Матурски рад из историје че гевара



Дата27.06.2016
өлшемі291.66 Kb.
#161676
түріЛитература


ХV београдска гимназија

Матурски рад из историје

ЧЕ ГЕВАРА

Ментор: Ученик:

Светлана Хофман Кесар, проф. Милица Добројевић IV-2

Београд, мај 2015.



С А Д Р Ж А Ј
Страна


УВОД 3

1. ДЕТИЊСТВО И МЛАДОСТ 5

2. ДНЕВНИК ЈЕДНОГ МОТОЦИКЛИСТЕ 8

3. ГВАТЕМАЛА 10

4. КУБА 12

5. НАКОН ПОБЕДЕ РЕВОЛУЦИЈЕ 17

6. ПИСМО ФИДЕЛУ 20

7. КОНГО 22

8. БОЛИВИЈА И СМРТ 24

9. ЗАНИМЉИВОСТИ 27

ЗАКЉУЧАК 30

ЛИТЕРАТУРА 31




УВОД


Ернесто Че Гевара ( 14. мај,1928. – 09.октобар,1967. ) био је једна од најупечатљивијих и најбитнијих личности двадесетог века, истакнути револуционар, члан покрета ‘26. јул’ и борац за слободу, људска права и једнакост. Поред Фидела Кастра,био је кључна фигура Кубанске револуције (1956-1959) и један од најодговорнијих за њен успех и славу. Након победе револуције на Куби,он наставља са ширењем револуционарних идеја у свету. Одлази у Конго у тајности, 1965. године, где је имао за циљ да сруши диктаторски режим Моиза Чомбеа, у чему, нажалост, не успева. Разлог неуспеха била је слаба дисциплина и недовољна мотивисаност Конгоанске герилске војске, с једне стране, и добро организоване противничке трупе које је потпомагала и ЦИА, с друге. Након тога, Че одлази у Боливију под лажним именом и са фалсификованим пасошем. Описује своју мисију у дневничким забелешкама,које су касније пронађене и објављене под насловом “Дневник из Боливије”. Ухваћен је 8. октобра 1967. ,удруженим снагама ЦИА-е и војске Боливијског режима,а убијен је дан касније.

Ипак, и после толико година, Че и данас представља идеал борбе против империјализма и капитализма, упамћен је као искрено одан идеји револуције, социјалне правде, равноправности, слободе и једнакости. Многи његови савременици за њега су имали бројне речи хвале. У посети Куби 1960. године, Чеа је упознао Жан-Пол Сартр.

Одушевљен његовом личношћу, Сартр након Геварине смрти изјављује:

Није био само интелектуалац, већ и најкомплексније и најпотпуније људско биће нашег времена. Живео је за своје речи.”¹

Наш познати писац, Борислав Лалић у свом делу “Че Гевара: Живот, Смрт, Легенда” наводи како је француски новинар, Виктор Франко, у посети Куби отишао код славног писца Ернеста Хемингвеја. Ево дела њиховог разговора:

- Шта ми саветујете да видим на Куби? - запитао је извештач "Франс соара" Хемингвеја.

Потражите Че Гевару - одговорио је писац. - Тај младић није Кубанац, али га Кубанци сматрају својим. Он је и мене веома импресионирао и заинтересовао. То је фасцинантна личност, редак човек... ”²
Часопис “Тајм” прогласио га је за једну од 20 највећих светских икона и хероја у оквиру 100 најутицајнијих људи света, а чувена фотографија Геваре, коју је усликао Алберто Дијаз Корда, проглашена је од стране Академије уметности у Мериленду  „најпознатијом фотографијом на свету и симболом двадесетог века“.



Слика 1.- Славни портрет Че Геваре,аутор Алберто Корда Дијаз

1. ДЕТИЊСТВО И МЛАДОСТ

Рођен је у породици шпанско-ирског порекла у аргентинском индустријском граду Росарио 14. јуна, 1928. године, док су његови родитељи туда путовали. Његов отац, Ернесто Гевара Линч, по струци је био архитекта,по занимању конструктор,а такође је и припадао аргентинској олигархији. Остао је упамћен као човек веселе и опуштене нарави,помало сањарске природе-увек се заносио великим идејама и фантастичним,маштовитим пројектима. Био је шпанско-ирске крви, пошто му је мајка била Иркиња. Чеова мајка, Селија де ла Серна позната је као једна од најлепших удавача свога доба. Хроничари наводе како је она била неукротива,прелепа и необично неконвенционална и бунтовна за жену свога времена. Својевремено је носила надимак Ла Ребелде, што значи-бунтовница. Ернесто је био најстарији од њихово петоро деце. Када је имао две године,родитељи су закључили да болује од астме,те су се преселили дубоко у унутрашњост,у варош Алта Грасија,где је клима била погоднија за астматичаре. Његов пријатељ Алберто Гранадо изјавио је како је Че имао тенденцију да шокира људе :

...имао је неколико надимака. Звали су га »Ел Локо« (шп. El Loco „Луди“) Гевара. ... Хвалио се како се ретко купа, на пример. Звали су га и »Чанчо« (шп. Chancho, „свиња“). Знао је и да каже: »Има 6 месеци како нисам опрао ову рагби-мајицу«...“.³

У Кордоби завршава гимназију, а затим се са породицом у својој деветнаестој години , 1948. године, враћа у Буенос Ајрес како би уписао медицински факултет. Те године позван је на регрутацију где је војна комисија приметила да је неспособан за војну службу због деликатног здравља и хроничне астме. Говоривши о Чеовој немирној личности и бунтовничкој природи ,његов отац је изјавио како је прва ствар коју је приметио код њега да му у венама тече крв Ирских бунтовника. Још као дечак, волео је да помаже несрећнима и сиромашнима. Његов отац, који је био левичар, често је примао као госте многе ветеране који су се борили у Шпанском грађанском рату на страни републиканаца.






