Дуг држава бивше сфр југославије већи од 133 милијарди евра односно око 185 милијарде $ Како су нас опљачкали

 

Без претензија да овом приликом улазим у политичко-националне, па и верске разлоге разбијања СФР Југославије, којих је неоспорно било, желим да вам на практичном примеру покаже стварне, и главе разлоге за њено разбијање. Коме је разбијање Југославије требало, ко је ту профитирао, а ко остао опљачкан - закључите сами.

Бивша Југославија у тренутку распада дуговала је око 16 милијарди долара или ради лакшег рачунања ако то по данашњем курсу прерачунамо око 11,5 милијарди евра. После 17 година од распада, крајем 2008 године државе, чланице бивше југословенске федерације дуговале су укупно 117,3 милијарди евра, а по незваничним подацима почетком јула ове године дугују фрапантних 133 милијарде евра. Кажем фрапантних јер је ово државни дуг, коме треба додати још бар исто толики, настао задуживањем предузећa код банака у иностранству, али и самих грађана код опет иностраних банака које послују на овим просторима.

Тада те 1990-те, Влада СФР Југославије коју је водио Анте Марковић, није могла да добије нове кредите, јер су страни повериоци као ММФ и СБ процењивали да је Југославија презадужена. Када тих 16 милијарди $ упоредите са данашњим степеном задужености цела ствар изгледа невероватна. Поставља се питање да ли су људи из ММФ, СБ, као и остали повериоци у међувремену полудели или је све урађено да би се непостојећим парама (лажним новцем, без покрића) опљачкала реална имовина земаља бившег социјалистичког блока. Путем наметнутих „приватизација“ и грамзивошћу запада спирала задуживања се све више убрзавала све до момента када је свет финансија улетео у неке виртуалне воде које су на крају довеле целу планету до прага финансијског и монетарног слома. Али да то размотримо мало кроз бројке.

Према подацима Министарства финансија Хрватске расподела дуга екс Југославије од 11,5 милијарди евра највећим делом спроводила се по кључу ММФ-а и одлукама „Бадинтерове комисије“. Тако је СР Југославија (Србија и Црна Гора) наследила 36,5 одсто (4,198 милијарди евра), Хрватска је преузела 28,5 одсто (3,278 милијарди евра) дуга, Словенија 16,4 одсто (1,886 милијарди евра), Босна и Херцеговина 13,2 (1,518 милијарди евра) и Македонија 5,4 одсто (621 милиона евра). То је према садашњим дуговањима више него скромно задужење и права Божија благодет.

Да одмах рашчистимо. Не спадам у југоносталгичаре већ ми је намера да кроз чисто економску призму покажем зашто је СФР Југославија разбијена и покажем како смо тиме сви много изгубили са реалним изгледима да се нећемо опоравити ни у наредних 50 година. И Швајцарска је држава трију нација, Немаца, Француза и Италијана, не воле се међусобно, али заједничку државу чувају као интерес доброг живљења. Па да још једном поновим. У очи коначног распада СФР Југославије у октобру 1991, према подацима Народне банке Хрватске (НБХ), бивша држава била је дужна око 11,5 милијарди евра односно око 16 милијарди $ прерачунато по садашњем односу долара и евра. И тада нас је ММФ (Међународни монетарни фонд) као и СБ Светска банка) прогласила високо задуженом земљом којој се више не би требали одобравати међународни кредити. Инсистирајући да се са СФР Југославијом мора урадити обиман репрограм отплате дуга уз обавезне реформе целог финансијског система. Али то је било тада. Што се нових задуживања тиче данас би цела ствар требала да буде много тежа, јер исте те државе које су чиниле бившу Југославију према пресеку НБХ на дан 30. јуна 2008 године дуговале су ни мање ни више него 94,8 милијарди евра. У јануару 2009. године та цифра се попела на 117,3 милијарди евра да би 01. јула 2009 износила 133 милијарди евра (процењена вредност) или невероватних 184,98 милијарди $. Део овог убрзаног задуживања од 94, 8 на више од 133 милијарди евра све држава и њихове политичке „елите“ правдају финансијском кризом, али како правдати оволику задуженост до појаве финансијске кризе? Али гле чуда. ММФ и СБ сада не процењују да су земље проистекле из екс Југославије, са покиданом и распарчаном привредом презадужене, већ деле кредите и капом и шаком. Тачно, најчешће за попуну такозваних девизних резерви, које ми као и остале наведене државе опет чувају у њиховим великим западним банкама.

