Бојана Николетић
Тврђава – Морион
недовршени роман
Глава II
Сусрет
- Госпа-Фемка ти је чудновата птица, - рече Поликсена поучно док су излазиле из сеновитог хаустора у Иван-Беговој улици. - Жао ми је, само, што ниси наишла мало раније, да чујеш како бесни око некаквих књига и писаца. Чудо једно! Лепо каже Ђурашин, неостварена амбиција претвара се директно у жуч. Хајдемо овамо, десно, Вера је рекла да ће нас чекати у тој кафаници на ћошку, - додаде и, не чекајући Анин одговор, упути се ка "Црвеном петлу". - И како је само упорна! Те не ваља ово, те не ваља оно. Све је то због тога што она сама никад ништа није радила. Наводно, имала је великих списатељских амбиција, својевремено. Ко зна, можда је имала и талента. Сад је ионако свеједно. Главно, оног свог несрећног Петра је насмрт измучила - бог да му душу прости. Сва срећа што бар деце нису имали. Лепо би се провела. Каже Ђурашин... ма, ти мене и не слушаш, - рече одједном загледавши се у Ану која је нетремице, као опчињена, зурила у бледог тамнооког младића што им је долазио у сусрет.
И он је гледао у њу, сасвим миран, не склањајући поглед.
- Ко је то? - упита Поликсена кад се мимоиђоше. - Нешто ми је познат.
- Не знам, - рече Ана збуњено. - Нисам га никад раније видела.
- Аха... А ја сам мислила... А, ено Вере! - узвикну Поликсена махнувши руком да привуче пажњу своје кћери која се беше сместила за столом у сенци великог дрвета. - Одлично. Здраво, Верушка! - добаци јој весело спуштајући се прилично гипко, упркос годинама и тежини, у столицу крај ње. - Седи, Ана, молим те. Не буди тако смушена, дете, напињеш ме.
Разменише поздраве, сместише се.
- Шта је са госпођицом данас? - упита Вера гледајући подсмешљиво у Ану. - Духови, неки прејак доживљај за тако нежан живчани сустав, сунчеве пеге?
- Нептун у седмој кући, - објасни Ана љубазно, палећи цигарету нервозним рукама.
- Ха, Нептун у седмој кући! - насмеја се Поликсена. – Читала сам о томе у новинама неки дан, код фризера. Глупости! Сад смо среле неког бледуњавог типа који се упиљио у њу и отад јој је потпуна магла око главе, - рече палећи и сама цигарету и пуштајући да је дим на тренутак сасвим обавије. - Знаш оне типове што изгледају помало као уклети. Ти су увек имали успеха, и у моје време! Бозини!
- А, тако, - рече Вера гледајући проницљиво у Анине очи. - романса! Да, да, то би личило на госпођицу. Госпођица је увек волела да рида док гледа филмове. Шалим се, - додаде доброћудно у одговор на Анин поглед. - Немам много времена, морам да се вратим у галерију, Коста само што није стигао. Треба да будем тамо кад дођу нове слике.
- Да ми је само да знам одакле ми је тај мали познат... - продужи Поликсена гледајући замишљено у даљину, - Ана каже да га никад није видела. А опет... можда
ми личи на некога, ја сам већ матора, сећање ме не служи к'о некад... Старост! Одвратно! - застаде над тим запажањем на тренутак, али се трже. - Чекај, чекај, сетићу се ја...
- Боже, Стано, па ти ниси чула ни реч од онога што сам рекла, - пресече је Вера живахно и одлучно као и увек. - Часна реч, Ана лоше утиче на тебе. На кога ми личи, на кога ме подсећа! Врло важно! Још мало па ћеш и ти почети да ходаш по граду к'о месечар. Свашта! Ја ти причам нешто важно, а ти...
- А ја, шта?! - упаде Поликсена раздражено. - Журиш, доћи ће Коста и стићи ће нове слике. Чула сам те. Па шта? Чудна ми чуда. То је тако стално. Стално стижу слике и стално долази Коста или Феђа или већ неко такав, и ти стално журиш у ту галерију - то је твоја каријера, ти од тога живиш, то те узбуђује. И, шта сад?! Треба, ваљда, читав свет тумбе да се окрене! Ја ти кажем да тог малог однекуд знам и хоћу да се сетим одакле. Највише мрзим те познате непознате људе, - била је упорна. - Као да се шуњају однекуд из прикрајка. А ти, дете, - обрати се Ани, - и да си га видела, сумњам да би се сетила. Можда и би, у ствари, изгледа да је ипак оставио утисак, - предомисли се на часак. Потом ипак закључи, гледајући мрзовољно у девојку, - Стварно би могла мало да слетиш на земљу, има Вера право. Таква је била и она несрећница, твоја мајка... - Поликсена се опет замисли док јој се поглед лагано губио низ улицу.
