Од елвиса до антимадоне

Конфучије, слично Платону, сматра да се народни карактер препознаје по музици и плесовима. Где је музика светла и нежна, народ је срдачан и саосећајан; где је раскалашна и узнемирујућа, народ је развратан и диваљ. И у његово време било је простачких мелодија и ритмова. Њих је Конфучијев ученик Цешиа звао „новом музиком”. Приликом њеног извођења, људи су се савијали напред-назад уз читаву поплаву развратних, неуздржаних звукова, безобличних и вулгарних, док су глумци и кепеци одевени као мајмуни залазили међу присутне и мешали се са њима, а да то ником није сметало.

Да сажмемо ставове два велика древна философа када је музика у питању:

1. Човек је музичко биће, које своја осећања („додир срца са светом”, рекао би Конфучије) уме и воли мелодијски да искаже;

2. Стање музике у једном народу показује стање духа тог народа; стање музике у држави одражава стање државе;

3. Благе и умилне, чврсте и ратничке мелодије показују да је народ уравнотежен, осећајан, али храбар и одлучан;

4. Пренаглашавање ритма и помамног, неусклађеног играња у музичком понашању човека и народа указују на декаденцију и слом, раздешеност и раштимованост душе;

5. Лоша, разуздана музика квари карактер и ствара распусне мекушце и развратнике, за живот неспособне;

6. Ако се хоће напредак заједнице, мора се водити рачуна о музици;

7. Музика је израз човекове сличности са Божанством и његове призваности да буде узвишен...

Православно схватање музике

У прелепој молитви коју изговара свештеник приликом освештавања воде (на Богојављење, уочи крштења, итд.) укратко су изложена неизрецива и чудесна дела Божја, почев од стварања света до спасења човека, поробљеног грехом, смрћу и ђаволом. Премудрост Творчева сав свет је створила као храм испуњен песмом склада и спокоја. „Музика сфере”, о којој су говорили древни мудраци, управо и јесте вечна хармонија и лепота која краси космос и због које, када је из непостојања све приведено у постојање, „пјеваху заједно све звијезде јутарње и синови Божји кликоваху” (Јов 38, 7). Иако је човек одступио од Бога и здружио се са смрћу и тамом, Господ га није оставио. Послао је Свога Јединородног Сина да га спасе и препороди. Први Адам, који је у рају славио Свету Тројицу песмом захвалности, изгнан из раја почео је да јеца и рида, због чега Свето писмо, сведочећи о људском страдању, назива наш свет „долином суза”... Господ Исус Христос, као Нови Адам, запевао је песму Богу Оцу још лепше и умилније: сав Његов живот на земљи, испуњен љубављу према човеку и бригом за спасење људских душа, није ништа друго до песма о доброти и милости Божјој.

Појање у Цркви има неколико особина које су неопходне, јер је оно израз молитвене свакодневнице народа Божјег. Оно је, пре свега, славословље Богу на које је човек, скупа са својом старијом браћом ангелима, призван. Свети Василије Велики каже: „Може ли бити нешто благословеније него на земљи подражавати појање светих ангелских хорова, журити на молитву у рану зору, обожавати Створитеља химнама и духовним песмама... Стање душе у којој је радост, а не туга, јесте благослов задобијен појањем химни”. Свети Атанасије Велики вели да кроз појање „у души нестаје немир, грубост и неред и разгони се туга”, а Свети Нил Синајски сведочи да „појање успављује страсти и умирује тело”. Ко се певањем молитвено очисти, из духовне битке са демонима излази непобедив, напомиње Свети Јован Лествичник. Према Светом Павлу, певање у нама васпитава побожност и страх Божји: „У свакој мудрости учите и уразумљујте себе: псалмима и славопојима и пјесмама духовним” (Кол. 3, 16).

У храму и дому певати треба с пажњом, јер стојимо пред Христом, Богородицом и светитељима. То значи: не бити ни млитав нити расејан, али ни не драти се ни викати. Према Јеремији Синајском, ритам и мелодија песме треба да буду стални и складни, да би се речи химни могле чути и допрети до свести оних који се моле.