Слика 2. - Деветогодишњи Че


Слика 3. – Студентски дани у Буенос Ајресу

2. ДНЕВНИК ЈЕДНОГ МОТОЦИКЛИСТЕ

Чеов бунтовнички дух у раним двадесетима још више долази до изражаја. Он креће из Буенос Ајреса за Кордобу 23. октобра 1951. године,где се налазила његова тадашнја девојка Марија дел Кармен- Ћићина. Одатле је заједно са пријатељем Албертом Гранадом кренуо на пут ка северу њиховим старим мотоциклом, марке “Нортон 500”, коме су дали име “Ла Подероса” (што на шпанском значи “моћна”). План је био да путују уз обалу Пацифика све до Северне Америке, међутим, Ла Подероса се покварила у Чилеу, те су је тамо оставили. Наставили су да путују ка северу на различите начине- ауто-стопом, аутобусом, пешице или користећи морске путеве. Стигли су у Перу, где су се посетили славни Мачу-Пикчу и бавили се разним физичким пословима. Првог маја су стигли у Лиму, где упознају веома битну личност која је утицала на Чеове даље ставове- Уга Пескеа, перуанског директора националног програма за лепру, научника и марксисту. Че је и сам изјавио како је познанство са Пескеом значајно утицало на промену његовоих ставова према друштву и животу. Из Перуа прелазе у Венецуелу, у Каракас, где су једно време радили у болници за лепрозне. На тај начин ризиковали су своје животе да би помогли тешко оболелим пацијентима. Гранадо остаје да ради у Каракасу,а Чеа је пријателј пребацио у Мајами. Тамо је око месец дана радио као келнер и перач посуђа у једном бару. Враћа се авионом у Буенос Ајрес. На овом путовању настао је “Дневник мотоциклисте”,по ком је 2004. године снимљен филм. Че је касније изјавио како је ово путовање и целокупно искуство битно утицало на њега. Доживео је блиски сусрет са сиромаштвом, несрећом, глађу и болестима који су тада били, нажалост, веома заступљени у Латинској Америци. Он је изјавио како га је ово искуство навело на одлуку да напусти свет медицине, да би помогао овим људима тако што ће се борити против политичке и социјалне неправде.




Слика 4. – Легендарна “Ла Подероса” током путовања, Че је трећи слева

3. ГВАТЕМАЛА



Ернесто се враћа у Буенос Ајрес 31. августа, 1952. године. Путовање га је у великој мери променило и одлучио је да заврши факултет. Своју намеру спроводи у дело 11. априла 1953. Од 30 предмета које је тада полагао, 18 је положио са оценом ­ ­‘довољан’, осам оценом ‘добар’, а из само четири предмета имао је оцену ‘одличан’. Тада доноси одлуку да поново крене на пут, такозвану “Северну турнеју” која је обухватала државе северно од Аргентине- Боливију, Перу, Еквадор, Колумбију и поједине државе Централне Америке. Креће на пут 7. јула, 1953. заједно са другом Галиком Ферером. По доласку у Ла Паз упознаје Алберта Роха- по професији адвоката, а по политичком опредељењу левичара прилично радикалних ставова. Рохо је Аргентине побегао због политичког прогона. Био је ухапшен и оптужен за тероризам али је успео да побегне из затвора, доспео је до амбасаде Гватемале одакле је побегао у Чиле а затим у Ла Паз. Имао је идеју да оде у Гватемалу која је тада трпела озбиљне промене и потресе. Чеов пријатељ Галико остаје у Лими, а он заједно са Рохом одлази у Гватемалу. Они стижу крајем октобра 1953. у Гватемалу где су се спровођене реформе под демократском влашћу Хакоба Арбенса. Он је био пореклом Швајцарац, а на власт је дошао путем демократских избора што је у Латинској Америци велика реткост. Такав његов режим је изузетно привлачио интелектуалце, левичаре и потајне револуционаре. Ова аграрна реформа је посебно погодила америчку корпорацијују „Јунајтед фрут компани“ (United
Fruit
Company), међу народом познату као “Ла Фрутера” јер тада у Гватемали није било других великих поседа- латифундија. 15. маја 1954. из чехословачке фабрике „Шкода“ у Пуерто Бариос у Гватемали стиже пошиљка оружја, САД повезује реформу као знак повезаности са Совјетским савезом,и покрећу устанак како би збацили Арбенса са власти. Вашингтон је тада најављивао прекидање дипломатских односа са Гватемалом, а одмах након тога то чине и суседне земље у страху од САД. Средниом јуна уследиле су и војне интервенције из Никарагве и Хондураса. На чело унутрашње побуне постављен је Кастиљо Армас, официр из Гватемале. Ернесто се тада пријавио у војне одреде комунистичке омладине, подржавао је Арбенса, али због слабих војних активности са вроло слабим успесима, он се ускоро враћа лекарском позиву.Тада и добија надимак Че због честе употребе аргентинске поштапалице “che” која значи и пуно и мало- ословљавање саговорника, личну идентификацију, поздрав, а код нас би се могла превести као “ортак”, “пријатељу” или “бре” (“Escucha, Che”- слушај,ортак).

У децембру 1953. тамо је упознао Хилду Гадеу, младу економисткињу, левичарку и чланицу “Америчке народне револуционарне алијансе”. Она га тада упознаје са многим високим званичницима Арбенсове владе, али и са Кубанцима који су били повезани са покретом Фидела Кастра- “26. јул”, а међу њима био је и Нико Лопез, један од Кастрових наредника. Покрет је добио име по датуму Кастровог напада на војну касарну “Монкада” са циљем да обори власт злогласног диктатора Фулгенсија Батисте на Куби. Арбенс је збачен са власти и Че се опет пријављује да се бори на његовој страни. Нажалост, њихови планови нису успели и Арбенс је побегао, а тражио је уточиште у амбасади Мексика. Нови режим није се допао левичарима и интелектуалцима. Хилда Гадеа је ухапшена и протерана, а он се спасио у аргентинској амбасади, где добија пасош и одлази у Мексико.

