Предмет рамирез санчез против француске

127. Налоге за упућивање у самицу обично доноси управник затвора. Налог може издати и истражни судија током истраге. Овде бих се задржао на административном поступку за који је одговоран управник затвора, јер сматрам да покреће један број питања која могу да наруше поштовање основних права лица затворених у самици.

128. Из већине разговора које сам водио са затвореницима, адвокатима, представницима управе затвора и добровољним организацијама проистиче да поступак упућивања затвореника у самицу у целости зависи од административне одлуке управника затвора. Не постоје законске одредбе или прописи којима се регулише тај поступак, а којима се гарантују права оних који му подлежу, посебно оних да им се обезбеди да буду саслушани и да добију помоћ адвоката.

129. У принципу, постоје општи прописи који би требало да регулишу такву ситуацију. То је члан 24 Закона од 12. априла 2000. о правима грађана у њиховим пословима с државном управом. Према овој одредби, представници државних органа који намеравају да донесу административну одлуку против појединачног грађанина у принципу морају писмено да обавесте лице у питању довољно унапред, наводећи разлоге за такав поступак. Лице у питању мора добити прилику да достави писмене примедбе или, ако то жели, усмене примедбе и има право на помоћ адвоката или представника (одобреног или не). Такође може имати приступ списима свог предмета.

130. Јасно је да би овиме обично била покривена одлука о упућивању затвореника у самицу. Међутим, рекли су нам да је овај пропис остао без дејства када су у питању самице. Према томе, тренутно, управник затвора задржава искључиву дискрецију по питању самица.

131. Према ономе што смо чули у овим разговорима, тренутно се затвореници којих се то тиче обавештавају непосредно пре саслушања о намери да буду упућени у самицу. Обично имају само један сат да припреме своје примедбе, без икакве правне помоћи, пре саслушања код управника затвора. Сматрам да се, према ономе како ствари стоје, овај поступак мора означити као супротан препорукама Комитета за спречавање мучења (ЦПТ). Затим, чисто административна и неакузаторска природа овог поступка у великој мери повећава ризик злоупотребе права затвореника. Према томе, сматрам да тренутно постоји стварна потреба да се уведу закони или прописи које би овај поступак ускладили с европским стандардима.

132. Осим тога, посебно узнемирава чињеница да се мера упућивања у самицу може одредити на неодређени период упркос њеним често штетним последицама које има на ментално стање лица која се у њима налазе. Почетни период боравка у самици, који одреди управник затвора, не може да износи више од три месеца. Може се продужити и преко тог периода једино након достављања извештаја одбору за извршење казни и након одлуке регионалног директора управе за извршење заводских санкција. У изузетним случајевима, боравак у самици се може продужити на период од преко једне године након првобитне одлуке министра правде. У таквим случајевима, управник затвора припрема документацију која, између осталог, садржи мишљење затворског лекара и одбора за извршење казни. Министар је надлежан за накнадна продужења, од по три месеца, у складу с истим поступком.

133. Као што се може видети, овај поступак је у потпуности административан. Тренутно, суд ту уопште није укључен. Ипак то је нарочито озбиљна мера, јер, мада се не признаје као казна, режим самице уводи значајна, битна ограничења права затвореника, да не помињемо њен психолошки утицај. За време посете сам имао прилику да разговарам с особама које су боравиле у самици. Неке су се жалиле на тешке услове живота. Према њиховим речима, тешко је поднети немогућност комуницирања с било ким у току дужег периода, понекад и више од годину дана. Затвореници у самици немају на располагању делотворни управни правни лек и многи од њих са којима сам разговарао сматрају самицу прикривеном дисциплинском казном. За време посете сам срео људе који су, све укупно, у самици провели неколико година.

