа!

Проф - Не знам. Ја путујем инкогнито (Излази. Сви збуњени. Проф обуке излази за њим дозивајући га - Колега, сачекајте)

Неко - Ено га! Ено Тупе!!!

(Он их виде и покуша да се врати али они дотрчаше до њега. Покушава да скрије лице јер му је око модро. Виде то и смеју се.)

Филозоф - Шта је, Тупо? Добио си надградњу ока?

Тупа - Ајде, ајде, другари, зезајте ме, па да завршимо с тим!

Лоза - Извини, Тупо, али прилика за то је тако добра.

Милица - Је ли, у ком салону се шминкаш да препоручим мојој сестри.

Јана - Тупо, куд год погледаш теби је сад све плавкасто, а?

Ученица - Баш је романтично!

Филозоф - Кад те успављивао јер ти бар певао успаванку?

Милица - Надам се да је био нежан.

Ученик - Дајте, људи, зар не видите да се Тупа маскирао?!

Ученик - Дај, Тупо, покажи ту медаљу. Не зезај нас више!

Сви - Хоћемо медаљу! Хоћемо медаљу! Хоћемо ме......

(Полако престају јер видеше израз на Тупином лицу. Кад поче да плаче они се сви ућуташе. Музика у позадини CRYING TIME. Седа на клупу и покри лице рукама. Сви ћуте. Музика тече

Тупа - Само сам се на тренутак открио.Само сам на тренутак спустио руке.....

(Тајац. Седају око њега. Неколико тренутака само тишина. Музика се утишава.)

Јана - (Загрли га) Баш си ми леп! Дражи си ми овакав него ко дуваџија! Где те боли?

Тупа - Ту. (Љуби га ту)

Јана - Где те још боли?

Тупа - И овде. (Она га љуби)

Јана - Још?

Тупа - И овде- (Она га и ту љуби. А затим га хвата за руку и изводи га са сцене. Аплауз)

Марић - Ја сам одговрна за понашање ученика ван учионице.... тако ми је рекао разредни.... и престаните да се љубакате и враћајте се овамо! Знам шта ћете тамо да радите! Срам вас било!

(Ученици га хватају за ноге и руке и износе га са сцене док се он дере.)

Марић - Пустите ме. Пустите ме кад вам кажем. Тужићу вас директору. Професооореее!

Ученик - (Пали транзистор и држи га близу ува.Виче.) Почела је. Утакмица је почела!

(Сви се окупљају око њега. Навијају и коментаришу. Скоро и да се посвађају навијајући за своје тимове. И девојчице су са њима. Улази професор историје. Они га не виде. Један га угледа и скочи са клупе.)

Ученик - Добардан, професоре! (Остали поскакаше)

Сви - Добар дан професоре

Професор -Учите, децо, историју зато....

Сви у глас - Зато што је она учитељица живота! (Праве му места и он седа наклупу, отвара дневник и уписује час.)

Проф. - Да, децо. Она је учитељица живота!

Милица - Знамо ми то, професоре.

проф. - Па, зашто онда бежите са часова?

Јана - Без обзира што бежимо, ми вас пуно волимо!

Ученица - Да, вас највише!

Филозоф - Још мало смо у овој школи, па бисмо желели да то знате!

Проф. - Драго ми је да то чујем. (А онда виде дечака са транзистором) Ко побеђује?

Ученик -Ми! Партизан, професоре!

Лоза - Како Партизан кад је један један?

Филозоф - Па, јесте један један за нас.

Професор -Нисте ми се надали, зар не? Редар, ко није на часу!

Лоза - На часу није Марић!

Проф. - Марић? А где је он?

Филозоф - Побегао је са часа минут пре него што сте ви дошли.

Професор - Марић побегао! Чудно? Баш чудно (Јана и Тупа, држећи се за руке, полако се ушуњају на сцену)

Ученик - (На ушима му транзистор и даље слуша пренос фудбалске утакмице. Одједном скочи.) Оде голману ахилова тетива!

Лоза - Чијем голману?

Ученик - Нашем!

Проф - Голману је отишла ахилова тетива. Ахилова тетива се зове по Ахиловој пети? А шта би по теби била та Ахилова пета? Реци ми ти.

