ДИВАН 18. НА САБОРУ У БЛАГОВЕШТЕЊУ

И овај наш сабор, као и ранији, био је право духовно весеље за све учеснике и посетиоце.

Била је то блага и тиха јесен. Због тога бања под манастиром препуни се сељачким светом. И сав тај свет придружи се љубопитно нашим богомољцима горе у манастиру. У тој молитвеној средини и нечланови братства брзо су се снашли, и почели и сами узимати учешће у молитвама, разговорима и песмама. Јер све то што су тамо чули и видели одговарало је њиховим најдубљим осећајима и мислима. Оно што код тог народа због свакодневних брига и послова није могло доћи до јасног израза, овде се гласно јављало и изражавало у речима, песмама и сузама.

Да, и сузама. Једна старица Ужичанка, нагнута према брату Исидору из Лука, слушала је његов хор отворених уста и ушију, а сузе су јој текле низ образе.

• 
  Не плачи, нано, говораше јој девојка крај ње. Смејаће ти се људи.
  
• 
  Нека се смеју, дијете; зар ја марим? Мени су ове сузе слађе него њима смеј, кћери моја.
  

— Е синко, хвала ти, и свима вама, кћери златне. И нека вас Бог поживи. Никад се нисам слађе исплакала него данас.

Чувши ово један старац од Рашке, утирући и сам сузе рећи ће:

— Вала, сестро, знај, да ако нас не расплаче наша вера, расплакаће нас батина. И то сав народ. Ове сузе су нам слатке, али оне ће бити горке.

На овом сабору, као и ранше у Дивостину, нарочиту је пажњу на себе обратио и љубав стекао млади битољски ђакон Панде. Он је служио свету литургију са више свештеника, а после је изазван од народа више пута да говори. Овако је он говорио:

— Братство светог Димитрија у Битољу опет није нашло, на жалост, бољег од мене да пошаље ни на овај сабор. А није да их нема бољих; но сви су они гледали на овај подалек пут као на службу, а ја као на почаст. И сад видим, како је велика почаст наћи се међу вама, поштована браћо и сестре из Шумадије, Војводине, Босне и ода свих страна Српства. Наћи се међу вама, молити се Богу и појати славу Божју са вама и то на овом чаробном месту, у овој српској Светој Гори, многовековној тврђави Православља! Заиста, имаћу шта причати нашима у Битољу и по свој Јужној Србији. Више ћу понети него што сам донео. Донео сам поздрав и поштовање, а понећу мудрост, доброту и љубав. Дошао сам да вам посведочим, да је ваша вера наша вера, ваша визија небеска наша визија, ваша мајка црква наша мајка црква. То је наша лађа спасења. Као што је некада Нојева лађа спасла Ноја и његову породицу, тако је наша православна црква спасла православни народ у Македонији од петвековног азијског потопа. Свакако ће и овде бити говора о чудесима која Бог чини нашем народу ради покајања. Ја мислим, да ово што вам рекох највеће је Божје чудо на Балкану за минулих пет векова. Дрвени православни крст у двобоју са сабљом димискијом однео је победу. Духовна сила победила је физичку силу. То велико чудо Божије представља главну боју на ћилиму наше историје која се вековима ткаје..."

У другом свом говору ђакон Панде је испричао и неколико чудеса из наших дана, као што су: исцелење болних, откриће по сну давно порушених и затрпаних цркава, тешке казне над злотворима и богохулницима, и тако редом.

"... Но право чудо увек долази од Бога, рекао је Панде. Али чудотворство не значи обавезу за хришћане. Без вере и љубави нико се неће спасти чудотворством. Изнад свега Бог тражи од нас љубав, управо одговор на његову бескрајну љубав. Јер љубав је огањ, а чудеса су као дрва која тај огањ одржавају и већма разбуктавају. Они који су видели чудо испунили су своја срца љубављу према своме Творцу и Оцу."