Он је већ тада био револуционар у срцу”- изјавила је Гадеа. Почетком 1955. године њих двоје су се верили.



Слика 5. – Че и Хилда Гадеа Слика 6. – Са ћерком Хилдитом,

коју је звао “Моја мала Мао”

4. КУБА

У јулу 1955. у срцу Сијудад де Мексика Че упознаје Фидела Кастра,тада већ познатог по свом нападу на касарну “Монкада” (26. јула 1952.) када је кренуо са 162 својих сабораца на касарну у намери да освоји Сантјаго де Кубу и тим обори режим Фулгенсија Батисте,којег је и раније оптуживао за кршење устава. Међу побуњеницима биле су и две изузетно храбре жене- Ајдее Сантамарија и Мелба Ернандес. План је био да се нападом и заузимањем касарне прогласи општи устанак, коме ће се придружити незадовољни и потлачени народ. Тада напад није успео, претпоставља се да је то због обавештености режима или лоше организације. Ипак су биле јако мале шансе да стотинак голоруких младића победи око 700 добро припремљених војника. Већина учесника је погинула, неколико их је побегло, а Фидел је два дана касније ухваћен на оближњој планини Гран Пједра и осуђен тада на 15 година робије. Међутим, пуштен је годину и седам месеци касније. Водио се обећањем које је дао над гробом Едварда Чиваса, када је рекао да ако је Батиста силом дошао на власт, онда га силом треба и уклонити. Чим је дошао до Мексика Кастро је режиму у Хавани послао поруку: “Не заваравајте се, долазим чим будем могао, да завршим оно што сам започео на Монкади и ослободим Кубу диктатуре. ” Ипак,то они тада нису схватали озбиљно.

До јесени 1955. Кастро је успео да скупи неколико десетина људи које је обучавао. Прво о чему је са Чеом разговарао када су се упознали била је међународна политика. Према неким информацијама, тада су њих двојица разговарали око десет сати. Хилда Гадеа изјавила је како је после тог сусрета Че већ био други човек. Њихово венчање одржано је августа 1955. године, кум је био Фиделов млађи брат, Раул Кастро, а Хилда је тада била већ неколико месеци трудна. Почетком следеће године добијају ћерку Хилдиту Беатрис Гевару Гадеа, коју је Че волео да зове “Мала моја Мао”, јер је био фасциниран Маом Цетунгом.

Припреме су трајале више од годину дана и Кастро је за експедицију купио стару и трошну јахту “Гранма” (што значи “баба”). Брод испловљава из луке Тукспан 25. новембра 1956. Њим је путовало 82 људи, међу којима је био и Че, тада у улози доктора,иако је прошао обуку и био похваљен од стране старијих револуционара. “Гранма” пристиже 2. децембра, а не 30. новембра, као што је било планирано, и то на погрешно место познатом као плажа Лас Колорадас на источној обали Кубе. Крећући се кроз поља шећерне трске, уморни, натеклих ногу и без икакве хране, опреме или лекова осим неколико шаржера поквашене муниције и својих пушака, 5. децембра су их, код места Алегрија дел Пио, изненадиле снаге Фулгенсија Батисте. Диктатор Батиста био је обавештен, а револуционари су нападнути из авиона, са обале и са околних планина. Преживело их је свега шеснаест, а сачувано је само седам пушака.



Гевара је касније сазнао да је заправо њихов водич, Еутимио Гера, био тај који их је издао и довео режимске снаге до места где су се налазили. ( “Није требало да га пустимо да оде, тог лажног водича, у таквим околностима.” [4]) Неспремни и исцрпљени, од њих 82, само 16 је преживело, те су у две групе кренули ка обронцима Сијере Маестре, где су се поново састали. Че Гевара је овом приликом био рањен у врат, али је заједно са другим преживелим саборцима, што оним рањеним што неповређеним, успео да се извуче, да би 21. децембра заједно стигли на плантажу кафе, где их је Фидел чекао већ неколико дана. У својој књизи “Сећања на кубанску револуцију” он пише:
Одмах сам почео да размишљам о најбољем начину да умрем у том часу када је све изгледало изгубљено. Присетио сам се давнашње приче Џека Лондона, у којој се главни јунак прислоњен на стабло дрвета спрема да достојанствено оконча свој живот знајући да је осуђен на смрт због мраза на леденим обалама Аљаске. То је једина јасна слика.”
Тада једино Че није сумњао у Кастра. Тада њихова револуција још увек није имала везе са комунизмом. Че је сматрао себе револуционаром и марксистом – “Он је тада био револуционар, али са битним компонентама сањара, песника и авантуристе.” Одмах је постао војник и један од вођа Кубанске револуције, и уз Кастра најпопуларнија и најистакнутија личност међу “барбудосима” ( шп. barba- брада), а улогу лекара је преузео неко други. Преживели су били кастров круг људи од поверења, окосница његове револуције и вечна подршка. У марту 1957. на Сијера Меастри герилаца је било свега 80.  У шумама Сијере они су обављали војне вежбе, прикупљали опрему и добровољце. Че је био задужен за производњу бомби, а такође је правио мале рерне које би користили за печење хлеба, организовао курсеве за описмењивање неписмених чланова покрета, као и за тактичку обуку нових чланова.

