Од елвиса до антимадоне

То, између осталог, објашњава његову мржњу према Христу и хришћанству. Још у доба „Битлса” њихов представник за штампу Дерек Тејлор је казао: „Нсвероватно је, апсолутно невсроватно – та четири момка из Ливерпула. Они су сурови, профани, простаци, и они су ПОКОРИЛИ СВЕТ. КАО ДА СУ ОСНОВАЛИ НОВУ РЕЛИГИЈУ. Они су сасвим антихристи. Ја мислим да сам ја антихрист такође, али они су тако антихристи – да ме шокирају, што није једноставно”. „Денвер Пост” од 11. августа 1966. описивао је крик Ленонових младих обожаватељки: „Хоћемо Џона, не Исуса, хоћемо Џона. не Исуса”... Ленон је Спаситеља једном назвао „фашистом” (целу његову изјаву због просташтва нећемо навести!). Хришћанство му је било одвратно јер стално неког покушава да обрати, док је будизам бољи јер не нуди никакав одговор ни на шта. Године 1970. Ленон се, скупа са Јоко Оно, подвргао тзв. „прималној терапији”, „сусрету са собом” у изолованој просторији, што доводи до „крика просветљења”. Изашла је трака са снимцима њиховог вриштања под насловом: „John Lenon / Plastic Ono Band”. У запису „Бог” он вели: „Не верујем у Исуса... /... Верујем у Јоко и у себе. / То је једина стварност”.

У интервјуу датом пред смрт Ленон каже да је стално имао психоделична виђења. Бавећи се „Silva mind методом контроле ума” препуштао се разним „духовима–водичима”, за које је из Светог писма и светог предања јасно да су демони. Веровао је у НЛО, имао личног саветника за магијске тарот-карте. Његова „љубав” Меј Пенг у књизи „Волећи Џона” сведочи да је Ленон, исцрпљен наркоманијом и окултним техникама, био параноичан човек, који је често урлао од гнева... „Пророк мира и братства” био је дубоко рањен (најтужније: рањавао је самог себе) и изгубљен... Куда је хтео да води оне којима је прорицао?

Јоко Оно је, знајући суштину „Битлс” пројекта, тврдила да су чланови бенда били не само четири човека, него медијуми. Као такви, нису били свесни шта говоре, пишу, компонују – то је из њих навирало. Ленон је ноћу сатима чекао да га нешто обузме да би могао да пише и свира клавир и гитару, певушећи оно што му је дато. На „Белом албуму” (1969) у песми „Yer Blues” певао је: „Црни облак прекрива мој ум | плава измаглица („blue mist”) опкољава ми душу”. Иначе, појам „плаве измаглице” је црномагијског порекла: то је демон који се на вештичијем сабату јавља у виду аветне, плавичасте магле.

Иза „Битлса” и Ленона дакако није стајала само моћна рок дискографска индустрија. Гласноговорници свеопштe „љубави и разумевања” и „уједињеног човечанства” могли су (и очито су били) искоришћени од оних којима је на срцу био „нови светски поредак”, та, можда последња, утопија у људској историји. Шта о томе вели Џозеф Кроу, професор музике и социологије на универзитету у Сијетлу? Чујмо га: „Вероватноћа да су 'Битлси' (музички слабо образовани, нап. аут.) написали и снимили песме које им се приписују исто тако је мала као и могућност да неко ко није учио физику конструише атомску бомбу. Техничка блиставост музике 'Битлса' просто сугерише идеју да су њихове песме створили стручњаци за условне рефлексе. Висок квалитет њихових плоча готово научним методом припрема им психологију публике погодну за прихватање порука. Не знам знају ли 'Битлси' шта раде или се неко њима служи. То и није важно. Важан је резултат. Они који су присуствовали рок концертима знају да се атмосфера на њима може упоредити са хипнотизерским сеансама. То такођe значи да се порука текста рокенрол песме дубоко утискује у подсвест слушалаца. Они чак могу да буду несвесни тога. Ипак, све што чују слаже се у трезоре памћења и биће активирано одговарајућим стимулансима кад за то дође време."

Врхунац ленонистичке идеологије је, како већ рекосмо, песма „Imagine”, о чијем тексту се, због лепе мелодије, ретко мисли. Она би слободно могла да буде химна „новог светског поретка”, планетарног мравињака у коме ће сви бити „срећни” само зато што нема религије, државних граница и што се „супермаркетски” живи – „само за овај дан”... Таква „срећа”, „срећа” пуног стомака и празне душе, била је једно од обећања које је Лењин упутио побуњеницима против Бога у Русији у позну јесен 1917. Плод: око 100 милиона (!) жртава комунистичког терора.

Дејвид Небл, писац књиге „Наслеђе Џона Ленона” тврди да описати Ленона као хуманисту не описујући тамну страну његове личности значи исто што и описати Јуду Искариотског као апостола не наводећи да је издао Христа. Са овом изјавом се можемо сложити, уз једну ограду: Ленон је, као и многи рок ствараоци, мислио да ће својом музичком проповеђу учинити добро човечанству. Разочаран у своје идеале ка којима је ишао погрешним путем био је несрећан и недовршен. Убио га је бивши обожавалац Чепмен, који је тврдио да му је Ленон упропастио живот... Тако је завршен живот Лењина рок музике.