Онда нам је хор из Чачка отпевао песму о љубави која гласи:
ПЕСМА ЉУБАВИ
Да друг друга љубимо
Христос заповеда,
Бог љубави кроз љубав
Сва створења гледа.
Ко што сунце све твари
С неба обасјава,
Тако и Бог љубављу
Сав свет оживљава.
Да друг друга љубимо,
То је закон царски,
То је радост и срећа,
То је живот рајски.
Љубав света небесна,
Љубав бестелесна,
То је љубав Христова
Вечно млада, нова.
Да се духом љубимо,
То је закон царски,
То је радост и срећа,
То је живот рајски.
Помогла му крсна слава: Устаде један брат од Крушевца па исприча овај догађај: „Ја нисам у вашем покрету, и данас први пут сам на оваквом молитвеном сабору. Кад говорите о Божјим чудесима, ја ћу вам испричати нешто што се мени догодило, и што до сад нисам причао народу. Јер моја покојна баба учила ме је, да треба да кријем од света оно што ми Бог учини, јер вели да Бог неће да то други знају. — Еле, саслушајте моју повест. Кад сам био у рату на Добром Пољу, нестаде ми изненадно мога рођеног брата Станоја. Од почетка ратовања нас двојица били смо у истој чети, и свуда заједно у свима борбама и патњама. И сад, нестаде ми брата, као да га неко украде. А ми смо се волели како се тешко може описати. Никад и никуд један без другога. И мој живот без брата, као без плућа. Не могу да дишем од муке. Мислећи да је он свакако погинуо и ја сам омрзнуо живот и пожелео смрт. Било је то на месец дана пред Ђурђевдан. А то је наша Крсна слава. Приближује се наша слава, али ја мислим како ћу славити и, овај, зашто ћу ја славити светога Ђорђа без мога брата. Али, иако сам се осећао празан и огорчен, ја сам се стално молио светом Ђорђу и спремао се да га прославим. Уочи самог дана славе у зору, гракнуше две три пушке из нашег окола. Потом узбуна. Онда глас испред нас: Не пуцајте, наши смо! Питамо се ми, ко то може бити. Да није непријатељска превара? Кад наједном — кога видим пред собом? Мога брата Станоја. Био заробљен, па некако успео са два друга да избегне и допуже се до нашег рова. О, свети Ђорђе, слава ти и хвала! Тако опет заједно прослависмо нашу Крсну славу. Тај дан био је највеселији у мом животу. Јер сам и свога брата видео жива и светог Ђорђа осетио жива".

Свештеници отпеваше тропар светом Ђорђу.

После тога изађе на ред да се чују извештаји она четири савета што беху изабрана у Дивостину.

Отац Јован Рапајић објасни, да су прва два извештаја већ послата оној господи у Енглеску, и да су стигла писма њихова. Он прочита писма своја њима и њихова њему. Сви одобрише.

Браћа из трећег савета која су одређена да испишу чудеса Христових светитеља од апостолског времена до данас, изјавише да су они успели да испишу само један мајушни део светитељских чудеса.

Браћа из четвртог савета изјавише, да су они одређени да саберу сва позната чудеса у наше време. Они су, веле, учинили нешто, али немогуће је учинити много а брзо, јер материјал је врло велики и све се више умножава из године у годину. Предлажу, да се издаје сваке године по једна књига таквих савремених чудеса, као продужење објављене збирке чудеса са насловом: „Емануил". То се усваја.

Отац Милан Сретеновић предложи, да се ова два последња опширна извештаја не шаљу оним гостима из даљине.

— Осетио сам ја њих, вели, у Дивостину. Доста су им они извештаји о чудесима Христа и Христових апостола, која су записана у Новом завету. Они се не моле свецима нити цене усмено Предање Цркве Божије. Ова два последња извештаја о чудесима светитеља и о чудесима у наше време могу их саблазнити и одбити. Они су преко својих реформатора одбацили свако сведочанство неписано. А чак и оно што је записано у Светом писму они доводе у сумњу. Зато је боље не слати им ова два последња извештаја. Умножити их само за наш народ. Но пре свега, учинимо нешто друго. Како ми овде имамо можда половину присутних који не знају о чему се ради, било би добро оставити овај народ нека продужи певати и разговарати, а управа наше Заједнице са члановима сва четири савета, нека се повуче у једну одају и тамо реши то питање у погледу наших гостију из даљине.

То се одмах једногласно усвојило. И тако, једни се повукоше на саветовање по овом предмету, а народ оста са оцем Мисаилом, ђаконом Паидом и братом Рајком из Свете Тројице, Јелисејем и осталим.

