Окружни суд у београду
Прво, супротно а у битном сагласно исказују и Вујић и Панић (да Панић штити војску сигурно би штитио и Мркшића али он то не ради него казује како је било). Друго
жүктеу/скачать 365.5 Kb.
|
| Прво, супротно а у битном сагласно исказују и Вујић и Панић (да Панић штити војску сигурно би штитио и Мркшића али он то не ради него казује како је било). Друго, из видео записа о интервјуу Горана Хаџића ( а и белешки сведока Панића) је евидентно да је суштина састанка Владе од тог дана (Хаџић је интервју дао неколико сати након тога) : ратни заробљеници и њихово задржавање ради суђења у Вуковару. Тако Хаџић и том интервјуу говори: «...је један основни закључак да заробљеници усташе који су опрљали руке, да не могу напустити територију српске области Славоније, Барање и Западног Срема, да не могу да иду у Србију да се тамо возе, јер Србија је држава која није у рату и исто тако војска која је помогла око заробљавања. Заробљени нису војници, они су паравојне формације, једино може да им суди овај народ овдје, значи народ наше српске области која је призната, која има свој суд. Имамо чак двостепени суд, трећи степен би евентуално био на нивоу федерације а други Југославије, а ми имамо наше области, суди наш општински суд тако да смо се договорили са војним властима да те усташе остану у нашим логорима ту у околини Вуковара и будући да је једна група већ одвежена за Сремску Митровицу, ја сам преузео на себе задатак да то исто, те људе вратимо, ако се они уопште могу назвати људи, да их вратимо и да им се суди који су криви а који нису криви, нормално да их пустимо и да заједно с нама раде на обнављању нашег града» (Транскрипти од 18.10.2005.год. а са тог видео записа о интервјуу). Из белешки сведока Панића пак да је министар унутрашњих послова рекао: «Само преко мртвих грађана може се ићи из Вуковара за Сремску Митровицу са усташама». И треће, да је тачно то што ова тројица тврде, зашто: а) аутобуси уопште чекају у касарни неколико сати и б) врло брзо након седнице аутобусе из касарне одводе на «Овчару»?. Односно, због чега аутобусе не одвозе у Сремску Митровицу, подне је, несумњиво нема потребе смештати их као и «Митничку» групу (која је доведена ноћу) да преноће на «Овчари»? Из ових разлога суд је, у овом делу, прихватио казивања сведока Вујића и Панића те предње чињенице као несумњиве утврдио. Овде је неопходно напоменути да је могуће да Јакшић и(или) Богуновић и нису чули шта је на седници Панић пренео те и да са седнице изађу са убеђењем да им војска не да надлежности ни у погледу ратних заробљеника. И мада за овакво резоновање (бар у односу на Јакшића) има основа и у чињеници јер сведок Јакшић тврди да је у касарни, после седнице а у моменту када су «аутобуси одлазили из касарне» срео Вујовића и Вујановића, рекао им «да се Мркшић није сложио да се заробљеницима суди код нас», те да су они били «револтирани, љути», исто у битном не мења на суштини а она је да су заробљеници предати од стране команданта Мркшића органима тадашње САО Славонија, Барања и Западни Срем.
Шест аутобуса са ратним заробљеницима из Вуковарске болнице је на пољопривредно добро «Овчара», а у близину наведеног хангара довезено око 14-15 сати. Аутобуси су стали један иза другог. Први аутобус је на асфалтном путу, окренут у правцу атара и хангар се налази са десне стране аутобуса на удаљености од 5 до 10 метара. Хангар је објекат који служи за смештај пољопривредних машина (трактора, комбајна и др.) и робе те са ове стране, уз овај пут има двоје металних клизних врата и испред врата до пута се налазе прилазни бетонски платои. Први аутобус је заустављен тако да се предња врата аутобуса налазе наспрам првих улазних врата која су отворена а гледано низ пут у правцу кретања аутобуса, док су друга врата затворена. Предње чињенице нису биле спорне у овом поступку а исто је утврђено и на основу, у битном, сагласног казивања како оптужених (Вујовић, Вујановић, Мугоша, Ђанковић, Булић и Калаба) који су признали те на основу казивања других бројних сведока (Бакић Миле, Кресовић Јовица, Јан Марчек, Војновић Милорад, Вукашиновић Љубиша, Стаматовић Зоран и др.) који су такође потврдили да су у критично време били на били на «Овчари» поред хангара, на основу казивања већ наведених сведока - оштећених који су овим аутобусима довезени на «Овчару» као и на основу казивања сведока - сарадника Петковића и Латиновића. Изглед хангара, прилазног пута и прилазних бетонских платоа сви наведени у битном идентично описују а у битном идентично казују и о 6 аутобуса но: извесно је да је реч о истих оних 6 аутобуса испред болнице и касарне а о чему је горе већ било речи. У овом смислу, суд прихвата казивање сведока Вукашиновић Љубише тј. да је било укупно 6 аутобуса али не и његово казивање да је у касарну допратио најпре 3 аутобуса из болнице а потом још 3 и када је са њима дошао у касарну она прва 3 аутобуса су већ била отишла и онда је он са ова друга 3 дошао на «Овчару». У овом смислу нико не говори и суд с тога казивање овог сведока у овом смислу не прихвата а извесно, сведок има и посебних разлога да овако казује јер је он ипак био тај који је задужен за заробљенике почев од преузимања у болници те преко боравка у касарни до «предаје» на Овчари и одговоран за њихову безбедност и примену одговарајућег (законитог) поступања према њима. Након што су аутобуси са заробљеницима довезени на горе описано место, овде оптужени Булић Милан током поподневних и вечерњих часова дана 20.11.1991.године, на пољопривредном добру Овчара, у Вуковару, у тадашњој Републици Хрватској, у саставу бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), као припадник Територијалне одбране (ТО) Вуковара, која је била у саставу тадашње Југословенске народне армије (ЈНА), кршећи правила међународног права за време оружаног сукоба који је у том региону постојао, а који није имао карактер међународног сукоба, противно члану 3. став 1. тачка а) и ц) и члану 4.А став 1, 2. и 4, Треће женевске конвенције о поступању са ратним заробљеницима из 1949. године, ратификоване од стране Народне скупшине ФНРЈ 1950. године, и члана 4. став 1. и став 2. тачка а) и е) Допунског протокола уз Женевске конвенције из 1949. године о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба, од 8. јуна 1977. године («Сл. лист СФРЈ» број 16/78 – Међународни уговори), заједно са припадницима своје јединице окр.Мугоша Гораном зв.»Куштро», окр.Ђанковић Мирославом зв.»Ђани» и припадницима добровољачке јединице «Лева суподерица», окр.Милојевић Предрагом зв.»Кинез», окр.Драговић Предрагом зв.»Цеца» и «Капетан», окр.Ланчужанин Миланом зв.»Камени» као и са окр.Калаба Надом, против којих је поступак раздвојен и више НН лица, према ратним заробљеницима из вуковарске болнице у које су спадали припадници хрватских оружаних снага, милиција, добровољачких јединица и лица која прате те оружане снаге иако непосредно не улазе у њихов састав, који су претходно положили оружје припадницима ЈНА, а затим предати ТО Вуковара, вршио њихово телесно повређивање и нечовечно поступао на начин којим се вређа људско достојанство тако што је у формираном шпалиру тукао ратне заробљенике који су били приморани да кроз исти протрче приликом уласка у хангар, наносећи им телесне повреде, што је наставио и у хангару, ударајући их више пута по разним деловима тела и то: Самарџић Дамјана зв.»Велики бојлер», Чакалић Емила и два НН мушка лица зв.»Гашпар» и зв.»Кемо». Наиме, на «Овчару» је са аутобусима дошао велики број путничких аутомобила са мештанима Вуковара, територијалцима и добровољцима. Након што је паркиран први аутобус на описано место, од присутних мештана, добровољаца, територијалаца је формиран на овом бетонском прилазном путу до врата хангара тзв. «шпалир» (људи се налазе у два реда са слободним пролазом између). При том опт. Мугоша и опт. Булић Милан зв. «Булиџа», стоје у шпалиру први до аутобуса, врше претрес заробљених и од њих одузимају не само евентуално оружје или какво оруђе (мада су заробљени у том смислу већ претресани на изласку из болнице) већ и лична документа, новац, златнину и поједине вредније одевне предмете (кожне јакне и сл.) које све одбацују на гомилу са стране. Заробљени након овог претреса пролазе-протрчавају кроз шпалир према улазним вратима у хангар и том приликом, их лица из шпалира, међу којима су оптужени Булић, Мугоша, Ђанковић, Милојевић и Драговић, ударају и туку по разним деловима тела дрвеним палицама, шипкама, кундацима, штакама, рукама и ногама, наносећи им телесне повреде. Када се на описан начин заврши са једним аутобусом он одлази даље низ пут, на његово место стаје други, и из њега се на исти начин изводе заробљени, претресају се и одузимају им се описане личне ствари и предмети, пролазе и протрчавају короз шпалир где их се туче и удара и тако редом док се на описан начин није испразнио сваки аутобус. Чињенице у овом делу у поступку суштински и нису биле спорне а исто је суд утврдио не само на основу сагласног казивања сведока оштећених Чакалића, Бергхофера, Додаја, читањем записника о саслушању сведока-оштећених Којића и Новака него и на основу казивања сведока сарадника Петковића и Латиновића, сведока Јовице Кресовића, Марчек Јана, Војновић Миодрага, Новковић Јована, читањем записника о саслушању опт. сада пок. Војновић Мирка зв.»