Област 3: СОЦИЈАЛНА СИГУРНОСТ ЛИЦА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ И

Област 3: СОЦИЈАЛНА СИГУРНОСТ ЛИЦА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ И

СОЦИЈАЛНА ПОДРШКА

Социјална сигурност лица са инвалидитетом у Републици Српској дефинисана је и успостављена у више сектора, међу којима не постоји усклађена и координисана политика договарања и допуњавања. Ова област обухвата социјално осигурање, социјална давања у социјалној и борачко-инвалидској заштити и друга давања за породице са дјецом са инвалидитетом. Карактерише је успостављено социјално осигурање у сектору пензијско-инвалидског осигурања и здравственог осигурања за случај болести, повреде на раду и професионалног обољења; престанка запослења, старости, смањења и губитка радне способности и смрти.

Социјална сигурност ратних војних инвалида у највећој мјери је дефинисана Законом о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, бр. 46/04, 20/07. и 118/09), у којем се регулишу основна права по основу рањавања. Финансирање ових права врши се из буџета Владе Републике Српске. Ова категорија лица дио својих права остварује и у другим системима, као што су систем здравства, социјалне, породичне и дјечије заштите. Борачко-инвалидска заштита Републике Српске осигурава социјалну сигурност лицима која су инвалидност стекла као припадници војних јединица, као цивилне жртве рата и као чланови породица ових и погинулих лица. Накнаде у виду инвалиднина, додатака за помоћ и његу другог лица и ортопедских додатака, знатно су веће од накнада у социјалној заштити и инвалидском осигурању и стартно су опредијељена узроком и степеном инвалидности. И лица са инвалидитетом са врло ниским степеном инвалидности су обухваћена накнадама.

Систем пензијско-инвалидског осигурања Републике Српске у протеклом периоду напустио је разне облике права за осигуранике и чланове њихових породица која су се темељила на смањењу или губитку радне способности због професионалних и других обољења. То је проузроковало дислоцирање дијела права ових лица у систему социјалне заштите и довођење у неповољан положај неколико десетина хиљада лица са различитим степенима инвалидности. Одлуком Уставног суда Републике Српске број: У-44/02. од 27. 10. 2005. године, оцијењено је да одредбе Закона о пензијском и инвалидском осигурању који прописује права на исплату новчане накнаде лицима са инвалидитетом до 31. 12. 2001. године нису у складу са одредбама Устава Републике Српске.

Садашњи пензијски систем законски успоставља сигурност за трајан губитак радне способности (инвалидска пензија) и право на професионалну рехабилитацију за оне осигуранике који имају преостале способности.

У систему здравственог осигурања, на основу мјера економске политике, преузета је одговорност од послодаваца за обезбјеђење сигурности у случају болести дуже од 30 дана. Поред тога, овај систем развија и друге инструменте којима потпомаже социјалну сигурност кроз осигурање медицинске рехабилитације, ортопедских помагала, санитетског материјала итд.

Социјално осигурање у Републици Српској карактерише ограниченост капацитета и везивање нивоа социјалне сигурности са финансијским могућностима система, због чега не одговара на потребе лица са инвалидитетом.

У социјалној заштити накнаде се обезбјеђују за случај неспособности за рад, непостојања других прихода или сродника који су у обавези издржавања, те у случају потребе за помоћи и његом од стране другог лица. Накнаде су изузетно ниске и не задовољавају ни минимум потреба. Мањи број локалних заједница, кроз проширена права социјалне заштите, успоставио је нове услуге за лица са инвалидитетом.