Онда отац Мисаило умоли брата Стевана, учитеља из Вуковара, да уз своју омиљену му гитару отпева једну песму. Брат Стево одмах загрли своју гитару и отпева:

Отац Јован: Као што је мало час решено да се ова два друга извештаја не шаљу нашим гостима у Енглеску, то сад треба да се договоримо, како да им одговоримо. Они људи су учтиви и љубазни, па треба и ми према њима такви да будемо.

Др Радоје Арсовић на то рече:

— Они су синови једног моћног и богатог народа. А таквима није лако ући у царство небесно. Нарочито им није лако примити нешто добро од малих и сиромашних. Утолико ме је више зачудила скромност господина Патерсона и његово проницање у вредност Православља и очигледно одушевљење за наш покрет. Зато би требало одржавати везу с њима, докле то они хтедну, а остало оставити промислу Божијем. Треба им писати да ћемо се радовати да их опет видимо на једном нашем сабору. Тада ћемо им дати ове остале рукописе да прочитају, које им због обимности и несвршености не можемо сада послати.

Брат Божа Чеперковић: Ја мислим, добро је ово што Др. Радоје предложи. А правилно је и оно што рече о моћним и богатим. Ја сам у Врњачкој Бањи чешће сретао странце и с њима разговарао. Они се обично интересују нашом земљом, а не нашом вером. На нашу цркву гледају с висине своје охолости. Али већина су агностици, равнодушни према вери уопште. Тако једном дође пред нашу цркву неки богати индустријалац из Беча. Овамо онамо, наведох га ја на разговор о вери. Он је био са женом и једним пријатељем. Кад му ја почех говорити о нашој вери, он ме погледа с подсмехом и постави овакво питање:

• 
  Кажи ти мени, пријатељу, шта је било пре Бога?
  

• 
  Не може се ни замислити нешто пре Бога, рекох ја, као ни бројање пре један.
  

• 
  Како ти то, вели, мислиш?
  

• 
  Па ето тако, пробај да бројиш од три па назад. Он поче бројати: три, два, један, па стаде.
  

• 
  Зашто не бројиш даље?
  
• 
  Па не може се даље. Пре један нема бројева.
  

• 
  Значи, од један почиње бројање. Тако и од Бога почиње све што је на небу и на земљи.
  

Али, наравно, има изузетака, премда ретких, јер Богу је све могуће. И од најсилнијих и најученијих овога света Бог је неретко чудесним начином стварао себи верне слуге и гласнике истине.

Отац Јован Рапајић писао ми је о богомољачком сабору у манастиру Благовештењу, и шта је тамо решено. Па пошто ми је наговестио да ће он ићи на поклоњење у Свету Гору и препоручио ми да место њему Вама пишем, то ја ево тако и чиним.

Разумео сам ваша решења и примио као оправдана. Највише ме радује изражена жеља ваша да нас двојица опет посетимо ваш народни сабор идућег пролећа. Али, авај, нећемо моћи нас двојица, него, ако Бог хоће, само један од нас двојице. Јер ваш познаник и мој пријатељ пречасни Карингтон отишао је Богу на истину. Могу да вам опишем његове последње часове и чудну промену пред смрт.

Кад сам пришао његовој постељи и питао га за здравље, он ми не одговори ништа него руком показа на писма и рукописе из Србије.

— Ту, ту погледај шта сам све примио! Колика ревност за Христа! Ја се просто стидим себе. И наш Весли био је велики ревнитељ, и проповедао је и певао о чудесима Христовим слично оним простим сељацима српским. Али ја то нисам осетио читајући његове књиге. То сам први пут осетио у Дивостину, заједно с тобом. Најпре ми се оно учинило смешно и сујеверно, потом страшно и озбиљно, напослетку истинито али неразумљиво. Џоне мој, ја умирем... Бесповратно одлазим са стидом и кајањем. Јер нисам проповедао Христа апостолског него Христа „модернизованог" и „хуманизираног". Другим речима: не Христа „Божију силу и Божију мудрост" него Христа стешњеног у оквир људске силе коју је Павле назвао слабошћу, и људске мудрости коју је Павле назвао лудошћу. Нити сам проповедао Цркву као чудесну и чудотворну породицу Божију него, како ми добро рече неко у Дивостину, као једно хумано друштво слично Црвеном Крсту. Заиста овакав проповедник није Христу потребан. Зато ме Бог и узима да не мучим више његове верне, уколико их има још код нас. Ту се самртник тешко закашља.