До 24. фебруара 1957. јавност је сматрала да су Кастро и његове трупе још одавно мртви. Тог дана су, међутим, екипе „Њујорк тајмса“, на челу са новинаром Хербертом Метјузом, дошле директно у његово склониште на Сијери Маестри како би га интервјуисали и сазнали више о активностима његове гериле. Репортажа о Кастровим герилским трупама је била изузетно похвална, и обухватала је поприлично опширан опис њихових активности и идеологије. Сам Кастро је приказан као допадљив и романтичан револуционар. Уз своје елементарно познавање енглеског језика и јаку харизму, искористио је ову прилику да се обрати директно америчкој нацији и да јој предочи своје циљеве. Че Гевара тада није био ту, али је касније почео да више даје на значају медијској пропаганди у политичкој борби. Комунисти су тада одлазили да се добровољно прикључе револуцији.

А у Лиму су и даље повремено стизала писма насловљена са - “Драга моја Мао... ”

Када су писали проглас омладини Сантјага де Кубе, Кастро је једноставно рекао Чеу да поред свог потписа дода el comandante, што је у Кастровој герилској војсци представљало највећи чин- чин мајора. Био је познат као немилосрдан вођа, строг али и правичан. Најтеже је кажњавао дезертере, углавном погубљењем. Кастро га је описивао као храброг и интелигентног, вођу за пример, који је имао „велики морални ауторитет над својим трупама“.



Гевара је био одговоран за отварање и почетак илегалне револуционарне радио станице „Радио Ребелде“ („побуњенички радио“), фебруара 1958. године, путем које је покрет „26. јул“ емитовао поруке отпора и важне новости упућене народу Кубе. Још у Гватемали, пар година раније, Че је из прве руке био у прилици да сведочи о успеху радија као пропагандног средства, када је ЦИА водила организовано свргавање Хакоба Арбенса. На тај начин герилци су могли директно да се обрате грађанима, и користили су га да позову народ на штрајкове, отпор и рушење владе.

Неке од битнијих битака револуције биле су: Битка код Ла Плате, Битка код Пакленог потока, Битка код Ел Увера, Напад на Буејсито, Битка код Ел Омбрита ( шп. el hombrito- “човечуљак” ), Битка код Мар Ведеа и многе друге.

У јулу 1958. године одиграла се веома важна битка код лас Мерседеса у којој је Че одиграо кључну улогу, тада користећи своје трупе како би зауставио велику групу од око 1500 људи, које је генерал Кантиљо, у служби Фулгенсија Батисте, позвао у намери да окружи и да уништи Кастрову герилску војску.

У наредним борбама, Гевара је предводио нови одред војске усмерен ка западу, да би помогао у напретку ка Хавани. Само Геварин одред био је ван Кастровог „језгра“ и под његовом директном командом. Крајем 1958. године, Че је усмерио свој „самоубилачки одред“ у напад на Санта Клару, у једној у одлучујућих борби за победу револуције. Његова победа у борбама за Санта Клару, у којима је противничких трупа било чак десет пута више, доцније су описиване као „ремек-дело у модерном ратовању“. Режимски медији ширили су у јавности обавештења да је Че Гевара погинуо у тим борбама, али је њихов илегални радио „Ребелде“ одмах обавестио да су победничке Чеове трупе заузеле Санта Клару. Вече уочи нове године, 31. децембра 1958. године, Батистини генерали су, без његовог знања о томе, почели да дискутују и преговарају о предаји, а већ следећег јутра Батиста је кукавички побегао из земље. Кастрова “лудачка дружина” је 1. јануара 1959, после више од две године ратовања по непрегледним шумама Сијере Маестре, тријумфално умарширала у Хавану. Кастро је том приликом изјавио:

Револуција почиње сада.”

Жан-Пол Сартр: “На Куби 1959. деца дошла на власт.” Че је тада имао тек 30, Кастро 32, а његов млађи брат Раул тек 25 година.

Че је тада ушао у Хавану, заједно са браћом Кастро и саборцима Камилом Сијенфуегосом, Фаустином Перезом, Рамиром Валдесом, Хуаном Алмеидом Боскеом и многим другима као командант другог фронта , једна од легенди и застава Кубанске револуције.



Слика 7. – Приказује мапу путовања у периоду (1953-1956)


Слика 8. – Побуњенички радио Слика 9.- Тријумфални улазак у Хавану


Слика 10. - На Сијера Маестри, 1957. године, Че и Фидел са саборцима

5. НАКОН ПОБЕДЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Након победе револуције, Че је добио почасно кубанско држављанство. У том периоду је писао, организовао власт, путовао по свету... Кубанци су га од самог почетка прихватали као једног од својих, а сада је то и званично био. Постављен је за директора Кубанске централне банке и почеле су да излазе новчанице с његовим потписом., а касније постаје и министар индустрије. Познато је да је због честих напада астме био приморан да оде да живи у вили Тараре, у богатој четврти Хаване. Његову правдољубивост ипак најбоље осликава писмо које је послао Карлосу Франкију, уреднику листа “Револуција”, у коме говори о својој болести и обећава народу Кубе да ће се одатле иселити чим оздрави. Одбио је додатна следовања хране, као и коришћење новца из државне касе за личне потребе.

Кастрова влада је, према онима који су сматрани противницима револуције и ратним злочинцима, ухапшеним за време и након победе револуције, спроводила мере налик на оне које су спровођене у Нирнбершком процесу (након Другог светског рата). За изузетно тешке злочине следила је смртна казна, без обзира да на то да ли је починилац био присталица или противник револуције. По изворима из министарства правде Кубе, већина становништва је те мере подржавала. Кастро је именовао Че Гевару управником затвора Ла Кабанана како би могао да те мере и спроведе,и ту функцију је обављао три месеца, од 2. јануара до 12. јуна 1959. Био је задужен за чишћење у војсци којом је до тада управљао батиста и утемељивање победе спроводеђењем „револуционарне правде“ над шпијунима,издајницима или ратним злочинцима. Гевара је такође разматрао захтеве за помиловање. Имајући у виду више од 20.000 људи које су убили Батиста и његови саучесници и присталице за време своје владавине, истраживање јавности је тада показало да чак 93% народа подржава овај начин кажњавања, тако да су мере министарства правде извршене без побуне и незадовољства становништва. Процењује се да је око 200 људи тада убијено.