Кроз систем дјечије заштите, дјеца са инвалидитетом узраста до 19 година имају право на увећан додатак на дјецу, а родитељи на половину плаћеног радног времена које проводе његујући дјецу.
Циљ 3.1. Успоставити јединствене стандарде у дефинисању минималног нивоа социјалне сигурности за лица са инвалидитетом
Неопходно је за сва лица са инвалидитетом осигурати минимум социјалне сигурности успостављен важећим законским прописима. Како је остваривање социјалне сигурности лица са инвалидитетом подијељено међу различитим секторима, она је различито и уређена и дефинисана, што има за посљедицу велике разлике у нивоима сигурности међу корисницима. Зато је потребно дефинисати стандарде социјалне сигурности који представљају усаглашену социјалну политику Републике Српске према овом питању. Они треба да су обавезујући за све секторе и актере у њима и да гарантују свим лицима са инвалидитетом подједнаке могућности коришћења квалитетних услуга. Стандарди треба да омогуће начине остварења социјалне сигурности свих лица са инвалидитетом у Републици Српској.
Активности:

1. 
   Израда стандарда и индикатора остваривања социјалне сигурности лица са инвалидитетом;
   
2. 
   Креирање модела за одређивање нивоа социјалне сигурности за лица са инвалидитетом.
   

3.2.1. Обезбјеђивање средстава у буџету Републике и у буџету градова и општина за исплату увећаних права лицима са инвалидитетом;

3.2.2. Усвајање Закона о социјалној заштити и других закона који су релевантни за ову област.
Циљ 3.3. Усагласити мјере предвиђене реформом пензијско-инвалидског осигурања са правима лица са инвалидитетом која су своју инвалидност стекла у процесу рада
Досадашње активности у реформи пензијског система знатно су промијениле инвалидско осигурање, као и права лица са инвалидитетом. Постојећа рјешења довела су у питање положај инвалида рада и других лица са инвалидитетом која су значајан дио својих права као осигураници користили у овом систему. Постојећа дискриминација заснована на времену остваривања права доводи у неравноправан положај кориснике у овом систему.
Активности:

1. 
   Анализа постојећих законских рјешења неопходна је како бисмо добили јасан пресјек садашњег стања и израдили адекватан приједлог за измјену Закона о пензијско-инвалидском осигурању;
   
2. 
   Измјена Закона о пензијско-инвалидском осигурању. Нове измјене Закона о пензијско-инвалидском осигурању морају да укључују принципе једнакости и приступачности за све и да садрже рјешења која ће уважити улогу рада у стицању статуса инвалида и инвалидности;
   
3. 
   Усклађивање активности са стратешким опредјељењима Стратегије реформе ПИО.
   

1. 
   Иницирање измјена и допуна Закона о дјечијој заштити и подзаконских аката који дефинишу поступке и остваривање права у дјечијој заштити.
   

Социјална заштита у Републици Српској дефинисана је Законом о социјалној заштити, Породичним законом и Законом о дјечијој заштити. Социјална заштита обухвата лица са инвалидитетом код којих је инвалидитет настао усљед болести, рођењем или касније, који није проузрокован ратним дејствима нити је настао као посљедица рада.

Корисници права из Закона о социјалној заштити сврстани су у двије групе: малољетници и пунољетна лица. Лица са инвалидитетом су обухваћена овим групама у зависности од година старости самих корисника. Према Закону о социјалној заштити, малољетником са сметњама у физичком и психичком развоју сматра се малољетник са оштећењем чула вида, чула слуха, поремећајима у говору и гласу, тјелесним оштећењем, психолошком заосталошћу (лаког, умјереног, тежег и тешког степена) или малољетник са комбинованим сметњама. Одрасло лице се дефинише као лице код којег због физичких или психичких недостатака постоји потпуна или дјелимична радна неспособност. Обје дефиниције су медицинског модела и не дају стварну слику функционалног стања лица са инвалидитетом.

Лица са инвалидитетом, према постојећем Закону о социјалној заштити, могу остварити сљедећа права:

• 
  новчану помоћ,
  
• 
  додатак за помоћ и његу другог лица,
  
• 
  помоћ за оспособљавање за рад,
  
• 
  смјештај у установу социјалне заштите или смјештај у другу породицу,
  
• 
  право на помоћ у кући,
  
• 
  једнократну новчану помоћ,
  
• 
  право на здравствено осигурање,
  
• 
  услуге социјалног рада.
  

Центри за социјални рад немају посебно издвојене послове или стручне сараднике који би радили послове у вези са лицима са инвалидитетом, па се приступи проблематици лица са инвалидитетом знатно разликују између центара.