Лујза Чиконе – Антимадона

Отац Серафим (Роуз), велики подвижник наших дана, једном приликом је записао: „Савремени човек, у својој самозаљубљености, жели да истражи сваку могућност која се отвара пред његовим ′ја′ – и зато мора да се спушта све дубље и дубље у блато, да би нашао неку прљавштину која није истражена раније. Све најниже могућности човекове морају се истражити у наше доба, ђубре се мора ископавати и окусити..." И заиста: после столећа, у којима је Лепота била смисао уметности, а потрага за истином и љубав према Добру њено оправдање, човечанство друге половине нашег века дошло је до закључака да се до естетски битног може доћи надраживањем најнижих простора староадамске палости. Чекајући у тами и сенци смрти, заборавивши на красоту преображене твари, модерни homo sapiens се враћа у демонску поноћ паганизма.

Пол Кле, познати сликар данашњице, завапио је: „Наше дрхтаво срце гура нас ка дну, све ниже и ниже, ка изворном дну”. На том дну појавио се и италијански „уметник” Манцони коме је пало на памет да у конзерве спакује свој измет и продаје га као „уметничко дело”. Побудаљени западни снобови та су „дела” куповали: на једној аукцији Манцинијева конзерва је продата за 10.000 долара.

Рокенрол, антимузика последњег времена, није могао а да не следи овај пут ка понорима бесловесног (безлогосног, разхристовљеног) доба у коме живимо. Идолски храм рокенрола од самога се почетка држао на два стуба: стубу пожуде и стубу побуне. И пожуда и побуна су изворно сатанина осећања: жудећи да на силу постане бог, раван Богу живоме, архангел Деница, светли Луцифер, побунио се против Свете Тројице. Иступивши из заједнице са Господом живота и љубави, он је постао тамни сатана који од Адама и Еве не престаје да заводи људе у лудило похоте и да их диже на устанак против Творца. Побуна је у рокенролу прошла кроз неколико фаза: Присли, додуше несвесно, први објављује рат родитељском ауторитету и најављује неспутану слободу сексуалности; „Битлси” и психоделичари кажу да је дрога кључ за отварање „врата перцепције”; Дејвид Боуви нуди бисексуалност и хомосексуализам као „алтернативна” стања полности; панк велича насиље и нихилистички тврди NO FUTURE (нема будућности); преко савременог хеви-метала долази се до сатанизма и култа 666. Лујза Чиконе, америчка поп звезда италијанског порекла, стигла је из тмине тог сатанизма као царица рок подкултуре, још један крик пожуде и побуне.

Јадне будале

Један од најомиљенијих идола подљудске цивилизације краја XX века кога обожавају и имитирају широм света, рођен је у великој римокатоличкој породици у Беј Ситију, Мичиген. 16. августа 1959. Отац јој је радио у аутомобилској индустрији Детроита. Од детињства је маштала о слави и успеху „филмске звезде” (тај банални сан о слави и успеху назива се „америчким”). Чим је ушла у пубертет, почела је да мења мушкарце, надајући се да ће је неки од њих „избацити у орбиту”. Уобичавала је да лута градом, налазећи жртве које су је водиле на ручкове и од којих је тражила по сто долара на зајам. Дајући аутобиографске интервјуе, Чиконеова ове људе назива „poor suckers” („јадне будале”). Још пре краја средње школе, са својим учитељем плеса посећивала је хомосексуалне барове по Детроиту и свиђали су јој се изопаченици које је тамо сретала – због „маштовитог” облачења и „слободног” понашања. Године 1978. одлази у Њујорк, где среће познатог диск-џокеја Марка Кејмингса који јој постаје водич у „свет познатих”. Појављује се као „порно-дива” у филму „Извесна жртва”, на наказни начин испуњавајући своју детињасту жељу да игра на великом екрану. Пошто јој Кејмингс помогне да сними први сингл и први спот, за песму „Свако”, она га оставља и живи са Жан-Мишелом Баскијатом, пријатељем сликара изопаченика Ендија Ворхола (прославио се тако што је насликао конзерву супе, и на тај начин утемељио „поп-арт”), омиљеног на нарко журкама њујоршког „крема”. После овога, упознаје чувеног њујоршког ди-џеја Џона „Џелибена” Бенитеза, који јој продуцира деби-хит „Holyday” („Празник”).

Године 1984. излази њен први битан албум „Like a Virgin” („Као девица”), који је продат у шест милиона примерака. Био је посвећен „свим девицама света”, а пун песама ласцивног садржаја. Ругајући се девојачкој чистоти, која је на Западу и обезбоженом Истоку већ дуго поругана, уличарка Лујза се на концертима појављивала у венчаници. „Не бих могла да успем да нисам постала секс-симбол. Ја сам секси”, изјављивала је, хвалећи се да је у додиру са својом полношћу од шесте године, и да нема разлога да се то не примени у комерцијалне сврхе. Насловна песма „Like a Virgin”, говори о полном односу који је „обновио” тужну и нерасположену девојку, па се у току њега осећала као да јој је „први пут”.

Године 1985. она је снимила песму „Material Girl” („Материјалистичка девојка”) у којој каже: „Зато што живимо у свету материјализма | ја сам цура материјалиста”. И заиста, у свету у коме је новац заменио Бога, у коме су све вредности попљуване и бачене у блато, успех се састоји у бестидном трговању својом душом и телом. 16. августа те године Чиконеова се венчала са Шоном Пеном, глумцем кавгаџијом. Године 1988. избија свађа, и Чиконеова напушта мужа због „пријатељице” с којом има изопачене односе.