134. Тешко је не сложити се с њима када видите нека од ограничења која се намећу затвореницима у самици. С обзиром на чињеницу да је један од услова режима самице да ти затвореници не треба да имају контакт с другим затвореницима, веома је тешко да им се омогући да остварују права дата свим затвореницима који не подлежу дисциплинској казни, што очито треба да буде случај за оне који бораве у самици. На пример, да би им се омогућило да користе библиотеку или спортску салу, морало би се водити рачуна да у исто време нико не улази у те просторије. Као што знамо, због пренатрпаности затвора, већ је исувише тешко омогућити приступ обичних затвореника овим услугама. Већина оних са којима сам разговарао су се, стога, жалили на немогућност остваривања својих права која би иначе требало да имају. Исто се односи и на могућност ангажовања на плаћеном послу. Теоријски, затвореници у самици на то имају право, али у пракси могу да га обављању само у својој ћелији, што је доста проблематично с обзиром на генерални мањак прилика за посао.

135. Најзад, простори за вежбе, који стоје на располагању овој категорији затвореника, су обично исти они које користе затвореници у дисциплинском блоку. Ми смо обишли један такав простор у Флери-Мерожи затвору за одслужење краћих казни. Он се налази на крову једне од затворских зграда, са свих страна је окружен бетонским зидовима и покривен жичаном мрежом. Толико је мали да више личи на собу на отвореном него на ишта друго.

136. Требало би да нагласим да овде говоримо о људима који нису под дисциплинском мером. Затим, чињеница да је особа лишена права гарантованих сваком затворенику је искључиво резултат административне одлуке против које је тешко уложити жалбу. Ја зато молим француске власти да хитно предузму мере да се питање упућивања у самицу усклади с европским стандардима, посебно с онима које заговара ЦПТ. Сматрам да су потребне законске одредбе или прописи за регулисање поступка упућивања у самицу. Акузаторски систем, већ уведен за дисциплинске казне, требало би да се примењује на поступак за упућивање у самицу. Коначно, сматрам да би у духу принципа правне сигурности било да се убудуће судском органу, на пример судији задуженом за извршење казне, омогући да учествује у поступку.

137. Затим, не чекајући реформу законодавства, власти морају нешто учинити да би обезбедили да затвореници у самици могу да учествују у организованим активностима, посебно радним, културним и спортским. Њихове шетње и спортске активности на отвореном треба што пре организовати на одговарајућим местима намењеним затворској популацији у целини, а не затвореницима који се држе у ћелијама за спровођење дисциплинских мера. Искључивање затвореника из ових активности је равно прерушеном кажњавању. Такве промене би олакшале ионако већ тешку атмосферу коју сам затекао у заводима које сам посетио. ...“

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 3 КОНВЕНЦИЈЕ

у члану 3 се наводи:

„Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању“

А. Пресуда већа

87. Веће је сматрало да није било повреде члана 3 Конвенције. Утврдило је да подносилац представке није био у потпуној чулној изолацији нити у потпуној социјалној изолацији. Имајући у виду нарочито карактер подносиоца представке и изузетну опасност коју представља, даље је закључило да услови у којима је држан и период проведен у самици нису достигли минимални степен строгости који је неопходан да би представљао нечовечно поступање у смислу члана 3 Конвенције.

Б. Поднесци странака

1. Подносилац представке

88. Подносилац представке је оспорио закључак већа.

Он је сматрао да веће није било у праву кад је прихватило, без икаквог прима фацие доказа, тврдњу Државе да је постојала опасност да ће се упустити у прозелитизам или планирати бекство. По његовој изјави, не би се могло тврдити да је самица такво понашање онемогућила, као што је било и немогуће извући било какав закључак из периода у којем није више боравио у самици.

89. Он је такође сматрао да веће није требало да се позива на његов „карактер“ или „изузетну опасност“ у одсуству било каквог конкретног доказа од стране Државе којим би се подржао „апстрактни“ профил, систематски коришћен као разлог у свим одлукама за његово држање у самици. Исто тако, позивање на евентуални утицај на друге затворенике показује да су разлози на основу којих је држан у самици фиктивни.

Затим, он никад није био осуђен за кривично дело тероризма и имао је право да се на основу тога позове на претпоставку невиности у складу са чланом 6, став 2 Конвенције.