Прикупљене податке о лицима са инвалидитетом надлежни центар за социјални рад просљеђује Министарству здравља и социјалне заштите. Подаци о лицима са инвалидитетом користе се првенствено у сврху признавања права из области социјалне заштите, породично-правне заштите и дјечије заштите. Ова права признају се на основу налаза и мишљења надлежне стручне комисије. Наведени подаци користе се у сврху креирања политике у области инвалидности на нивоу Републике.

Породични закон Републике Српске дефинише односе родитеља и дјеце у смислу да су родитељи дужни да издржавају своју дјецу са инвалидитетом све док те околности постоје. Дјеца су дужна да издржавају своје родитеље ако они нису радно способни, брачни супружник је дужан да издржава радно неспособног брачног партнера, крвни сродници у првој линији су дужни да издржавају лица са инвалидитетом. У садашњим условима, друштво не гарантује помоћ овим породицама да би задржали свој економски статус. Приликом утврђивања права из социјалне заштите не узима се у обзир чињеница да лице са инвалидитетом има знатно веће животне трошкове од осталих грађана, а мање могућности за остваривање прихода, што додатно угрожава породице које имају члана са инвалидитетом.

1. 
   Израда новог закона о социјалној заштити у правцу дефинисања права и увођење процедура остваривања права у складу препорукама из Конвенције о правима лица са инвалидитетом;
   
2. 
   Измјена и допуна Породичног закона у дијелу којим се регулишу обавезе и одговорности чланова породице и државе према лицима са инвалидитетом.
   

1. 
   Обука особља које ради са лицима са инвалидитетом о социјалном моделу и промјени свијести о неопходности институционалног смјештаја. Циљ обуке је да се особље оспособи и стекне знање о социјалном приступу и да у свом свакодневном раду са лицима са инвалидитетом промовише тај модел.
   

1. 
   Повећавање броја запослених стручних лица у центрима за социјални рад и другим јавним службама;
   
2. 
   Развијање и провођење перманентних едукација за запослене у центрима за социјални рад, који раде са лицима са инвалидитетом;
   
3. 
   Побољшање услова рада у јавним службама у социјалној заштити;
   
4. 
   Увођење нових приступа и модела рада (развијање компетенција запослених за партнерски рад са организацијама лица са инвалидитетом).
   

Услуге социјалне заштите настале су као противтежа искључиво новчаним давањима. Област социјалних услуга и функционисање служби за подршку нису уређени посебном законском регулативом. Постојећи закон о социјалној заштити препознаје ефикасност социјалних услуга и функционисање служби за подршку.

Ова област се развија посљедњих година, прије свега, кроз пројектне активности самих лица са инвалидитетом и њихових организација. Већина служби за подршку није институционализована и немају сталну подршку, па им је и утицај ограничен. Најраспрострањенија услуга у Републици Српској су дневни центри за ментално недовољно развијена лица који се интензивно оснивају у посљедњих пет година. Посебно је важно што је основана Специјална библиотека за слијепа и слабовида лица Републике Српске у оквиру Дома за инвалиде у Бањој Луци, чиме је процес описмењавања слијепих лица добио нови квалитет. Због слабо развијене мреже центара за гестовне тумаче, услуга гестовног тумачења није адекватно заступљена као услуга социјалне заштите намијењена глувим лицима и лицима оштећеног слуха.

Традиционално мишљење да је искључиво породица обавезна да води бригу о лицима са инвалидитетом и да се та брига своди само на задовољавање основних животних потреба, узрокује а приори ставове да су додатне службе, а тиме и услуге које те службе пружају, скупе и непотребне. Постојеће институције имају ограничено дјеловање и нису усмјерене на пружање услуга у заједници, чиме концепт „пружања социјалних услуга“ добија хуманистички карактер.

За квалитетно функционисање социјалних услуга неопходни су додатни ресурси и додатна знања стручног особља која су базирана на прихватању социјалног модела у чијој основи лежи поштовање људских права лица са инвалидитетом. Уједно, ово су предуслови за стварање система који пружа могућности и примјену европског социјалног модела.

