Окружни суд у београду
жүктеу/скачать 365.5 Kb.
|
- Бұл бет үшін навигация:
- П Р Е С У Д У Окривљени: Милан Булић
- О С У Ђ У Ј Е на КАЗНУ ЗАТВОРА
- О б р а з л о ж е њ е
- ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ
|
РЕПУБЛИКА СРБИЈА ОКРУЖНИ СУД У БЕОГРАДУ Веће за ратне злочине Посл.бр.К.в.2/2005 У ИМЕ НАРОДА! Окружни суд у Београду – Веће за ратне злочине, у претресном већу састављеном од судија Веска Крстајића као председника већа, Гордане Божиловић – Петровић и Винке Бераха – Никићевић као чланова већа, са записничарем Славицом Јевтић, у кривичном предмету против опт. Булић Милана из Новог Сада кога по службеној дужности брани Мунижаба Бранко адв. из Новог Сада, због кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из чл.144 КЗ СРЈ, по оптужници Тужилаштва за ратне злочине РС посл. бр. КТРЗ 4/03 од 24.05.2004.год. измењеној поднеском од 21.12.2005.год., након делимично и нејавног главног претреса, одржаног у више претресних дана а у периоду почев од 29 јуна 2004.год. а завршеног дана 27 јануара 2006.године у присуству окривљеног и браниоца, заменика Тужиоца за ратне злочине РС Душана Кнежевића, пуномоћника оштећених - Хољевац Љиљане, Ковач Ива, Нејашмић Миле, Јурела Давора, Јантол Бисерке, Крезо Хрвоја, Влахо Зденке, Нађ Ксеније, Ђуђар Ђура, Вујевић Зорице, Спудић Марине, Лукић Ружице, Теић Ружице, Јеротић Љубице, Лет Жељке, Крајиновић Анта, Јанић Катарине, Бегчевић Марије, Шкондро Јаке, Гаврић Елвире, Тускоњић Хилде, Шарик Јелице, Јарабек Дубравке, Јуришић Терезије, Јовановић Весне, Пап Милице, Јуришић Дарије, Лесић Јасминке, Баинраух Габријеле, Граф Верице, Аџага Мире, Мутвар Антона, Красић Марије, Вареница Бригите, Далић Сање, Главашевић Мајде, Молнар Ђурђице, Јантол Наде, Стефанко Катарине, Јуришић Маре и Љубас Анице (родитељи или брачни другови пок. оштећених) - Рајка Даниловића, Гордане Лозналијевић – Даниловић, Томић Слободана, Баровић Николе и Драгољуба Тодоровића адвоката из Београда и Наташе Кандић, донео је и дана 30 јануара 2006.год., јавно, у присуству наведених странака објавио следећу П Р Е С У Д У Окривљени: Милан Булић, зв.»Булиџа», из Новог Сада, улица Сајлово бр. 29, од оца Милана и мајке Пере, рођене Дошен, рођен у Вуковару, 30 јуна 1955. године, Србин, држављанин СиЦГ, месар, запослен, ожењен, отац троје деце, писмен, завршио средњу школу, војску служио 1974 године у Сарајеву, води се у војној евиденцији СО Нови Сад, власник куће на датој адреси, неосуђиван, против њега се не води поступак за које друго кривично дело, у притвору ЦЗ у Београду, а који му се рачуна почев од 7.05.2004 године, к р и в ј е што је: током поподневних и вечерњих часова дана 20.11.1991.године, на пољопривредном добру Овчара, у Вуковару, у тадашњој Републици Хрватској, у саставу бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), као припадник Територијалне одбране (ТО) Вуковара, која је била у саставу тадашње Југословенске народне армије (ЈНА), кршећи правила међународног права за време оружаног сукоба који је у том региону постојао, а који није имао карактер међународног сукоба, противно члану 3. став 1. тачка а) и ц) и члану 4.А став 1, 2. и 4, Треће женевске конвенције о поступању са ратним заробљеницима из 1949. године, ратификоване од стране Народне скупшине ФНРЈ 1950. године, и члана 4. став 1. и став 2. тачка а) и е) Допунског протокола уз Женевске конвенције из 1949. године о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба, од 8. јуна 1977. године («Сл. лист СФРЈ» број 16/78 – Међународни уговори), заједно са припадницима своје јединице окр.Мугоша Гораном зв.»Куштро», окр.Ђанковић Мирославом зв.»Ђани» и припадницима добровољачке јединице «Лева суподерица», окр.Милојевић Предрагом зв.»Кинез», окр.Драговић Предрагом зв.»Цеца» и «Капетан», окр.Ланчужанин Миланом зв.»Камени» као и са окр.