Приручник за наставнике

Различита осећања су саставни део живота детета, његова реалност, део његовог искуства. С друге стране, осмогодишње дете у свом речнику нема довољно термина да изрази осећања у свој њиховој шароликости, а ни навику да се тако изражава. На овом узрасту деца користе изразе за неколико осећања: срећа, страх, бес, туга итд., али то нису довољно прецизни изрази за све нијансе осећања која доживљавају. Често се непрецизно изразе (нпр. супер, екстра...) па није сигурно шта се подразумева под наведеним изразима. Да би ученици прецизно изразили своја осећања, у следећим активностима се уче именовању различитих осећања, а затим осећања разврставају у две категорије: пријатна, непријатна. Тако разврстана осећања представљају сигнале за задовољене односно незадовољене потребе.

• 
  полазе од свог искуства,
  
• 
  именују осећања, тј. уче изразе којима се именују осећања,
  
• 
  разликују пријатна и непријатна осећања,
  
• 
  јасно изразе своја пријатна и непријатна осећања.
  

Ученици затим цртају како се сада осећају. На тај начин ученици увиђају да исто осећање може да се изрази на различите начине, као и то колико је важно прецизно изражавање.

• 
  својих осећања и њихове повезаности са својим потребама у ситуацији када их неко оптужује, етикетира, одбацује;
  
• 
  свог унутрашњег доживљаја када чују оптужујуће-непријатну поруку.
  

У оптужујуће-непријатним порукама које чују од других, ученици уче да:

• 
  препознају осећања и потребе других,
  
• 
  слушањем туђих искустава сагледавају свој доживљај у новом светлу.
  

• 
  навођење чињеница,
  
• 
  изражавање осећања,
  
• 
  повезивање ОСЕЋАЊА И ПОТРЕБЕ која доводи до тог осећања (фокус је на томе). Овде је важно да наставник помогне ученицима да разлуче потребе од начина на који се оне задовољавају. На пример, ако кажу „желим петицу“ ученици треба да схвате да добијање петице није потреба, него начин на који се потреба задовољава. Потреба може да буде „желим да имам знање“, „желим да се цени моје знање“. Исто тако – „желим патике какве има мој друг“, није потреба, него начин задовољавања потребе «да будем прихваћен», «да сâм бирам шта ћу да обучем» итд. Потребе су универзалне (поштовање, љубав, пажња, разумевање итд.), а не садрже у себи конкретне ствари, конкретне људе или активности.
  

• 
  открију да је стид осећање које настаје онда кад мисле да нешто не би смели да ураде, да ће се обрукати,
  
• 
  спознају које потребе могу да буду иза осећања стида (нпр. потреба за прихватањем, за сигурношћу да ће други да их разумеју или воле),
  
• 
  кроз ту спознају и самоспознају нађу нови начин како да јасно и искрено, без стида, кажу оно што им је потребно.
  

Стид је осећање које настаје из самоосуђивања типа „смејаће ми се ако то урадим“. То је осећање које блокира, па се деси да дете због стида одустане од тога да нешто уради, каже, тражи – као што се дешава ликовима у песмици Душка Радовића „О стиду и срамоти“. Иако се чини да се дете стидом штити од непријатности, тако се заправо погоршава ситуација. У овој радионици ученици уче да слободно кажу шта им треба.

• 
  кроз ове крајности увидели и открили потребе које стоје иза стида,
  

• 
  спознали да је повезивање са потребом у тренутку када си блокиран и нећеш нешто да чиниш начин да се превазиђе стид и да се пређе у акцију,
  
• 
  били охрабрени да тражи нове начине за задовољење својих потреба,
  
• 
  обогатили свој репертоар начина за превазилажење стида кроз слушање решења која су предложили други.
  

• 
  ученици на личном примеру проверавају увиде које су стекли на часу,
  
• 
  повезују осећање стида са потребом која је у том моменту жива у њима,
  
• 
  охрабрују се да се изразе кроз потребе – да нађу задовољавајуће решење.
  

Дакле, ученици се уче да препознају потребу која стоји иза стида и да нађу нови начин изражавања и задовољавања обе потребе – и да буду прихваћени од других и да остваре оно што желе.

• 
  уче да детектују то интензивно осећање и да препознају како их физички обузима;
  
• 
  увиђају шта им се у телу догађа кад наступи љубомора и сагледавају да није код сваког исти доживљај тог осећања (кад показују шеме у размени, у великој групи);
  
• 
  увиђају да су осећања пролазна, да нека осећања бивају покренута мислима;
  
• 
  увиђају да ми можемо да контролишемо наша осећања, а не она нас, и то онда кад их повежемо са потребом;
  
• 
  постају свесни љубоморних мисли: хватају их, стичу интроспективни увид, откривају међузависност мисли-осећања-потребе.
  

