Православни Богомољачки покрет у Југославији после Првог светског рата па све до наших дана представља читаву једну духовну епопеју, која није завршена него се продужује

Шта је овај Покрет био у суштини, изложено је у овој књизи. Они који га нису познавали, осуђивали су га и исмевали. Они који су га површно познавали, односили су се пасивно према њему. А они који су га добро познавали, били су њиме одушевљени, полажући на њ велике наде у правцу духовно-моралног препорођаја српског народа.

Међу овим последњим био сам и ја. Преко двадесет година ја сам активно учествовао у овом Покрету и пратио његово делање. Па како је већина од знаменитих чланова овог Покрета отишла Богу на истину — било да су умрли обичном смрћу било да су намучени и убијени од нациста и комуниста — сматрам за дужност, као један међу најстаријим њиховим пријатељима, да кажем новој генерацији српској, ко су били и шта јесу српски богомољци. Да разбијем маглу сумње односно православности и црквености Богомољачког покрета. Да кажем и покажем, да овај Покрет није био неки протестантски „revival", који плане па се угаси, него један трајан и истрајан верски успон, који је органски растао изнутра, из душа људских жедних Бога, па се постепено ширио изван и раширио свуда међу Србима у Југославији.

Дужан сам да кажем истину о српским богомољцима још и зато што сам био одређен од Светог архијерејског сабора за руководитеља и попечитеља овог Покрета. И био сам то кроз пуних двадесет година. Трудио сам се да овај Покрет простог сељачког народа очистим од спиритизма и сваког секташтва, јереси, раскола и кривоверства, што су у њ уносили странци намерно а домашњи по незнању. И сваке године морао сам подносити извештај Сабору о стању и развитку тог Покрета.

Наш српски Богомољачки покрет је самобитан и самосвојан. Он се заснивао на личним духовним доживљајима појединаца нарочито у дуготрајном ратовању од 1912. до 1918. године, што значи на чудесима. Због тога су чудеса Божја основна нит ове књиге. То је разлог што сам ову књигу назвао „Наука о чудесима".

Богомољачка централа у Крагујевцу издала је од 1919 — 1941. године равно 101 књигу, осим стално издаваног месечног часописа, „Малог Мисионара" и многобројних религиозних брошура и листака. Штампарију овој централи подарио је покојни Михајло Пупин.

При саставу ове књиге ја нисам могао имати под руком сав онај огромни материјал, живећи у туђини последњих 10 година. Саставио сам је на основу нешто сачуваних бележака и личног сећања.

У наше време код Западних народа, особито у Америци и Британији, огромно је порасло научно интересовање за мистериозне упливе онога света на људе као: исцељење сваке болести помоћу вере и молитве, незнани гласови, пророчки снови, необичне визије. Све оно што се раније сматрало сујеверјем простог народа, сада научници са свом збиљом предају емпиричком испитивању, — свега тога необичног, натприродног и чудесног.

Српском народу није потребно то доказивати, јер он сам може пружити доказе онима који не знају. Из свог огромног духовног искуства.

Пуштајући ову књигу у свет, ја се молим Господу Богу да користи свима читаоцима: да обрадује верне, да оснажи маловерне и да поврати вери безверне.