90. Што се тиче услова у којима је био затворен, изјавио је да је стриктна забрана комуницирања с другим лицима, укључујући и затворске чуваре, довела до његове тоталне социјалне изолације. Одбијен му је захтев да похађа часове француског језика, чак и индивидуално, и нико из његове породице није званично обавештен о његовој затворској казни или о томе где се налази. Тврдио је да се из истражног досијеа види намера француских власти да ухапси било ког члана његове породице који се упути у Француску.

Што се тиче посете свештеника, подносилац представке је изјавио да му је у почетку само повремено био дозвољен долазак; међутим, након тога посете су му биле дозвољене отприлике једном месечно. Он је истакао да је имао законско право на посете дипломатских представника и да венецуеланске власти нису биле обавештене о његовој ситуацији до одмакле фазе.

Што се тиче санитарних услова, подносилац представке је изјавио да се туширао у исто време кад и остали затвореници и да није захтевао посебан режим. Био је присиљен да прекине одлазак на кардио тренинг након што је био провоциран и нападнут, мада није идентификовао одговорне за напад.

91. Посете његових адвоката нису друштвене посете већ неотуђиво средство остварења његовог права на одбрану. Изјавио је да веће није било у праву кад је уважило да су посете смањиле његову изолацију и додао да је било бројних примера одлагања давања дозволе његовим адвокатима за посету. Указујући на то да је давање на увид листе посета само једног од његових адвоката од стране Државе погрешно приказивало стање, он је поднео листу свих педесет осам адвоката и више од 860 њихових посета у периоду од 16. августа 1994. до 29. априла 2002.

Његови адвокати су га чешће посећивали само током његовог боравка у затвору Ла Санте у Паризу. По његовом премештају у друге затворе, такве посете су постале много ређе због удаљености. Од октобра 2002. примао је посете недељно.

92. Подносилац представке је даље истакао да, иако се циркуларним дописом од 8. децембра 1998, на који се веће позива у својој пресуди, предвиђа да пре сваког продужења треба обезбедити мишљење лекара, Држава није пружила доказ којим би показала да је потребан лекарски преглед обављен.

93. Он је додао да је Држава изјавом да су услови у којима је држан у затвору били диктирани распоредом просторија у затвору Ла Санте, покушала да сугерише да би било прикладније да се он држи у затвору с максималним обезбеђењем, мада се сви они налазе на извесној удаљености од Париза.

94. Подносилац представке је додао да за његово савршено ментално и физичко здравље може захвалити снази свог карактера и напорима да остане ментално активан и да одржи менталну равнотежу. Међутим, штетни физички ефекти су се испољили у форми поремећаја циклуса спавања јер су га бучно, на сваки сат стражари будили почев од поноћи до 6 сати ујутро током читавог његовог боравка у самици. Такође је патио од рецидивирајућих респираторних и кожних алергија које су биле резултат услова у затвору.

95. Његова заступница је истакла да је у јануару 2004. откривено да пати од дијабетеса, од чега претходно није боловао. Она је такође рекла да је у периоду од марта до децембра 2004. изгубио 20 килограма.

2. Држава

96. Држава је позвала Велико веће да потврди закључак већа да држање подносиоца представке у самици није у супротности са чланом 3.

97. Прво, затворски режим подносиоца представке је у целости био изузетан и диктиран чињеницом да је постојала опасност да би он, као јединствена особа позната у свету по терористичким делима, проузроковао озбиљно ремећење затворске популације прозелитизмом или чак планирањем бекства.

98. У сваком случају, режим за затворенике у самици у затвору Ла Санте је био строго у складу с правилима која су важила за обичне затворенике, уз једина ограничења да затвореници у јединици за издвајање нису могли да се састају нити да бораве заједно у истој просторији.

99. Што се тиче утврђених чињеница (види горе наведене ставове 11 и 12), Држава је изјавила да су физички услови у којима је подносилац представке био затворен у складу са чланом 3 Конвенције.