Године 1986. снимила је песму „Open Your Heart” („Отвори своје срце”) у којој себе представља као проститутку из пиип-шоуа (посебне јавне куће у којима се наплаћује само гледање блудница). Амерички истраживач Џеф Гудвин каже да је у овом споту присутан символички плес из култа вештица. Следећи спот, „Like a Prayer” („Као молитва”) био је ругање распећу и свецима чије скулптуре стоје у римокатоличким храмовима. Ругање је – а како би она другачије? – било приказано кроз вулгарне сексуалне алузије... И тако даље. Из спота у спот, са албума на албум, ова је јадница тонула све дубље у таму, мамећи публику за собом. На дну амбиса је снимила спот „Erotica” у коме приказује све врсте полних изопачености. Између појединих секвенци спота емитована је слика крста (као и друге рок вештице, Чиконеова носи крст на концертима, очито, не из поштовања према вери својих предака, него да би му се подсмевала).

Несрећна Италијанка се бавила и снимањем филмова.У филму „У кревету са (анти) Мадоном”, је приказала своју болесну свакодневицу. То јој није било довољно да би раздражила тупу, превише развраћену публику, па је објавила књигу „Секс”, компилацију бљувотинских прича и порно фотоса. „Дело” је изашло у тиражу од милион примерака на пет језика, а цена му је била папрених 50 долара. Овај приручник за глатко путовање у вечну смрт изашао је у САД пред Божић 1992. Није ни чудо, кад се зна да су многи у САД толико оглупели да су им најпопуларније личности управо овакве „забављачице”. Једна анкета, спроведена у Америци, показала је да само 13 посто Американаца верује у свих десет заповести Божјих, да је трећина супружника имала односе ван брака, да петина деце губи невиност пре 13 године, а да је од пре 25 година, кад је абортус легализован, на жртву Молоху дивљег себичњачког хедонизма принето преко 30 милиона нерођених.

„Као проститутка и вештица”

„Облачи се као проститутка, а понаша као вештица”, каже за Лујзу Чиконе Хелен Хејст, психолог на универзитету у Бату, једна од многих који се у САД баве феноменом њене популарности.

На стадиону Вембли пред 72.000 обожавалаца, Лујза Чиконе приказује све своје „вештине” у господарењу масом. Док траје песма „Causing the Comotion”, она изводи сцене мучења над девојкама из пратеће групе; за песму „Као молитва” носи црну мантију и крст око врата, а на сцени је направљена имитација олтара уз мноштво електричних свећа. Лујза Чиконе се руга једној по једној светињи, да би се затим појавила у костиму јавне жене (на концерту мења укупно 12 костима). Једна од сцена са концерта је симулација оргија хомосексуалаца и лезбејки.

Лујза Чиконе испитује разне начине да оствари зараду. Наравно, најпоузданије средство је експлоатација сексуалности, нарочито перверзне. Када је снимила фотосе за књигу „Секс” појављивала се гола на бензинској пумпи, у ресторану, аутостопирајући. У филму „Тело на увиђају” игра жену–инспектора која убицу имућних стараца исцрпе полним односом. Један од продуцената је, гледајући снимање филма, био запрепашћен: „Сви смо били шокирани видевши њене сцене. Никад не очекујете такво понашање од једне звезде”. Њена филозофија гласи: „Поента је да се свако осећа угодно са оним што чини. Са собом, са другим мушкарцем, са другим женама. С двоје људи, с троје људи, с мастурбацијом. Било шта. Не треба осећати стид. Ту није реч о квантитету него о квалитету. И поштењу”. Своје речи спроводи у дела. У приватном животу је пробала оно што је пропагирала на концертима, у филмовима, у књизи „Секс” (за њу је потрошено, да би се направила чврста корица, око 400 тона алуминијума).

Уредник „Melody Maker-a” Џим Арундел сматра да она има огромну подршку међу младима који уживају у њеном смислу да шокира јавност и изазове реакције околине. Нудећи себе и свој поглед на свет, у сталној измени имиџа и стила, постала је симбол краја XX века, у коме је око 200 милиона људи изгубило животе у ратовима и концентрационим логорима.

Родни град Детроит сваке јој године приређује фестивал (улазница је 35 долара). На фестивалу, једном од таквих, биле су изложене слике Лујзе Чиконе, празне бочице парфема, прве плоче; било је такмичења њених двојника, мушких и женских. Кевин Бигли, 47-годишњи радник, стигао је из Лондона у Детроит, поносан што је први купио „Секс” и карту за њен концерт. Обожаватељка Лорен Кобли је плакала кад је стигла у Детроит, град детињства Лујзе Чиконе. Она тврди да ју је Чиконеова учинила „бољом мајком и супругом” (што се види из чињенице да је свом малолетном сину показала књигу „Секс” и причала с њим о томе!?); Крис Севастино је цео викенд провео нашминкан и одевен у њен костим. Ватрене присталице њене филмове гледају и до 125 пута, а понашају се као припадници верске секте. У току фестивала гости су посетили родну кућу своје миљенице, њену школу, место где се први пут љубила са мушкарцем, а затим су ишли на гроб њене мајке која је умрла кад је Лујза имала пет година. Ипак, било је и забринутих лица. Индер Ананд је дошла са својим супругом и сином Дибсом који, као фанатичан поклоник поп звезде, по мајчиним речима, сваки слободан тренутак троши на куповину симбола исте: од плоча и касета до мајица. Дибс је 1992. био на детроитском фестивалу, па је, понесен духом Чиконеове, отишао у један клуб хомосексуалаца. Зато су родитељи морали да дођу са њим. Дибс је изјавио како му се сав живот састоји у праћењу идола његове младости.

Лујза Чиконе не мари много за своје обожаваоце. Сви су, те 1993, очекивали да ће им, пошто су дошли да прославе њен рођендан, она упутити ма какву поруку. Није било никакве поруке.

Њој је остала само жеђ за новцем. Лиз Розенберг, портпарол рок певачице, каже да јој се свиђа кад људи мрзе њену газдарицу, пошто и она мрзи њих. Важно је да се изазову скандали, да јавност реагује, да се плоче и касете продају. Фреди де Ман, њен менаџер, говори о плану Чиконеове, која, пошто се осећа као царица моћне империје, има намеру да подигне колосеум за забаву. Приходи су јој огромни, има дара за бизнис. Новинарка која је с њом правила интервју за „Вашар таштине” примећује да ова певачица зрачи змијском хладноћом: „Говори, али се ретко смеје. У целини, из ње избија нека хладноћа која сече. Шта год прича, све се оконча послом. Бизнис, увек бизнис”.

Њен је мото: „Буди себичан, послован, користи се свим средствима која омогућавају успех и нека иде до ђавола све што те на путу ка циљу омета”. Њен физички лик је, пре но што је дошла у додир са пластичном хирургијом, био неугледан; прве успехе у контакту са јавношћу постигла је захваљујући бестидности с којом је спроводила начело „циљ оправдава средства”. Бестидност јој доноси имовину од 200 милиона долара; бестидност продаје 140 милиона њених плоча.

У једном од својих интервјуа Чиконеова открива да се она осећа као неко ко се увек поистовећивао са мањинама. Пре свега, са сексуалном мањином – то јест, са хомосексуалцима, који је највише поштују јер између њих и ње нема никакве полне напетости. Оно што јој се допада је спот групе „Веома љуте папричице” („Red Hot Chilly Papers”) у коме се два мушкарца љубе. И даље себе сматра великом уметницом, која је кадра да утиче на људе и мења свет набоље, дајући самоувереност женама.

Као и у случају других мегазвезда и мегабендова, очито је да је иза њеног пробијања у јавност стајала невидљива рука идеолога „новог светског поретка” чија парола није само „завади, па владај”, него и „разврати, па владај”, „заглупи, па владај”! Знајући да је дошло време да се укину последње границе које деле Добро од зла, Светлост од таме и Истину од лажи, они су пронашли изванредног робота за своје планове: празноглаву, жељну славе и на све спремну Американку, коју су уобличили у складу са својим замислима. Лујза Чиконе је употребљавана на свим нивоима идеолошке борбе за нови светски поредак. Узимајући псеудоним „Мадона”, снимајући песме типа „Као молитва” и филм „У кревету са...", она је послужила у рату против оно мало хришћанског духа што га је остало у Америци и Европи: позивајући жене на апсолутну самосталност и понос, она је постигла више од свих феминистичких покрета заједно, задајући још један немилосрдан ударац породици; пропагирајући хомосексуалност, мушку и женску, она ју је учинила прихватљивом за широке масе, ублажавајући евентуални шок који би наступио због озакоњења противприродног блуда; о развраћању девојчица најмлађег узраста (а Лујза им је идол!) да се и не говори... Она све то и даље чини, из албума у албум, из спота у спот...

Очито је да је историја гордог западног човека, који се Бога одрекао и на светињу заборавио, завршава у каљугама подљудског и демонског. Није ни чудо: реч Божја вели да тако мора и да буде, јер кад човечанство отпадне од Христа, оно неминовно стреми антихристу и његовој тиранији. Страшно је само то што и ми, Срби, некад православни народ, хитамо за гадаринским свињама, у којима су демони, а заборављамо судбину гадаринских свиња – све су се, наиме, подавиле у језеру. Ево шта пише један домаћи рок критичар, рекламирајући, у доба кад је LP „Еротика” изашао, плочу гадаринског типа: „Чак 75 минута и 14 песама великодушно и издашно је (...) понудила СВОЈИМ ВЕРНИЦИМА (подвлачење наше, нап. аут.) богиња попа и скандала, секса и влажних снова оба пола и уверила је свет како је, ето, коначно отворила карте. (...) У видео споту она ужива у свим посластицама Содоме и Гоморе, секс пршти на све стране. (...) Ово је једно од најбољих остварења мис Чиконе. (...) Она разоружава својом појавом, певањем и енергијом, дакле још од тада она ту моћ користи опијајући следбенике њеног храма љубави и хедонизма”. Текст је изашао у породичном листу „ТВ Ревија”.

Својим верницима

Што се сласти Содоме и Гоморе тиче, оне имају своју цену. Јер „пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња, и затр оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима, и сав род земаљски” (Пост. 19, 24–25). Тако се плаћају содомска и гоморска уживања.

Чиконеова је свесна своје таме и јада, барем у извесним тренуцима, кад спадне маска самоуверености. Ево шта каже: „Ја сам веома узнемирена особа. У МЕНИ СЕ НАЛАЗИ БЕЗБРОЈ ДЕМОНА СА КОЈИМА СЕ СВАКОДНЕВНО РВЕМ. Али ја желим да будем срећна... Убеђена сам да нико не може бити искрено вољен док не упозна и не заволи самога себе. Тек тада може бити истински вољен, а то је оно шта ја желим..."

То је вапај.

Вапај душе која жели љубав, а уништава саму себе...

Ради славе, новца, успеха, било чега. И ништа је не може задовољити, јер је сав свет мањи од душе. Напуниш душу светом, и опет остане бездан. Гладан. Хоће још. Тражи му се...

Бљештаве рок звезде, идоли нашег јадног времена, нису ништа друго до сасуди шареног ништавила. Говорећи о њима, отац Серафим Роуз је приметио: „Подљудски натчовек је запрепашћујућа појава – празан, безлично медиокритетски, али ′живописан′ за људе који не знају и не могу да смисле ништа боље”. Таква је и ова подљудска, содомско-гоморска Антимадона.

Силе мрака

Сотонини ученици

Године пролазе, времена се мењају а са њима и укуси и систем устаљених вредности. Са тим чињеницама не може да се помири Пет Бун, један од пионира рокенрола. Он је изјавио да су Шер, Мадона и Принс „сотонини ученици” јер младе наводе на дрогу, противприродни блуд и AIDS, и није много далеко од истине.

„Није потребно много да се схвати како је неки зао дух ушао у те и још неке музичке звезде” изјавио је Пет Бун. „Треба се борити за нашу децу. Морамо отворити очи и видети шта се око нас заправо дешава – пре него што буде касно!"

„Срамотно је то што тако су тако талентоване и атрактивне певачице као Шер и Мадона створиле ђаволски имиџ који имитирају девојчице широм света. У видео-споту за песму 'If I Could Turn Back Time' Шер скоро потпуно гола јаше на топу једног разарача, док је стотинак морнара прождире очима. Спот је толико опсцен да је и MTV морао да ограничи његово приказивање само на касне ноћне сате."

Славни рокер критикује и начин на који је Шер у јавност износила своје љубавне афере. Поред брака са Гремом Алтманом из групе 'Altman Brothers', она је имала и низ дивљих љубавних афера са рокером Џином Симонсом и Ричијем Самбором и Робом Камилетијем.

„Неки од њих су толико млади да би јој могли бити синови”, каже Бун. „Улазећи у такве везе, она учи своју публику да забораве на оданост и верност и замењује их девизом 'ради то на свој начин' која би могла уништити институцију америчке породице."

„Мадона је још безобзирнија јер су њене поруке упућене веома младим девојкама. Она у воду баца сва религиозна учења и охрабрује пубертетлије да експериментишу са својом сексуалношћу. На својим концертима, она изводи врло уверљиву симулацију оралног секса са својим гитаристом. Песма 'Like a Prayer' такође приказује Мадону у симулацији секса у цркви са статуом свеца који потом оживљава! Појавила се гола и у 'Плејбоју', а у филму је чак снимила и једну лезбијску сцену са комичарком Сандром Бернард."

По Петовим речима, и Принс је проповедник блуда који младе води погрешним путем. Он их охрабрује својим текстовима и симулацијама секса на сцени. Као пример, Бун наводи један стих из Принсове песме „Драга Ники” у којем пише: „Познавао сам девојку која се звала Ники. Може се рећи да је била сексуални манијак. Срео сам је у хотелском ходнику док је мастурбирала са часописом."

Да ли је прекасно за истину?

„На свом концерту Принс ласцивно додирује своје играчице и одлази у кревет са младим женама да би што боље дочарао своје текстове. Принс је, у ствари, ученик 'дедица' из 'Ролингстоунса'. Ова група је својом музиком деценијама наводила младе на зависност од наркотика. У песми 'Сестра Морфина' Мик Џегер и Кит Ричардс сасвим отворено признају да су наркомани – Ричардс је и хапшен због овисности од хероина, а он и Мик неколико пута су лишавани слободе због поседовања дроге. Ђаво је умешао прсте и у њихову музику. Једна од њихових песама зове се 'Dancing with mister D.' што би требало да значи Devil (Ђаво)" додао је Пет Бун.

По њему, још многе рок групе као што су Guns n’ Roses, Motley Crue, Kiss и други, имају сличне намере. Пет Бун сматра да они можда и нису свесни тога што чине, али чињенице говоре саме по себи.

„Како сада стоје ствари, они добијају битку” каже Бун „и зато сам ја одлучио да проговорим. Многим људима из света шоу-бизниса неће се допасти ово што сам рекао. Али неко мора да стане у одбрану морала, одговорности и Божијих вредности. Пре него што буде прекасно, сви треба да обратимо пажњу на плоче које купују наша деца и спотове које гледају на МТV. Ако сада не отворимо очи, изгубићемо нашу децу која ће се препустити силама мрака. И безумља."

МУЗИКА КАО ОРУЖЈЕ

Музика и дух блуда

Бестидност и блуд убијају живот

Чеднородни уди су најсветији уди људског тела, говорио је свети Григорије Ниски. Зашто? Зато што свим органима и чулима човек служи самом себи, а чедородни уди отварају пут новоме животу. У Богом благословеном браку људска полност, као тајна љубави човека и човечице, добија освештање, и није случајно да је апостол Павле односу мужа и жене задао да буде сличан односу Христа и Цркве: супруг да воли супругу као Христос Цркву, жртвујући се, ако треба, за њу и до смрти. а да супруга свог животног друга поштује као Црква Христа. Из хришћанског брака, заједнице узајамне љубави супружника укрепљене љубављу према Богу, исцветавају најлепши цветови: деца, која крштењем и светотајинском благодаћу постају наследници вечнога живота. Рађањем деце човек се бори против смрти; деца су икона васкрсења. Зато је једна од најлепших особина човекових чедност, духовна и телесна чистота којом се постаје и остаје чедо небеског Оца. Као свештена област постојања, полност је код православних хришћана, обасјаних Истином, увек била област чедности. Поштујући значај родног начела, људи Божји су свагда настојали да се заштите од бестидног обнаживања и блудног понашања, знајући да бестидност и блуд убијају живот.

Знајући да је полност једна од најрањивијих тачки човекових, демон је уложио сва средства да опогани ум и чула оних који су од Бога одступили и да их потчини себи. Пре доласка Спаситеља у свет, ђаво је пагане скоро сасвим потчинио. Чак су и лажни богови пагана били маштом обесмрћени блудници и убице: довољно је загледати се у митологију древне Грчке, па се уверити да је тако (Зевс је, на пример, убио оца, у браку је са сестром Хером, а непрестано чини прељубу, па и мужеложничку (случај са Ганимедом). На Олимпу је све врвело од полне разузданости. Нови, савремени паганизам, пропагиран преко медија и упражњаван од највећег дела савременог човечанства, у том смислу није ништа различит од своје прве верзије. Слободно се може рећи да је седмоструко ужаснији, јер некад човечанство није знало за Христа, а сад га је упознало и одбацило, па је потоње горе од првог.

У тексту „Изглед као оружје” („Рок” 101/87) Ивана Дамјановић примећује: „Сада друштво има филмске и рок звезде које су за нас, на нешто различит начин, оно што су богови и богиње били за старе Грке и Римљане. С једне стране, ми обожавамо те људе и дивимо им се. Они су предмет нашег маштања. С друге стране, ми се у потаји љутимо на њих и желимо да будемо као они. Као и у давној прошлости, обични смртници се надају да ће доживети бесмртност тиме што ће их богови позвати да им се придруже макар једном на Олимпу. Зато часопис 'People' има толико читалаца; читајући о животу тих 'богова и богиња' многи сматрају да би под неким срећним околностима могли да почну да живе њихове животе. Многи исто тако сматрају да богатство и слава доносе срећу. То изгледа сасвим природно, јер, на крају крајева, недостатак славе и богатства спречава нас у нашим приватним животима да будемо срећни." А „богови и богиње” су увек сматрали да су „секс, дрога и рокенрол оно што треба мом мозгу и телу” (Јан Дјури).

Секс, дрога и рокенрол...

Рокенрол је, од самог почетка, био више идеологија него музика, више поглед на свет, него уметност. Грубих, сурових ритмова, једноставних, лако памтљивих рефрена, он се одмах окренуо ка експлоатацији сексуалности младих конзумената: његове звезде су постале проститутке за масу. Проституисани су глас, изглед, понашање, све у циљу привлачења потрошача. Полност је, као и у порнографији, комерцијализована: приче о „љубави” и „нежности” биле су пука „жвака” за бољу продају плоча. Дебора Хари, певачица групе „Блонди”, открила је зашто је то тако: „Верујем да је највиша спознаја ствари сексуалне природе. Секс је најкомерцијалнији шлагер. Помоћу њега се боље продају часописи, одећа и практично сва друга роба. Секс је основа свега."

И тако даље. Изјаве познатих рокера, кад је полност у питању, сличне су као јаје јајету. Џон Оутс вели: „RNR је 99% секс”; Глен Фрај из „Иглса”: „Бавим се музичким бизнисом због секса и наркотика.” Амерички соул певач Џефри Озборн тврди: „Сваки певач би радо да буде секс-симбол. Ко то не признаје, лаже или је фрустиран. Следи законе који могу бити сексуалне или музичке природе, али у сваком случају у њиховом корену је еротика. Певање је најнепосреднији акустички преображај слободног тела и налази се на самом крају секса."

Рокенрол је, као што смо рекли, свој корен имао у црначкој религиозној музици, блузу и џезу, као и у кантри-вестерну белаца. Црначка протестантска богослужења су се, на пример, увек одликовала нездравом, екстатичком чулношћу што је типичан знак прелести (духовне самообмане), кад се телесно доживљава као духовно, и обратно. Служба у црначком храму почиње седењем у клупама, док глас проповедника допуњује умирујући звук оргуља. Затим проповедник говори све гласније, и речи се извијају у мелодију. Тражећи од верних да се предају „Христу”, он је скоро хистеричан. Одједном, чује се женски глас који одговара на овај захтев. Солисткињи се придружује хор црнаца, а затим окупљени певају и играју. Чују се крици задовољства и бола: „Алелуја, јес, Лорд, о Лорд!" Неке жене падају у несвест, девојке уздишу и стењу у трансу, неки човек хоће да се попење на кров цркве и да скочи одозго „за Исуса”. Ток оваквог „богослужења” нема ничег заједничког са трезвеноумним и смиреним богослужењем Православне Цркве; код црних протестаната реч је о чулној прелести, за коју је неко приметио да личи на „колективну стимулацију метафизичког оргазма”.

Музика је еротика и религија – тако су је доживљавали црни протестанти, чије су соул песме дале један од темеља рокенрола. Блуз је, као музика „десперадоса”, очајника, од почетка описивао сексуалност лишену сваке тајанствености, сирову и бруталну. Кантри-вестерн, „каубојска” музика белаца, по темама се није разликовала од блуза (све је додуше, било мало „заслађеније”). Наслови тих песама су, рецимо, овакви: „Пригушена светла и лагана секси музика”, „Волим ту жену као ђаво грех”...

Механизам деловања је откривен...

Јасно је да рокенрол није могао бити другачији: храст се зачиње у клици која пробија из жира. Уосталом, рокенрол није ни хтео да буде другачији. То се младима свиђа, зар не?

Већ више од два века (од Француске револуције, која је у име „слободе, једнакости и братства” однела око милион људских живота) антихришћанске силе на Западу, јавно и тајно, раде на стварању новог светског поретка, јединствене светске државе која ће своје поданике потчинити у сваком смислу, од економског до верског, претворивши их у бесловесно срећне грешнике какве Достојевски описује у „Легенди о Великом Инквизитору” (роман „Браћа Карамазови”). Чим се рокенрол зачео, творци новог светског поретка, мајстори за „испирање мозга”, све су схватили. Развратити омладину и то на неупадљив начин, преко музике, значило је ту омладину учинити пасивном и тупом, спречити је да мисли на нешто што није задовољство чула. У „Тајмсу” за децембар 1975. откривен је један од механизама за деловање на свест потрошача и њихово увођење у тор бесловесних овчица којима су замке поставили вукови душеубице, маскирани јагњећим кожама шоу-бизниса. У Лос Анђелесу су, открива „Тајмс”, постојале специјалне установе чији је циљ био проверавање реакције слушалаца: седишта у сали у којој се „добровољцима” пуштају нове плоче биле су опремљене „сензорима за реакције коже” који су мерили несвесне грчеве и степен надражености нерава. Истраживачи, плаћеници музичких кућа, настојали су да утврде која плоча изазива највише оргазмичких ефеката код присутних. (У песми „Love to Love You Baby” Дона Самер је снимила 22 гроктаја телесног односа).

Сама свирка схваћена је као полно раздраживање свирача и публике: „Повезујемо ритам бит музике са откуцајима срца човека који је у телесном односу с другом особом”, изјавио је Ерик Бардон; „Мислим да је хеви-метал врхунац који доживим кад водим љубав са својом гитаром” (Ангус Јанг, АС/DС); „Ако помешаш мирис улице са лепотом женског тела и борбом за опстанак, добићеш хеви-метал” (Блеки Лоуелс, „WASP”). Менаџер „Ролингстоунса” је био најотворенији: „Поп музика је секс и то треба да саспете тинејџерима у фацу”. (Његов штићеник, Мик Џегер, доследно је спроводио ову идеју у живот, нарочито на концертима; није случајно што је једна од најпознатијих песама „Стоунса” – „Симпатија за ђавола”.) Маријана Фејтфул, која је са Џегером провела пуно времена, каже: „Мој однос са Џегером био је великим делом једна нездрава зависност о дроги, сексу и рокенролу. Мислим да је имиџ ′неваљалости′ увек био везан за рок, или музику уопште. То се превасходно односи на секс”.

Успех, али по коју цену?

У почетку, само су мушкарци пропагирали „слободну љубав”. Али, женска привлачност увек је била битнија онима који су рок желели да учине најефектнијим „испирачем мозгова”. Комерцијализована и проституисана женска лепота на Западу је поодавно била метод „испирања”. Оснивач часописа „Плејбој”, Хју Хефнер, у првом броју је штампао фотографију наге Мерилин Монро, а од следећег броја је на „дуплерицама” (двострука страна у средини) почео да објављује фотосе обнажених „девојака из суседства”, свакодневних особа које су пристајале да се пред камерама свуку за новац и покажу своју бестидност. Хефнер је замислио да дуплерице буду „катапулт за лансирање непознатих лепотица у свет успеха и познатих”. Машту читалаца раздраживао је причом како су цуре с дуплерица „свуда око нас”, а жеља читатељки је била да се, јавном бестидношћу, пробију у свет гламура и успеха. Скоро свака глумица и рок певачица прошла је кроз фазу позирања пред фотоапаратима или играња у порнографским филмовима. Индустрија сатанине забаве их је тако проверавала – да ли су на све спремне. Тек ако се утврди да јесу, и да су образ бациле под ноге, изгазивши га, постајале су погодни медијуми за даље деловање у шоу-бизнису.

Изглед је постао оружје. Лита Форд из групе „Бегунице” („The Runaways”) сведочи како је њоме манипулисано: „'Бегунице' смо чиниле ми, младе девојке, и слушале смо оно што су нам други говорили. Ако би нам неко рекао да треба то и то да обучемо, то бисмо и урадиле. 'Бегунице' су постојале зато да би се допале младићима. Мало по мало, машта слушалаца се распаљивала: плоче нису биле битне због музике, него због атрактивности извођачица."

А диско-музика?

Али није се остало само на „нормалној” полности. Веома брзо почеле су да се пропагирају изопачености. Тако су „Кинкс” у песми „Лола” описивали мужеложника који се понаша као женско, а има мушки глас. „Долс” и „Стоунси” су облачили женску одећу. Дејвид Боуви и његова жена су били изопаченици. Боуви је на концертима, нарочито у „Зиги Стардаст” фази, носио женску одећу, шминкао се и певао песме попут „Queen Bitch” у којима се о хомосексуализму отворено говори. У томе га је следио Лу Рид из „Velvet Underground-a” (песма „Vicious”). Алекс Харви је изјавио: „Хомосексуалност је добра ствар. Зауставља раст популације”. Том Робинсон, револуционар изопаченик, певао је: „Срећан што сам мужеложник” („Glad to be Gey”). Брајан Епштајн, менаџер „Битлса” (умро од дроге), био је привучен Леноновим изгледом. Елтон Џон и Бој Џорџ: први бисексуалан, други је изгледао и понашао се као жена... Елис Купер у једној песми („I Love the Dead”) велича некрофилију. На концертима коље пилад и уништава лутке беба, а став му је: „Све што публика жели је секс и насиље. Знам то пошто по цео дан гледам ТВ”. Принсов идеал је: „Људи ме зову суровим. Ја бих желео да смо сви голи, да нема поделе на беле и црне и да нема никаквих правила”. Ринго Стар, бивши „Битлс”: „Пили смо много. Не може се одолети. Имали смо пуно цура. Брзо смо схватили да није тешко имати их”.

Једну од најопаснијих врста музике родио је диско клуб. Ритам нове музике био је 125 удараца у минуту. Циљ нове музике је био – осетити, а не чути ритам. Све је кренуло од клубова полних изопаченика у Њујорку. Они су диско користили за опуштање и ловљење жртава. Из латиноамеричке музике узета је силовита ритмичка подлога, а од афро-кубанске прости стихови слични враџбинским инкантацијама. Седамдесет и пет одсто првих диско клубова надзирали су изопаченици, који су тако формирали јавни укус. Улога диск-џокеја постала је огромна: он је стварао атмосферу пуштањем одговарајућих песама, појачавањем и смањивањем ритма, причом, лајт-шоу ефектима. У диско-клубу све је било намештено тако да човеку умртви ум и чула, претворивши га у оруђе стихије. То је било „дрогирање без дроге”: лајт-шоу и плесни ритам мењали су стање свести. Циљ? „Сва игра је замена за секс” (Џегер). Синкопирани ритмови, нарочито извођени на електронским инструментима изазивали су телесну реакцију мишићног, дисајног и аутономног нервног система. Дроге су помагале опијању ума и предавању хаосу лајт-шоуа и буке.

Метастазе су све дубље освајале организам западног човечанства. Више није било речи ни о чулном задовољству, него о пукој борби за моћ. Сексуалност је моћ. Грејс Џонс каже: „Користећи своју сексуалност жене сада преузимају власт у свету.” Лујза Чиконе, Антимадона: „Прича се да се овако облачим и шминкам да задовољим мушкарце. Ја све то чиним само због себе”. Све се завршава у самодовољности. „Дејли Њуз” од 19. марта 1978. пише: „Изоловани једни од других прегласном музиком, изложени заслепљујућој светлости, играчи могу да учине све што им падне на памет, да се чак ни не гледају, нити да једни другима упуте коју реч, као да се свако од њих налази пред огледалом вичући непрестано: 'Ја! Ја! Ја!' Тај очити нарцизам је само одраз једне филозофије којом је наше друштво опасно захваћено, сходно којој свака наша жеља постаје оправдана, без обзира на то какве су последице по друге. Такво стање духа потпомаже растући број развода, разара породице и увећава број социјалних покрета заснованих на индивидуализму и самозадовољењу. Филозофија диско-клуба не оставља места за љубав”.

На крају, долази се до отвореног сатанизма: „испирачи мозга” су Лујзу Чиконе произвели да би се наругали највећој светињи хришћанства. Зато јој је дат псеудоним „Мадона” (тако римокатолици називају Богородицу). Њене плоче, књиге, филмови и концерти посвећени су представљању најгнуснијих видова изопачености...

Зло само себе прождире и кажњава. Усред највеће халабуке и пропаганде изопачености појавила се СИДА. Једна од њених жртава је и Фреди Меркјури, певач групе „Квин” („Краљица” – израз из сленга који означава первертираног мушкарца). Тако окончава бунт против Живота, Светлости, Истине.

Рокенрол је, преко полности, био маљ којим су гњечена срца и мозгови младих поколења. У САД, према подацима из 1982, 10 милиона девојака губило је чедност у предбрачним везама између 15 и 19 године. Кад се у брак уђе, породица је нестабилна, јер брачници, знајући једино за чула, не знају за љубав. Поставши идеологија младих, рокенрол је од њих створио чулне машине; деградирао је љубав, полност, породицу; исмејао чедност пропагирајући прељубу и перверзије; наругао се Христу и Светом писму, нудећи паганизам, окултизам, сатанизам. Др Џ. Д. Анвил тврди да „што је друштво сексуално пермисивније, мање креативне енергије показује и спорије се креће напред”. Зашто? Зато што мрљави женскароши и нафракане луткице нису у стању да мисле, живе и стварају, јер су блудом утрошиле енергију потребну за мишљење, живљење и стварање. Кингсбери Смит, издавач Херстове новинске куће, пита се: „Шта родитељи могу да очекују у току овог десетлећа кад рокенрол заступа садизам, мазохизам, инцест, некрофилију, хомосексуализам, зверства, силовање и насиље уз свагда присутну побуну, дрогирање и промискуитет”.

Изопачите омладину – победили сте нацију

У књизи „Велики ритам” Френк Герлок је одбрусио свима онима који веле да рок музика помаже младима да се испразне и постану „нормалнији”. „У земљама где је најраширенији рокенрол, САД, Великој Британији, констатујемо не само постотак малолетничког преступништва који је највећи на свету и најбржи пораст криминалитета код младих, него и ванбрачна рођења, насиље свих врста, убиства, самоубиства”.

„Изопачите омладину – победили сте нацију”, церекају се идеолози и творци новог светског поретка. Формула је проста: еротизам + сатанизам = масе искорењених и отуђених од смисла, масе утвара.