Тупа - Ко, професоре?

Професор - Ко пита.

Милица - Што се јављаш, бре?

Лопза - Не зна он то, професоре!

Филозоф - Он зна шата је то ахилова брада! (Смех)

Тупа - Знам, професоре!

Професор - Па реци онда.

Тупа - Ахилова пета је раван табан. (Смех)

Проф. - А по твом мишљењу ко је био Ахил?

Тупа - По мом мишљењу Ахил је био велики јунак у митологији али је имао равнe табанe. (Смех)

Проф - Ја такву глупост нисам чуо у свом животу. Богами мораћу да ти упишем тројку (Аплауз. Тупа скаче од среће)

Проф - Ко ће сада да одговара?

Сви се јављају -Ја! Ја! Ја!

Професор - Хајде ти. (ученик скаче) Реци ми ко је био.....

(Музика покрива гласове.

Само се види како ученик одговара, професор бележи оцену. Ученик се радује. Руке се подижу да одговарају. Професор уписује оцене. Професор полако устаје и музика се утишава)

Професор - Па добро, децо, оцене су уписане и закључене, сада могу да идем. Будите добри јер скоро да сте већ академски грађани

Сви - Хоћемо, професоре!

Професор - Довиђења, децо.Видећемо се ваљда некада и негде.

Сви - Довиђења, професоре !

Филозоф - Надамо се да долазите сутра на матурско вече.

Лоза - Немојте да не дођете.

Професор - (Док полако излази) Хвала на позиву. Видећу. Нисам сигуран да ћу доћи. Хвала у сваком случају.

(Док полако излази са сцене, ученици гледају за њим)

Милица - Он је један од најбољи професора.

Јана - Доста је чудан али је мени најдра....

Професорка - Шта се то десило? Да ли је неко повређен.(Тајац) Питам шта се десило?

Милица - Не знамо, професорка!

Професорка - Како не знате?! Ко је поломио прозор?!

Јана - Нико од нас није. Ми смо све време били овде! (Остали потврђују)

Професорка - Прозор није могао сам да се поломи. Или ћете рећи ко је поломио прозор или ћете сви бити кажњени.

Тупа - Данас нам је задњи дан у школи, зар мислите да бисмо такву глупост направили баш сада?

Професорка - Не знам ја ништа. Ја сам дежурна и морам да пријавим ломљаву прозора.Зато је боље да пријавите ко је ово урадио? (Тајац)

Ученица - Али нисмо ми профес...

Професорка - (Прекида је) Нисте ви? Не пада ми напамет да изигравам Шерлока Хомса и губим време са вама! Да се јавите директору. (Излази, а онда се окрене) Сви и то сместа! Јесте ли ме разумели! (Излази бесно. За тренутак влада тајац, а онда се Филозоф досети)

Филозоф - Рекла је сви и ... морамо је послушати. Ја идем први. (Сви га гледају у чуду. Он прилази телефонској говорници и окреће број. Девојчице полако и неприметно излазе са сцене. Једна по једна) Добар дан, друже директоре . Професорка српског језика ми је рекла да вам се јавим.... Не знам ... ништа нисам учинио...часна реч...Добро. Јавићу вам се сутра у школи. Али сутра славимо матуру. Да се јавим пре тога. Добро. Довиђења директоре и хвала! (Спушта слушалицу) Данице, дођи!

Даница - (У чуду) Ја?! (А онда се досети и дотрча до говорнице. Док окреће број обраћа се филозофу.)Ти си стварно Луд!

Филозоф – Да, луд сам али за тобом.