100. У погледу посета, Држава је објаснила да је подносилац представке био притвореник до 30. јануара 2000. тако да му је, у смислу члана Д. 64 Законика о кривичном поступку, посете могао једино одобрити надлежни истражни судија. Након што је пресуда постала правоснажна 30. јануара 2000, право на одобравање посета је пренето на управника затвора.

101. Породица подносиоца представке, која није имала пребивалиште у Француској, никада није ступила у контакт.

Такође, подносиоцу представке су биле дозвољене посете свештеника – зависно од тога да ли је неко од њих био на располагању – кадгод је то желео и примао је редовне посете конзуларних органа, посебно представника амбасадора Венецуеле.

102. Држава је додала да је подносилац представке имао веома честе сусрете са својом заступницом, која је постала његова вереница, а касније и жена по шеријетском праву, јер га је посетила преко 640 пута у четири године и десет месеци (види горе став 14). Држава је додала да су се посете адвоката одржавале у посебним просторијама за састанке без икаквих баријера између затвореника и његовог или њеног адвоката.

И, на крају, мада је подносиоцу представке одбијен приступ заједничким часовима за учење француског, понуђени су му индивидуални часови, што је он одбио.

103. Држава је истакла да је, на основу Закона од 18. јануара 1994, одговорност за организацију и обезбеђење здравствене заштите затвореника пренета на јавну здравствену службу, а социјална заштита је постала доступна свим затвореницима.

104. Поред било каквих консултација које је захтевао затвореник или запослени у затвору, медицинска нега је обухватала обавезне лекарске прегледе (за новопридошле или за затворенике у дисциплинској јединици). Затворенике у самици је систематски посећивао лекар два пута недељно.

Односи између затвореника и лекара спадају у лекарску тајну. Сходно томе, медицински подаци које је Држава доставила су били подаци који нису били поверљиви и које је лекарски тим одговоран за здравље подносиоца представке доставио француским властима.

105. Што се тиче искључиво телесног здравља, подносилац представке је одлазио у Јединицу за амбулатно саветовање и лечење (ЈАСЛ) ради специјалистичког стоматолошког и офталмолошког лечења. Никада се није жалио на погоршање вида због боравка у самици.

Што се тиче психичког здравља, медицински тим није никада, у току осам година колико је затвореник провео у самици, поменуо никакав поремећај, док је подносилац представке изјавио да је савршеног менталног здравља.

106. Било је јасно из потврда о здравственом стању које су се редовно издавале приликом сваког продужења самице да лекари нису никада открили било какву контраиндикацију за ту меру.

107. У великој већини потврда издатих од августа 1994. до јула 2000. изричито се наводи да здравље подносиоца представке допушта даљи боравак у самици. У многим случајевима потврде су потписивали различити лекари који би при прегледу, неизбежно, подносиоца представке посматрали новим очима. И, коначно, у потврди од 13. јула 2000. чак је и додато да је подносилац представке „у заиста запањујућем физичком и менталном стању после шест година у самици“.

108. Што се тиче периода од јула 2000. до септембра 2002, Држава није порекла да су неке потврде указивале на проблем могућих физичких и психичких последица дуготрајног боравка у самици. Међутим, у потврдама се не наводи да је подносилац представке претрпео икакву одређену, стварну повреду услед боравка у самици. У потврди од 20. септембра 2001. наводи се да је физичко и ментално здравље подносиоца представке сасвим прихватљиво после седам година у самици, а у каснијој потврди од 29. јула 2002. исти лекар је навео да је телесно здравље подносиоца представке изврсно. Он је такође рекао да је подносилац представке одбио било коју врсту психолошког саветовања од стране Регионалне медицинске и психолошке службе, што по мишљењу Државе указује на то да није осећао никакву потребу за саветовањем.