Че је такође имао улогу највећег светског амбасадора Кубе. Дана 12. јуна 1959. године, Кастро шаље Чеа на обилазак 14 земаља света, који је трајао од јуна до августа, у пратњи службене кубанске делегације.Те земље су углавном припадале “Бандунг” савезу Азије и Африке. Провео је дванаест дана у Јапану (од 15. до 27. јула), где је учествовао у преговорима око унапређења сарадње ових двеју земаља. Током те посете, иако му то није било дозвољено од стране надлежних, Че је тајно посетио Хирошиму која је 14 година раније истрпела бомбардовање од стране америчке војске. Изузетно га је погодило целокупно стање болесника које је тамо затекао и из све снаге је желео да им помогне. Такође је обишао Пакистан и Индонезију.

У то време Кастрова власт на Куби је већ била утемељена спровођењем различитих реформи, економских, аграрних и социјалних.

Дана 4. марта 1960. године, француски теретни брод “Ла Кубре”,који је превозио муницију из луке у Антверпену, експлодирао је два пута током истовара у луци у Хавани. Тада је погинуло више од 100 људи. Че је пружио прву помоћ жртвама. Дан касније, на спомену жртвама, Алберто Корда Дијаз усликао је најчувенију фотографију Чеа, под називом “Херојски герилац” (“Guerrillero heroico”).

Током револуције упознао је Алеиду Марч, младу Кубанку и чланицу покрета “26. јул.”,у коју се тада заљубљује. Споразумно се развео од Хилде Гадее 22. маја 1959 године,а већ 2. јуна 1959. се оженио Алеидом. Са њом је добио четворо деце: Алеиду Гевару Марч, Камила Гевару Марч, Селију Гевару Марч и Ернеста Гевару Марч. Гевара је имао и једно ванбрачно дете, Омара Переза, као и ћерку из првог брака,Хилдиту.



Слика 11.– У посети Јапану


Слика 12.– Породица Гевара Линч – Че, Алеида, Алеидита, Камило, Селија и Ернесто

6. ПИСМО ФИДЕЛУ

Дана 15. марта 1965. године кубанска агенција “Пренса Латина” објављује вест да се Че вратио са путовања по Африци и да га је на аеродрому “Хозе Марти” у близини хаване дочекао Фидел. Тамо су се кратко задржали и то је последњи пут да је Че виђен у јавности на Куби. Тада је уследио период када су се сви питали- “Где је Че?” А у далеком Буенос Ајресу, тада већ у јако лошем здравственом стању, Селија де ла Серна осећала је да је њеног сина опет захватио немир, била је сигурна да се опет упушта у нешто опасно. Чеов пријатељ и некадашњи сапутник, рикардо рохо, покушао је да с њим ступи у контакт, а рекли су му да је на путу. Она умире 18. маја те године. Сахрањена је на аристократском гробљу Реколета у Буенос Ајресу, у присуству пријатеља и познаника, а без чеа. А кубанска јавност бринула се и спекулисала о разлозима Чеовог одсуства. Неки су говорили како је у немилости код Кастра- углавном они који су револуцији прижељкивали крај. Други су говорили како је мртав, а по трећој верзији, отишао је у Гватемалу. Такође стижу вести да је отишао у Доминиканску републику да се бори против Трухиљове диктатуре. Дана 2. септембра 1965. из Санто Доминга стиже вест- утврђено је да је че стигао у Доминиканску републику 29. априла 1965. године, а да је погинуо 4. маја у оружаном сукобу. На једном митингу 28. септембра Кастро изјављује пред окупљенима како ће ускоро објавити један документ који је стигао од друга Че Геваре и у којем се објашњава његово искуство у трајању од неколико месеци. Пет дана касније, Фидел је на седници руководства Комунистичке партије Кубе обавестио делегате да је стигло писмо од друга Геваре, у коме је, између осталог, писало и :

Осећам да сам испунио део своје дужности која ме је везивала за кубанску револуцију на њеном тлу, и сада се опраштам од тебе, другова, твога народа, који је и мој. Формално се одричем свих функција у националном руководству партије, положаја министра у влади, чина мајора и кубанског држављанства. Ништа ме више не везује за Кубу. Једине везе које са њом имам су друге природе. То су везе које се не могу прекинути као што се могу одбацити функције... Други народи траже моје скромне снаге. Ја могу да чиним оно што је теби ускраћено због твоје одговорности главе и вође Кубе. И дошло је време да се растанемо. Желим да се зна да то чиним са осећањем у којем се мешају радост и туга: овде остављам своје најчистије наде градитеља, и моје најдраже које толико волим. Остављам и свој народ који ме је прихватио као сина... Ако ме последњи час затекнне под неким другим поднебљима, моје последње мисли биће упућене овом народу, а посебно теби... Ма где се нашао, осећаћу одговорност што сам кубански револуционар и тако ћу се и понашати. Није ми жао што својој жени и деци не остављам никакво материјално богатство. Срећан сам што је тако. Ништа не тражим за њих, јер знам да ће се држава побринути за њихово издржавање и школовање. Волео бих да теби и нашем народу у овом тренутку кажем много тога, али осећам да је то непотребно. Речи не могу изразити оно што бих хтео да оне искажу, а сматрам да не вреди фразирати. Стално напред ка победи. Patria o muerte. Домовина или смрт. Грлим те са револуционарним жаром.

Че. ”

У том тренутку једино је било јасно да је Че отишао на далеки пут без повратка.




7. КОНГО

Ернесто је у Алжир стигао 24. фебруара 1965. године, а тамо је дошао како би учествовао на конференцији афричко-азијске солидарности. На том скупу одржао је свој чувени говор у којем је нагласио следеће три ствари:



  1. Потребно је успостављање “герилског интернационализма” у свету који ће подржати велики блок земаља у процесу ослобођења и развоја.

  2. Тај интернационализам би морао да рачуна на подршку социјалистичких држава,нарочито произвођача оружја.

  3. Упутио је оштре критике социјалистичком блоку земаља, поручио да су се претворили у “империјализам из друге руке.”

Че се вероватно већ по доласку у хавану припремао за афричку авантуру у специјалној бази. Спремао се за одлазак у Конго, тамо је желео да организује герилу која ће се борити против диктатора Моиза Чомбеа, који је претходно збацио са власти и убио Патриса Лумумбу. Далеко од очију јавности, смислио је план. Скинуо је своју маслинасту униформу,ошишао косу и браду, у потпуности изменио лик и променио име. Сада се звао Рамон Бенитез, и то име је било на свим његовим фалсификованим документима. Претпоставља се да је на пут кренуо у зору 1. априла 1965. Одлетео је за Москву, одакле је преко Каира отишао за Дар Ес Салам. Одатле се преко језера Тангањика пребацио на источну обалу, у Конго, где ће се придружити тамошњим герилцима и саборцима. У Танзанију је стигао 19. априла где је требало да се сретне с једним од предводника устанка, Лореном Кабилом, који није дошао. На језеро Тангањика стигао је 23. априла. Затекао је изузетно поражавајућ призор. Војска је била разбијена, а војне вежбе су подразумевале племенске ритуале. Нису волели дисциплину, а проблем је био и језик. Герилаца је тада било око 400, али су се надали помоћи избеглица из руанде- припадника племена Тутси. Че је у ишчекивању првих акција обавњао улогу лекара. Прилике му тада нису биле наклоњене и то се да приметити и упорукама које је слао Кастру. Када је сазнао за смрт своје мајке, данима је био безвољан и утучен. До првог озбиљнијег ратног окршаја долази 20. јуна 1965. код места Бендера, на истоку Конга. У борбу тада креће 160 локалаца, од којих је чак 60 дезертирало и 40 Кубанаца.Устаници су поражени и много их је погинуло. Че тада у писмима Фиделу јавља како је немогуће добити рат са таквом војском. Почетком септембра Фидел шаље двојицу својих блиских сарадника у испомоћ- Емилиа Арагонеса и Оскара Фернандеса Мела. Њихова мисија била је да Чеа живог врате из Конга на Кубу. Устаници су били подељени и неспремни, нису били решени да ослободе своју земљу. Кубански амбасадор у Дар ес Саламу,Пабло Рибалта, тада јавља да Че хитно дође код њега (1. новембар 1965.). Тада му је саопштено да Кубанци одмах морају да напусте територију Танзаније. Има индикција да је ЦИА знала за овај Чеов герилски подухват. Датума 4. новембра, стиже депеша од Кастра у којој инсистира да ако се више ништа не може учинити, уследи повлачење. Иако Че није желео да оде, Арагонес и Фернандес Мел су му саопштили како без њега не одлазе. У предвечерје 21. новембра, група од око стотину бораца се враћа на Кубу.



Слика 13.– По доласку у Африку


Слика 14.– Са конгоанским саборцима

8. БОЛИВИЈА И СМРТ



За припремну базу изабрана је провинција Пинар дел Рио, на западу Кубе. Нико од окупљених није знао да ће их предводити управо Че. Представљен им је као “цивил”. Онда су уследиле жестоке припреме. Вежбали су гађање из разних оружја, свакодневно марширали под пуном опремом, учили индијански језик Кечуа којим говоре боливијски сељаци и изучавали тактике герилског ратовања. Накнадно им је откривено да је цивил Рамон у ствари командант че Гевара. Настало је одушевљење међу трупама. Че је такође имао посебне припреме. Обријали су му браду, скратили косу, уградили му вештачку вилицу и угојили га. Сва дана пре одласка, Алеида је довела сво четворо деце и рекла да је то њихов ујак који им доноси поздраве од тате. Камуфлирани Че са два пасоша у џепу одлази 23. октобра из Хаване за Москву, одакле ће отпутовати за Боливију. А у међувремену, једна млада жена, касније упамћена као Герилка Тања – “La Guerrillera” припремала је у Ла Пазу “базу” за побуњеничко жариште на челу са Чеом. Њеноиме било је Лаура Гутијерес Бауер, а то је било тек једно од пет имена која ће она носити у свом бурном животу. Рођена је у Буенос Ајресу, 19. Новембра 1937. године под именом Хајди Тамара Бункe Бидер. После сусрета са Чеом 1959. у источном берлину, она добија позив да посети Кубу. Стиже тамо почетком 1961. и ускоро улази у узак круг људи који раде на поверљивим задацима револуције. Нико није ни сумњао да је управо та симпатична млада жена завереник континенталних размера. У октобру 1966. Че је прихватио да се герилска база успостави у месту Њакаукасу. Трећег октобра он стиже у Ла Паз. У Боливију је ушао без икаквих потешкоћа. Дана 7. новембра Че је пребачен у Њанкаукас. Више се није крио, обелоданио је право име друговима који су га тамо чекали. Почетком фебруара 1967. Че је наредио усиљени марш према месту Ваље Гранде. Тада је герилска трупа бројала 57 људи. Тања је по повратку довела славног француског филозофа и левичара- режиса Дебреа, који је подржавао герилску мисију. Касније, герилска трупа имала два окршаја са трупама боливијске армије, у чијим редовима су били и специјалне јединице ренџера и агената ЦИА-е. У лову на Че гевару било је ангажовано преко 1.500 људи. Све више војника је дезертирало, полако су губили морал, а ушлашени сељаци нису желели да се придруже герили. Че је био у лошем здравственом стању, стезала га је астма и изгубио је преко 20 килограма. Локални шпијун одао је 30. августа да се код куће сељака Онората Рохаса крију герилци које он потпомаже. Под претњом смрћу, Рохас је одао локацију герилаца. Убијено је њих седама , а међу њима и Тања. Масакр на реци Рио Гранде био је почетак краја гериле у Боливији. Половином 1967. године, за лов на герилце је истренирано око 600 војника. Почетком септембра, револуционарне трупе биле су сведене на свега 17 људи. Били су у сталном покрету како би избегли војску. Команда осме дивизије је добила податке да се Че налази у близини Ваље Гранде са трупом мањом од 20 људи. Ухваћен је Орландо Хименез Камба који је дезертирао и испитан од стране режимске војске. Из извештаја локалаца, схватили су да се герилска трупа налази у селу Ла Игера. Командант Зентено и његов помоћник, Андреас Селић, шаљу тамо јединицу елитних “зелених беретки”. У прасак зоре 7. октобра два сељака пристижу са информацијом да се герилска војска налаѕи код кањона Ћуро. Сутрадан, пристиже још сељака са сличним дојавама. Поручник перез шаље 80 војника у потрагу, а капетан Гари Прадо око 100 људи. Негде око 13 часова Че Геварини људи приметили су војнике. Че није могао да се неометано креће јер му је нога била тешко повређена. Војници су их ухватили и заробили их. Успостаљају везу са радио-станицом, и јављају: “Имамо тату у рукама.”

 Ухваћено је укупно три герилца: Че, Вили Куба и Хуан Пабло ЧангаЧе је пребачен у школу у близини. Тада стижу пуковник Андреас Селић, као и агент ЦИА-е, Феликс Родригез. Oко поднева тог 9. октобра, из Ла Паза је стигла шифрована порука: „Издајте пасош за тату”. Че је одбијао да буде испитан. Упркос својем лошем здрављу, прљавој коси и поцепаној одећи, возач хеликоптера Хаиме Нино де Гузман се присећа да је држао главу високо, гледао сваког директно у очи и само тражио да му се да да запали  дуван. Пред извршење смртне казне из пркоса је чак пљунуо у лице једног од високих официра који су се ту затекли. Погубио га је наредник Марио Теран- један од “зелених беретки”. Према неким изворима, последње речи биле су му Уозбиљи се, момче. Треба да пуцаш у човека.“ док други наводе да је рекао Пуцај, кукавицо. Убићеш само човека.” Према речима пуковника Арманда Прада, последње што је рекао било је:



Знао сам да ћете ме убити. Није требало да вам паднем шака. Реците Фиделу ад овај дебакл не значи крај револуције. Тријумфоваћемо на неком другом месту. Кажите Алеиди да заборави на све ово, да се поново уда и да буде срећна. Нека деца наставе да уче. А војницима реците да добро нишане... Збогом,децо моја. Алеида,брате Фиделе...”

Био је понедељак, 9. октобар, 13.10 часова.

Тело Че Геваре је војним каионом пренето у мртвачницу локалне болнице. Био је изнет на носилима, а очи су му и даље биле отворене.


Слика 15.– Непосредно пред егзекуцију
Слика 16.– Тања Герилка


9. ЗАНИМЉИВОСТИ

Након Чеове смрти, “зелене беретке” су присвојиле многе његове личне предмете, међу којима је био сат, као и чувене дневничке белешке и пиштољ. Данас су неки од његових личних предмета, укључујући батеријску лампу, у поседништву ЦИА. Агент ЦИА пореклом са Кубе, Густаво Виљољдо,на дан погубљења одсекао је и један прамен Чеове косе, да би га касније, 2007. године, продао аукцији за чак 119 500 долара.

Након смрти, лекари су му ампутирали шаке, а тело му је однето на непознату локацију. Шаке су стављене у формалдехид, те послате у Буенос Ајрес ради идентификације у аргентинској полицији, на основу отисака прстију. Потом су послате на Кубу. Кастро је 15. октобра 1967,  јавно обзнанио Чеову смрт и објавио је три дана жалости. Кaсније, Кастро се обратио нацији, пред милион људи у Хавани, говорећи о Чеовом револуционарном лику.

Крајем 1995. године, генерал у пензији, Марио Варгас је испричао Џону Лију Андерсону, аутору књиге “Че Гевара: Револуционарни живот”, да је Гевара сахрањен код старе аеродромске писте у Ваље Грандеу. Интернационални тим истраживача је копао на тој локацији преко годину дана, и у јулу 1997. налазе остатке 7 тела у две масовне гробнице, укључујући и једно тело коме су биле одсечене шаке. Боливијско министарство унутрашњих послова регистровало је то тело као Геарино према отиску зуба који се подударао са оригиналним. Генерал у пензији Гари Прадо наводи како су информације лажиране и како је Че кремиран. Ипак, 17. октобра 1997, пронађени остаци за које се сматра да су Чеови, скупа са 6 осталих ископаних тела, сахрањени су уз војне почасти у посебно изграђеном маузолеју у граду Санта Клари, где је Че некада предводио револуционарне трупе.



Код Чеа је пронађен и дневник, ручно писан, који је говорио о проблемима са којима се сусретала тадашња герила коју је Че водио у Боливији. Први запис је начињен 7. новембра 1966, недуго након свог првог доласка у Боливију, а последњи 7. октобра 1967, дан пре него што је ухваћен. Дневник излази из штампе првог јула 1968. на Куби где је дистрибуиран бесплатно. Дневник је затим преведен и дистрибуиран широм света под именом “Дневник из Боливије” ( “El Diario del Che en Bolivia”).