Ћапало» од 27.11.2003.год. те делом и на основу одбране опт. Булића, Мугоше и Ђанковића. Сви они су у битном сагласни да је формиран «шпалир», да заробљени кроз шпалир пролазе и да их ови из шпалира и туку а опт. Булић и опт.Мугоша признају (а за Мугошу потврђује и опт.Ђанковић) да су били први до врата аутобуса и да је претресали заробљене, одузимали им новац, лична документа и друге вредније ствари (с тим што Мугоша тврди како су то радили по наређењу неког официра). У овом делу сведок Стаматовић Зоран (водник у Радићевој чети) казује: «Биле су погрдне речи, и из самог изласка из аутобуса људи су добијали батине, падали су ту, на два корака». И даље: «Био је један крупни који је чак и неке враћао назад. Рекао је ниси добро прошао, значи није добро пао колико је већ пута требао да падне, не знам колико пута треба да падне да би он прошао, значи враћао га је поново у аутобус и онда је морао поново да добије батине да дође до хангара.» (транскр. од 20.06.05. стр. 20). Нема се разлога не поверовати сведоцима – оштећеним који су кроз шпалир прошли на описан начин те и сведоцима сарадницима који све ово потврђују. Идентично казују и сведоци Кресовић («видео сам да људи излазе из аутобуса и да пролазе кроз шпалир војника и војних полицајаца и територијалаца и добровољаца и повремено би неко ускакао и ударао некога од тих који су излазили из аутобуса») те Војновић Миодраг (који је покушавао да их заштити па «и својим телом», те Марчек (који потврђује и ово казивање Војновића) и Новковић (који казујући о овоме говори како «то није био неки линч»). И још нешто. Постојање шпалира критичном приликом је апсолутно објашњиво. Наиме, аутобус је удаљен од врата хангара и разумњиво је да заробљене који се изводе из аутобуса треба и увести у хангар и спречити у евентуалном бекству на том путу од врата аутобуса до врата хангара. Није за очекивати да би се заробљени у хангар уводили један по један од стране присутних (нпр. да двојица или више присутних «под руку» уводе по једног заробљеног) јер би то трајало предуго а имајући у виду и број присутних мештана и других, њихову жељу да виде заробљене (већ су у овом смислу били и у касарни око аутобуса) па и да се некима освете – јер су их препознали у неком смислу, јасно је да се заробљени уводе на описан начин и да их се при том и туче. Стога, будући да и нису биле спорне, суд је предње чињенице са сигурношћу утврдио. О томе да опт.Булић у «шпалиру» и туче заробљене биће речи нешто касније. У петом аутобусу се налазио Хајдар Додај, рођен и одрастао у Бјеловару, који је током 1991 год. био на одлслужењу редовног војног рока у ЈНА те је по доласку његове јединице у Негославце а у септембру месецу, са још четворицом других војника побегао из јединице, отишао у Вуковар и постао припадник 204-те бригаде хрватске војске. Приликом изласка из аутобуса један од ових његових сабораца зв. «Сплића», при проласку кроз шпалир и након што је ударен мотком по глави, рекао да је су он, Додај, Злоглеђа Златко и Хркић Самир војници ЈНА који су заробљени од Хрватских снага, те су њих четворица одвојени са стране улаза у хангар те су их, након извесног времена, припадници Управе безбедности ЈНА ппук.Кијановић Богољуб и Томић, сада покојни, Славко, одвели у Негославце а касније су одведени у затвор у Сремску Митровицу. (Додај је касније пред Војним судом у Београду осуђен због кривичних дела оружане побуне, бекства из оружаних снага и крађе војне опреме и на издржавању казне је провео око 2 године, касније је размењен и враћен у Републику Хрватску). Нешто касније, и Карловић Вилим, такође припадник оружаних формација Републике Хрватске је издвојен из хангара од стране овде сведока сарадника Петковић Спасоја зв.»Штука» и једног НН официра ЈНА. (Петковић је тада војник на редовном одслужењу војног рока у ЈНА у 3-ћој чети – којом командује Радић Мирослав тада у чину капетана а која чета је у саставу 1-ог мтр. батаљона којим командује мајор Тешић Борислав. Петковић је у то време био и курир капетана Радића). Истовремено, други мештани Вуковара су препознајући неке своје дојучерашње заробљене суграђане, исте издвајали из хангара (тако је ошт. Чакалић Емила издвојио Стеван Зорић зв.»Ћево», ошт. Бергхофер Драгутина је издвојио Иванковић Горан, а ошт. Којић Жарка је издвојио извесни Молнар Саша). На овај начин је издвојено њих 7-8, стајали су напољу испред хангара поред улазних врата неко време те их је нешто касније, белим комбијем на «Велепромет» одвезао Миле Бакић. Касније су одведени у затвор у Сремску Митровицу. Ни ове чињенице тако у поступку нису биле спорне и исте је суд утврдио на основу казивања оштећених Чакалића, Бергхофера и Додаја које је саслушао као сведоке, те читањем записника о саслушању сведока – оштећеног Којић Жарка и Карловић Вилима који сви детаљно и уверљиво казују о начину када и од кога су спашени критичном приликом као и читањем записника о саслушању сведока Томић Славка и Кијановић Богољуба који казују у битном сагласно изнетом. Након што су заробљеници на описан начин уведени у хангар, за њима је ушао већи број територијалаца, добровољаца и мештана Вуковара који су наставили да туку заробљене рукама, ногама, моткама, шипкама, кундацима пушака и сл. и поред покушаја од стране присутних припадника чете војне полиције 80-те мтбр из Крагујевца, те других припадника те јединице, да их се заштити одвајањем канапом а потом је организовано и пописивање заробљених ( по средини хангара, ближе овим улазним вратима је унет сто за којим седи Гавриловић Мирко војник у овој бригади – ЛАД ПВО а поред стоји Новковић Јован зв.»Јоца кафић» из Крагујевца, резервни капетан у истој јединиц и коме су заробљени прилазили а поједини мештани Вуковара – између којих и овде сведок сарадник Божо Латиновић зв.»Боро Крајишник» и сада пок. Мирко Војновић зв.»Ћапало» и други који су као Вуковарчани препознавали поједине заробљене и потврђивали тачност података које су ови давали о себи). Чињенице у овом делу произилазе како из казивања наведених сведока – оштећених тако и из одбране опт. Ђанковића из поступка истраге а од 26.12.2004.год., казивања сведока сарадника Петковића те сведока Вукашиновић Љубише, Љубишић Мирка а делом и из казивања сведока Новковића. Сви они у том смислу сагласно казују изузев што сведок Вукашиновић тврди да је он на Овчару допратио 3 аутобуса а да су заробљени из претходна 3 већ били унутар хангара и да су се на њима виделе повреде тј. да су тучени и да тако што он није дозволио у вези људи из ове друге групе аутобуса него је људе увео и хангар без проблема. Из овог казивања се свакако може закључити да су заробљени тучени и у хангару на начин како то описују оштећени. Сведок Љубишић у том смислу казује и како су ти који су тукли у хангару, двојици заробљених који су користили штаке ове узели па их тукли њима. Сведок Новковић потврђује да су заробљени пописивани али негира да је он то радио него тврди да је то био војник Гавриловић (који такође негира да је сачињавао списак) а да је он само стајао крај стола и од заробљених, у присуству кога из ТО (а сведок сарадник Латиновић тврди да су то били он и «Ђапало» и др.), узимао личне податке које је Гавриловић уносио у списак. Опт. Ђанковић у поступку истраге казује како су «у хангару сви тукли затворенике, малтретирали, па и тај «Штука» а на главном претресу пак да то није било у хангару «него је мислио на шпалир». Извесно, за овај суд несумњиво, то је било и у шпалиру и у хангару. А сведок Вукашиновић извесно не казује истину (када говори о 3 + 3 аутобуса) те да се према овима из друга три поступало коректно (за разлику од 3 претходна) јер је он тај који је одговоран за предају заробљеника и из тих разлога прећуткује да се ово што се дешава, дешава у његовом присуству. Одмах по доласку аутобуса на Овчару, одавде је у правцу Грабова, (једног другог пољопривредног добра) одвежена од стране НН лица, грађевинска машина – утоваривач тзв.»УЛТ» којим се, на удаљености од око једног кулометра, у атару, поред неке багремове шуме, ископа или прошири од раније ископана рупа димензија око 6 х 8 м, дубине од око 1,5 м на најдубљем делу, са три стране окомитих ивица поред које су грудобрани од земље а са предње стране земље нема и ова ивица је под нагибом тако да се постепено повећава дубина до најдубљег наспрамног краја. Да је у тренутку доласка аутобуса на Овчару ту била грађевинска машина УЛТ са корпом за утовар и копање, великих гумених точкова која је одвежена у правцу Грабова и да је тамо њоме ископана рупа или проширена нека већ постојећа, произилази из више чињеница. Прво, сведок-оштећени Хајдар Додај тврди да је тај УЛТ видео када су дошли аутобусима на Овчару и да је одмах од хангара негде отишао. Друго, и сведок Стаматовић Зоран који је од самог почетка па до краја на Овчари, у то време водник ЈНА у чети капетана Бојковског, исказује да је код хангара био неки «дозер» са ралицом или слично, не зна да ли је са точковима или гусенцама (није био војни ни те боје) и да је та «машина нестала док су још они улазили у тај хангар» (транскрипти од 20.06.05. које је суд прочитао на претресу од 14.09.2005.