Калаба Надом, против којих је поступак раздвојен и више НН лица, према ратним заробљеницима из вуковарске болнице у које су спадали припадници хрватских оружаних снага, милиција, добровољачких јединица и лица која прате те оружане снаге иако непосредно не улазе у њихов састав, који су претходно положили оружје припадницима ЈНА, а затим предати ТО Вуковара, вршио њихово телесно повређивање и нечовечно поступао на начин којим се вређа људско достојанство, па је тако: у формираном шпалиру тукао ратне заробљенике који су били приморани да кроз исти протрче приликом уласка у хангар, наносећи им телесне повреде, што је наставио и у хангару, ударајући их више пута по разним деловима тела и то: Самарџић Дамјана зв.»Велики бојлер», Чакалић Емила и два НН мушка лица зв.»Гашпар» и зв.»Кемо», чиме је извршио кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144. КЗ СРЈ, у вези члана 22 КЗ СРЈ. па га суд, на основу наведених одредби и одредби чл. 4, 42, 44, 45 и 54 КЗ и чл.356 ЗКП-а
У смислу одредбе чл. 63 КЗ у изречену казну оптуженом се има урачунати време проведено у притвору и то у периоду од 6 маја 2004.год. до 15 марта 2005.год. На основу одредбе чл. 196 ст. 1 у вези чл. 193 ст.2 ЗКП обавезују се оптужени да суду исплати на име судског паушала од 5.000,00 дин. те на име трошкова овог поступка износ од 60.844,00 дин. а све то у року од 30 дана под претњом принудне наплате. На основу члана 206 став 3 ЗКП-а, оштећени СЕ УПУЋУЈУ на парницу ради остваривања имовинскоправног захтева. О б р а з л о ж е њ е Оптужницом Тужилаштва за ратне злочине РС из Београда, пословни бр. КТРЗ 3/03 од 04.12.2003. године, оптужени су Вујовић Мирољуб, Вујановић Станко, Перић Јовица, Атанасијевић Иван, Маџарац Предраг, Војновић Милан, Војновић Мирко и Петковић Спасоје због кривичног дела ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144 КЗ СФРЈ у вези са чланом 22 КЗ СФРЈ. Тај поступак се води под бр. К.в.1/2003. Како је у међувремену тј. дана 08.03.2004. године опт. Војновић Мирко преминуо на Одељењу за интензивну негу и реанимацију Здравственог центра у Новом Саду, то је на главном претресу у том предмету а дана 9.03.2004. године поступак у односу на овог оптуженог раздвојен, а касније и обустављен а решењем ванпретресног већа овог суда одређено да се опт. Петковић саслуша као сведок сарадник. Оптужницом истог тужилаштва пословни бр. КТРЗ бр.4/03 од 24.05.2004.год. због истог кривичноправног догађаја оптужени су и Ланчужанин Милан, Љубоја Марко, Милојевић Предраг, Златар Вујо, Мугоша Горан, Шошић Ђорђе, Ђанковић Мирослав, Катић Слободан, Калаба Нада, Булић Милан и Латиновић Божо. Оптужницом истог тужилаштва пословни бр. КТРЗ бр.4/04 од 26.05.2004.год. оптужен је и због истог овог кривичноправног догађаја опт. Драговић Предраг, те је поступак по ове три оптужнице у односу на све ове оптужене решењем председника већа спојен у јединствен поступак (под. посл. бр. К.в.1/2003) а решењем ванпретресног већа овог суда је одлучено да се као сведок сарадник саслуша опт. Латиновић Божо. Дана 27 јануара 2005.год. је, због болести опт. Булић Милана поступак у односу на њега раздвојен и почев од тада, води се посебно пред истим овим већем а под посл. бр.К.в.2/2005. Поднеском од 21.12.2005. године заменик тужиоца за ратне злочине Душан Кнежевић је прецизирао – изменио оптужницу у односу на опт. Булића (у односу на остале оптужене у «основном» предмету то је урадио раније поднеском од 16.09.2005.год.) у битном стављајући му терет да је дана 20.11.1991. године, на пољопривредном добру «Овчара» у Вуковару у тадашњој Републици Хрватској у саставу бивше СФРЈ као припадник ТО Вуковара, а која војна формација је била у саставу тадашње ЈНА, кршећи правила Међународног права за време оружаног сукоба који није имао карактер међународног сукоба противно одредбама Треће женевске конвенције о поступању са ратним заробљеницима из 1949. године и допусног Протокола 2 уз Женевске конвенције, према ратним заробљеницима из вуковарске болнице који су претходно предати ТО Вуковара од стране припадника ЈНА, заједно са другим припадницима његове јединице и припадницима добровољачке јединице «Лева суподерица» против којих је поступак раздвојен, и другим НН лицима, ратне заробљенике телесно повређивао и према њима нечовечно поступао а на начин којим се вређа људско достојанство, тако што је у формираном шпалиру кроз који су ратни заробљеници били приморани да прођу приликом уласка у хангар, исте тукао а то наставио потом и у хангару, ударајући их више пута по разним деловима тела и то: Самарџић Дамјана зв.»