Даница - (Када је добила број) Дабар дан, директоре. Овде Даница. Професорка српског ми је рекла да вам се јавим. (У међувремену су многи укапирали и смејући се праве колону иза Данице) Не знам ....ништа нисам урадиула...јесте.... стварно је чудно, директоре....пуно вам хвала ...довиђења. (Спушта слушалицу. Када се она склони Лоза узима слушалицу Сви причају смеју се и договарају шта ће да кажу. Кад се директор јави сви се ућуте. Даница неприметно излази са сцене)

Марић - Видим шта радите. Тужићу вас код разредног .... (Одгураше га)

Лоза - (Окреће број) Добар дан, директоре. Професорка ми је рекла да вам се ја....(Склања слушалицу са ува) Немојте да вичете на мене....ја нисам крив...добро, добро...довиђ...(Гледа у слушалицу и спушата је, а сви се смеју)

Марић - То није лепо и ја ћу вас тужити. (Опет га изгураше)

Ученица - Добар дан, директор.....али ....нисмо безобразни! Професорка нам је наредила да вам се јавимо.... добро...да...да се ми не јављамо више ...али професорка да се јави.....Разумела сам... Нисмо неваспитани...верујте ми.

(Пале се светла. Дечаци, у свечаним оделима, седе и чекају девојке. Причају нешто између себе и смеју се. Улази њихов разредни у елегантном оделу. Када га виде сви устају и аплаудирају)

Тупа - О, професоре па ви сте прави даса!

Проф - Са тобом Милићу још увек не разговарам. Зато ми се не обраћај. (Тупа седа покуњно.)

Филозоф - Али зашто сте љути на њега, професоре. Па он је добио батине, а не ви.

Професор - Толике сам наде полагао у њега зато мене тај пораз боли више него њега. А зашто сте ви ту. Сви ученици су већ испред школе. Шта чекате овде.

Лоза - Чекамо наше другарице, само што нису стигле.

Професор - Када буду дошле дођите испред школе, а онда крећемо према хотелу.

Сви - Хоћемо. Одмах долазимо. Важи професоре.
(Професор излази. Они и даље седе и причају, смеју се, гуркају и ударају. Улазе девојке свечано обучене.)
Филозоф - О, како је одједном засијао дан!
(Дечаци усхићено устају и звижде. Прилазе девојкама и разговарају, смеју се, диве се њиховим хаљинама, фризурама и свему.Мало даље сами још увек стоје Филозоф, Лоза и Тупа. Милица, Јана и Даница мало касније посебно улазе)
(Прва улази. Милица. Лоза скаче и прилази јој. Из унутрашњег џепа вади цвет и даје јој. Она га узима насмеши му се и помирише цвет.)
Лоза - Милице!

Милица - Молим

Лоза - Лепа ти та шналица у коси.

Милица - Не лудуј, Лозо. Не падам на те штосеве.

Марић- Опет си добио корпу, Лозо. Имаш читаву колекцију корпи. Одустани коначно.

Лоза - Сад ћу да га бијем!

Филозоф - Шта то неразумеш, никако не разумеш?

Даница - Зашто се у последње време упорно вртиш око мене.

Филозоф - Стварно не знаш?

Даница - Стварно не знам зашто сада, а знамо се од малена.

Филозоф - Мислиш знамо се од малих ногу. Невероватно али ја до сада на твоје ноге нисам обраћао пажњу, а сада ме обарају с ногу.

Даница - Моје те ноге обарају с ногу?!

Филозоф - Да.

Даница - Свашта.

Филозоф - Па где ћеш сада?

Даница - Даље од тебе да не слушам твоја небулозе.

Филозоф - Дозволи ми, пренего што одеш од мене, да ти дам срце из недара. (Вади лицитарско срце из унутрашњег џепа сакоа.) Ево ти срце на длану!

Даница - (Усхићено) Ооооо!

( И док јој он даје срце чује се музука You are my Destiny. Мало затим Јана пролази поред Тупе. Он ко омађијан креће за њом миришући је. Музика се утишава.)

Даница - Ти понекада стварно знаш пријатно да изненадиш, Филозофе!

Тупа - Ммммм! Осећам јак мирис јабуке.

Јана - (Окреће се, а он се трже) Тупо, да ли си ти нормалан?

Тупа - Нисам. Је си ли то са јабукама спавала или их у недрима кријеш.

Јана - То мирише шампон са којим сам опрала косу и ћути већ једном! Затвори та уста!

Тупа - Мени је најлакше пољупцем затворити уста. (Пући уста) Хајде, хајде, ако смеш! (Са једног краја сцене јавља се Лоза)

Лоза - Милице!

Милица - Молим!

Лоза - Милицееее!

Милица - Молииим!!!