Епископ Николај

—Браћо и сестре, мислим да се и анђелска небеса данас радују тако великом броју вас сабраних овде у Дивостину, у овом дивном „Девојачком стану". Наш Богомољачки покрет јесте на првом месту покајнички покрет. И ми смо се сви сабрали овде као покајници. Па кад је, по речима Спаситеља, велика радост на небу због једног покајаног грешника, колико ли је тек због толиких стотина покајника! Лептир се радује ливади пуној цвећа; пчела се радује воћњаку пуном цвета; мајка се радује кући пуној деце. А Бог се радује многом народу своме. И ми се радујемо Богу. Наша наука није нека сопствена наша наука, него оно што је Јеванђељем објављено свету. Ми својим духовним преживљајима само потвђујемо ту науку. На грешника прво наилази страх од Бога; од тога страха долази покајање; покајању следи нада у милост Божију, а нади следује љубав која се показује у честој молитви и добрим делима. Све ово ви сте преживели или преживљујете. И сами се буните против старога човека у себи и радујете се новом. Буните се, велим, и дижете устанак против греха у себи и у друштву. Због тога је овај наш Покрет назван Духовним устанком. Као што је српско робље дигло устанак против Агарјана, тако и ми, с Божјом помоћи, покрећемо овај Духовни устанак против греха, који трују, умртвљују и појединце и народ.

Слобода принадлежи човеку као хлеб и дисање. Али, ако се човек или народ ослободи само од спољашњих тирана а остане под тиранијом својих сопствених грехова, тиме није учинио много. Као кад би отерао туђу стоку из свог жита а пустио своју да му поједе храну и остави га гладног. То је неразум против кога ми устајемо. И то је смисао нашег православног Богомољачког покрета или, како је речено Духовног устанка, у српском народу. Са овим ја отварам данашњи наш сабор, и добродошлицом поздрављам све присутне, а на првом месту преосвећеног Владику, свештенство, госте из даљине и близине, као и све вас делегате наших братстава из целе државе, и остале чланове наше.

Потом отац Јован умоли брата Божу Чеперковића да каже реч:

Приступа један плавокоси младић који простим речима потврди све оно што је брат Божа о њему рекао.

Сви устају, брат Божа отпочиње а сав збор пева:

• 
  Нисмо дошли међу вас случајно, него баш намерно. Чули смо за хришћански Богомољачки покрет међу Србима, па смо желели да га упознамо. За нас двојицу ово је срећна прилика да се нађемо баш на вашем годишњем сабору. Ако нас примите ми ћемо вам бити благодарни, — ако ли нас не примите, ми ћемо се без зловоље удаљити.
  
• 
  Примамо, примамо! зачу се из многих грла.
  

О. Јован Рапајић: Ја поткрепљујем мишљење брата Петра, односно манастира. Сама душа народна тежи ка манастирима. Ма где да објавимо наше саборе изван манастира, они су или слабо посећени или прођу без великог замаха и надахнућа. Као да нас душе наших светих предака, оснивача манастира, привлаче ка овим светилиштима. Сетите се само наших сјајних сабора у Студеници, Тавни, Сестрољину, Жичи, Фенеку, Боговађи, Светом Роману и Светој Петки. Каква духовна сила и каква саборност! Зато мислим да би и у будуће требало да држимо наше годишње саборе у манастирима.

Сви вичу: Тако је! Хоћемо! Без нашег Покрета, наши би манастири опустели.

О. Јован Рапајић: А сад бих ја молио брата Петра да исприча онај чудесни случај, који је он нама неколицини причао у Крагујевцу, Брате Петре, ја знам да те твоја скромност уздржава од тога, али општа корист захтева то од тебе.