Велики бојлер», Чакалић Емила и два НН мушка лица зв.»Гашпар» и зв.»Кемо» те да је тако извршио кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника из чл.144 КЗ СРЈ у вези са чл.22 истог закона. При прецизираној оптужници заменик Тужиоца за ратне злочине остаје до краја претреса и у завршној речи, након детаљне анализе изведених доказа те одбране оптуженог, налази да је оптужба у потпуности доказана и тражи да суд окривљеног Булића оласи кривим и осуди по закону. Оштећени се преко својих пуномоћника, Рајка Даниловића, Баровић Николе и Драгољуба Тодоровића адвоката из Београда придружују кривичном прогону оптуженог. У својој завршној речи, пун. адв.Рајко Даниловић, подржавајући завршну реч заменика тужиоца за ратне злочине, упућује на своју завршну реч у «основном» предмету овог суда (К.в.1/2003). Пун. оштећених породица адв.Драгољуб Тодоровић такође подржава завршну реч заменика тужиоца за ратне злочине, сматрајући је у потпуности доказаном у односу на радње оптуженог али указује и је тужилаштво паушално пошло од квалификације ратни заробљеник иако у том смислу докази нису извођени те да није сагледана пуна истина о предметном догађају јер, с обзиром да суд суди на основу оптужбе, није расправљена одговорност ЈНА и њених официра којима се суди у Хагу и у том смислу указује на одговорност мајора Шљиванчанина јер није дозволио улазак у болницу представницима Црвеног крста управо да не би видели и пописали ову групу (као што је то био случај са Митничком) те Мркшића који је предао ове људе, и који није спречио оно што се десило а имао је из више извора информације о дешавањима. У својој завршној речи, пун. адв.Никола Баровић указује да су те вечери побијени млади и стари, да је најмлађи (Балог Драгутин) имао само 17 а најстарији (Босанац Драгутин) 72 године, да све радње и овде оптуженог треба квалификовати како је то, пре доношења Женевских конвенција, било тј. као зверство, да и оптужени, имајући у виду његове радње заслужује највећу казну јер је и његов умишљај, (као и умишљај свих осталих оптужених ишао у правцу да се сви побију. У својој одбрани изнетој како у поступку истраге тако и на главном претресу, оптужени Булић пориче извршење кривичног дела. У битном наводи да је до око 10 јуна 1991.год. у Вуковарској болници радио као месар, те је због избијања сукоба у том граду и «познатих догађаја», око месец дана је са породицом спавао по туђим кућама, пуцали су му на кућу и сл. (његова кућа је запаљена негде у септембру) те је потом породицу одвео у Кљајићево а он се покушао вратити но због барикада није могао те је остао у Борово селу где се јавио у ТО, задужио оружје да би се крајем септембра са једном групом људи вратио у Вуковар и да је био у територијалној јединици на «Велепромет»-у под командом ЈНА а да му је старешина од територијалаца био извесни Љубе Стојановић. Тврди да је Вуковар ослобођен 18.11.1991.