Боси или обувени, питање је сад

(Одговор на текст у рубрици Одјеци „Либералне тежње “, НИН бр. 3001

Г. Рудовићу, нећу се упуштати у коментаре Ваших коментара, једноставно због тога што их не сматрам довољно озбиљним. Ево само једне илустрације. Када добијем замерку да ирски модел, који сам споменула, није примерен Србији зато што Срби нису Ирци, дакле, „нису католици, ... итд.“ па да је између осталог и зато боље користити словеначки модел, ја, знате, одмах себи постављам питање – од када то Словенци нису католици и како то да је словеначко (католичко) искуство релевантно, а нечије друго (католичко) искуство није? Ни остале примедбе немају ни академску верификацију, нити (као ни ова поменута примедба) немају логичку конзистентност, те сматрам да читаоце не треба тиме више ни замарати. Ако се г. Рудовић згража и боји шта би се са Србијом десило када би се „доследно неолибералном креду царине спустиле на ниво Америке (2 одсто и мање)”, мени то само говори да мој критичар чак и не зна да онај чувени ССП који је Ђелић потписао предвиђа да Србија треба да спусти царине према ЕУ – дакле не према Буркини Фасо, него према најјачима, и то не да их спусти на “два одсто и мање” него на - нулу! Шта рећи?
Захваљујем вам се ипак на прилици да читаоцима понудим релевантан одговор на дилему коју сте покренули тврдњом да је Србији потребан “синкретизам, комбинација, творачка синтеза ваљаног из било ког друштвеног модела”. У литератури, овај став заступају антиглобалисти, тврдећи да не могу сви ности исти број ципела (one size does not fit all). А одговор који поклањам читаоцима дао је (вероватно будући нобеловац) Јагдиш Багвати, а управо се односи на питање г. Рудовића о опасностима од смањења царина и слободне трговине уопште. Багвати каже: “Много се ових дана помиње теза да не може свима одговарати исти број ципела, што би у ствари значило да је свакој земљи потребна нека посебна спољнотрговинска политика. То би, претпостављам, значило да би протекционизма ту и тамо и требало да буде, на ad hoc основи, дакле, кад затреба, док би саму идеју-водиљу о потреби ширења слободне трговине требало ставити у други план. Ово на први поглед звучи веома исправно; али то је тако плитко и тако будаласто. Јер, наука, и свака добра државна политика мора бити заснована на неким општим принципима, а никако на ad hoc решењима. Морате, дакле, одлучити желите ли да идете боси или да носите ципеле. А једном када се одлучите за ципеле, број који облачите ће неминовно варирати од земље до земље, како се политике буду “приземљивале” у стварност.”

Срдачан поздрав читаоцима НИН-а