год.). Треће, сви који су у поступку навели да су били «рупи» тј. на месту ове масовне гробнице (оба сведока сарадника, сведок Дукић Никола, опт.Атанасијевић и опт.Перић), описују је у битном идентично (ширина, дубина, дужина, грудобрани земље) и одступања у опису, имајући у виду да је ноћ, су свакако размуљива, али сви тврде (изузев Петковића) да је земља била свежа, да се налазила са две или три стране рупе а не са сваке стране. Имајући у виду да је на реону Овчара-Грабово претходно, током те јесени, била размештена и једна тенковска јединица, врло је могуће да је ова рупа у основи и била претходно намењена као склоноште тенка или ког другог артиљеријског оруђа те је само критичног дана продубљена и сл. што свакако не мења на суштини ствари тј. да је УЛТ-ом уређена или ископана тог дана. Око 16-16,30 сати извесна Драгица Мастикоса, добровољка из Новог Сада је са Овчаре повела једну групу од око 25 наоружаних људи у правцу ове рупе према Грабову. Попис заробљених није завршен, пред хангар је довежен велики трактор са приколицом која је са арњевима и покривена цирадом а на задњој страници има металне мердевине за улазак и клупе за седење уз обе уздужне странице. Трактор се упаркирава задњом страном приколице до у близину ових улазних врата у хангар те се у приколицу, утоварују заробљени у групи од око 30-35 људи и одвозе се до описане рупе. Трактор се зауставља задњом страном приколице у близини рупе, заробљени се из приколице изводе у групама од по 5, 6 или 7 људи, постројава их се на ивицу ове рупе на делу где нема земље, испред њих се формира од присутних вод за стрељање који броји исто онолико људи колико је и заробљених поред рупе те се у њих пуца (већином из аутоматских пушака тзв. АП или «калашњиков», са удаљености од око 3 метра. Неки од заробљених се живота лише и ножем наношењем убодних или резних рана били врата било грудног коша. Преживеле потом убија («оверава») пуцањем из револвера један од присутних, потом се изводи нова група заробљених из приколице, двојица од њих одвлаче лешеве претходно убијених у рупу те и сами стају са осталима испред рупе, поново се на описан начин постројава стрељачки строј и убијају се и ови и тако редом док се не побију сви који су доведени у приколици. Потом се трактор враћа до хангара, на исти начин се у њега уводи нова група заробљеника и одводи до рупе где се на описан начин врши и њихово стрељање и ово се (у 5, 6 или 7 наврата) понавља све док скоро сви заробљени у хангару не буду убијени. За то време, поједини из хангара појединачно изводе поједине заробљене те их се одводи са преке стране пута (који води поред хангара) до неког рова који је од раније ископан за укопавање неког артиљеријског оруђа, и ту се ови заробљени убијају пуцањем у главу из пиштоља. На крају је у хангару остало тачно неутвређен број а око 10 заробљених те се и они од присутних, стрељањем убију ту код хангара и убаце у ову рупу са преке стране пута. Потом, истом грађевинском машином, најпре се земљом затрпа рупа са лешевима у пољу према Грабову а потом и ова у близини хангара и све ово потраје до иза поноћи а у ноћи између 20 и 21.11.1991.год. Чињенице у овом делу суд је утврдио на основу више исказа саслушаних сведока и сведока-сарадника, на основу одбране опт. Атанасијевића и читањем записника о саслушању опт. Перића пред радницима УБПОК од 18.04.2003.год. те записника о саслушању тада опт. Војновић Мирка зв.»Ћапало» а од 27.11.2003.год. у поступку истраге. Тако, на основу казивања сведока сарадника Латиновића утврђено је да је извесна Драгица Мастикоса добровољка из Новог Сада, још док је био дан, постројила једну групу људи (њих око 25) и повела их у правцу Грабова. О овој Драгици говори у својој измењеној одбрани и опт. Атанасијевић (тврди да је она «на рупи» била до краја) а и сведок Дуловић који тврди да му је сутрадан причала и хвалила се шта су радили током вечери на Овчари. Војновић Мирко пак (поред тога што идентично описује трактор са приколицом као и остали који су трактор видели, тврди и да је за њим отишло једно путничко возило «а они што су стрељали ваљда су били тамо на стрелишту». И Дукић и Атнасијевић и Перић а и оба сведока сарадника тврде да је на месту стрељања било пуно људи те извесно да сведок сарадник Латиновић казује истину. Поред горе наведених, да је у питању трактор (а не какво друго возило – камион, како то тврди сведок-оштећени Зденко Новак или пак сведок Стаматовић Зоран) видели су и у битном га идентично описују и сведоци Шапић Предраг, Трифуновић Новица, Љубишић Мирко, Бакић Раде, опт. Ђанковић, опт. Ланчужанин, опт. Милојевић и опт. Драговић а и, тада оптужени, Војновић Мирко. У том смислу за суд није било никакве дилеме да је то неки велики трактор са кабином, да је имао приколицу покривену церадом и да су унутра клупе за седење (и опт. Ланчужанин тврди да је у питању трактор који вози сезонске раднике у поље, а и Атанасијевић и Војновић Мирко те оштећени Новак да је имао клупе за седење). Ово тим пре што то у поступку и није било спорно. Сведок Стаматовић тврди да кабину тог возила није видео него само задњу страну, и сведок оштећени Новак је свакако извесно видео само задњу страну приколице у коју је ушао тако да они својим казивањима не доводе у сумњу наведена утвррђења суда да је реч о трактору са приколицом а не о камиону. У поступку надаље није било спорно ни да се трактор упаркирава испред улазних врата хангара, да се у њега утоварује око 25, 30-35 заробљеника, те да их се у 5,6 или 7 наврата одвози до «рупе» где се врши њихово убијање стрељањем у групама од по 5, 6 или 7 људи. Претходне чињенице произилазе не само из сагласног казивања оптужених Атанасијевића, Перића и Војновића него и из казивања оба сведока сарадника те сведока Дукића. И сведоци сарадници, а и опт. Атанасијевић описују да се заробљени изводе у групама од по 5, 6 или 7 људи из приколице, да се убијају стрељањем од стране стрељачког вода који броји исто толико људи, да потом неко од присутних «оверава» евентуално преживеле пуцањем из ручног ватреног оружја а потом заробљеници одвлаче у рупу лешеве, сами стају испред стрељачког строја и тако надаље док сви нису убијени. У овом делу једино сведок Дукић тврди («мисли») да су сви заробљени изведени одједном и у њих је пуцало 10-15 људи из стрељачког строја док нису побијени, међутим имајући у виду претходно изнете сагласне тврдње осталих који су били учесници стрељања и у стрељачком строју, за суд је исто било ван сваке сумње. Из казивања сведока сарадника несумњиво произилази и то да су неки од заробљених лишени живота хладним оружјем – ножем, тј. наношењем убодних или убодно резних рана у пределу врата или грудног коша, те имајући у виду не само да је постојање тих и таквих рана евидентирано обдукционим записницима као и чињеницу да се код једног броја ексхумираних лешева нису нашле стрелне ране као несумњив узрок смрти али ни какве друге (убодно-резне) ране јасно је да то ипак не значи и да их није било. О томе ко је евентуално лишавао живота заробљене на овај начин, биће речи нешто касније. Чињенице о томе да су неки заробљени извођени из хангара и појединачно ту у близини, са преке стране лишавани живота пуцањем у главу или сл. из ручног ватреног оружја несумњиво произилази из казивања сведока сарадника Петковића који је признао да је на описани начин лишио живота најмање три заробљеника. И не само из његовог казивања. И сведок сарадник Латиновић говори о томе да је «Штука» извео напоље «под руку» једног заробљеника (наводно је био у питању француски или белгијски новинар) и «више се са њим није вратио» а и опт. Перић при саслушању од 18.04.2003.год. («за време док сам био у хангару, видео сам да је лице под надимком «Шљука» или «Штука» извео једног заробљеника и одвео га из хангара, након неколико тренутака чуо се пуцањ а затим сам видео «Штуку» који се вратио сам»). И опт. Мирко Војниновић зв.»Ћапало» такође казује о оваквим активностима, наводи како је видео да је «неко Радићев» тукао у хангару неког заробљеног а после га је одвео и «нисам га видео више». Дакле, за суд је на овај начин несумњиво да су поједини заробљени на описан начин лишени живота и ту код хангара. Да је на крају, један број заробљених (неутврђено колико – али свакако најмање 10) лишено живота стрељањем ту код самог хангара а са преке стране пута такође произилази из више у поступку изведених доказа. Наиме, и опт. Перић Јовица (записник од 18.04.03.) и сведоци сарадници Петковић и Латиновић а и опт. Атанасијевић казују у овом смислу, исто се да закључити и из казивања сведока Бакић Мила из поступка истраге као и из казивања сведока Шапић Предрага и Трифуновић Новице. Тако, опт. Перић казује том приликом како је у моменту када је одлазио са Овчаре комбијем који је возио Миле Бакић, да је на 20-так метара са преке стране хангара постројено преосталих 10-так заробљених (међу којима је био и један предратни инспектор полиције чија супруга је Сандра девојачки Марушић и ишла са њим у средњу школу) и да су побијени стрељањем. Опт.