год. а да је «дан, два или три» након тога чуо да се у касарни налазе заробљени из болнице те је отишао да се распита за судбину једног колеге из болнице који је нестао у седмом месецу. Негира да је било неког сукоба између војске и територијалаца око тих заробљених али потврђује да је било речи како ће и ови заробљени бити одведени у Митровицу и размењени те да је то изазвало неко незадовољство код мештана територијалаца. Признаје да је истог дана био на пољопривредном добру Овчара и, са Мугоша Гораном, учествовао у претресању заробљених који из 5-6 аутобуса излазе и пролазе до хангара кроз «шпалир» од људи који су били тамо и такође претресају заробљене али негира да је тукао било кога од заробљеника. Негира и да је заробљенима одузиман новац, драгоцености, лична документа или одевни предмети. Наводи да је у хангару био 15-20 минута, видео је да је постављен сто и да се врши попис заробљених, негира да је било кога тукао у хангару. Објашњава да је од заробљених том приликом видео Дамјана Самарџића, Тому Правдића, Зељко Јосипа, Стјепана Шарека, Чалета Звонимира, Јурела Жељка, Мандић Милета, Ружицу Маркобашић, Емила Чакалића и Драгутина Бергхофера те Станка, Мирољуба, «Каменог», «Ћапала», «Мића медоњу», «Ђанија» и «Бору Крајишника» као и Фот Дарка, Милета и Рада Бакића. Негира и да је било ко тукао заробљене и објашњава да су се он и Мугоша у сумрак вратили у Вуковар а да је након неколико дана из неких прича чуо «да се нешто десило на Овчари». У завршној речи, којој се придружује и оптужени, бранилац оптуженог адв. Мунижаба, анализира изведене доказе те одбрану оптуженог и налази да изведени докази не указују на то да је оптужени Булић извршио предметно кривично дело. У том смислу наводи да оптужени и у касарну критичног дана ни на Овчару не одлази и не поступа ни по чијем наређењу него по сопственом нахођењу, не зна ни за какву седницу Владе и предају ратних заробљеника ТО (чије постојање доводи у сумњу). Указује да су ратни заробљеници под ингеренцијама једине силе у том тренутку тј. јединица ЈНА и у моменту када опт. Булић долази на Овчару и у време када је пре сумрак напушта, за време свог боравка не туче ратне заробљенике, доводи у сумњу у том смислу казивања ошт. Бергхофера и сведока сарадника Латиновића (који су склони «агравацији» тј. «да се окривљеном што више тога стави на терет»), па указујући да ни тужилаштво не верује сведоку Бергхоферу (како је Булић усмртио Самарџића) из једноставног разлога јер материјалних доказа у том правцу нема те их нема ни за телесно повређивање, те тражи ослобађајућу пресуду. У спроведеном доказном поступку, суд је саслушао сведоке сараднике Спасоја Петковића и Божа Латиновића које је међусобно суочио а Латиновића и са оптуженим, извршио је увид у скице које су ти сведоци сачинили као и скицу коју је сачинио опт. Ђанковић и у фотографију коју је предао оптужени Златар Вујо приликом саслушања сведока сарадника Петковића (стр.535/237 овог списа), саслушао је сведоке Јована Дуловића из Београда, оштећене као сведоке Емила Чакалића из Каштел Лукшића, Драгутина Бергхофера из Осијека и Хајдар Додаја из Северина (све РХ), Бакић Рада из Земуна, саслушао је сведока Дукић Николу из Футога, извршио је увид у скицу коју је сачинио тај сведок и суочио га са опт. Ланчужанином, саслушао је сведоке Кресовић Јовицу из Новог Сада, Шапић Предрага, Трифуновић Новицу и Везмаровић Драгана из Крагујевца, Гавриловић Мирка, Каранфилов Борчу и Марчек Јана из Београда, извршио је увид у једну фотографију опт.Вујановића са сестром из тог времена (стр.483 списа истраге Ки.180/03), Вукосављевић Драгог из Раче крагујевачке, Војновић Милорада из Новог Сада, Бакић Мила из Бегеча, Панић Миодрага из Београда и извршио је увид у бележницу тог сведока, Тешић Боривоја, Марић Марка, Срећка Борисављевића и Вукашиновић Љубишу из Београда, Лукић Бранислава из Панчева, Богдана Вујића из Београда, Јована Новковића из Крагујевца, Марка Цревара из Нових Бановаца, Васиљевић Александра из Београда, саслушао је вештака судске медицине проф. др.Милоша Тасића, уз сагласност странака прочитани су транскрипти са главног претреса у предмету овог суда посл. бр. К.в. 1/2003 о саслушању: Вукић Светолика од 27.01.2005. године, Петковић Милана и Миљић Саше од 28.01.2005. године, као и њихово суочење, Прељић Бранислава и Петерник Томислава од 21.03.2005. године, са увидом у фотографије приказане том приликом (копиране и приложене и у овај спис), Дујаковић Илије и Љубишић Мирка од 22.03.2005. године, Петковић Небојше и Крстић Зорана од 24.03.2005. године, Савић Лазара и Дачић Миољуба од 25.03.2005. године, Миладиновић Милована и Вукић Миливоја од 19.04.2005. године, Стриновић др. Давора и Кубат др. Милована од 20.04.2005. године, Јовановић др. Братислава од 21.04.2005. године, Пауновић Радоја од 22.04.2005. године, Коларски Лазара и Папић Чеда од 23.05.2005. године, Кожул Франа од 24.05.2005. године, Радак Саше и Дујаковић Илије од 26.05.2005. године, Премовић Вукашина од 27.05.2005. године, Стаматовић Зорана од 20.06.2005. године, Крстић Драгана од 21.06.2005. године и Томић Славка од 14.03.2000.год. из списа војног суда (Ки.578/98), Јањић Јадранке од 22.06.2005. године, Кијановић Богољуба од 23.06.2005. године, Маћешић Мила од 04.07.2005. године, Јурела Злате и Грејза Сандре од 05.07.2005. године и Симић Миливоја од 06.07.2005. године. те, у нејавном делу претреса, и транскрипте записника о саслушању сведока сарадника Петковић Спасоја и Латиновић Божа од 24.06.2005. године, саслушао је вештака Цвијановић др.Веру, уз сагласност странака прочитао је записнике о саслушању окривљеног Војновић Мирка од 18.07. и 27.11.2003. године, те од 22.01.2004. године (из поступка истраге), Мркшић Мила од 17.12.1998. године из списа Војног суда (Ки.578/98) и од 23.04.2004. године из поступка истраге, Веселина Шљиванчанина од 17.12.1998. године из истог списа војног суда и од 22.04.2004. године из списа ове истраге, Радић Милорада од 17.12.1998. године из списа списа војног суда и од 23.04.2004. године из списа ове истраге, те Горана Хаџића као сведока од 30.09.2003. године, сведока Горана Ваљаревића од 19.04.2004. године, сведока оштећеног Којић Жарка и сведока оштећеног Зденка Новака од 26.04.2004. године, те писмени извештај доктора Дуњића од 27.09.1996. и од 03.10.1996. године, као и писмени извештај доктора Оташевића од 15.11.1996. године, а сва три поднета Комисији за хуманитарна питања и нестала лица, као и завршни извештај Комисије експерата Уједињених нација из октобра 1993. године који је прибављен од стране Хашког трибунала, а у делу који се односи на овај судски поступак, транскрипте о саслушању сведока Радак Саше од 12.09.2005. године и Карловић Вилима од 13.09.2005. године, а у предмету овог суда пословни број К.В.1/2003, извршио је увид у део фотографија сачињених приликом вршења ексхумација на локалитету Грабова у току 1996. године и касније обдукције тела оштећених, а које је овај суд дана 19.04.2004. године у дигиталном облику, на два ЦД запримио од Хашког трибунала, извршио је увид у три видео клипа са ВХС касете у трајању од 120 минута (такође копирано и приложено овом спису), уз сагласност странака прочитани су и транскрипти аудио записа са главног претреса од 14. и 15.11.2005. године у предмету овог суда пословни број К.В. 1/2003 а о саслушању сведока Војновић Милорада, вештака др. Александрића и др. Јанчића, те о саслушању оптуженог у том предмету Атанасијевић Ивана, ратни дневник Гардијске бригаде, те ратни и тактичко-оперативни дневник 80. моторизоване бригаде из Крагујевца за дане 18, 19. и 20.11.1991. године, извештај Астрономске апсорваторије у Београду од 09.01.1998. године, наредба команде ОГ «Југ» бр. 427-1 од 19.11.1991. године, наредба исте команде бр. 464-1 од 21.11.1991. године, наредба команде 80 моторизоване бригаде бр. 32-1 од 20.11.1991. године, наредба Прве војне области бр. 1614-82/81 од 18.11.1991. године и исте команде бр. 457-1 од 20.11.1991. године, транскрипт аудио записа са главног претреса у истом предмету а од 23.11.2005. године о саслушању вештака проф. др. Милоша Тасића, списак «Страдалих у регији Општина Вуковар – заробљени» сачињен од главног штаба Санитета Републике Хрватске од 28.05.1993. године, као и пресуде: Жупанијског суда у Вуковару пословни бр. К. 86/98 од 16. свибња 2000. године, бр. К.1/94 од 05.