109. Држава је, даље, порекла да су подносиоца представке стражари будили сваких сат времена током целе ноћи, као што је он навео. Она се позвала на чланове Д. 270 и Д. 272 Законика о кривичном поступку којима се регулишу ноћни обиласци у затвору и изјавила да је подносилац представке био подвргнут истом надзору и контроли као и остали затвореници у самици, пошто за његов случај нису била дата никаква посебна упутства. Конкретно, приликом ноћног обиласка, чувари немају овлашћење да отварају ћелије осим у случају оправданог разлога или непосредне опасности. Према томе, подносилац представке није могао да тврди да су га редовно, на сваких сат времена чувари бучно будили током читаве ноћи. У најгорем случају, могуће је да су они на кратко упирали светло у његову ћелију да провере да ли је тамо и шта ради. Затим, подносилац представке се никада није жалио домаћим органима на ноћни надзор, док се у раздобљу боравка у самици неколико пута жалио на услове у којима је боравио.

110. На основу свих ових фактора, Држава је закључила да боравак у самици, како изгледа, није утицао на здравље подносиоца представке и да услови у којима је држан нису достигли минимални степен строгости који је неопходан да би представљао повреду члана 3 Конвенције упркос налазу ЦПТ да општи услови у којима се затвореници држе у самици у Француској нису у потпуности задовољавајући.

Ц. Оцена суда

111. Суд прво мора да утврди период притвора који треба узети у обзир при испитивању жалбе на основу члана 3. Он истиче да „предмет“ изнет пред Велико веће у принципу обухвата све аспекте представке коју је претходно испитало веће у својој пресуди, где је обим његове надлежности над „предметом“ ограничен само одлуком већа о прихватљивости (види, mutatis mutandis, предмет K. and T. v. Finland [GC], бр. 25702/94, ст. 139–141, ECHR 2001-VII; предмет Kingsley v. the United Kingdom [GC], бр. 35605/97, ст. 34, ECHR 2002-IV; предмет Göç v. Turkey [GC], бр. 36590/97, ст. 35–37, ECHR 2002-V; Refah Partisi (the Welfare Party) and Others v. Turkey [GC], бр. 41340/98, 41342/98, 41343/98 и 41344/98, ECHR 2003-II; и предмет Öcalan v. Turkey [GC], бр. 46221/99, ECHR 2005-...). Конкретније, у простору омеђеном само одлуком о прихватљивости одлуке, Суд може да решава било које чињенично или правно питање које се пред њим појави у току поступка (види, међу многим другим изворима, предмет Guerra and Others v. Italy, пресуда од 19. фебруара 1998, Reports of Judgments and Decisions 1998-I, стр. 223, ст. 44; предмет Chahal v. the United Kingdom, пресуда од 15. новембра 1996, Reports 1996-V, стр. 1856, ст. 86; и Ahmed v. Austria, пресуда од 17. децембра 1996, Reports 1996-VI, стр. 2207, ст. 43).

112. У овом предмету, боравак подносиоца представке у самици је био прекинут од 17. октобра 2002. до 18. марта 2004. када се налазио у затвору Сен-Мор у близини Шатороа (Châteauroux), у редовним затворским условима. Након тога је непрекидно држан у самици у затворима Френе, Флери-Мерожи и Ла Санте. Од 6. јануара 2006. налазио се у затвору Клерво, где су поново успостављени редовни услови.

Странке нису доставиле никакве информације о условима под којима је подносилац представке боравио у самици у разним затворима у које је премештан у периоду од марта 2004. до јануара 2006. нити је подносилац представке икада оспоравао основаност свог боравка у самици од кад је то постало могуће 30. јула 2003. (види горе став 82). Конкретно, он није искористио ниједан правни лек поводом меритума током овог последњег периода (од марта 2004. до јануара 2006) мада је то могао да учини од момента када се вратио у самицу. Суд ће се вратити на ово питање када буде испитивао жалбу по члану 13.

113. У овим конкретним околностима, Велико веће, као и веће, сматра примереним да ограничи испитивање на услове у којима је подносилац представке држан од 15. августа 1994. до 17. октобра 2002. (упореди Öcalan [GC], горе наведена пресуда, ст. 190).