Атанасијевић пак у својој одбрани од 15.11.2005.год. казује како је код хангара «када је дошао себи» у хангару видео 10-так заробљених, и међу њима и Милана Грејзу («што му је жена била овде»), Бодрожић Анту и Чалета Звонимира. Сведок Бакић пак у поступку истраге (дана 24.06.03) казује како се са Овчаре вратио око поноћи и да је у моменту док је улазио у комби код хангара чуо пуцње (на око 50-метара од хангара) што опет указује на тачност казивања Перића (који се са њим враћа у Вуковар комбијем и говори и да је видео стрељање на 20-так метара од хангара). Од овог свог казивања сведок Бакић ће одступити на главном претресу утолико што тврди како се стално чула пуцњава, те како је он у моменту одласка са Овчаре «комбијем био удаљен око 50 м») образлажући разлике у овим казивањима чињеницом «како се не сећа шта је када било» и како је «пуцњаве било са свих страна». Сведок Шапић Предраг пак наводи не само како је са свог стражарског места видео да трактор у више наврата долази до хангара и одлази па се после из тог правца чује пуцњава, него и како се потом пуцњава чула и из непосредне близине хангара и потом «територијалци отишли» а да су ујутро он и Трифуновић Новица отишли до хангара и да тамо није било никога али и да су у једном рову испред хангара видели набацану «вероватно свежу земљу» и да су из ње вирили «једна нога са жутом чизмом и једна рука» те да су били шокирани. И сведок Трифуновић казује не само да је видео неки булдожер како ради поред хангара него и да је са Шапићем тамо изјутра отишао и да је видео свеже набацану земљу са преке стране хангара где је била рупа у којој је раније вероватно било укопано борбено средство «прага» и да је из те земље «вирила нога у жутој чизми». И сведоци Шапић и Трифуновић су те вечери били на командном месту кап. Марчека које је удаљено око 150 метара од хангара и јасно је да су овим и оваквим активностима били непосредни очевидци те имајући у виду и остала (горе наведена казивања) за суд није било сумње да су ове чињенице тачне. И не само због изнетог. Опт. Перић, како је већ наведено, тврди како је у хангару, на крају, у тој задњој групи од 10-так заробљених видео човека који је «пре рата био полицијски инспектор а да му је супруга Сандра, девојачки Марушић» и са њим (Перићем) ишла заједно у средњу школу. Из казивања саслушаног сведока Грејза Сандре утврђено је да је она пре рата била удата за полицијског инспектора у Вуковару Грејза Милана, да је ишла у школу са Перићем (и он је то потврдио) и да се са супругом последњи пут чула на неколико дана пре краја борби, те да је чула да се склонио у Вуковарску болницу и да је одведен на Овчару а да од тада за њега не зна ништа до данас. Како и опт. Атанасијевић (на горе описани начин говори о Грејза Милану «чија је жена била овде»), како се Грејза не налази на списку идентификованих са «рупе на Грабову» а извесно је био на Овчари, како је присуство тог дана у аутобусима или те вечери на Овчари оштећених: Бодрожић Анта (од стране опт.Атанасијевића), Батарело Јосипа, (опт. Калаба Нада тврди да га је убио сведок сарадник Петковић), Китић Горана и Фитуш Карла (у аутобусу испред болнице видео их је Вујовић и изљубили се, да су у истом аутобусу били и Гунчевић Дамир и Бјелић Тања, ни Гунчевић ни Бјелић нису ни на списку жртава али Китић и Фитуш јесу), Чалета Звонимира (Видео га је опт. Булић, сведок Љубишић тврди да га је из хангара извукао Ланчужанин заједно са Шереком те да су били у првој приколици, али опт. Атанасијевић тврди да га је видео у групи њих десетак на крају у хангару), Јањић Борислава (у хангару га видео опт. Вујановић - дао му цигарете, био је јако претучен, претходно је наводно покушао да га извуче из аутобуса. И сведок сарадник Латиновић тврди да га је видео у хангару), Ковачић Дамира (у хангару га је видео ошт. Којић Жарка, тврди како је био рањен у плућа и тукао га је неки Акик Петар) Кемала Сеити (у хангару га видео Којић, и тврди да су га тукли док није преминуо, видео га је и Чакалић), Дамјан Самарџић (у хангару га видео Којић Жарко, Чакалић Емил, сведок сарадник Латиновић, и Булић тврди да га је видео), Вулић Звонко «зв.Салаш» (у аутобусима у касарни видео га је Мугоша. У хангару га је видео опт. Ђанковић - пуцао му изнад главе а и Атанасијевић који је видео и његовог оца Ивана те сведок сарадник Латиновић), Гашпар Зорислава (видео га је Бергхофер да су га тукли у хангару), Тушкан Дражена (био са мајком Драгицом у аутобусу и хангару са Бергхофером), такође потврђено и како исти такође нису идентификовани међу лешевима из гробнице на Грабову, извесно је и за овај суд несумњиво да су напред наведена казивања сведока односно оптужених Перића и Атанасијевића, тачна те су предње чињенице као несумњиве и утврђене. Ово тим пре што и сведоци сарадници Петковић и Латиновић казују у истом смислу. Тако Петковић тврди да је сутрадан «од Зорана са Карабурме» чуо да су ти последњи убијени «испред хангара» а сведок сарадник Латиновић да је сутрадан чуо од Мирољуба или Станка или од неког другог да су тих десетак заробљених стрељани поред хангара. О томе ко је стрељао ову групу заробљених нешто касније. У септембру месецу 1992. год. Комисија експерата УН је започела прелиминарна претраживања на локалитету ове масовне гробнице на Грабову али је након неколико дана обуставила рад јер нису добили сагласност тадашњих локалних власти у Вуковару (иако је постигнут споразум у том смислу са пред. Владе Гораном Хаџићем) тако да су радови настављени тек 1996.год. када у септембру и октобру месецу на локалитету ове масовне гробнице, истражна екипа Хашког трибунала на челу са др.Бил Хаглундом (из организације Лекари за људска права) врши откопавање гробнице и ексхумацију тела из ње. Овим радовима присуствују у својству посматрача – експерта и проф. др. Душан Дуњић, лекар специјалиста судске медицине из Београда а испред Комисије за хуманитарна питања и нестала лица тадашње Савезне Владе(СРЈ те проф. др. Давор Стриновић и Иван Грујић испред Владе Р.Хрватске. Лешеви се откопавају антрополошком методом (постепеним уклањањем земље), изглед и положај у гробници се фиксира са више фотографија и снимањем дигиталном камером, означавају се јединственим бројним ознакама (ОВЧ 1 па надаље) те се одлажу у припремљене пластичне вреће, смештају у хладњак а потом одвозе до Завода за судску медицину у Загребу где други део екипе врши обдукције тела. У својству посматрача експерта у овом делу, испред исте Комисије Савезне Владе СРЈ присуствује проф. др. Вујадин Оташевић. На описан начин, из ове масовне гробнице током откопавања, ексхумирано је 200 лешева (означених бројним ознакама ОВЧ 1- ОВЧ 200 по редоследу вађења тела из гробнице) а обезбеђени су, изузети и фотографисани и сви предмети око лешева у гробници (дрвени сандук за муницију, чауре метака и сл.). Након обдукција лешева, стручњаци Завода за судску медицину у Загребу на челу са проф. др. Давором Стриновићем, применом класичних метода (93 лица) те методом ДНА анализе (99 лица), идентификовали су укупно 192 леша у личностима: Аџага (Илије) Јозо, рођен 21.5.1949. године, Ахметовић(Маријана)Исмет–Иво,рођен14.11.1968.године Андријанић (Марка) Винко, рођен 9.2.1953. године,, Арнолд (Алојза) Крешимир, рођен 18.4.1958. године, Асађанин(Јована–Јожике)Илија,рођен 5.7.1952. године, Бабић (Јосипа) Дражен, рођен 1.10.1966. године, Баинраух (Стјепана) Иван, рођен 21.6.1956. године, Бајнраух (Фрање) Томислав, рођен 13.12.1938. године, Балаш (Андрије) Стјепан, рођен 1.5.1956. године, Балог (Јосипа) Драгутин, рођен 19.6.1974. године, Балог (Драгутина) Јосип, рођен 25.11.1928. године, Балог (Ивана) Звонко, рођен 10.1.1958. године, Балванац (Анрије) Ђуро, рођен17.7.1952.године, Баножић (Драга) Борис, рођен 2.2.1967.г одине, Барањаји (Ратка) Перо, рођен 19.6.1968.године, Барбарић (Јоза) Бранко, рођен 1.11.1967. године, Барбир (Ивана) Ловро, рођен 11.11.1935. године, Барић (Ђуре) Ђука, рођен 26.12.1950. године, Баришић (Андрије) Фрањо, рођен 28.3.1940. године, Барта (Ивана) Анђелко, рођен 31.1.1967.године, Батарело (Анте) Жељко, рођен 25.10.1955. године, Баумгернер(Томислава)Томислав,рођен 27.11.1973.године Бегчевић (Ива) Марко, рођен 1.4.1968. године, Бегов (Мата) Жељко, рођен 30.9.1958. године, Бингула (Стјепана) Стјепан, рођен 15.10.1958. године, Бјелановић (НИколе) Ранго, рођен 24.11.1970.