Готово свима је познато да је запад у рушење Милошевића уложио велики новац а да је само за организацију 05 октобра потрошено око 70 милиона $. Али запад не баца паре. Одмах по доласку „демократске власти“ самозвани „експерти“ из Г-17+ преузимају обимне радње да се менторима који су их довели на власт, те уложене паре у рушењу Милошевића врате. Тако је Мирољуб Лабус као потпредседник Савезне владе ноншалантно потписао да СР Југославија прихвата да плати све редовне, затезне и казнене камате ММФ-у, СБ, и осталим горе поменутим повериоцима. Још ноншалантније је прихватио да се СР Југославија одриче свих камата на наша блокирана средства у страним банкама, која узгред речено ни до данас нису враћена - а радило се о суми од око 1,7 милијарди $. Знао је Лабус, а и западњаци, да су нас они увођењем санкција и прекидањем платног промета са иностранством блокирали и онемогућили да редовно сервисирамо дугове, те да ми у том делу не сносимо никакву кривицу - већ искључиво они. Али зато је Лабус и доведен на место потпредседника Владе, а асистент Динкић за гувернера НБ Југославије, како би све те чињенице игнорисали и својим западним менторима омогућили дебелу пљачку Србије. Тако су западни лешинари преко ноћи само на наплаћеним каматама „зарадили“ око 8,6 милијарди долара, па се наш дуг са 5,6 попео на 14,2 милијарде $.

Друга етапа пљачке наступа одмах. Собзиром да су нас бомбардовањем темељно разорили, онеспособили и оно мало привреде која је нешто радила, земља није у могућности да редовно враћа транше прекомпонованог задужења од 9,6 милијарди $, и мора да од ММФ и СБ узима нове кредите како би редовно сервисирала дугове и попунила буџет. И са „доброг“ запада кредити стижу, али уз услове - наравно.

Ту уз услове почиње трећа фаза пљачкања Србије. Први услов је да Динкић и Лабус ликвидирају све наше значајније банке како би се отворио простор за улазак западних страних банака. Оне ће онда покупити штедњу грађана и нашим парама ломити привреду, селектирајући коју ће производњу кредитирати, а која ће предузећа неодобравањем кредита отерати у стечај - да би их у четвртој фази пљачке купили што јефтиније. Поред отварања простора страним банкама за пљачку привреде и грађана која се и данас спроводи путем енормних камата, важност ликвидације домаћих банака била је и у томе што су оне имале као гаранцију својих потраживања власништво над великим делом привредних субјеката, који се под хипотекама домаћих банака нису могли продати западним купцима. Наши већ наведени „експерти“ доведени на власт да то спроводу, предузимају одлучне кораке и за само два дана затварају све наше значајније банке, а на улицу шаљу око 9.200 банкарских чиновника. Чак су их и у ММФ-у похвалили да је посао урађен перфектно, темељно, и крајње ефикасно. Нису остали само на похвалама, већ су Лабусу, Динкићу и Јелашићу обезбедили места, ако нешто пође по злу, а и одвојили добре милионске износе на њиховим рачунима у страним банкама како би у сваком случају били обезбеђени.

Да би банкарска пљачка трајала што дуже светски банкари су одвојили и неколико десетина милиона евра да би ови „експерти“ формирали своју странку, која ће кроз Скупштину и Владу у којој учествују, сада институционално наставити пљачкање Србије. У нашој политичко-владајућој „елити“ сви играчи имају своје улоге, од „умерених националиста“ преко прагматичара, до оних који су директно антисрпски оријентисани – па на изборима имамо широку лепезу избора. Али када све њих према ономе што су урадили проанализирате схватите да је то исти олош офарбан само различитим бојама. Пре неколико година написао сам текст „Четири јахача апокалипсе“ описујући пред изборе, ко су и шта су ти наши водећи кандидати и странке.