Лоза - Само да ти чујем глас!

Милица - Марш!

Лоза - Волим и ја тебе...много!

(Даница покушава да се удаљи од Филозофа али је он хвата за руку.)

Филозоф - Стани, Данице, где ћеш?

Даница - Хоћеш ли коначно, Филозофе , да ми кажеш шта желиш од мене! Шта сам ти ја?

Филозоф - Шта да ти кажем. Ниси ми ништа, а шта и колико можеш да будеш то не можеш ни да сањаш!

(Однекуд се јавља Тупа)

Тупа - Хтео бих неизмерну љубав према себи да делим са неким. Јана, хоћеш ли ми бити спаринг партнер у љубави?

Јана - Не знам шта да радим. Да ли да те одбијем или не! Како да те одбијем када си ми тако сладак?!

Тупа - Па хоћемо ли и даље бити на ти или ћемо прећи на пољупце

(Он је грли, а она се не опире. Чује се ,,Ооооо. Браво ,Тупо, мајсторе! Она се намерно нагиње према њему и пољуби га)

Тупа - (Усхићено скаче са рукама увис као победник) Ово ће регистровати сеизмолошки завод...Хајде још мало, још мало! (Она се смеје и грли га. Они настављају да се грле и шапућу. Лоза опет издалека)

Лоза - Милице!

Милица - Молим.

Лоза - Запросио бих те вечерас али је просјачење забрањено!

Милица - Лозо ти си велики романтик!

Лоза - (Полако јој прилази) Врло вероватно јер су ме виђали како затворених очију грлим једну малу белу брезу. Овако! (Грли је и она се смеје и узвраћа му загељај. Опет се чује ,,Оооооооооооо!!!

Даница - (Обраћа се Филозофу) Очекивала сам да ћеш, пошто си увек тако упоран, можда ти први кренути са изливима нежности, али....

Филозоф - Али... преварила си се. То је зато што ме не знаш добро. Ја сам заправо стидљив, толико сам стидљив да су мени девојке доносиле цвеће на састанку.

Даница - Оне теби цвеће, а ти мени лицитарско срце.

Филозоф - И то право из мојих напаћених груди!

Даница - (Враголасто) Напаћених?

Филозоф - Да! Али то сада није важно јер се вест већ шири!

Даница - Каква вест?

Филозофа - Ниси чула шта Танјуг јавља'

Даница - Не! Шта јавља?

Филозиоф - Танјуг јавља да те.... волим! (Она се смеје и грли га)

Марић - Престаните више да се грлите и хајдемо! Разредни нас чека.

Ученик - Трабало бисмо, стварно, да кренемо.

Ученик - Како да кренемо одавде када смо овде, у овом дворишту, проводили најлепше тренутке. Остао бих овде заувек.

Ученица - Па доћи ћемо сутра поново, после матурске вечери!

Ученик - Сутра више неће бити исто. Сутра више нећемо припадати овде.

Марић - То је живот! Сутра више нећемо припадати овде, али гледајте на то овако - Један леп део нашег живота је прошао, али почиње нови.... још лепши.

Лоза - Браво, Марићу! И ти нешто паметно да кажеш!

Тупа - Па, друштво, кренимо крупним корацима у нови живот...напред! (Ухватио Јану за руку и крену. За њим крнуше сви. Филозоф скочи на клупу и обрати им се. Сви стану и гледају Филозофа)

Филозоф - Тренутак само ! Пре него што кренемо крупним корацима у нови живот путевима који ће нас одвести на различите стране, и ко зна када и где ћемо се срести поново.... дозволите ми да се обратим свим нашим другарицама, које вечерас блистају, али посебно... наравно девојци коју одавно волим .... дакле ... да се обратим речима (Силази са клупе и хвата Даницу за руке) - Никад, никад, никад али никад (Мала пауза) - н е с п а в ај, м а л а м о ј а, м у з и к а д о к с в и р а!
(Само што изговори ту реченицу почиње песма Бијелог дугмета. За тренутак настаје тишина, а онда... лудило. Сви играју, вриште, звижде. Неки играју рок, неки твист. Светла се сасвим лагано гасе, а музика се и даље чује)

К Р А Ј