Брат Петар Козлић: Свакоме бих ја то отказао, али ко може отказати ма шта нашем великом духовнику, труби православној, оцу Јовану? Случај на који он мисли јесте следећи: „Имао сам ја у Врднику једног блиског друга из детињства. Видевши мене међу богомољцима и слушајући моје речи, он ми је често с презиром говорио: „Та шта је с тобом, Перо? Куда идеш са овом сујеверном и неписменом руљом? Зар је то твоје друштво? Та наука је доказала да нема ништа после смрти. Све се свршава између колевке и гроба. То је наука доказала". На то сам му ја одговорио: Христос је већи од науке. Његова наука јесте наука над наукама. Да су твоји научници мени доказивали да постоји живот после смрти, ја бих веома сумњао. Али нам је Христос доказао и показао, да такав живот постоји и да ћемо се сви ми морати једнога дана јавити на Страшном суду Божјем да одговарамо за своја дела. И зато ја не сумњам. — На то је мој друг јаросно викао: „Та немој бити луд. Иди на гробље и вичи, хоће ли ти се ко од мртвих одазвати?" А ја сам му на то: Мени није нужно да вичем мртве и да их питам оно што ја посигурно знам од мога Спаситеља. Шта се најзад догодило? Он је изненада умро. После неколико дана он се поче мени јављати. И без позивања један мртви је проговорио из онога света. И то је био он. Говорио ми је: Перо, мој Перо, ти си био у праву. Ја сам био луд а не ти. Опрости што сам те вређао. Постоји заиста духовни свет у који ја нисам веровао. Али духовни свет је двојак. Ја сам у оном тамном и жалосном где је грижа савести и шкргут зуба. Моли се Христу за мене. Моли се, моли се, молим ти се. И узми трубу и путуј по целом народу српском, па труби и позивај на покајање све оне бедне лудаке какав сам ја био. Говори научницима нека гледају своју зоологију и минералогију а да се не уплићу у духовне ствари које не знају. Постоје научници за духовне ствари, а то су хришћански свештеници".

Један брат од Смедеревске Паланке поче се жалити на месног свештеника што забрањује братске састанке ноћу.

Брат Петар Старчевић му одговори, да је свештеник био у праву. Јер ти састанци су спиритистички. Богомољачки покрет одбацује спиритизам као ђаволско кушање. И стари пророци су осуђивали спиритизам као што смо то сазнали од наших свештеника на сабору у манастиру Петковици. И црква православна неће за то ни да чује. Мој свештеник је у цркви објавио народу да неће причестити ни једног спиритисту.

Око тога отпоче се мали жагор на оном крају где беше онај брат од Паланке.

„И кад бих хтео, браћо, нешто лицемерити пред вама, ја то не бих могао. Јер ја сам мртвац жив опојан. И нисам ја сам, има нас у Кикинди четрдесет богомољаца — нешто живих нешто умрлих, који смо за живота опојани као мртваци. А то се догодило овако: У прошлом Светском рату који је водила Аустрија против Србије, ми у Кикинди били смо извештени да су скоро сви свештеници из Краљевине Србије и Црне Горе одведени у ропство! Међу њима и митрополит црногорски Гаврило. Како се проносио глас, да ће и наши попови из Баната бити одведени, а рат се може продужити, то смо се мина једном састанку питали, па ко ће нас опојати кад умремо? И тако, реч по реч, тамо, амо, сви се сложимо да умолимо наше свештенике да нас живе опојају, док се не буду одвојили од нас. Умолићемо Бога да нам то прими као посмртно опело па ма кад умрли. А свак је у то време очекивао смрт сваки дан. Рачунали смо да је боље свршити опело пре смрти него никада. Наши свештеници мало су се колебали да то учине, но најзад су пристали. Кад се опело вршило, ми смо плакали али нисмо туговали. Могу вам рећи, да је по свршеном опелу мир завладао у душама нашим, и ми смо били готови без страха поћи у тамницу, у огањ, под мач или на вешала Христа ради. И никад нам Христос није био дражи ни ближи. Неки од тих четрдесет су умрли, као сужњи или као слободни, а ја сам са још неколико другова ето у животу. Размишљајући о том, да ли смо добро учинили или не, сетили смо се приче о Марији која изли мирисе на ноге Исусове. Па кад се неки зли људи љутише на то Исус одговори: „Не дирајте у њу, она је то дохранила за дан мојега погреба" (Јован, 12, 3-7). А то му је, уствари, био погребни чин унапред, пре смрти на Голготи. Тако и с нама у Кикинди. Нека нам се опрости ако погрешисмо. Али ми смо после рата у онај дан нашег опела чинили многе милостиње и хранили многу сиротињу, ево већ неких петнаест година.