— Ах, мој Џоне, кад бих се ја поново родио, желео бих поново бити енглески свештеник, али друкчији него што сам био. Не бих се клањао у Јерусалиму Богу Свевишњему, а у Ветиљу златном телету, него бих био бескомпромисни слуга Христов и само Христов. И све би сматрао за трице само Христа да добијем и Христу да угодим. Или зар не видиш ти, Џоне, шта ми на овом острву чинимо? Али опрости, ти си то видео пре мене. Видео си, да верску истину — а то и јесте једина истина у свету — треба тражити код малих људи и малих народа. Кад смо и ми били мали и сиромашни рибари британских острва, ми смо држали верску истину са жаром рибара галилејских. Кад смо се пак раширили и разбогатили, верска хришћанска фирма постала нам је неудобна и као искључива. Ја сада тек видим, да је искључивост главна одлика истине.

Ту се самртник опет закашља и напорно дисаше.

— Овај... шта сам хтео рећи? Нисмо ми као нација пропали, Џоне. Не, то ја не мислим. Само смо се збунили и духовно разбили. Збунила нас је мешавина и сваштарија под широким империјалним плаштом. Ова, по наше душе фатална империја којој нико није обећао вечно царовање, заградила нам је улазак у царство Божије. С нама се заиста дешава оно што пише у Матејевом јеванђељу (16, 26). Ја сад увиђам, али доцкан, да су и данас као и у почетку мали — велики, сиромашни — богати и неуки — мудри.

У том се мој пријатељ закашља и млаз крви проли му се из уста.

— Молим те, рекох, не говори, шкоди ти. Твоје речи су бисер за мене, али шкоди ти, утишај се.

Он мало поћута па продужи:

— Морам... Џоне, да говорим. Ово је мој тестамент теби — и моме народу. Гле, и поред многобројних фарисеја и садукеја има у овој земљи пуно народа који верује у чудо и доживљује чудо. Али ко јавља ова чудеса Божија нашем народу? Ко пита народ о чудесима Божијим? Питају га о политици, а не о чудесима. А Бог чини чудеса у Енглеској, иако не у оноликој мери и броју као у време праотаца наших, који имадоше апостолску веру и мученичку ревност. Кам да се код нас чује народ у томе! Сваке године могла би се написати по једна књига о чудесним народним доживљајима. Жалосно је што се народ не пита о небесним стварима него о земаљским. Али оно што народ сматра небесним, наши масонски „просветитељи" и „прогресисти" сматрају сујеверјем. Ако је народ сујеверан у свему, како може бити паметан у политици? А они апелују на народ само кад је политика у питању. У једном писму оним српским простацима ти си добро рекао, да ми опијени нашом империјалном гордошћу можемо се вратити само праоцима нашим, а не њиховим, нашој светој вери, а не њиховој, што је уствари једно и исто — било... било, мој Џоне. Али ко ће нас повратити? Свакако не наши безверни садукеји као Јум и Бентхам и Џон Стјуарт Мил и Дарвин и Спенсер, него наш прости и ћутљиви народ, они чија имена нису написана у новинама него у Књизи Живота. Хајка против Христа увек је долазила од политичких и књижевних врхова друштвених, од оних који су у овом свету први, а у оном ко зна где ће се уврстити. Тако је то, мој Џоне, ето кроз два миленијума, а "кад је са врхова хајка на Христа, онда се увређени Христос повлачи у доње слојеве, међу ћутљиве сиромахе, рибаре, занатлије, и од њих прави пријатеље. То се и данас понавља код нас. И ми треба само да охрабримо наше рибаре и занатлије, да не шапћу више него да вичу о чудесима која Христос чини међу њима. Ето... у томе је спас... у томе... Џоне, прости...и поздрави...Дивостин...сељаке...богомољце...Србију...тамо сам...с њима...

У поноћи издахнуо је.

Ето тако је завршио своју земаљску трку мој — а могу рећи — и ваш богомољачки пријатељ. Уколико се не противи вашим црквеним правилима молио бих пречасног игумана Мину да му у Дивостину одржи помен.

Ако ваше Поклоничко Друштво, које је поникло из Богомољачког Покрета, буде уредило путовање на хаџилук у Јерусалим, молим вас, јавите ми, да бих се и ја могао придружити.

Желећи Вам, драги Докторе, свако добро од Бога, поздрављам срдачно и све Ваше сараднике и чланове, и остајем