просинца 1997.год. Жупанијског суда у Осијеку, К.20/00 Жупанијског суда у Вуковару, те пресуде Врховног суда Републике Хрватске Кж.238/1998-5 и Кж.346/1999-5, извршио је увид у копије информативне емисије РТС «Дневников додатак» од 19.11.1991. године, те увид у копију дела видео записа «Специјалне емисије» исте медијске куће од 20.11.1991. године, а прибављено од Радио телевизије Србије дана 24.11.2005. године у виду касете у бета формату, која је приложена спису овог суда пословни број К.В. 1/2003 (што је такође копирано и приложено овом спису), одбио је предлог браниоца адв. Мунижаба Бранка да се из списа издвоји записник о саслушању опт. Јовице Перића пред радницима УБПОК-а од 18.04.2003. године те је прочитао овај записник, (све фотографије и видео материјал у који је суд извршио увид, означени су и приложени овом спису по редоследу увођења у доказни поступак и означени називом «фото и видео материјал») па је оценом изведених доказа, сваког посебно и свих заједно те оценом одбране оптуженог а све у смислу одредби чл.352 ЗКП, утврдио следеће ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Оптужени Милан Булић је стар 51 годину, ожењен је и отац троје деце од којих је двоје малолетно, власник куће на датој адреси, завршио је средњу школу по занимању је месар. Алкохол и дроге не конзумира, оболио је од болести моторног неурона, болест је трајна, прогресивна и неизлечива и до сада је неосуђиван. Налазио се у притвору почев од 6 маја 2004.год. када је лишен слободе до 15-ог марта када је притвор према њему укинут (због болести и лечења). У време избијања оружаног сукоба на територији Р.Хрватске настањен је са породицом у Вуковару, у јуну месецу је породицу извео из Вуковара у Кљајићево код Сомбора и покушао се вратити по оца и мајку али више се због барикада није могло ући у Вуковар те се у Борову селу пријавио у ТО а потом, касније у септембу је дошао у Вуковар и био је припадник територијалне одбране (у даљем тексту ТО) Вуковар у јединици којом је командовао извесни Љубе Стојановић. Припадник ове јединице је и на дан 20.11.1991.год. Напред наведене чињенице суд је утврдио у битном на основу одбране самог оптуженог који у том смислу даје детаљна и прихватљива објашњења те како исто у поступку није доведено у сумњу изведеним доказима суд је ове чињенице као несумњиве и утврдио. Подаци о притвору према оптуженом произилазе из списа – решења суда о одређивању и продужењу притвора а чињенице о досадашњој неосуђиваности и из извода из КЕ и исто и није било у поступку спорно. Оптужени о свом «ратном» ангажовању такође даје наведена објашњења, исто није у супротности са осталим изведеним доказима те су напред наведене чињенице несумњиво утврђене. Чињенице у вези садашњег здравственог стања оптуженог суд је утврдио како на основу приложене медицинске документације тако и на основу налаза и мишљења вештака Цвијановић др.Вере. Вештак је лекар одговарајуће специјалности, вишегодишњи стални судски вештак, те налазећи да је вештачење извршено у свему према правилима струке, да је не противречи другим изведеним доказима а да се у тачност ових казивања уверио и суд непосредно (евидентно је све отежаније кретање оптуженог, губитак телесне тежине и сл.) то је суд чињенице у овом делу као несумњиве и утврдио. У пролеће 1991 год.започиње а потом се у току лета и касније, на подручју реп. Хрватске, тада једне од република у саставу бивше СФРЈ, интезивира оружани сукоб између са једне стране тадашње ЈНА у чијем саставу су биле и јединице територијалне одбране појединих места и насеља и добровољачких јединица и са друге стране оружаних формација Реп. Хрватске (милиције, збора народне гарде и добровољачких јединица на овој страни). У лето те године, више касарни и војних објеката тадашње ЈНА је блокирано од стране ових Хрватских снага а крајем августа блокирана је и касарна у Вуковару, искључено је снабдевање струјом, водом и храном и онемогућен улазак и излазак из ових објеката. Цивилни органи власти у Вуковару у ово време високих етничких тензија и напетости између српског и хрватског становништва не функционишу, минирају се или се пуца на објекте локалних Срба који се и отпуштају са посла, неки се одводе од својих кућа и више им се не зна за судбину, те се пуно њих са породицама склања код родбине у Војводини или Србији, а део других војноспособних мушкарца српске националности у Вуковару се склонио у приградско насеље «Петрова гора». Тада се од војноспособних мушкараца (међу којима су и, у предмету овог суда посл. бр.К.в.1/2003, оптужени Вујовић Мирољуб, Вујановић Станко, Ђанковић Мирослав, Војновић Милан, Маџарац Предраг) на овом насељу формира јединица територијалне одбране која у почетку броји око 180 припадника, учествује најпре (од половине септембра месеца) у борбама за деблокаду касарне ЈНА у Вуковару и том јединицом у то време па до неутврђеног дана а до пре 18.11.1991.год. командује Душан Јакшић у чину резервног капетана док му је заменик извесни Милан Ивановић зв. «Чичак». Део припадника ове јединице (међу којима су и Војновић и Маџарац) не учествује у борбама за деблокаду касарне него, под командом извесних Пера Миљановића и Илије Галовића су у позадинској јединици и дају страже на рубу насеља а према селу Богдановци. Једном групом припадника ове јединице командује опт. Вујовић, једном опт. Вујановић а једном сада пок. Фот Синиша (чија група је почетком октобра месеца имала тешке губитке те су преживели из јединице прешли у ове друге групе – јединице ТО. Као што је речено, једном јединицом је командовао Љубе Стојановић, јединица је била стационирана ТО на «Велепромет»-у где је смештен штаб ТО и припадник ове јединице ТО је овде опт. Булић (чувају страже и сл.) Након што крајем септембра у реон Вуковара долази Гардијска бригада ради деблокаде касарне, припадници ТО Вуковара су потчињени Гардијској бригади. Вујовић и део људи су припојени 3-ћој чети којом командује Радић Мирослав у то време у чину капетана. Ова чета је у саставу 1-ог батаљона којим командује Тешић Боривоје у то време у чину мајора. Командант бригаде (а касније и оперативне групе «Југ») је Мркшић Миле у то време у чину пуковника, начелник штаба бригаде је Миодраг Панић у чину потпуковника, а помоћник команданта за безбедност и члан штаба је био Веселин Шљиванчанин тада у чину мајора. Командно место команданта и штаба бригаде се налазило све време у Негославцима, селу на око 10 км. јужно од Вуковара. Оптужени Вујановић Станко је иначе настањен у овом делу Вуковара, кућа му се налази у ул.Новој и доласком Гардијске бригаде у Вуковар, капетан Радић свој штаб смести управо у ову кућу а сам Вујановић са једном групом људи из ове ТО Вуковара је припојен 1-ој чети истог батаљона којом командује тада Бојковски Саша у чину капетана. Након деблокаде касарне у Вуковару а крајем септембра односно почетком октобра месеца 1991 год. команда 1-ве војне области тадашње ЈНА покреће извођење операције «ослобођења Вуковара» - како то зове српска страна односно «окупације» како то зове хрватска страна, и то из два правца, из правца севера одакле делује Новосадски корпус и из правца југа одакле делује Гардијска бригада (којој ће касније бити придодате и претпочињене и неке друге јединице те ће прерасти у тзв. «Оперативну групу Југ» - којом и даље командује пук.Миле Мркшић). Половином октобра месеца, у Вуковар долази и добровољачка јединица зв. «Лева суподерица» којом командује, у истом предмету оптужени, Милан Ланчужанин зв. «Камени». Ланчужанин је у августу месецу избегао из Вуковара са породицом али се јавио по прогласу за мобилизацију Горана Хаџића (тада председника Владе тзв. САО Славонија, Барања и Западни Срем), јединица је формирана у Шиду и тада је имала око 100 припадника. Са Ланчужанином, у овој јединици су од њеног формирања и оптужени Милојевић, Драговић, Љубоја, Катић и Шошић. По доласку јединице у Вуковар, Ланчужанин је одбио предлог команданта ТО Вуковара Душана Јакшића, у штабу на састанку код команданта 1-ог батаљона мајора Тешића, да ова јединица буде трећа чета ТО Вуковара те је као самостална ова добровољачка јединица претпочињена 3-ој чети овог батаљона Гардијске бригаде. У то време ТО Вуковара је у међувремену омасовљена људством те једном четом у то време командује опт. Вујовић а другом Вујановић, док је командант целе ТО и даље Душан Јакшић који кординира садејство са јединицама Гардијске бригаде. Чињенице у овом делу практично нису спорне. У овом смислу исказује и оптужени Булић (али и остали оптужени у предмету К.в.1/2003 овог суда у својим одбранама) а и саслушани сведоци пре свега уверљиво и са пуно детаља сведок Васиљевић Александар (који је у то време био начелник Управе за безбедност тадашње ЈНА те му је извесно много података из разних обавештајних извора било доступно), исте су у знатној мери (да је избио оружани сукоб у Реп. Хрватској, да се народ исељава, касарне блокирају) на овим просторима општепознате, па је суд ове чињенице као несумњиве и утврдио. Јер наравно да нико «од добра не бежи», ни Срби ни Хрвати не остављају своје куће и имовину јер им је боље по неким центрима за смештај избеглих и на «казану народне кухиње». Задатак суда у овом поступку није био (нити је то објективно било могуће) да утврђује узроке избијања сукоба и његов ток, нека то утврди «суд историје», а исто у крајњој линији није ни од значаја ради расправљања о конкретном кривичном делу и кривичној одговорности оптужених за њега. Неопходно је рећи и расправити да одбрана оптуженог Булића (мада не и сам Булић) те оптужени Вујовић и Вујановић, у овом делу, доводе у смуњу постојање ТО Вуковара уопште (објашњавајући да је пре рата постојала Хрватска ТО којом је командовао Томислав Мерчеп а српска ТО је формирана тек након рата) но практично сви саслушани сведоци, мештани Вуковара, учесници предметних дешавања и припадници појединих јединица, ово не доводе у сумњу а ни ова двојица оптужених (Вујовић и Вујановић) да су командовали «мањим групама» мештана. Но, у тачност ових утврђења суд се суштински уверио читањем наређења команде 1-ве во (војне области) стр.пов.бр. 1614-82/81 од 18.11.1991.год. где се у тач.8 између осталог наводи: «...ратни закони нису ступили на снагу, па самим тим, а и иначе, нико нема право на одмазду и друге облике освете, као што су то вршиле неке јединице месне ТО...» те наређења Команде ОГ «Југ» - командант Мркшић, стр. пов.бр. 464-1 од 21.11.1991.год. (06,00) где се између осталог «добровољачки одред «Лева Суподерица» упућује у састав 12.пмбр/12 К (тач.1) а «Јединице ТО Вуковар претпочинити 80 мтбр...» (тач.4) те је то наређење «умножено у 8 примерака и достављено: (између осталог) команданту ТО Вуковар». Ако не постоји ТО Вуковара, како то тврде оптужени, остаје нејасно како се, у наведеним наредбама она означава и наводи а ово наређење и доставља њеном команданту. Из ових разлога, суд је наведене чињенице са сигурношћу утврдио. Тачно неутврђеног дана а свакако између 14 и 18 новембра 1991 год. Вујовић Мирољуб је, на основу усмене наредбе начелника за безбедност гардијске бригаде мајора Шљиванчанина, у штабу код мајора Тешића, сменио Душана Јакшића на месту команданта ТО док му је за заменика одређен Станко Вујановић. Касније је пук. Мркшић у том смислу донео и писмену наредбу. Чињенице у овом делу суд је утврдио како на основу исказа сведока сарадника Петковића тако и на основу казивања пре свега сведока Јакшића а и на основу исказа других бројних сведока. Наиме, сведок сарадник Пековић у овом делу казује да је био присутан у штабу код мајора Тешића и чуо је да је Тешић сменио Јакшића и поставио Вујовића а за његовог заменика поставио Вујановића. Сведок жүктеу/скачать 365.5 Kb. Достарыңызбен бөлісу:
|