— „Знај синко, причала ми је моја стара тетка, да је благословена кућа Милетиних. Из те куће био је покојни хаџи Витомир Милетин, први богомољац у овој земљи. Не знам кад се родио али памтим да је умро на три године пред први српско—турски рат. Вито је био црквени појац. Био је кажу начитанији и од неких попова а појао је лепше од свију. Био је црквени појац, и то бесплатни. Говорио је овако: „Не појем ја за плату земаљску, него за плату небесну која је много већа. Земаљска пролети кроз уста за месец дана, а небесна остаје увек и до века. И тако, мада ја бесплатно служим цркву, ја сам најскупљи појац на свету".

Тако је он говорио а ми би слушали и ћутали. Вито је стално учио људе да не брину толико о пролазноме колико о вечноме. Говорио је о посту и молитви, о поклоњењу светињама, о милости и љубави. Оштро је викао на пијанице, коцкаре, дуванџије и псоваче. Истина онда је свега тога мање било, али свака зла почела су се била већ увлачити и међу наш честити српски народ. На чика Виту нико се није љутио када је викао. До хаџилука звали су га чика Вито, а после хаџи Вито. Улетео би чика Вито у биртију па испретурао полиће испред Срба, разбацао карте, а цигаре из уста па под ноге. Псовачима је викао: „Што не псујеш ђавола, него свеце и крст". И кажем, нико се није љутио на Виту и сви су се стидели. Знали су да он виче из љубави а не из мржње. Свештеника је поштовао, прости Боже, као самога Христа. Данас то већ није тако, него чим почне побожно живети, одмах виче на свештеника, и прави се већи поп од попа. Онда је чика Вито са неколико Банаћана отишао на хаџилук, на Божји Гроб. Када се вратио, дочекан је баш као цар или патријарх. Свакоме је донео нешто из Јерусалима. И мени је дао овај крстић с којим ћу и у гроб поћи. Хеј, хеј, да ми је да душа буде у оном свету где је и хаџи Витина.

Онда се догоди те му умре син од девет година. Мислећи да је то због његовог греха, Вито запости тешко. Заветовао се постити до смрти без зејтина. И то је одржао. Све је кувао само на води. Лежао је на голој земљи. А уочи среде и петка и великих празника преклечао би целу ноћ на молитви. Па онда, синко, имао је Вито виђења и снове. Он је ,све то писао у једној књизи а у другој опет описао је он свој хаџилук на Свети Гроб. Те његове књиге народ је читао са уживањем. Сада ето нигде ни једну да нађеш.

По некој Божјој наредби Вито је подигао у својој авлији један велики крст. Ту је народ долазио недељом пред вече и ту је Вито беседио до саме смрти. Знам, синко, да су се код тог крста многи болесни људи излечили. У оно време говорило се за болеснике: „Води га под Витин крст". Кад је хаџи Вито умро, хиљаду душа било је на његовом погребу. Ту су били Срби и Румуни и Цинцари, па чак неки католици и лутерани. Сви су га сматрали за свеца. Кидали су парчад од његовог покрова и носили кући. Ето, тако је то било, синко. Смрћу Витином богомољци се умање. Остали смо само неколико нас који смо код Вите учили и који то држимо у тајности. А сад чујем да је Богомољачки покрет потресао сву земљу Србију. Хвала Богу".

Кад сам ја рекао мојој тетки, да се крећем на овај сабор она се заплакала и рекла ми: „Иди, синко, макар и пузећи. Поздрави сву богомољачку браћу и сестре и спомени и хаџи Виту, да би се његова праведна душа радовала на ономе свету.

Сви су узвикнули: Бог да му душу прости!"

Потом су се ређали говори још неких братствених изасланика. Најзад узе реч —

Епископ је благословио трпезу и сви су поседали за обед. По завршетку обеда епископ је узнео молитву благодарности, а народ је потом отпевао ову своју благодарну химну Богу: