Благодат и закон. Унутрашње устројство

4. Благодат и закон. Унутрашње устројство

моралног живота и морално деловање у свету

Откако је хришћанство откривено свету, откако је почело да утиче на морални живот, људско мишљење се суочило с тешкоћом, први пут јасно изнетом у Посланицама апостола Павла, наиме, са проблемом како да се благодатни живот у Богу усклади с уобичајеним моралним животом, заснованим на принципу поштовања моралног закона.

Хришћанска истина, парадоксална у својој општој суштини, а самим тим и у свакој својој примени, парадоксална је и као фактор који одређује морални живот. Откако је света и века људи су навикли да морални живот схватају као општи закон-заповест, исказан формулацијом "мораш" (или, супротно, "не смеш", "немаш право"); таква заповест или забрана принудно усмерава или ограничава по природи необуздану, анархичну људску вољу. У старозаветној свести морални закон је схватан као заповест (или забрана) самог Бога (историјски он је био неодвојиво сливен с богослужбеним и ритуалним законом); у античком свету он је обично схватан као нека сама по себи света норма "природног права" (апостол Павле каже да "они [незнабошци] доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто сведочи савест њихова" (Рим 2; 15). Осамнаест векова после хришћанског откривења Кант је поново открио суштину моралног живота у "категоричком императиву" – у заповести безусловној, нужној, једнако обавезујућој за све људе, којој се управо зато добровољно покоравамо. Потпуно је природно што су чак најближи, први ученици Христови били склони да Христове завете схвате као "закон"; и једино је религиозном генију апостола Павла успело да јасно схвати сву особеност Христовог откривења као услова моралног живота – односно да схвати да оно одређује људски живот, али не као закон понашања, него као искупљујућа и сапасоносна благодат која је дарована људској души кроз чин вере и која се зато може остварити у слободи. Ако је људска душа отворена за деловање благодати и ако је пуна њених сила, онда она већ није послушна власти закона, није покорна закону – али не зато што је за нас закон укинут, јер Христос је дошао да "испуни" (тачније преведено: "допуни") Закон, а не да га укине (Мт 5; 17) – него зато што хришћанска душа извршава морални чин, и то много већи и ефективнији, тако што се на нов и виши начин слободно отвара за изливање и коришћење дарова благодати. Из овога следи опште правило хришћанског живота: "где је Дух Господњи онде је слобода" (2Кор 3; 17); зато апостол неуморно поучава: "стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити", "јер сте ви, браћо, на слободу позвани" (Гал 5; 1 и 13). Уистину спаситељска сила Божија ослобађа човека од обавезе да се покорава вољи Божијој ако сам начин на који се човек покорава вољи Божијој није ништа више од обичног испуњавања "закона". Ако морална воља није ништа више од обичног поштовања закона, онда се она разликује од очишћујуће силе благодати исто онолико колико се и правила, која су купачима постављена с циљем да избегну опасност утапања, разликују од реалног спасења утопљеника, односно самог чина кад га извлаче из воде и износе на обалу.

Та суштинска разлика између начина на који реална и души иманентна благодатна сила делује на морални живот и начина на који трансцендентни "закон", као спољашња заповест, делује на морални живот одражава се и на различитост самог објекта на којег је то деловање усмерено. "Закон" – морални закон, исто као и правни закон – "нормира", одређује, или ограничава људско понашање, сваки људски чин; свако "мораш" (или: "не смеш") подразумева "чини то и то", "поступај овако или онако"; такав је садржај класичног обрасца "Закона" садржаног у десет заповести: "не убиј", "не чини прељубе" итд. (2Мој 20; 13 и 14). Чак и тамо где нормира душевно стање а не деловање, закон је усмерен на одређивање воље која се непосредно открива и остварује у деловањима – такав је смисао заповести "поштуј оца својега и матер своју", "не пожели куће ближњега својега, не пожели жене ближњега својега" итд. (2Мој 20; 12 и 17).

Не заборавимо да се тај благодатни живот у Богу остварује у околностима и условима човековог пребивања у свету, тј. у непросветљеној, необлагодаћеној сфери живота. Због тога, како смо већ рекли, хришћански живот, као незадрживо и непресушно извориште љубави према ближњима, по самој својој суштини мора бити таква морална активност у свету која је усмерена на супротстављање злу, на заштиту света од зла и заштиту сила добра у њему. Међутим, у сфери која није просветљена благодаћу, енергија моралне воље нема другог избора него да се као греховна световна стихија покори закону, односно скупу правила која одређују или обуздавају вољу. Смисао закона је у поштовању дисциплине, дакле у оном каналисању и обуздавању људске воље без којег би се живот урушио у хаосу анархије. У закону је тамна индивидуална људска самовоља подведена под општа легализована начела кроз која дејствује виша сила – сила разума и добра.

Из овога следи да је у људском животу закон превладан једино тамо и онолико, где и колико уместо њега слободно дејствује сама благодат. Где тога нема, а тога нема управо "у свету" (Јн 1; 10) (било да је реч о свету као оном што је спољашње нашој души, или о световним силама које владају нашом душом), тамо почиње за нас да важи обавезујућа сила закона. Тако правни или државни закон, (баш као и закон у форми обичаја, правила доброг понашања итд.) представља секундарни, неадекватни и несавршеном људском субјективношћу обремењени одраз моралног закона, или – што је исто – одраз "природног права", тј. оног уређења које је у датим конкретним условима неопходно да би се живот заштитио од зла и да би се осигурали најповољнији услови живота. Тај закон, као скуп "правила понашања", има, с једне стране, карактер строгих, чврстих правила, чије је нарушавање недопустиво и представља зло или грех; и, са друге стране, та општа правила, управо због своје апстрактне општости, нису довољна да наш циљ, дакле жива истина, буде остварен у сваком конкретном случају; правила и циљ понекад чак могу доћи у међусобни конфликт. Зато је наша морална активност у свету, на крају крајева, како смо већ видели, онаква какав је наш морални такт, односно живо осећање за то који закон, у ком облику и у којој мери морамо применити у конкретном случају за остварење општег циља закона – да се супротставимо злу у свету – или, прецизније, који тачно морални акт, које конкретно морално решење и поступак у датим конкретним условима одговара том општем циљу закона. Већ смо видели да управо тај здрави морални такт, а све због чињенице да је зло у свету несавладиво, приморава човека да трпи мањи грех, а понекад и да учини мањи грех, као једини начин да се избегне грех који би у супротном случају сигурно био већи.

Из свега што смо досад рекли потпуно је јасно зашто се та позиција, коју у одређеном смислу можемо означити као позицију моралног компромиса и која је практично неизбежна у нашој одговорној моралној активности у свету, не слаже с неморалним правилом "циљ оправдава средства". Јер само уколико се морални захтев и морална оцена непосредно тичу самог чина, човек може (због раније објашњених моралних мотива) бити доведен у ситуацију да му нема друге него да чини грешна дела, дакле оно што оштро противречи светим и свеобавезујућим општим нормама моралног закона. А пошто се суштински хришћански морал, како смо малопре видели, уопште не односи на чин, већ одређује устројство духовног живота, онда нису замисливе никакве конкретне ситуације које би човека принудиле да наруши те суштинске завете истине и које би оправдавале њихово нарушавање; напротив, те завете не смемо нарушити чак ни онда кад морамо да нарушимо норме "природног права", тј. норме деловања. Вратимо се још једном наведеном примеру. Заповест "не убиј" (Мт 22; 37) једна је од најсветијих, основних норми морала као "природног права", као закона понашања; па опет, како смо видели, има случајева у којима је хришћанин из моралних мотива принуђен да тај грех преузме на своју савест. Међутим, заповест "љуби ближњега својега као самога себе" (Мт 22; 39), као поука о садржају или устројству хришћанског живота, остаје апсолутно ненарушива како у свим животним околностима, тако и пред свим захтевима који произилазе из задатка да наше деловање у свету буде морално. Нарушавање ове заповести не може оправдати никаква практична нужност; оно увек остаје или израз греховности или човекове моралне немоћи.

Ипак не треба мислити да овакав став осуђује хришћанску моралну заповест љубави на практичну јаловост, ограничавајући сферу њеног деловања само на унутрашње стање духа. Сав практични значај моралне заповести усавршавања објаснићемо касније. Сад је довољно истаћи само једну непобитну и суштинску чињеницу: ниједан спољашњи поступак, колико год он у себи носио зла, не делује толико рушилачки колико сам дух мржње. Уместо многих примера навешћемо један, посебно актуелан: човечанство би се давно и релативно лако опоравило од разарања учињених у рату 1914-1918. године да дух мржње, огорчености и жеље за осветом није затровао сав економски и политички живот следећих деценија. Плод управо тог духа мржње је недавно завршени други, немерљиво ужаснији рат који је посејао бескрајно више ђаволовог семена мржње и жудње за осветом.

И поред све светости неких основних норми моралног закона или "природног права" у изворном смислу речи, појмови добра и зла су примењиви само на духовно устројство унутрашњег живота, на морално стање човека. Ако уместо појмова устројства унутрашњег живота или моралног стања узмемо двосмислену реч "воља", онда ћемо се морати сложити с Кантовом тврдњом (која у том погледу одговара смислу хришћанске истине): "Нема ничаг на свету што бисмо у изворном и прецизном смислу речи могли назвати добрим или злим, осим људске воље".

Понављамо: добро нам је познато да та позиција у себи скрива опасност злоупотребе и да лако може постати саблазан. Подсетиће нас, наравно, на "свете оце" инквизиције, који су, подвргавајући своје жртве мукама и спаљујући их на ломачама, тврдили (а можда су у одређеном смислу чак искрено веровали) да их и даље сажаљевају и воле. Још једном морамо нагласити да указивање на опасност злоупотребе у суштини није оповргавање и да невидљивост, скривеност Христове истине пружа највећу могућност да се та истина богохулно изопачи. Овој општој примедби морамо додати да је морална наказа инквизиције, колико год она била велика, ипак релативно мање зла од праксе неких савремених доктрина које пропагирају истребљење људи из мржње или презира према њима. Свесно или лицемерно изопчење истине изазива морало негодовање пред греховношћу људске природе, али свесно, дрско негирање истине већ показује да је такав човек опседнут сатаном.

Ако желимо да се супротставимо могућем изопачењу објашњеног дуализма духовног и моралног живота, његовом изопачењу које води у морални расцеп личности, у служење двама супротним циљевима или вредностима, морамо знати да тај дуализам представља органски целовито двојединство, тј. морамо знати да је унутрашње јединство оно што прожима, и што, у исти мах, ублажава и ограничава тај дуализам, и одређује целокупно морално устројство људског живота. Пре објашњења тог јединства морамо размотрити неке неспоразуме, произашле из потпуно погрешних интерпретација поменутог дуализма.