Ратни војни инвалиди углавном не користе услуге служби за подршку које постоје јер су традиционално потпуно одвојени од система социјалне заштите. Они немају довољно информација и знања о могућностима и предностима непосредног пружања различитих социјалних услуга у заједници.

Пружаоци услуга могу бити установе социјалне заштите, вјерске, невладине организације и социјална предузећа.
Циљ 3.8. Законски регулисати функционисање концепта социјалних услуга
Овај циљ се у првој фази може регулисати кроз израду правилника о социјалним услугама, као прву активност, док би се друга активност односила на израду посебног закона о социјалним услугама, са пратећим стандардима.
Активности:

1. 
   Израда правилника о социјалним услугама у оквиру постојећих законских рјешења садашњег система социјалне заштите;
   
2. 
   Припрема закона о социјалним услугама.
   

Да би се остварили квалитетни помаци у развоју услуга социјалне заштите у заједници, неопходно је подстицати оснивање социјалних предузећа која ће се бавити тим питањима. Зато је потребно подржати активности на изради закона о социјалном предузетништву. При томе, треба за циљ поставити могућност избора врсте услуга и пружаоца услуга.

1. 
   Провођење истраживања потреба за социјалним услугама лица са инвалидитетом на нивоу локалних заједница;
   
2. 
   Провођење пилот-пројеката путем којих би се поједине социјалне услуге актуелизовале у локалним заједницама.
   

1. 
   Израда и провођење програма едукације за лица са инвалидитетом и њихове породице;
   
2. 
   Сензибилизација стручних лица и јавности за концепт пружања социјалних услуга у заједници.
   

У Републици Српској након приватизације станова мали је број станова остао у власништву општина. Постојећа законска регулатива не познаје термин „социјални станови“. Уз препоруке ОЕБС-а, све више општина ради на припреми одређеног броја станова за становнике који се налазе у стању социјалне потребе.

До сада, у Републици Српској, организовани вид стамбеног збрињавања уређен је у случајевима ратних војних инвалида од прве до четврте категорије. Овај процес започео је 1999. године и одвијао се на два начина: кроз додјелу стамбених јединица и кроз додјелу бесповратних новчаних средстава. Програм стамбеног збрињавања ових категорија још увијек траје. Тренутно је евидентирано 445 ратних војних инвалида од прве до четврте категорије који су се опредијелили за додјелу стамбених јединица, и 609 ратних војних инвалида који су се опредијелили за додјелу бесповратних новчаних средстава (за изградњу или адаптацију властитог стамбеног објекта). Сви корисници би требало да буду стамбено збринути до краја 2010. године. Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске је, по Програму стамбеног збрињавања који је усвојила Народна скупштина Републике Српске, својим рјешењем додјељивало стамбене јединице на коришћење, али без могућности откупа.

Када су у питању цивилни инвалиди – цивилне жртве рата, треба имати у виду да они нису обухваћени Програмом стамбеног збрињавања, нити им је прописом којим су регулисана њихова права (Закон о заштити цивилних жртава рата) прописано право на стамбено збрињавање.

Социјални станови су база за развој услуге становања уз подршку за лица са инвалидитетом, а посебно ментално недовољно развијена лица.
Циљ 3.11. Увести у праксу локалних заједница стамбено збрињавање лица са инвалидитетом кроз модел социјалних станова
Ову активност морају покренути локалне управе путем центара за социјални рад. За становање уз подршку морају се обезбиједити станови и кадар који ће моћи радити са ментално недовољно развијеним лицима или другим лицима са инвалидитетом, која имају значајна ограничења за самосталан живот.
Активности:

1. 
   Покретање иницијативе за измјене и допуне Закона о приватизацији државних станова у дијелу коришћења неоткупљених станова;
   
2. 
   Покретање иницијативе за измјене и допуне Закона о приватизацији државних станова којим би се омогућило свим лицима са инвалидитетом откуп стана по повољним условима;
   
3. 
   Израда закона о социјалном становању.