У другом задатку ученици се:

• 
  уче вештини превођења љубоморне мисли у потребу, откривању која незадовољена потреба стоји у основи осећања љубоморе,
  
• 
  подстичу на јасно изражавање те потребе уместо да се баве оптуживањем других.
  

• 
  открију међузависност самокритике, тј. самоосуђивања и осећања кривице,
  
• 
  схвате како могу да превазиђу осећај кривице,
  
• 
  науче да самоосуђивање преведу у позитиван програм, односно како да поступе другачије од онога како обично поступају.
  

Кривица је осећање које има блокирајући ефекат. Оно почиње кад кривимо, оптужујемо себе за нешто што смо урадили, рекли... Ми грдимо себе – уместо да се бавимо тиме како нешто можемо да урадимо другачије. Кад кривимо себе, пажња нам је усмерена на сопствене слабости, уместо на снаге, на тражење нових начина да задовољимо своје потребе.

• 
  увиђају како осећање кривице они физички осећају, а како осећају други;
  

• 
  откривају „осуђивачку“ мисао која покреће кривицу и који су то поступци због којих себе криве – схватају да је самоосуђивање узрок стварања овог осећања;
  
• 
  у размени са другима увиђају које мисли код других изазивају кривицу (сазнање о себи и о другима).
  

Кроз рад на другом задатку ученици имају прилику да:

• 
  открију потребу која стоји иза поступка због којег осећају кривицу и за који кажу „никад више нећу“. Кад открију потребу из које су то урадили, рекли – схватиће себе и зашто су то урадили;
  
• 
  схвате да иза критикованог поступка постоје различите потребе. На пример: ако се ученик осећа кривим што није позајмио другу бојице, а мама му је рекла да не даје бојице другима, у том тренутку је потреба да држи реч (тј. да стоји иза оног што је обећао) била јача него потреба да пружи помоћ другоме.
  

• 
  праве позитиван програм, фокусирају пажњу на оно што хоће а не на оно што ,,неће никад више“;
  
• 
  смисле нове начине којима ће задовољити своје потребе тако да касније неће осећати кривицу.
  

• 
  говоре о доживљају љубави,
  
• 
  говоре о изражавању љубави,
  
• 
  разликују доживљај љубави и експресију/изражавање љубави.
  

Љубав се показује на различите начине. Оно што некима може да буде знак љубави, другима не мора то бити. У овој радионици ученици увиђају да постоје различити знакови љубави, уче да разумеју ту различитост и договарају начине изражавања љубави који су свима једнако пријатни. Такође, важно је да се ученици ослободе да говоре о љубави, да не потискују то своје осећање већ да га слободно исказују, али на начин који је и другима прихватљив.

• 
  увиде разноврсност изражавања (показивања) љубави,
  
• 
  открију како други доживљавају љубав.
  

Циљ следеће активности (кутак за девојчице, кутак за дечаке) је:

• 
  да се ученици ослободе да причају о изражавању љубави отворено (тако што ће најпре причати одвојено девојчице, а одвојено дечаци),
  

• 
  да ученици увиде могуће разлике у начину изражавања љубави дечака и девојчица: неке ствари дечаци опажају као знак љубави, а девојчице то не воле (гуркање, „уношење“ у лице, боцкање оловком...).
  

Девојчице, односно дечаци, треба да прескоче стране које нису намењене њима. То значи да ће ученик – дечак попуњавати листе намењене само дечацима, а листе за девојчице ће у његовој радној свесци остати празне. Исто важи за ученице – попуњавају листе за девојчице, а листе за дечаке у њиховим свескама остају празне.

• 
  да се код ученика развије разумевање за различитост у показивању љубави код дечака и девојчица,
  
• 
  да ученици усвоје начин изражавања љубави који свима прија (и дечацима и девојчицама).
  

Активност у којој ученици локализују доживљај љубави на шеми тела има за циљ да сваки ученик стекне увид о томе како он физички осећа љубав, а како се то дешава код других.

• 
  уоче више начина да се задовоље потребе,
  
• 
  освесте могућност избора (у вези са начинима на које задовољавамо потребе).
  

Потреба је нешто што је живо у нама и тера нас да је задовољимо. Свест о томе да постоји више начина на које можемо да задовољимо потребу, а да то не угрози туђе потребе и туђа права – мудрост је и начин да живимо у складу са собом и другима. То је нешто чему треба сами да тежимо и да се трудимо да изградимо код деце.

• 
  повезују потребу са различитим начинима за задовољавање те потребе,
  
• 
  постану свесни да је важно то што свака потреба може да се задовољи на најмање два начина,
  
• 
  трагају за што више начина задовољења потребе.
  

Илустрација која прати ове активности – цветови у чију средину ученици уписују потребу, а у латице начине задовољења те потребе – има понегде већ уписану потребу и неке од начина задовољења. На тај начин ученицима се додатно појашњава шта се од њих очекује.

Кроз ову вежбу ученици се подстичу да једни другима дају идеје у трагању за начинима задовољавања потреба.

Песма Душка Радовића указује на то колико је љубав важна и значајна у животу – ко уме да воли и има у срцу места за све и сваког, тај не би требало да ради ништа друго. Језик срца је други назив за ненасилну комуникацију. Онај ко говори ненасилно има пуно разумевања за друге људе, све ситуације види као шансе за даљу комуникацију и у основи прихвата све људе, без обзира на постојеће разлике у поступцима, размишљањима... У свакоме види оно што је позитивно и што му је у срцу, јер смо сви рођени са истим људским потребама.

• 
  освесте кога све воле и кога све у срцу имају,
  
• 
  саопште оно што воле и желе, и што им прија, и фокусирају своју пажњу на оно што има везе са њиховим потребама,
  
• 
  да открију шта има у срцу других.
  

• 
  да се ученици присете приче о „жирафећем“ и „змијском“ језику коју је наставник испричао,
  
• 
  да открију најзначајније разлике између насилног и ненасилног изражавања,
  
• 
  да својим речима дефинишу те разлике.
  

Прича о мишу је још једна илустрација за велико срце, још један угао гледања на љубав – шта се све може кад се на тај начин изражавамо и повезујемо, кад уважавамо живот у сваком бићу. Што више имамо у срцу живих бића, тј. љубави за њих, све смо богатији и срце нам постаје све веће и веће.

Идеја која лежи у основи ове радионице је да ученици увиде колико је за узајамно разумевање значајно пажљиво слушање од стране саговорника. У зависности од тога како нас неко слуша, покрећу се различита осећања код нас – кад нас неко пажљиво слуша ми желимо да наставимо комуникацију, и обрнуто. Кад нас неко пажљиво слуша, осећамо се пријатније, а тако се отвара и пут даљој комуникацији и гради другарство.

• 
  сагледавању разлика између саосећајног и несаосећајног слушања,
  
• 
  увиђању различитих исхода ова два начина слушања.
  

У вежби са рајфовима ученици могу да окрену рајф (уши које су на рајфу) ка другима (када слушају друге), или ка себи (када ослушкују шта се у њима догађа, како су разумели поруку коју су чули од других).

1. Ако ученик стави рајф, а змијске уши окрене према другом, онда чује напад и критику од другог.

2. Ако стави рајф, а змијске уши окрене према себи, онда напада и критикује самог себе.
Саосећајно слушање

1. Ако ученик стави рајф, а жирафеће уши окрене према другом, онда чује потребе и осећања другог.

2. Ако стави рајф, а жирафеће уши окрене према себи, онда чује своје потребе и осећања.
У задатку са примером не могу више да слушам ову галаму ученици практично вежбају саосећајно/несаосећајно слушање и то двојако:

1. у односу на себе,

2. у односу на другог.
Ученици трагају за осећањима и потребама других, без обзира на који им се начин тај други обраћа.
Активност жирафећи договор је један од начина да подржимо ученике у напорима да саосећајно слушају и у томе да вештину саосећајног слушања користе свакодневно, чак и у ситуацијама које су најизазовније – кад нам „спадну уши“. Ова активност се ради са циљем да се учврсти вештина ненасилног слушања, да је ученици усвоје као део свог свакодневног понашања.


ЧУЈЕМ ТИ СРЦЕ – 16. час (Радна свеска, стр. 59–64)
За рад на часу

Једна од ситуација када нам је тешко да саосећајно чујемо другог је када тај други не поштује наше вредности. Изазов је чути саосећајно онога ко је нападан у свом изражавању, када нас његово изражавање боли или повређује. Да бисмо били у стању да тада чујемо саосећајно, потребно је да прво саосећајно чујемо себе, односно да сагледамо своја осећања и потребе. Тек после тога бићемо спремни да чујемо саосећајно шта други жели.

• 
  бележе непријатне реченице које чују од другог,
  
• 
  саосећајно слушају себе (откривају своја осећања и потребе изазване тим што су чули),
  
• 
  саосећајно слушају другог (откривају његова осећања и потребе).
  

Све време ученици примењују прва 3 корака ННК.

Пре рада на задатку ученици могу да прочитају песмицу која има сврху да их подсети на непријатне поруке из породичног окружења, и на кораке које треба предузети (прво саосећајно слушање својих потреба, затим саосећајно слушање потреба другог).

Кратко обраћање Жирафка и илустрација која то прати подсећају ученике да свако има свој „пакет непријатних порука“ у свом искуству. Затим Жирафко поставља задатак кроз који ученици:

1. наводе непријатне поруке које добијају од разних људи,

2. рангирају те поруке, и бирају ону која их највише тишти,

3. саосећајно слушају себе, односно откривају своја осећања и потребе које тада имају,