Једна од највећих грешака коју су САД икад направиле је што су начиниле оне фотографије мртвог Чеа. Његов изглед који подсећа на Исуса Христа обезбедио је да се његов револуционарни позив пошаље не само бунтовним студентима, него и у срца верника...“

Че је такође волео науку и уметност. Oтац га је заинтересовао за шах,па је већ са дванаест година учествовао на шаховским турнирима. Његова љубав према поезији и прози и интересовање за исте пратили су га целог живота. Највише је волео да чита поезију Пабла Неруде, Џона Китса, Антониа Маћада, Фредерика Гарсије Лорке, Габријеле Мострал, Цезара Валеха и Волта Витмена. Такође је познато да је знао да рецитује песме “Ако”, Радјарда Киплинга и “Мартин Фјеро” Хозеа Хернандеса. У свом породичном дому имао је око 3000 књига, а интересовала су га дела Жила Верна, Вилијама Фокнера, Андреа Жида, Емилија Салгарија, и надасве, наравно, Карла Маркса. Такође је поштовао лик и дело Џавахарлала Нехруа, Владимира Иљича Лењина, Жан-Пол Сартра, Роберта Фроста, Фридриха Енгелса, Албера Камија, Франца Кафке, Анатола Франса и Херберта Џорџа Велса. Често је анализирао филозофију Буде и Аристотела, мишљење Бертранда Расела о љубави и патриотизму, Џека Лондона о друштву и Фридриха Ничеа о смрти. Био је фасциниран идејама Сигмунда Фројда и његовим ставовима на тему снова, комплекса, либида и нарцисоидности.

Неки од његових омиљених предмета у школи били су Филозофија, Инжењерство, Политикологија, Математика, Социологија и Историја. Такође је волео да пише, често је писао песме, а објављене су и две његове књиге у форми дневника : “Сећања на Кубанску револуцију” (“ Pasajes de la Guerra Revolucionaria”) и “Дневник из Боливије” ( “El Diario del Che en Bolivia”). Следи одломак из “Песме Фиделу”:

Хајдемо,ватрени пророче зоре,

Кренимо стазама потајним и далеким

Да ослободимо Зеленог Крокодила

Којег толико волиш.”



Слика 17. – Че док чита Гетеову биографију


ЗАКЉУЧАК


И данас, скоро 50 година након Чеове смрти, његов лик и дело инспиришу многе. Био је и остао симбол борбе против неправде за многе младе бунтовнике, за све оне који теже променама, једнакости и слободи. Данас, у Аргентини и на Куби, много школа носи његово име. Био је заслужан за масовно описмењивање кубанског



становништва. У Боливији чак има и статус свеца, те га боливијски сељаци,Индиоси, називају и Сан Ернесто де Ла Игера. Одбацио је могућност комфорног живота више класе, одустао од посла доктора и високог положаја у Аргентинском друштву, зарад нечега много важнијег и племенитијег- борбе против невидљивог кавеза капитализма, и стремљења ка једнаким правима за свако биће. Заувек ће остати упамћен као ослободилац, онај који је инспирисао људе да посегну за оним што је много важније од новца и угледа- за слободом. Пола века касније, његов поносити лик и даље се вијори на заставама револуције. Јер, револуционари не умиру док год њихове идеје живе.

ЛИТЕРАТУРА





  1. Борислав Лалић – “Че Гевара: Живот, смрт, легенда”- Београд : Новости,2006 (Београд : Публикум)

  2. Ернесто Че Гевара – “Сећања на Кубанску револуцију” – ауторизовано издање са исправкама Че Геваре ; с предговором Алеиде Гевара ; с шпанског превела Силвија Монрос- Стојаковић – 1. издање – Београд, Evro Giunti , 2008 (Крагујевац, Графостил)

  3. Ернесто Че Гевара – “ Дневник из Боливије ”- увод Фидел Кастро ; предговор Камило Гевара ,c шпанског превела Силвија Монрос- Стојаковић – 1. издање – Београд, Evro Giunti , 2008 (Крагујевац, Графостил)

  4. cubalibre.org.rs

  5. https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A7%D0%B5_%D0%93%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B0

  6. http://www.hey-che.com/

  7. http://www.che-lives.com/

Слика 1. http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/5/58/CheHigh.jpg/799px-CheHigh.jpg


Слика 2.

https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/736x/f3/26/93/f32693902a10b44fff1f6cedaa97b84d.jpg
Слика 3.

https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/236x/f1/af/71/f1af7158555c7c8b3f43dfe06fbf5472.jpg

Слика 4.


https://guevarista.files.wordpress.com/2011/08/poderosa-1951.jpg
Слика 5.

http://cubanismo.net/cms/sites/default/files/006_che_en_hilda.jpg
Слика 6.

http://haber.sol.org.tr/sites/default/files/haberfotograflari/60656/che1.jpg
Слика 7.

http://www.opusvida.com/wp-content/uploads/2010/03/che_guevara_21.jpg
Слика 8.

http://www.boondi.lk/CTRLPannel/ArticleImages/VIVA/Che_Guevara_in_Radio_Rebelde_VIVA_CHE.jpg

Слика 9.


http://learnlearn.net/Amerika,Oseania/res/Default/ESS_PasteBitmap02517.png

Слика 10.



http://www.cubadebate.cu/wp-content/gallery/che-en-la-revolucion-cubana-1955-1966/ernesto-che-guevara-15.jpg
Слика 11.

http://k32.kn3.net/taringa/1/F/4/C/5/7/elabuelocheto/EF5.jpg
Слика 12.

http://farm4.staticflickr.com/3748/9039699141_58241cb702_o.jpg
Слика 13.

http://www.logoi.com/picture-movies/img/che_guevara_07.jpg

Остале слике:



www.tumblr.com
https://www.pinterest.com/shinonome303/peopleernesto-che-guevara/
Датум предаје: ______________

Комисија:

Председник ________________________

Испитивач ________________________

Члан ________________________
Коментар:

Датум одбране: _____________ Оцена__________ (___)





Достарыңызбен бөлісу:




©dereksiz.org 2024
әкімшілігінің қараңыз

    Басты бет