1. Општи принципи

114. Члан 3 Конвенције садржи једну од најосновнијих вредности демократских друштава. Чак и у најтежим околностима, као што је борба против тероризма или криминала, Конвенцијом се апсолутно забрањује мучење или нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање.

115. У модерном свету, Државе се суочавају с веома реалним тешкоћама у заштити свог становништва од терористичког насиља. Међутим, за разлику од већине материјалних одредби Конвенције и Протокола бр. 1 и 4, чланом 3 се не предвиђају никакви изузеци, и никакво одступање од њега није дозвољено по члану 15, став 2, чак ни у случају јавне опасности која прети опстанку нације (види предмет Labita v. Italy [GC], бр. 26772/95, ст. 119, ECHR 2000-IV; предмет Selmouni v. France [GC], бр. 25803/94, ст. 95, ECHR 1999 V; и предмет Assenov and Others v. Bulgaria, пресуда од 28. октобра 1998, Reports 1998-VIII, стр. 3288, ст. 93). Конвенцијом се апсолутно забрањују мучење и нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање, без обзира на понашање датог лица (види предмет Chahal v. the United Kingdom, горе наведена пресуда, ст. 79). Природа дела које је подносилац представке наводно починио је стога ирелевантна са становишта члана 3 (предмет Indelicato v. Italy, бр. 31143/96, ст. 30, 18. октобар 2001.).

116. Злостављање мора да достигне минимални степен тежине да би потпало под оквир члана 3. Процена овог минималног степена зависи од свих околности предмета, као што су: трајање таквог поступања, његови физички и ментални ефекти и, у неким случајевима, пол, старост и здравствено стање жртве (види, на пример, предмет Ireland v. the United Kingdom, 18. јануар 1978, Серија А, бр. 25, стр. 65, ст. 162). У процени доказа на ком ће бити заснована одлука да ли је дошло до повреде члана 3, Суд усваја стандард доказа „ван разумне сумње“. Међутим, такав доказ може следити из коегзистенције довољно јаких, јасних и сагласних индиција или сличних непобитних чињеничних претпоставки.

117. Суд је сматрао да је поступање „нечовечно“ зато што је, између осталог, било смишљено, примењивано је сатима у континуитету и проузроковало је конкретну телесну повреду или интензивну физичку или душевну патњу. Суд сматра да је поступање „понижавајуће“ зато што је било такво да је у жртвама побудило осећања страха, патње и инфериорности која су могла да их омаловаже и понизе (види, између осталих извора, предмет Kudła v. Poland [GC], бр. 30210/96, ст. 92, ECHR 2000-XI). Приликом разматрања да ли је кажњавање или поступање „понижавајуће“ у смислу члана 3, Суд ће узети у обзир да ли је њихов циљ да се лице понизи и омаловажи и да ли је, бар што се тиче последица, то штетно утицало на његову или њену личност на начин неспојив са чланом 3 (види, између осталих извора, предмет Raninen v. Finland, пресуда од 16. децембра 1997, Репортс 1997-VIII, стр. 2821–2822, ст. 55). Међутим, непостојање таквог циља не може дефинитивно да искључи закључак о кршењу члана 3 (види, између осталих извора, предмет Peers v. Greece, бр. 28524/95, ст. 74, ECHR 2001-III).

118. Да би кажњавање или с њим повезано поступање било „нечовечно“ или „понижавајуће“, патња или понижење морају у сваком случају да превазилазе незаобилазан елемент патње или понижења повезан с датим обликом легитимног поступања или кажњавања (види, између осталих извора, predmet V. v. the United Kingdom [GC], бр. 24888/94, ст. 71, ECHR 1999-IX; горе наведен предмет Indelicato, ст. 32; предмет Ilaşcu and Others v. Moldova and Russia [GC], бр. 48787/99, ст. 428, ECHR 2004-VIII; и предмет Lorsé and Others v. the Netherlands, бр. 52750/99, ст. 62, 4. фебруар 2003).