У социјалистичком систему готово су сви живели су од својих плата које нису омогућавале стицање значајнијег богатства. Стога у убрзаној приватизацији грађани Србије нису могли ни да учествују јер нису располагали капиталом којим би могли купити било које предузеће. Новац су једино имале стране западне компаније за које је убрзана приватизација кроз све ове горе наведене потезе и припремана. Брзо је „купљено“ све оно за шта су странци били заинтересовани, по багателним ценама које чак не прелазе ни саму вредност земљишта на којој се нека фабрика налазила. Тако су од стране запада инсталирани Влаховићи, Ђелићи… одрађивали послове за које су на власт и доведени. Навешћу неке примере који много тога говори и објашњава зашто је Србија данас у безизлазној привредној ситуацији осуђена да живи искључиво на кредитима ММФ, СБ, и страних поверилаца.

Кад „Сартид“-у (железара, нова и стара, фабрика белих лимова, ваљаоница…) скинете 650 милиона девизних кредита обавеза и то пребаците да враћа држава, а онда га продате за 26 милиона то је више него пљачка. Јер сте Србију одштетили за више од 2,5 милијарди долара. Како? Сартид је странцима био интересантан јер је то била релативно нова железара, добро лоциран поред Дунава чиме је транспорт концентрата гвожђа олакшан, и која је у свом саставу имала и ваљаоницу лимова, као и ваљаоницу тражених белих лимова. Оно што је било посебно интересантно је, да се у Србији после бомбардовања налазило око 11 – 15 милиона тона најквалитетнијег отпадног гвожђа, од срушених мостова, хала и других објеката. То је значило да се сировина са преко 90% метал налази у пречнику од свега неколико стотина километара од железаре, и када се то претопи оствариће се огроман профит - јер је цена гвожђа на светском тржишту била одлична. Уједно то отпадно гвожђе је перфектна сировина за континуирани рад железаре од 6-7 година пуном паром. Железара данас не ради јер залихе отпадног гвожђа су готово истопљене, цена гвожђа на тржишту је пала, а огроман профит „US Steel Serbia“ је одавно пребацио на рачуне у САД. Србији је остало огромно еколошко загађење о којему су власти ћутале, хиљаде отпуштених радника, а сада и преостали радници железаре на принудном одмору, са неизвесном будућношћу када ће се рад, и да ли ће се рад уопште наставити. Држава је грађане и раднике обмањивала успешним радом „US Steel Serbia“ највећим извозником у Србији која од тог извоза нема ништа јер новац од тог извоза не остаје у Србији. Приватизациони „експерти“ нису објаснили да су таквом приватизацијом дебело опљачкали Србију и да ће страни власник у Србији нешто радити док му тај посао доноси добар профит, када тога више не буде или када се он изједначи са земљом из које долази, затвориће фабрику и све раднике отпустити. То је приватно, сада његово, и Влада га у томе не може ничим спречити.

Други бисер приватизације је продаја обе фабрике цигарета у Нишу и Врању за око 850 милиона $, али под условом да 5 година они имају потпуни монопол на тржишту цигарета у Србији, па самим тим контролишу и увоз цигарета. Ако знамо да грађани Србије годишње на цигарете троше око 1,2-1,3 милијарди $. Лако можете израчунати за колико ће страни купци отплати купљене фабрике и какав ће онда профит згртати годинама. Оно што је ту још катастрофалније „DIN-Philip Morris“ и „British American tobacco“, чим су фабрике купили отпустили су скоро половину радника и пребацили их на наш и онако преоптерећен пензијски фонд. Довели су и своје добављаче па се у Србији више не производе картонске паклице, полипропилен за паковање, док се и дуван увози из Турске… или кратко речено у српским цигаретама нема ви С од производа из Србије. Колико је у том ланцу производње цигарета људи остало без посла можете видети у Мачви, Посавини, јужној Србији, где се дуван више и не сеје, а хиљаде сеоски домаћинстава је остало без значајних прихода. Затворена је „Вискоза“ у Лозници, јер свој полипропилен и целофан више нема коме да прода, а „Картонка Авала“ се свела на радионицу са 50-так запослених. Да вам не бих одузимао време навео сам само два примера мада и у Србији има јако много.

Оваквим и сличним „страним улагањима“ је српска привреда затварана па ће се оно фрапантно задуживање из графикона са почетка текста само увећавати док ММФ и остали не кажу доста. А онда када ускоро дође тај тренутак „демократски експерти“ збрисаће из Србије, остављајући грађане да у банкротираној држави грцају и почну да државу граде из почетка. Тим доносиоцима „демократије“ и промотерима страних улагања као спасоносне варијанте оживљавања привреде, биће удобно на неким егзотичним острвима и новцем који су кроз корупционашку приватизацију обезбедили на рачунима у страним банкама. Биће удобно све док нова озбиљна држава не пошаље „девере“ по њих да их доведу и објасне за чији рачун су се они поигравали са државом, пљачкашком демократијом распродајући национална добра, као да им је то тата оставио. Један посланик је пре више година упорно настојао да за говорницом исприча како „Прича има тужан крај“ али су се сви грохотом смејали. Мислим да ће прича стварно имати тужан крај.

„Страна улагања“ сам ставио под знаке навода јер се ради о чистој превари грађана иза које се крије невиђена пљачка Србије, а која само носи привлачно име. Кад продате свој стан или кућу и одете да будете подстанар, сматрате ли то добитком или губитком, и називате ли то страним улагањем. Можда би се страно улагање могло назвати када би Србија продала 40% деоница „Сартида“ или 30% деоница фабрика дувана и тај новац био уложен у ревитализацију или осавремењивање тих фабрика. Да је држава на себе преузела 650 милиона дуга „Сартид“-а он би готово исто успешно могао да послује као и „US Steel Serbia“ јер га је то превелико дуговање и гушило - али би огроман профит остао у Србији. Код дуванских фабрика то није ни било потребно јер су оне ионако врло успешно пословале – али су експресно морале бити продате јер су почеле да извозе цигарете на велико руско тржиште – што се светским мултинационалним компанијама никако није допало. Под „страна улагања“ се једино могу сматрати Гринфилд инвестиције (Greenfield investment) за које је карактеристично, да се са послом почиње од почетка, без претходне инфраструктуре, пословних простора и радника. На ливади како то и ми и Енглези кажемо.

Било је код нас и таквих Гринфилд инвестиција али су оне биле искључиво у сектору трговине, као додатни облик пљачкања Србије. У Србији је од 2000. изграђено на десетине великих тржних центара разних светских компанија које су те мегамаркете напуниле претежно страном робом. Да би се та страна роба широке потрошње могла исплативо увозити прискакале су „наше“ марионетске Владе и доносиле „повољне“ законе, а све под изговором неопходног приближавања Европској Унији - у коју сигурно нећемо никада ући, или бар не док то не буде и њихов интерес. Динкић је као министар економије увео кредитирање грађана да би се та увозна роба широке потрошње масовно куповала, а и да би стране банке лихварским каматама које су и четири пута веће од сличних кредита у Европи добро зарадиле. Гувернер Јелашић је у сфери монетарне политике одрадио свој део задатог посла. Динар је држао далеко изнад његових реалних вредности у односу на $ и евро што је увозну робу чинило јефтинијом, а због неповољног курса извоз из Србије је био практично неисплатив. Наравно, и гувернер Јелашић је све то радио за „наше добро“. „Чувао је вредност домаће валуте и обуздавао инфлацију“. Лепо звучи само да је још истинито. Тако се Србија нашла у виру „демократских лопина“ који су за себе ипак покрали мрвице у односу на обим пљачке коју су омогућили својим западним менторима.

Ушле огромне паре, продали смо скоро све – и на крају банкрот
Да бих вам ово из наслова објаснио као и размере пљачке Србије мало више приближио, послужићу се једним изводом из интервјуа који је Др. Млађан Ковачевић, професор универзитета и редовни члан Академије економских наука дао за „Блиц недеље“ - у коме каже: „По рачуници НБС, септембра 2008. динар је реално вредео 108 одсто више него крајем 2000. Толика прецењеност домаће валуте довела је до енормног увоза и гушења домаће производње. Од 2001. у Србију је ушло преко 62 милијарде долара у нето износу. И све је то појео огроман увоз – јер је домаћа производња гушена па данас мало тога и производимо. Тај, екстремно неолиберални концепт реформи довео нас је на ивицу слома какав су доживели Мексико, Русија, Аргентина… На питање новинара како је дошао до цифре од 62 милијарде $ професор Ковачевић одговара.

– По основу нових задуживања, од 01. јануара 2001. остварен је девизни прилив од 21 милијарде $ у нето износу. По основу дознака из иностранства дошло је око 26 милијарди, а око 15 милијарди су приходи од приватизације, гринфилд и портфолио инвестиција. Банке и предузећа дуговале су крајем 2000. године око две милијарде $, а крајем прошле године њихов инострани дуг премашио је 21 милијарду долара. Лудило олаког задуживања потпуно је превладало. Да сам се ја питао, ако се предузеће већ задужује, инсистирао бих да се тај новац употреби за увоз опреме, репродукционог материјала и знања, а не за увоз роба широке потрошње. За осам година збирна вредност увоза је преко 105 милијарди долара. Све се увози. Погледајте „US Steel Serbia“, они све живо увозе. Осим, отпадног гвожђа и можда, креча. Па ваљаоница у Севојну, „Петрохемија“, „Тигар“, фармацеутске куће. Све оне своју производњу заснивају на увозним компонентама“ – крај цитата.

Када сада узмете оловку и ово што је изнео професор Ковачевић мало пресаберете доћи ћете до закључка о размери пљачке своје земље (ако је уопште сматрају својом?), а коју спроводи српска власт. Добијете од запада по скупим каматама 21 милијарду $ кредита а онда исцедите из џепова својих грађана још 84 милијарди $ па увезете њихову робу за 105 милијарди $. Стим што у ово цеђење џепова грађана нису урачунате и милијарде $ које су однеле стране банке, цедећи грађане својим лихварским каматама за кредите којима је купована та роба широке потрошње.

Све ово наведено потпуно је угушило производњу у Србији, чак и у пољопривреди, која је издржала и осмогодишње санкције и године ратова, али ово смишљено уништавање земље и привреде коју спроводи сопствено државно руководство је немогуће издржати. Стога кад кренете на утакмицу, свратите до мегамаркета хрватске компаније „Идеа“ и купите семенке за грицкање Made in China. Наших нема. Ми ни тикве више не садимо јер нема ко да их купи, па нема ни семенки из њих. А како је до тога дошло? За биолошки опстанак човека потребне су само три ствари: вода, храна и нешто енергије за обраду земљишта, и да се не смрзнемо. Осмогодишње санкције према Србији су се показале недовољно делотворне управо због тога што Србија има ова три елемента да би могла преживети. Стога је, од стране наших „пријатеља“ са запада, један од први задатака био да се уништи наша пољопривреда као главни ослонац наших одупирања – јер када сте гладни све прихватате.

Тако су Србију из ваздуха засејавали Амброзијом и разним болештинама, које су почеле да изазивају неке за ове просторе сасвим нове болести биљака и домаћих животиња. Поред Амброзије која изазива разне врсте алергија појавила и врста буђи названа „црна пшеница“ као и нека друга паразитска обољења која нападају биљке. Дарко Деспотовић, директор ветеринарског института Србије је недавно у једној од ТВ емисија говорио о томе како је пре 20 година на просторима Србије било око десетак обољења крава, свиња и осталих домаћих животиња које су могла проузроковати масовнија угинућа животиња. Данас их има тридесетак а са некима се по први пут срећемо. То нам раде непрејатељи исти они који су нас и бомбардовали па се није ни чудити, а на земљи то још боље одрађују наведени растурачи земље. Како? Не засејавају нас болештинама, али су по налогу запада хитно укинуте земљорадничке задруге, а њихова имовина и земљиште распродато. Слично је урађено и са хладњачама за обраду воћа. Тако је сељак са малим поседом којих је у Србији скоро 85% остао без задружне подршке која је уједно била и откупни центар где је он могао да донесе своје производе. Сада имамо монополистичке откупне станице или хладњаче, већином страних компанија, које својим монополским положајем и изузетно ниским откупним ценама демотивишу производњу и лагано је гасе. Стога сваке године имамо протесте произвођача житарица, малина и осталог воћа, протесте произвођача млека, товних бикова или свиња. Неки протестују, док други мање упорни дижу руке од сеоске производње и тако села постају пуста - а плодна земља необрађена. Млади на селу више не остају јер пољопривредна производња није исплатива, селе се у градове или најрадије одлазе у иностранство. Антиразвојни закони и корупцијска повезаност монополиста са влашћу, јаче су „обољење“ од било каквих засејаних болештина. Зато су семенке за грицкање из Кине, а не из Поморавља.

Многи који буду читали ове редове рећи ће па и Милошевић је донео закон о приватизацији и од њега је све и почело. Да, али са сасвим другачијим принципијелним поставкама које су утврђене на „Комисији за привредну реформу“ још 1991-1992 године, коју је водио сам Милошевић, а чијим сам седницама и ја редовно присуствовао. У ту комисију били су укључени бројни академици и експерти за економију без икаквих страначких селекција, јер се желело да дођемо до набољег модела приватизације којим ће се унапредити а не уништити привреда. Утврђено је да приватизација треба да буде дугорочан процес и да траје деценијама, односно да се одвија онолико брзо колико приватни сектор успева да јача и преузима производњу. Дугорочан процес, а све у циљу да највећи део власништва над производним капацитетима остане у поседу грађана Србије. Да се у првом кругу приватизују мања предузећа и предузећа која нису од државног значаја, а да се странцима може продати само мањински пакет акција у стратешким предузећима која припадају држави или држава у њима има већински део власништва. Нешто попут кинеског модела, „једна држава два система“ – који се у пракси показао врло успешним. Не спорим да су се кроз форму пробијања санкција и у времену Милошевића појавили тајкуни, али које је држава сасвим свесно толерисала па чак и помагала - како би и у санкцијама држава могла да што нормалније функционише. Сви ти тајкуни били су писменим договорима везани за државу и бар се оквирно знало шта је од те „нове имовине“ приватно, а шта државно. Ти писмени договори постоје, али се после 05. октобра не спомињу, јер садашњим тајкунима и власничкој олигархији то никако не одговара.

Распад државе и приватизација у таквим условима неминовно је довела до девијација у друштву, отварања ланаца шверца и крађа, али ће те бити врло изненађени када све те чињенице буду презентиране јавности - јер се ради о минорним цифрама које се са данашњим не могу ни приближно поредити. Радило се о стотинама хиљада $ па и по неком милиону, али данашњи облици пљачке су у милијардама. Када је за 850 милиона долара продато 45% власништва Телекома Србије, Грцима и Италијанима, западни аналитичари су одмах објавили да је Милошевић обезбедио социјални мир за наредне две године. Пре пар месеци од ММФ-а смо добили кредит од 3 милијарде евра или 4, 2 милијарди $ па већ тражимо још милијарду евра од Русије како би бар до краја године спасили државу банкротства и социјалних немира који јој прете. Зашто је 1998. 850 милиона $ било довољно за две године, а данас чак ни 5,5 милијарди не може да поткрпи државу ни за пола године? Зато што је 1998 привреда радуцкала, а данас потпуно стоји и нема ко у буџет средства да улије. Зато што се 1998 тих 850 обртало у Србији, а сада ће 5,5 милијарди $ само протрчати кроз Србију и отићи на запад као профити страних компанија, трговинских ланаца, банака… А онда ће требати најмање 10 милијарди $ кредита да се покрије ових 5,5 и подмире буџетски трошкови и та спирала задуживања се само повећава.