Ана све то време беше провела пребирајући погледом пролазнике, палећи ћутке цигарету на цигарету и пијуцкајући своју дуплу кафу. Поликсена и Вера су говориле слободно, као да Ана и није присутна.
- Морам да идем, - рече ова одједном, бацивши последњи пикавац на тротоар испод стола, по обичају те кафане, скупљајући хитро своје ствари по столу и устајући, све то скоро истовремено.
- Журим, морам нешто хитно да обавим - додаде као објашњење на њихове изненађене погледе. - Чујемо се, ћао!
У следећем трену се видео још само прамичак косе како лепрша нестајући међу ужурбаним светом што се тискао да прође крај аутомобила паркираних свугде по околним тротоарима.
- Дакле, ја ову малу стварно не могу да разумем, - рече Поликсена покушавајући да улови Анин лик у даљини. - Никад је нисам разумела. Некад ми делује тако мила и нежна, а некад... буди-бок-с-нама, као потпуни странац, као да је први пут у животу видим. Све је то...
- Да, да, да, - упаде јој Вера у реч нестрпљиво. - Сви већ знамо ту тужну причу. Ако мене питаш, ја бих рекла да је она просто-напросто размажена, а, богами, и лења. Ти си увек била болећива према њој, мада ја заиста не видим зашто: добро, остала је сироче, то јесте жалосно, наравно, али учинила си за њу све што си могла. Одгајили сте је и подигли и још размазили одозго. Па, шта више ту треба? Ја стварно не разумем. Откако нам је она ушла у кућу, само проблеми. Уосталом, немам времена, Коста ме чека...
- Ено га! - узвикну Поликсена хватајући је за руку. - Ено га тамо, преко пута, код самопослуге. Је л` видиш, онај бледи младић у црној мајици. Боже, заклела бих се...
- Ко? Онај тамо? А, па знам ја њега. Е, свашта од тебе, па зар се не сећаш, упознале смо га зимус на сахрани Петра Карамарковића, код Фемке. Има неко чудно име, не могу да се сетим. Ја лица не заборављам, ал' зато имена... Знаш онај мали, њен рођак, музичар, шта ли. Ма, сећаш се, само је дошао, поздравио се са свима и нестао. Није нас малтене ни погледао. После се кума-Цаца у таксију згражала што није обукао одело и везао кравату него је дошао онако...
- Да, да, имаш право, госпа-Фемкин рођак. Чекај, чекај, како му беше име, на врх ми језика, Растислав, Мстислав... знам да сам се чудила одакле му такво име... а, знам, сетила сам се: Јарослав Тихи. Јесте, јесте, баш тако. Јарослав Тихи, - понови, задовољна што су све коцкице опет свака на свом месту. - Чудан младић, стварно. Фемка каже да му је деда, ваљда, био Пољак. Не сећам се више шта је тачно рекла, била је страшна гужва и сви су углас говорили, кô да и није сахрана, ал' има ту нека мутна прича, прилично запетљана. Нисам је баш ни слушала, право да ти кажем. Деловала је потпуно ван себе - мислила сам да не зна више ни шта говори, да прича више онако, због живаца. Није ни чудо! онолики свет, то је јако напорно, стварно, поготово у таквим околностима... А и несрећни Петар...
- Е па, добро, - рече Вера одсечно спремајући се да крене. - Драго ми је да смо ту тако важну ствар успешно разрешиле, али, ако немаш ништа против, ја бих ипак да кренем, Коста ће потпуно полудети ако се ускоро не појавим.
Поликсена погледа навише, у њу, па рече одсутно, као да Вера беше већ давно отишла:
- Коста? Тај је увек био луд, али, шта мари, ионако никога више ништа не занима. Човек нема с ким ни две речи да размени, сви већ све знају, сви су најпаметнији... - жалила се вадећи истовремено из ташне наочаре за читање и најновији број "Времена". - 'Ајде ти, 'ајде. Јави ми се ових дана, можда ћу негде у вароши чути нешто занимљиво.
- Важи, - рече Вера гледајући је неповерљиво. - Чућемо се, - додаде окрећући се да пође пошто је Поликсена изгледала као да већ бесповратно тоне у своје штиво.
- Сервус, - лупну је мајчин глас немарно отпозади по рамену док се спремала да закорачи на коловоз.
Прешавши улицу, застаде и осврте се да баци последњи поглед на достојанствену старачку прилику више него раскошних димензија што је спокојно читала своје новине у хладовини осутој титравим сунчевим пегама, у тишини тог топлог пролећног поподнева.
- Немогућа жена! - промрмља збуњено па се окрете и одјури као без даха у правцу Кнез-Михајлове одакле је допирала врева и жамор многих гласова.
(1990/2010.)
Достарыңызбен бөлісу: |