године, Блажевић (Зденка) Златко, рођен 24.2.1964. године, Крунеш Бранимир, рођен 1966. године, Босак (Јураја) Марко, рођен 2.7.1967. године, Босанац(Владислава) Драгутин, рођен 21.8.1919. године, Босанац (Антуна) Томислав, рођен 5.3.1941. године, Брачић (Ивана) Звонимир, рођен 4.7.1970. године, Буквић (Ђура) Ђорђе, рођен 3.5.1966. године, Буовац (Илије) Иван, рођен 3.9.1966. године, Црњац (Славка) Иван, рођен 18.3.1966. године, Михалец Јосип, рођен 1926. године, Чупић (Бошка) Станоја, рођен 12.10.1953. године, Далић (Звонка) Тихомир, рођен 2.11.1966.године, Долишни (Петра) Ивица, рођен 27.11.1960.године, Драгун (Сречка) Јосип, рођен 9.9.1962. године, Ђуђар (Ђура) Саша, рођен 5.3.1968. године, Ђукић (Ивана) Владимир, рођен 21.2.1948. године, Дувњак (Владимира) Станко, рођен 23.5.1959. године, Ебнер (Винка) Винко-Ђуро, рођен 1.1.1961. године, Фришчић (Матије) Драгутин, рођен 2.11.1958. године, Фурунџија (Данка) Петар, рођен 30.11.1949. године, Гајда (Михајла) Роберт, рођен 27.12.1966. године, Галић (Мате) Миленко, рођен 10.12.1965. године, Галић (Владимира) Ведран, рођен 29.5.1973. године, Гарвановић (Ивана) Борислав, рођен 23.11.1954. године, Гаврић (Пава) Драган, рођен 31.10.1956. године, Главашевић (Петра) Синиша, рођен 4.11.1960.године, Граф (Владимира) Бранислав, рођен 7.9.1954. године, Гранић (Мила) Драган, рођен 1.1.1960.године, Грубер (Илије) Зоран, рођен 5.9.1969.године, Гудељ (Ивана) Драго, рођен 9.9.1940.године, Хегедушић (Драгутина) Марио, рођен 29.6.1972. године, Херцег (Славка) Жељко, рођен 20.1.1962. године, Херман (Драгутина) Иван, рођен 14.5.1969. године, Херман (Антуна) Стјепан, рођен 10.3.1955. године, Хлевњак (Анђелка) Недељко, рођен 8.1.1964. године, Хољевац (Ивана) Никица, рођен 10.4.1955. године, Хорват (Јосипа) Ивица, рођен 17.11.1958. године, Илеш (Ивана) Звонко, рођен 12.12.1941. године, Имбришиић (Павла) Ивица, рођен 13.2.1958. године, Ивезић (Ивана) Александар, рођен 5.12.1950.године, Јајало (Ивана) Марко, рођен 28.10.1957. године, Јакубовски (Ивана) Мартин, рођен 1.4.1971. године, Јамбор (Драгутина) Томо, рођен 3.3.1966. године, Јанић (Антуна) Михаел, рођен 9.10.1939. године, Јантол (Ђуре) Борис, рођен 21.9.1959.године, Јарабек (Камила) Златко, рођен 21.4.1956. године, Језиџић (Стипе) Ивица, рођен 5.11.1957.године, Јован (Влатка) Звонимир, рођен 7.4.1967.године, Јовановић (Тодора) Бранко, рођен 4.2.1955.године, Јовановић (Ђуре) Оливер, рођен 8.12.1972. године, Јурела (Томислава) Дамир, рођен 25.4.1969.године, Јурела (Боже) Жељко, рођен 30.6.1956. године, Јурендић (Јуре) Драго, рођен 23.4.1966.године, Јуришић (Фрање)Марко– Јосип, рођен 17.9.1946. године, Јуришић (Пава) Павао, рођен 28.8.1966.године, Јуришић (Руда) Жељко, рођен 20.12.1963. године, Качић (Петра) Игор, рођен 23.8.1975.године, Капустић (Јосипа) Јосип, рођен 8.12.1965. године, Келава (Анте) Крешимир, рођен 17.1.1953. године, Кнежић (Фрање) Ђуро, рођен 2.4.1937. године, Колак (Доброслава) Томислав, рођен 22.7.1962. године, Колак (Доброслава) Владимир, рођен 20.1.1966. године, Коморски (Пера) Иван, рођен 23.6.1952. године, Костовић (Анте) Борислав, рођен 24.12.1962. године, Ковач (Мата) Иван, рођен 28.6.1953. године, Ковачевић (Злата) Зоран, рођен 16.4.1962. године, Кожул (Фране) Јосип, рођен 8.3.1968.године Крајиновић (Луке) Иван, рођен 14.10.1966. године, Крајиновић (Анте) Златко,рођен 4.12.1969.године, Красић (Петра) Иван, рођен 18.6.1964. године, Крезо (Хрвоја) Ивица, рођен 10.9.1963. године, Кристичевић(Бранка)Казимир,рођен13.6.1959.године Лесић (Бранка) Томислав, рођен 10.5.1950.године, Лет (Ђуре) Михајло, рођен 25.4.1956. године, Лили (Драгутина) Драгутин, рођен 26.1.1951. године, Ловрић (Ива) Јоко, рођен 6.11.1968.године, Луцић (Мије) Марко, рођен 8.9.1954.године, Лукић (Марка) Мато, рођен 2.3.1963. године, Љубас (Луке) Хрвоје, рођен 26.1.1971. године, Магоч-Мамић(Михајла) Предраг,рођен18.12.1965. године, Мајор (Стјепана) Жељко, рођен 14.12.1960.године, Маричић (Марка) Зденко, рођен 27.9.1956. године, Маркобашић (Пере) Ружица, рођена 28.9.1959. године, Међеши (Јанка) Андрија, рођен 16.10.1936. године, Међеши (Андрије) Зоран, рођен 23.6.1952. године, Миховић (Гашпара) Томислав, рођен 23.6.1952. године, Микулић (Славка) Здравко, рођен 15.3.1961. године, Мишић (Марка) Иван, рођен 22.12.1968.године, Млинарић (Пава) Миле, рођен 5.12.1966. године, Мокош (Стевана) Андрија, рођен 16.11.1955.године, Молнар (Стјепана) Саша, рођен 8.4.1965. године, Мутвар (Антуна) Антун, рођен 30.1.1969.године, Нађ (Владимира) Дарко, рођен 27.2.1965. године, Нађ (Фрања) Фрањо, рођен 17.9.1935. године, Нејашмић (Милана) Иван, рођен 19.10.1958.године, Шименић Дамир, рођен 1965. године, Омеровић (Јусуфа) Мерсад, рођен 01.01.1970. године, Орешки (Стејпана) Владислав, рођен 19.5.1967.године, Пап (Андрије) Томислав, рођен 1.1.1963. године, Патарић (Николе) Жељко, рођен 16.7.1959. године, Павлић (Адама)Слободан, рођен 24.9.1965.године, Павловић (Ђура) Златко, рођен 19.11.1965. године, Перак (Анта) Мато, рођен 28.11.1961. године, Перко (Бранка) Александар, рођен 17.3.1967.године, Перковић (Јосипа) Дамир, рођен 28.10.1965.године, Перковић (Јуре) Јосип, рођен 24.3.1963. године, Петровић (Станка) Стјепан, рођен 26.10.1949. године, Пинтер (Николе) Никола, рођен 4.10.1940. године, Плавшић (Мата) Иван-Звонимир, рођен 24.3.1939.године, Подхорски (Стјепана) Јања, рођена 17.11.1931. године, Полхерт (Ивана) Дамир, рођен 22.11.1962. године, Половина (Војина) Бранимир, рођен 22.6.1950.године, Пољак (Игнаца) Вјекослав, рођен 6.8.1951. године, Посавац (Густава) Станко, рођен 9.4.1952. године, Правдић (Пера) Томо, рођен 1.11.1934. године, Пуцар (Николе) Дмитар, рођен 18.1.1949.године, Радачић (Славка) Иван, рођен 1.1.1955.године, Рагуж (Антуна) Иван, рођен 22.4.1955. године, Рашић (Фрања) Милан, рођен 16.4.1954. године, Ратковић (Милана) Крешимир, рођен 4.3.1968.године, Рибичић (Ивана) Марко, рођен 11.11.1951. године, Римац (Славка) Салвадор, рођен 6.11.1960. године, Рохачек (Антуна) Карло, рођен 21.10.1942. године, Рохачек (Карла) Жељко, рођен 16.5.1971. године, Спудић (Ивана) Павао, рођен 16.7.1965. године, Станић (Мата) Марко, рођен 2.8.1058.године, Станић (НИка) Жељко, рођен 23.6.1968.године, Стефанко (Васиља) Петар, рођен 5.5.1942. године, Стојановић (Живка) Иван, рођен 19.3.1949.године, Стубичар (Владимира) Љубомир, рођен12.7.1954. године, Шарик (Штефана) Стјепан, рођен 2.4.1965. године, Шимунић (Марка) Перо, рођен 30.9.1943. године, Шиндиљ (Владимира) Вјекослав,рођен 1.11.1971. године, Шренк (Габријела) Ђуро, рођен 21.4.1943. године, Штефуљ (Јураја) Дражен, рођен 1.1.963. године, Тадић (Јоза) Тадија, рођен 26.9.1959.године, Тарле (Јоза) Дујо, рођен 6.5.1950.године, Терек (Бождара) Антун, рођен 6.10.1940.године, Тишљарић (Тома) Дарко, рођен 1.6.1971.године, Тивановац (Пава) Ивица, рођен 22.2.1963. године, Томашић (Албина) Тихомир, рођен 4.7.1963. године, Тординац (Ивана) Жељко, рођен 14.12.1961. године, Тот (Еугена) Томислав, рођен 6.6.1967.године, Траљић (Петра) Тихомир, рођен 17.7.1967.године, Турк (Антуна) Мирослав, рођен 12.4.1950. године, Турк (Петра) Петар, рођен 30.6.1947.године, Тустоњић (Јоза) Дане, рођен 10.10.1959. године, Ушак (Мартина) Бранко, рођен 17.7.1958.године, Вагенхофер (Јосипа) Мирко, рођен 3.6.1937.године, Вареница (Фрања) Звонко, рођен 19.5.1957. године, Варга (Јосипа) Владимир, рођен 9.8.1944. године, Васић (Ђорђа) Микајло, рођен 12.12.1963. године, Вебер (Владимира) Синиша, рођен 22.2.1969.године, Видош (Мата) Горан, рођен 4.10.1960. године, Виргес (Антун) Антун, рођен 9.6. 1953. године, Влахо (Марка) Мирослав, рођен 30.12.1967.године, Влахо (Драга) Мате, рођен 3.2.1959.године, Володер (Љуба) Златан, рођен 23.11.1960.године, Вујевић (Антуна) Златко, рођен 28.10.1951. године, Вукојевић (Јосипа) Славен, рођен 23.6.1970. године, Вуковић (Рудолфа) Рудолф, рођен 18.11.1961.године, Вулић (Анте) Иван, рођен 18.7.1946. године, Зељко (Данка) Јосип, рођен 14.3.1953. године, Зера (Васеља) Михајло, рођен 7.8.1955. године, Жеравица (Стјепана) Доминик, рођен 1.11.1959.године, Жугец (Мата) Борислав, рођен 21.11.1963. године. Укупно 8 (осам) ексхумираних лешева није идентификовано (лешеви ознака ОВЧ 11, 36, 42, 50, 107, 124, 136 и 172). Критичном приликом, из гробнице је извађен и обезбеђен већи број чаура пушчане или пиштољске муниције и у новембру 1997 је прослеђен од стране истражитеља Трибунала у Хагу АТФ Лабораторији Министарства правде САД – Бироа за алкохол, дуван, ватрено оружје и експлозиве у Мериленду и то најпре 437 комада (од тога 419 – кал.7,62 х 39мм, 14 – кал.7,62 х 25 мм и 4 – 7,65 х 17мм). Анализом је утврђено да од 419 чаура њих 174 немају довољно обележја за поређење са другима). Касније, у марту 1998 год. је истој Лабораторији достављено још 1.031 чаура метака и затражена поновна анализа 174 чауре које су претходно биле изузете те је утврђено да су чауре у калибру 7,62 х 39 мм испаљене из укупно 18 комада различитог ватреног оружја, чауре у калибру 7,62 х 25 мм из 2 комада различитог ватреног оружја а чауре у калибру 7,65 х 17 мм из једног ватреног оружја. Калибар 7,62 х 39 мм је пушчани калибар оружја чија производња је била уобичајена у земљама бившег Варшавског пакта те бившој Југославији и Кини (најпознатије оружје овог калибра је аутоматска пушка зв.»Калашњиков»), калибар 7,62 х 25 је и пушчани (аутомати «Шпагин» и «Шмајсер») и пиштољски (пиштољ звани «тетејац» ТТ) а најпознатије оружје у калибру 7,65 х 17 мм је аутоматски пиштољ «Шкорпион». Ни чињенице у овом делу суштински нису биле спорне а исте је суд утврдио на основу више изведених доказа. Тако, читањем наведеног Завршног Извештаја комисије експерата УН из окт.1993.год. утврђено је да је прелиминарно лоцирање гробнице, уклањање растиња и ископавање вршено крајем 1992.год. али је и убзо обустављено док се на основу два извештаја проф. др. Дуњића (од 27.09.1996.год. и од 03.10.1996.год.) и увидом у фотографије сачињене приликом ексхумације лешева критичном приликом а добијено 19.04.2004.год. од стране Трибунала у Хагу, те читањем записника о саслушању вештака др. Стриновића из Завода за судску медицину у Загребу утврди да су ексхумације лешева из ове масовне гробнице вршена у септембру и октобру 1996 год. и да је из гробнице ексхумирано укупно 200 тела. Читање, записника о саслушању вештака др. Стриновића и др. Милована Кубата (оба лекари специјалисти судске медицине у Загребу) утврђено је да су идентификације тела вршене у Заводу за судску медицину у Загребу те да је класичним методама (карактеристике типа пола, животне доби, повреда, стања зуба, тетоважа, одеће, накита, идентификационих докумената – који су у знатном броју пронађени код оштећених и поред претреса и одузимања а што је видљиво и из фотографија у које је суд извршио увид и сл.) идентификовано укупно 93 тела а методом ДНА (поређењем генетских маркера са маркерима претпостављених блиских сродника) а у лицима како је то и наведено и у изреци и у образложењу ове одлуке. И још нешто. Више, сада идентификованих оштећених и по казивању било оптужених било саслушаних сведока је виђено те вечери у хангару или «на рупи». У том смислу, међу идентификованим су и две особе женског пола: Ружица Маркобашић (ОВЧ 95) и Јања Потхорски (ОВЧ 71). Више саслушаних сведока је казивало управо то да је у хангару било само 2 или 3 женске особе а да су остало мушкарци те да је једна од њих била управо Ружица Маркобашић (и да је била «видно у другом стању»). Ове тврдње окривљених или сведока који говоре о њима су свакако на најбољи начин потврђене. Чињенице о томе из колико оружја је критичном приликом пуцано те која оружја (по врсти и калибру) могу бити у питању, суд је утврдио чирањем записника о саслушању вештака физико-хемијске струке (балистичара) Драгана Крстића. Наиме, вештаку је на увид стављен лабораторијски извештај АТФ лабораторије у Мериленду (САД) те је несумњиво да је критичном приликом у стрељању заробљених на Грабову коришћено најмање 18 различитих оружја у калибру 7,62 х 39 мм (реч је о аутоматским пушкама зв.»Калашњиков», полуаутоматским пушкама и пушкомитраљезима), два оружја у калибру 7,62 х 25 мм («Шмајсер», «Шпагин» - било магацина типа добош било кутија или пак пиштољ ТТ) те једно оружје кал.7,65 х 17 мм као што је аутоматски пиштољ «Шкорпион» или који други полуаутоматски пиштољи тог калибра. Вештак је потврдио да су методе примењене у тој лабораторији најсавременије и користе се када се анализира и вештачи велики број предмета (чаура или зрна), да су исте познате и нашим стручњацима али и да се систем ИБИС не користи јер се не располаже одговарајућим (скупим) уређајима. Ценећи да су вештаци (др.Стриновић, др. Кубат и Крстић) своје налазе и мишљења дали у свему према правилима струке (са којом и сами располажу) а на бази расположивих материјалних трагова обезбеђених приликом откопавања – ексхумације лешева критичном приликом, те како ни странке на исто нису имале примедби, суд је наведене чињенице као несумњиве и утврдио тим пре што се у битном уклапају и у казивања саслушаних и сведока сарадника и других сведока а и неких оптужених (не само у вези две женске особе а посебно о тврдњама везаним за Ружицу Маркобашић, него и у тврдњама везаним за то да је оптужени Вујановић критичног дана на Овчари имао пиштољ «Шкорпион», да је Драгица добровољка из Новог Сада била наоружана «Шпагином» или «Шмајсером» са магацином за метке у облику добоша, а да су на Овчари «сви били наоружани» (углавном аутоматском пушком «Калашњиков»).
Да оптужени Булић у шпалиру не врши само претрес него и удара заробљене, произилази и из казивања сведока сарадника Латиновића али и из казивања сведока ошт. Емила Чакалића и Драгутина Бергхофера те посредно и из казивања (из поступка истраге) и ошт. Којић Жарка и, тада опт. а сада пок. Војновић Мирка зв.»Ћапало». Наиме, сведок сарадник Латиновић опредељено тврди да је у критично време био на Овчари (признаје да је и сам касније, у току вечери на Грабову учествовао у стрељањима заробљеника), да су и Булић и Мугоша претресали заробљене који излазе из аутобуса, тврди како није видео да је Мугоша кога тукао али да Булић, поред тога што је вршио претрес, заробљне је и шамарао. («Булић јесте ударао у шпалиру шамаре, углавном сви су који су били први до заробљеника ти су ударали колико су били иза ти нису ни могли» - стр.28 транс. од 28.09.2004.). И не само да је у шпалиру шамарао заробљене, него је у хангару тукао «штапом» или «палицом» и извесног Самарџић Дамјана зв.»Велики бојлер» («видео сам Булић Милана да је неколико пута с неким штапом ударио Самарџић Дамјана звани «Велики Бојлер» који је био један од команданата Збора народне гарде. Тај исти Дамјан је носио бели мантил, болнички. Шта је ту између њега и Булића било вероватно Булић је и знао пошто је и сам радио у болници као месар и знао је које је особље болнице а ко није, вероватно га то можда и иритирало и ударио га је неколико пута. Када га је он ударио још је ту неколицина њих пришло па су га ногама и шутирали» - стр.11 од 28.09.2004). При овим тврдњама сведок сарадник остаје и при суочењу са Булићем: «Булићу знаш и сам да си неколико пута ударио тога «Великога бојлера», Самарџић Дамјана, знаш и сам и да су други притрчали и ногама га шутирали. СВЕДОК САРАДНИК БОЖА ЛАТИНОВИЋ: И ниси никога ударио? ОПТ. МИЛАН БУЛИЋ: Ја јесам био на Овчари. СВЕДОК САРАДНИК БОЖА ЛАТИНОВИЋ: Чекај, ниси никога ударио? ОПТ. МИЛАН БУЛИЋ: Не. СВЕДОК САРАДНИК БОЖА ЛАТИНОВИЋ: Ја кажем да. И видео сам својим очима. А ти сад сам знаш, ти знаш своје. Можеш рећи да и не, али ја сам видео». - транскр. од 29.09.04. стр. 70) И сведок – оштећени Чакалић је опредељен у својим тврдњама а везано за ове активности опт. Булића. Тако, приликом саслушања у поступку истраге а дана 26.04.04.год. казује: «Када сам ушао у хангар видио сам како су двије особе претучене на смрти и то једна Дамјан Самарџић и један мушкарац којега сам знао само по имену Кемо, препознао сам једну од особа која је тукла ову двојицу, радило се о Булић Милошу који је раније радио као месар у кухињи Вуковарске болнице. Он је имао у руци некакву металну полугу којом је почео тући и Самарџића и овог Кему, а такођер је и мене ударио том полугом по врату када ми је сломљено неколико наставака на вратним краљешцима.»...»Што се тиче ових детаља са Дамјаном Самарџићем и оним Кемом могу поновити да је Булић Милош био тај који је тукао једног и другог са оном металном полугом, а ту су била још неколицина која су их тукли ногама и палицама док су ови лежали на поду. Касније сам ја пришао до Самарџића и особно сам утврдио да је мртав.» При овим својим тврдњама Чакалић остаје и на главном претресу (25.10.2004.год.) те и при суочењу са опт. Булићем («Јел се Ви сећате да сте ме са оном металном палицом тукли и разбили ми ове трнске наставке, три четири пута» - стр.57) Сведок – оштећени Бергхофер Драгутин зв.»Бели» приликом саслушања у поступку истраге а дана 26.04.2004.год. између осталог тврди: «Морали смо изаћи ван из аутобуса и ту је био један шпалир и то су били људи који су били обучени у униформе резервних састава. Препознао сам Милоша Вулића који је прије био месар у Вуковарској болници, Славка Докмановића, Горана Мугоша званог "Куштро". Милош Булић је био једна од главних и предводио је батинање људи. Такођер сам препознао и Зорић Стевана и два његова сина који су такођер нас тукли, а ми смо морали проћи кроз тај шпалир до уласка у хангар. Већ прије него што смо ушли у хангар Милош Булић је са некаквом дрвеном палицом навалио на Самарџић Дамјана, а одмах су му се придружили још неки од ових осталих које нисам познавао. Они су затукли Самарџића и овај је ту преминуо. На исти начин је страдао и Гашпар – не знам му име, а он је пасторак од Дамјана којег је исто тукао Булић са још неколицином присутних резервиста. Самарџић је имао на себи бијелу болничку куту премда он није радио у болници. Мислим да је он имао неке неразријешене односе са Булићем од раније, јер је овај одмах навалио на њега и ту су га затукли као и Гашпара. Ту су затукли још једног младића али га нисам познавао». При овим тврдњама сведок оштећени ће остати и на главном претресу те казујући о ошт. Самарџићу тврди како се пресвукао и : « можда човек је помислио спасиће га тај бели мантил, да би Милош Булић с којим сам ја играо ногомет и који зна ко је «Бели», мислим, рекао је скидај тај мантил да му мајку оно већ у оригиналу и кад су га саставили пред улазом у хангар одмах су га и убили, њега, његовог синовца Гашпара и сад ко је био трећи ја не знам. стр.63 од 25.10.04.). Приликом суочења са опт. Булићем: «СВЕДОК ОШТЕЋЕНИ ДРАГУТИН БЕРГХОФЕР: Ти си Милан, али навикли смо те на Милоша, додај, Милоше, ајде Милоше, ајде Булиџа. ОПТ. МИЛАН БУЛИЋ: То је већ велика разлика. СВЕДОК ОШТЕЋЕНИ ДРАГУТИН БЕРГХОФЕР: Па ја сам целог живота био Драго, одједаред Драгутин, када сам вадио сада неке документе, бог те мазо, три слова морам даље писати, а увек сам био Драго, вечито Драго, и то злочести Драго, знате као дјете, сада сам Драгутин, а шта ти то смета Булиџа, а добро се знамо? Јел да да се знамо? ОПТ. МИЛАН БУЛИЋ: Да. СВЕДОК ОШТЕЋЕНИ ДРАГУТИН БЕРГХОФЕР: Еј «Булиџа», неки пик си на њега имао, млео си га пред хангаром, немој. ОПТ. МИЛАН БУЛИЋ: Боже сачувај, имам два гроба, мајчин и очев, могу се заклети у њихове гробове да то није тачно што причате. СВЕДОК ОШТЕЋЕНИ ДРАГУТИН БЕРГХОФЕР: И ја се за моју кћерку ... ОПТ. МИЛАН БУЛИЋ: Немојте се служити с којекаквим лажима. СВЕДОК ОШТЕЋЕНИ ДРАГУТИН БЕРГХОФЕР: Не, немам од тог ништа.» (стр.31-33 од 26.10.04) И, тада оптужени, Војновић Мирко зв.»Ћапало» приликом саслушања у поступку истраге а дана 27.11.2003.год. казује: ««То ко је њих тукао када су излазили из аутобуса, најбоље зна «Булиџа» који је био први и скидао им ланчиће и крстове...накупио је до лакта» и «...свако је од њих добио батина, Булиџа то може најбоље да каже». Када се ова казивања сведока сарадника, сведока оштећених и оптуженог Војновић Мирка доведу у међусобну везу, суду се као несумњив намеће закључак да оптужени Булић не врши само претрес оштећених него и да их туче на описан начин и то извесно најмање четворицу: Чакалић Емила, Дамјана Самарџића, те извесног «Гашпара» и «Кему». И сведок Чакалић и сведок Бергхофер се неспорно познају са опт. Булићем, суграђани су из времена пре оружаног сукоба и суштински то познанство Булић не доводи у сумњу. Неспорно, Булић је критичном приликом био на Овчари и у шпалиру, улазио је и у хангар и спорно је једино да ли је тукао или не ове оштећене. Имајући у виду напред изнете тврдње и казивања сведока – оштећених и сведока сарадника Латиновића те да ни један од њих према Булићу нема никаквог разлога (нити су суду понуђени докази у том смислу) да овог оптуженог лажно терети, за овај суд је било несумњиво напред описано учешће опт. Булића у предметним дешавањима и описаном општем току догађаја критичном приликом. Из ових разлога, суд одбрану оптуженог цени као исконструисану у циљу избегавања кривичне одговорности, супротну изведеним доказима и због свега тога неприхватљивом. Ова утврђења суда нису доведена у сумњу чињеницом да и Чакалић и Бергхофер говоре о Милошу а не о Милану Булићу те чињеницом да је у Реп. Хрватској својевремено вођен поступак против извесног Милоша Булића а због, између осталог, убиства Дамјана Самарџића. Наиме, како је то већ изнето, оба ова оштећена се неспорно са овде опт. Булићем познају из времена пре сукоба, и један и други сведок – оштећени говоре и о «Булиџи» и о лицу које је «месар из Вуковарске болнице». При том је небитно да ли греше или не у тврдњи како је Булић критичном приликом био обучен (јер објективно, тако што није ни очекивати од сведока након толико времена протеклог од предметног догађаја) као и да ли греше када тврде како је ошт. Самарџић том приликом и убијен (а ошт. Чакалић тврди како је и установио његову смрт тада ту на лицу места). За ову тврдњу нема се поузданих доказа. Јер, ако је ту на лицу места, практично на самом почетку догађања код и у хангару, Самарџић убијен од стране Булића и других, ту чињеницу као и чињенице да неко време потом лежи на тлу хангара те да га се потом односи било у тракторску приколицу и одвози на Грабово (што највероватније није јер би био ексхумиран и највероватније идентификован) било да се одвлачи у описану рупу испред хангара а са преке стране пута где су несумњиво неки оштећени затрпани, морале бити запажене од још кога од бројних сведока које је суд саслушао но нико се не изјашњава у овом правцу. Самарџић се налази на списку жртава али не и идентификованих и ове тврдње о узроку смрти објективно нису могле бити проверене обдукцијом (јер тело није нађено) и оптужбом се основано а што и суд прихвата, и не тврди како је опт. Булић критичном приликом убио Самарџића. А предмет поступка (суђење у одсуству) и пресуде пред Жупанијским судом у Вуковару посл. бр. К.86/98 од 16 свибња 2000.год. је извесни Милош Булић зв.»Булиџа», од оца Марка, рођ. 10 ожујка 1938.год. у месту Бјелајци, општ. Босанска Дубица, БиХ а настањеног у Борову насељу, ул.Козарачка бр.36» и наведеном пресудом је ослобођен од оптужбе. Како о том поступку говори и сведок – оштећени Бергхофер (у смислу да је сведочио, те да се у том поступку радило о човеку истог имена и презимена а који је по струци грађевински инжињер из Борова, да на показаним му фотографијама тог оптуженог није препознао овде опт. Булића, ни у том смислу се извесно не може радити о евентуалној заблуди о личности. Стога је том пресудом тај Милош Булић и ослобођен од оптужбе јер се извесно ради о потпуно другом лицу (и друге струке, адресе и животне доби). Да оптужени Мугоша Горан у шпалиру не врши само претрес него и удара заробљене, произилази из казивања сведока сарадника Петковића (који је по сопственом признању и сам у шпалиру и туче заробљене). У том смислу овај сведок сарадник и при саслушању и при непосредном суочавању са опт. Мугошом тврди да је Мугоша заробљене тукао не само у шпалиру него и у хангару («Да, господине били сте у шпалиру и тукли сте и у хангару». - стр.15 од 3.09.04.). Чињеница је да овај сведок сарадник не види сам претрес заробљених него тврди како су они сами одбацивали своје личне ствари на неку гомилу и за суд је ово разумљиво. Наиме, први заробљени који излазе из аутобуса су свакако претресани, одузимају им се ствари и одбацују на гомилу, они наредни који излазе већ виде што се од њих захтева те и сами одбацују своје ствари. И ово наравно још увек не значи да Мугоша и не удара заробљене. У том смислу се изјашњава и сведок – оштећени Којић Жарко при саслушању у поступку истраге (суд је прочитао записник о саслушању овог оштећеног од 26.04.2004.год.). Тако овај сведок тврди «Познајем међутим Мугоша Горана који је био ту. Он је свакога од нас који смо пролазили кроз њихов шпалир по уласку у хангар, ударао ногама и рукама, те је од људи узимао новац те трпао у џепове». Чињеница је да остали саслушани оштећени (Чакалић и Додај) не познају Мугошу но говоре и о шпалиру и тучи а оштећени Бергхофер иако Мугошу познаје од раније, не тврде да је тукао било кога, него им је узимао новац па и њему 300 ДЕМ, међутим Којић Жарко је опредељен у томе и тврди како је њуму ударио само један шамар «јер смо се знали од раније». И ово је разумљиво. Сигурно је да Мугоша није ударао све заробљене, многе је познавао, био је заинтересован пре свега за новац и златнину (како то каже сведок сарадник Латиновић), уосталом, више оштећених су са Овчаре и спасили њихови дојучерашњи комшије а не да их нису тукли, али је извесно да је неке друге Мугоша тукао не само у шпалиру него и у хангару. Из ових разлога суд одбрану овог оптуженог није прихватио. Оптужени Ђанковић Мирослав признаје да је код хангара на Овчари дошао у критично време тј. практично одмах по доласку аутобуса те не спори ни да су заробљени претресани и пролазили кроз шпалир (али негира да их је ко тада тукао) но потврђује да су заробљени повремено у хангару тучени и признаје да је и он пуцао изнад главе једном од заробљених под надимком «Салаш». Међутим, да је и овај оптужени заробљене тукао и у шпалиру и у хангару, суд је утврдио на основу казивања и сведока сарадника Петковића који наводи и да је Ђанковић критичном приликом заробљене тукао бејзбол палицом и то не само у шпалиру него потом и у хангару те на основу казивања сведока сарадника Латиновића који такође тврди да је опт. Ђанковић у шпалиру и за кога потврђује да је касније у хангару пуцао изнад главе једном Вуковарчанину «не знам му име али му је надимак «Салаш». И опт. Ђанковић, на главном претресу практично признаје да је био у шпалиру али: «Рекао сам, стајао сам на врху, значи на равној површини изнад степеница, личним, значи, како да кажем, личном својом вољом ето обезбеђивао на неки начин да ти заробљеници туда пролазе» (стр.35 транскр. од 27.09.2004.) мада не и да је заробљене тукао али, као што је то већ речено, чињенице у овом делу су утврђене на основу напред изведених доказа а одбрана опт. одбачена као исконструисана. Чињеницу да су у шпалиру заробљене тукли и опт. Милојевић Предраг и опт. Драговић Предраг, суд је утврдио из казивања сведока сарадника Латиновић. Оба ова оптужена поричу да су на Овчару дошли у тој ситуацији (када заробљене изводе из аутобуса) него наводе да су дошли тек знатно касније – увече, када су сви заробљени већ у хангару. Међутим, сведок сарадник Латиновић је опредељен у тврдњама да су оба (и Милојевић и Драговић) у шпалиру. Милојевићу «у лице» каже: «Био си у шпалиру, тукао си, шамарао си, ударао си, био си на рупи и оверавао си» а Драговићу: «Био си ти код хангара, био си у шпалиру, после шпалира био си испред хангара». Чињеница је да сведок сарадник Петковић ову двојицу оптужених не означава као лица у шпалиру и то је разумљиво. Наиме, по свим тврдњама у том тренутку (када заробљене изводе из аутобуса) около је пуно Вуковарчана, само извођење из аутобуса траје најмање дуже времена (свакако преко једног сата), сигурно је да нису само једни те исти људи у шпалиру него је животно прихватљиво да једни излазе а други улазе (да у шпалир уђе неко ко до тада није био јер је препознао кога од заробљених те жели да га из њему разумљивих разлога удари) па је тако и разумљиво да један сведок сарадник из шпалира запамти једна а други нека друга лица и особе. Тако, на основу наведеног за овај суд није било сумње да су и ова двојица оптужених на описан начин у шпалиру тукли заробљене. Да је заробљене у хангару, поред опт. Булића а како је то наведено, тукао и оптужени Ланчужанин Милан (иако овај то пориче) произилази из казивања сведока сарадника Петковића који тврди како је Ланчужанин био тамо још за извођења заробљених из аутобуса, да је улазио и излазио из хангара, те да је у хангару, у више наврата ударао заробљене. При овим тврдњама остаје и при суочењу те имајући у виду да овај оптужени извесно не казује истину пре свега на околност када је дошао на Овчару (у својој одбрани тврди да је то било касно увече око 20 сати када су заробљени били у хангару), да и сведок сарадник Латиновић тврди како је Ланчужанин тамо био од почетка тј. да га је на Овчари код хангара затекао када је сам дошао (око 14,30 – 15 сати) а пре тога, до подне са њим и причао у касарни (иако Ланчужанин тврди како је био у Београду) те да и сам оптужени Ланчужанин, при суочењу са сведоком сарадником Латиновићем тврди да је на Овчару дошао «после тебе, затекао сам те пред хангаром у расправи са Ћевом Зорићем, управо када је изводио Емила Чакалића» те имајући у виду и да оштећени Чакалић недвосмислено тврди како га је издвојио и спасио тај Зорић и да је то било око 16 сати, очито је да је Ланчужанин на Овчари био од знатно раније а како то тврде сведоци сарадници и да је заробљене у хангару (нико није тврдио да је то радио и у шпалиру) тукао. Како, је несумњиво да су на Овчару заједно дошли једним аутомобилом и Ланчужанин, и Драговић и Милојевић и Љубоја (нема се разлога одбране у овом делу не прихватити), како су опт. Драговић и Милојевић заробљене тукли у шпалиру што значи за време извођења из аутобуса, то је извесно да су ова четворица оптужених на Овчари од знатно раније него што то тврде а да опт. Ланчужанин заробљене туче у хангару. На основу исказа сведока Стаматовић Зорана (транскрипти од 20.06.05 које је суд прочитао) те сведока сарадника Петковића, суд је са сигурношћу утврдио да је и оптужена Калаба Нада, испред хангара ударила једног заробљеника ногом у цеваницу. Сведок Стаматовић ту ситуацију детаљно описује. Тврди како је из аутомобила у којем је био све време ових догађања а испред хангара, видео ову оптужену «била је бесна, оптуживала је овога да је отпустио са посла само зато што је Српкиња (ту на сав глас) па га је ударила ногом у цеваницу» (стр.26). Стаматовић тврди како су тог заробљеног из хангара довели код аутомобила мајора Вукашиновића, који га је нешто испитивао те да га је тада опт. Калаба ударила. И сведок сарадник Петковић тврди како је оптужена Калаба «улазила. ударала је тог свог шефа, што је рекла, да ли је шеф или није...». И не само да га је ударала. Она ће нешто касније, након што почну стрељања ратних заровљеника, овога заробљеника и лишити живота. Наиме, на основу казивања сведока сарадника Петковића несумњиво произилази да је он, ту из хангара извео најмање три заробљеника (једног по једног), одвео их са преке стране од хангара где је од раније био ископан ров за заклон каквог артиљеријског оруђа «Прага» или сл., те их лишио живота пуцајући им у потиљак. Петковић ове чињенице признаје али тврди да је то било по повратку са «друге туре» односно те једине групе стрељања на Грабову у којој је и он учествовао када је у стрељачком строју пуцао на заробљенике из полуаутоматске пушке сачмаре марке «Бровинг», да је по испаљењу првог метка чаура заглавила у цеви те више није могао пуцати. иступио из стрељачког строја а на његово место је ушао добровољац извесни «Зоран са Карабурме», да је то опт. Вујановић видео, и у повратку (враћали су се истим аутом Вујановића са којим су и отишли) те га је критиковао и љутио се оптужујући га да се «извлачи» а када су дошли до хангара дао му је свој аутоматски пиштољ «шкорпио» и наредио му да «рока» те је он потом изводио заробљене једног по једног и лишавао их живота ту са преке стране хангара. И сведок сарадник Латиновић донекле потврђује ове тврдње (у смислу да је «Штука» - како су тада звали сведока сарадника Петковића, извео једног заробљеног за кога је неко од других заробљених рекао да је то француски или белгијски новинар, да се пуцањ у хангару није чуо али се потом Петковић вратио у хангар без њега а да је он касније чуо да га је Петковић убио тамо са преке стране хангара) али ову ситуацију Латиновић временски лоцира на време пре почетка стрељања заробљених на Грабову односно још пре «прве туре». И сведок Дукић Никола зв.»Гиџа» је видео како је «Штука» извео једно лице напоље, одвео га са преке стране «ваљда је ту био неки канал уз асфалт и пуцао му је у потиљак и овај је пао. Дукић ову ситуацију временски лоцира на време након његовог повратка са «прве туре». И из записника од 18.04.2003.год.о саслушању опт. Јовице Перића произилази да је «Штука» или «Шљука» из хангара извео једног заробљеника, да се чуо пуцањ и потом се «Штука» вратио сам. Из целине његовог казивања овом приликом дало би се закључити да је то било пре почетка стрељања на Грабову. Без обзира на ове разлике у казивањима (у смислу временског лоцирања ових догађаја) извесно је да је Петковић на описан начин лишио живота најмање три ратна заробљеника и нема се разлога не поверовати му. Но, Петковић тврди и да је тада када је он убијао ове заробљене, од њега опт. Калаба тражила да јој помогне и да изведе из хангара једног од заробљених за кога је тврдила да јој је био шеф, те га је напољу убила пуцајући му из пиштоља «ТТ» у главу. При овим тврдњама остаје и приликом суочења са оптуженом: «Ви сте рекли, а ја тамо никога нисам знао, Ви сте рекли да је то Ваш шеф и да Вам помогнем да га изведете напоље и узели сте пиштољ и упуцали сте га у главу». (стр.69 и 70 од 27.09.) И сведок сарадник Латиновић тврди да је видео да су «Штука» и Калаба извели једног заробљеног напоље из хангара, да је то било «пре приколица», да он није видео ко га је напољу убио али је чуо још тада у хангару а и касније сутрадан у граду «да је то био неки њен шеф из робне куће и да га је Нада убила». Када се ова казивања сведока сарадника доведу у везу са казивањем сведока Стаматовића, извесно је опт. Калаба, ма како то сада деловало неразумљиво и несхватљиво, била врло мотивисана и препуна негативног емотивног набоја према то свом, шефу, радном колеги или ко год да је у питању, те нема разлога да се сумња да га и јесте лишила живота на описан начин. Из ових разлога суд њену одбрану, у смислу да је њеног радног колегу Батарело Јосипа (који јесте на списку жртава али не и идентификованих) и поред њеног противљења и молби, из хангара извео и убио сведок сарадник Петковић а не она, не прихвата ценећи је као исконструисану у циљу избегавања кривичне одговорности. Суд не прихвата ни одбрану опт. Ђанковића ( да је њеног радног колегу из хангара извео и убио Петковић а да је том приликом Нада «све време у хангару» - транскр. од 27.09.2004. год. стр. 39) не само из изнетих разлога него из из чињенице да и сама оптужена Калаба тврди како је изашла за Петковићем, заустављала га и одвраћала те и видела како је убио овога заробљеника. Ни сведок Стаматовић, ни сведоци сарадници Петковић и Латиновић немају баш никаквих разлога, нити су суду предочене било какве релевантне тврдње или евентуално докази, да евентуално лажно терете и једну жену, овде оптужену Калабу, те су предње чињенице са за овај суд несумњиве. На основу напред утврђеног чињеничног стања, суд је на несумњив и поуздан начин закључио да се у радњама оптуженог Булића стичу сва битна обележја бића кривичног дела жүктеу/скачать 365.5 Kb. Достарыңызбен бөлісу:
|