Човек је најдраже створење Божје и његово срце треба да је храм Господњи. Грађени смо складно и лепо, па имамо све дарове који су нам потребни да бисмо славили свога Творца. По светим оцима, људски глас је најсавршенији инструмент. Зато је Православна Црква, за разлику од западних, кривославних, које теже за спољним ефектима, забранила употребу инструмената у храму. Глас појаца побуђује пажњу и бодрост, док инструменти изазивају осећања и расположења која су често неповезана с молитвом... Наредна особина православног појања је једногласје (монофонија). Сви хришћани су позвани да у вери и животу буду једно са Христом и међусобно, да имају једно срце, једну душу, један ум. Иако многи певају, један глас се чује, пошто смо једнодушни, каже Јован Златоусти, патријарх Цариграда.

Вишегласно хорско појање „увоз” је са Запада, и оно у нас није изворно. Православна песма смирује и очишћује човека, а вишегласна у њему буди нездрава телесна узбуђења и мисао му одводи од молитве. Црква је вековима од својих певача тражила озбиљан и усредсређен живот, сматрајући га предусловом правог и здравог слављења Бога у Тројици.

Литургијска, богослужбена уметност, која се пројављује у свим службама Православне Цркве је, како вели отац Павле Флоренски, синтеза свих уметности. Поред појања и звона, који су црквена музика и позиви на молитву, ту је и архитектура храмова и олтара, фрескопис и иконопис – сликарство Цркве, књижевност химни и животописа светих, уметност свештеничких одежди, па чак и мириса (тамјана, рецимо). Као што је, сам по себи и сам за себе, свако од нас осуђен на смрт и пролазност, а у Цркви, причешћен Христом и у заједници са осталим хришћанима, назначен за вечни живот и вечну радост, тако је и свако људско стваралаштво, одвојено од Бога и Цркве, осуђено на пролазност и трошност. Унето у храм, освештано и умивено благодаћу Божјом, оно постаје око кроз које у наш свет нетремице гледа лепота Царства небеског, и зато вечно, непролазно. Сваки уметник трага за непролазношћу свог дела и сваки жели да изрази суштину стварности, онако како је он види и доживљава. Па ипак, једино је православном човеку дато да у својој уметности, кроз молитву, пост и Причешће, свете тајне и свете врлине, упозна Пут, Истину и Живот, Господа Исуса Христа. То потврђује исконско искуство Цркве.

Савремени руски научник, еколог и писац, Фотије Јаковљевич Шипунов, управник лабораторије за истраживање биосфере на Академији наука СССР, годинама је изучавао утицај који на своју околину врше православни храмови и манастири. Ево шта он вели о исходима својих огледа: „Манастир је небоземни појам. На манастире се непрекидно спуштају зраци небеских сила које оживљавају. Тамо гори небески огањ. Штавише, то се може проверити и помоћу савремених физичких инструмената. Чак и тамо, где су остали само темељи срушеног манастира, у време великих празника, уз помоћ инструмената, може се чути литургија”. О звонима, тим радосним гласницима црквених празника, весницима васкрсења и утехом за тужне, звонима која прате живот хришћанина од рођења до смрти, Шипунов каже: „Звоно није толико творевина људског колико Божијег ума. Ниједан математичар није у стању да израчуна формулу звона, нити једначину његовог звоњења. Покушавали су и Флоренски, Ојлер. али нису успели. Ја верујем да је звоно створено уз помоћ Божјег откривења. Исто као што је само тако могуће насликати добру икону. Тако је дванаестооктавна звучна симфонија звона која су звонила у великим манастирима какви су Задонски, Данилов, Спаски, на растојању од седам километара, према подацима мерења – стерилисала све патогене организме. Они не могу да издрже осцилације ултразвучног дијапазона, а ултразвук је веома снажан енергетски извор којим се могу сећи стабла, разбијати цигле. Пре дванаест година истраживали смо околину Јелеховске саборне цркве, у време Ускрса. Кад је звонило велико звоно, уништаван је вирус грипа. Све епидемије која су наилазиле са Блиског истока на југ Старе Русије, у таласима су обилазиле реоне у којима је било смештено много већих манастира, цркава – где је било много звоњења. Дакле, симфонија звона их је одбијала, уништавала..."

Црква никада ништа не препоручује, нити забрањује из моралистичких, пуких људских разлога, него на основу Божјег откривења о природи човека и космоса и о начинима да човек и космос уђу у заједницу са Богом. Музика сама по себи није штетна. Она је штетна и погубна тек ако човека од Христа удаљава и приближава га демонима. Како вели грчки мислилац Каварнос права, православна музика је „средство богослужења и обожавања; а на другом месту је средство за сопствено самоусавршавање, за неговање човекових виших мисли и осећања, као и средство одбране и чишћења од његових нижих, непожељних мисли и осећања."

У Христу, Речи и Смислу човека и свемира, зазвучала јс најлепша мелодија коју је човечанство одувек жарко желело: мелодија Царства небескога.

ШТА ЈЕ ПРЕТХОДИЛО РОКЕНРОЛУ?

Претече и њихов дух

Рокенрол није дошао ниоткуда. Као и све важно што се појављује у садашњости, и он је имао своје корене у прошлости. Они који у њему виде нешто „романтично” веома су у праву. Романтизам је, као уметнички правац, по први пут понудио садржаје који су у савременој подкултури само „демократизовани”, постајући прихватљиви за масе.

Тако је енглески песник Шели, видевши слику митског чудовишта Медузе (жена са косом која је клупко змија, од чијег су се погледа људи каменили) у фирентинској галерији Уфици 1819, био одушевљен. „Њен ужас и њена лепота су божанствени... Дух гледаоца не скамењује толико ужас колико драж”... Из модрог лица одсечене главе, клупка змија, хладноће смрти, чудног осветљења, гуштера и слепог миша – „извире нови смисао подмукле и затроване лепоте, нови дрхтај”.

Барбе д’ Орвили у причи „Леа” (1832) уживао је у болести своје драге: „Ја те не бих дао, твоје упале очи, твоје бледило, твоје болесно тело ни за лепоту ангела на небу." Од драге на самрти развио се култ мртве драге (Едгар Алан По, на пример), а писани су огледи и песме о лепоти леша. Бодлер је тврдио како за својом љубавницом, црнкињом Жаном Дивал, јури „као за лешом црви”. Према Виктору Игоу, смрт и лепота (истоимена песма, 1870) су „две сестре ужасне и плодне." Новалис је тврдио да је извор окрутности – уживање, а браћа Гонкур да „страст према стварима не долази од чисте доброте или лепоте тих ствари, него, пре свега, од изопачености”. На крају, Бодлер је признао да је за њега, позног романтичара и раног симболисту, „најсавршенији тип мушке лепоте – сатана на Милтонов начин”. Зашто баш на Милтонов? Зато што је Милтон у свом спеву „Изгубљени рај”, сатану, ни сам не хотећи, приказао као смелог и узвишеног, „величанственог, мада срушеног”. Због тога је Блејк говорио да је Милтон био на страни сатане, ни не знајући то. Ово је приметио и Шилер, који сматра да Милтон и „најкроткијег читаоца за тренутак претвара у палог ангела”, уливајући му симпатије према „револуционарном” злом духу. Поменути Шели се диви сјају сатане у „Изгубљеном рају”, тврдећи да је он приказан као изузетно „морално биће”.

Враголасти сатанизам

Романтичари стварају лик „великодушног бандита”, безбожног, али „моралног” разбојника какав је Шилеров Карл Мор – „часни злочинац и узвишени монструм”. Сматра се да је геније свако „ко на двобој изазове Свевишњег”. Песници овог периода сатану имитирају у свом свакодневном животу. За свог деду Бајрона Ерл Лавлејс каже: „Играо је улогу пропалог или прогнаног бића, изгнаног са неба и осуђеног на нову инкарнацију на земљи због неког злочина, које живи под тежином проклетства." У „Лари” Бајрон је себе приказивао као привлачног и страшног у исти мах, оног који је гушио сажаљење и ревносно све презирао, обузет мрачним маштањима. Ледено миран, он воли сатански смех. Тврдећи да је страст „елеменат у коме живимо”, енглески песник је пробао сва могућа зла, све до инцеста. Његово понашање Бодлер описује као „враголасти сатанизам”. Године 1816, после једног интерног конкурса, на коме су учествовали Перси Биш Шели, његова супруга Мери, лорд Бајрон и доктор Полидори, одушевљени причама о вампирима, настаје роман „Др Франкенштајн”. Његов писац, Мери Шели, није ни слутила колико ће то бити популаран лик у XX веку.

На романтичаре веома утиче и француски изопаченик Маркиз де Сад, који је писао о најогавнијим полним перверзијама повезаним са мучењем и касапљењем невиних жртава. (На почетку, де Сад је био један од најгрлатијих заговорника Француске револуције.) Де Садов аксиом, „цветање порока и невоље врлина”, преко списа овог суманутог злочинца утицао је на Виктора Игоа, Теофила Готјеа, Жорж Санд, Ежена Сија, Мисеа, Диму, за које Марио Прац вели да су „сви Садови рођаци, сви убацују део његовог разврата у своје производе." Тако Бодлер каже да и „човек и жена од рођења знају да у злу лежи све уживање," да је жена „природна, то јест одвратна”, да је „љубавни чин сличан мучењу или некој хирушкој операцији”. Из свега овога, међутим, не рађа се задовољство, него гађење, досада, одвратност. Страсти троше човека и руше га. Готје вели: „Колико сам Вавилона нагомилао један на други да бих стигао до неба, изударао звезде и пљунуо одатле на све што је створено! Зашто онда ја нисам бог – кад већ не могу да будем човек? Ох! Верујем да би ми било потребно 6000 година ништавила да се одморим од ових 20 година живота." Пожуде, тврди он, „оштре своје канџе у сенци и траже нешто да прождеру." Из духа изопачености развило се и перверзно схватање односа мушко – женско. Појавио се култ „немилосрдне лепе госпе”, која злоупотребљава мушкарца, кињећи га и чинећи својим робом.

Ружно је лепо

Једна од најстрашнијих особина доба у коме живимо је велика популарност филмова хорора, чији је једини циљ да код гледалаца пробуде најсилнију плашњу, страх и ужас. Од романтичарске наклоности сатани, прешло се на његову отворену глорификацију. У хорор филму зло је приказано као непобедиво и неуништиво: човек је пред њим сићушни црв који мора да му се „или уклони или поклони”. Ако се нека „црква” и бори против зла, та борба је узалудна, осим неком од метода самог зла (у једном филму, човека вампира могуће је убити само распећем које је у исти мах и нож!) Идеологија хорора постала је веома популарна управо због тога што савремени човек осећа да се око њега збива нешто ужасно, стравично, и да је он, оставши без Бога, немоћан да се том злу успротиви. Није случајно да млади Срби и Србкиње, кад хоће да кажу да су се негде лепо провели, веле да им је било „хаос” или „страва”. Језик изражава дубока унутрашња осећања скривена испод гламурозних спољашњих сјактања са коре стварности.

Рађање блуза из духа вудуа

Легенда о Џонсону је сигурно интригантна: у њој су повезани различити и код публике опробани митови. Ту је растројени млади човек, огромних способности, од сурове околине приморан да своје таленте усмери на један начин живота и са њим везану уметничку форму која је до тада била врло презрена; ту је и жестоки романтични мит о „мученом уметнику” (tortured artist) који умире млад и, као ни Ван Гог, не успева да поживи довољно дуго да би уживао у коначном признању свог генија; коначно, ту је и енигма човека који иза себе није оставио практично ништа изузев својих снимака. Годинама није било његове аутентичне фотографије, ничега сем повремених контрадикторних анегдота које су оставили његови исписници. На концу, била је ту и неодољива присутност натприродног: свепрожимајући мирис гробља и чини.

Паклени пас на моме трагу

Роберт Џонсон је, кажу, склопио фаустовски савез да би могао да свира блуз онако како га је свирао, да опише и приближи људима искуства на срећу затворена за смртног човека. Његове песме се крећу у царству егзистенцијалног ужаса где он и ђаво ходају раме уз раме, где се камење заувек одронило и закотрљало својим путем, где је он истовремено обузет пожудом и погођен импотенцијом, где блуз долази ходајући као човек или падајући као град, где Бог, ако није мртав, онда је бар самовласно равнодушан према судбини сиротог Боба, а паклени пси су заувек на његовом трагу.

Блуз који је Џонсон снимио у неколико сесија током 1936. и 1937. одзвања мучеништвом и проклетством. Умро је сам у непознатом граду. Неки кажу да га је отровала љубоморна жена, други да га је убио љубоморни мушкарац. А неки наговештавају да је могао умрети од чини, проклет и зачаран, пузећи на рукама и коленима и лајући као пас.

Но, чак и жив, Џонсонов утицај на људе био је неземаљски. Једном је усред бела дана на смрт преплашио младог Muddy Waters-a, доцније једног од отаца електричног Чикаго блуза: „Било је то у малом граду по имену Фрајс Поинт и свирао је тамо на ћошку. Људи су се окупљали око њега и ја сам зауставио ауто и бацио око... Ускочио сам у кола и побегао одатле јер је он био опасан човек... Он је стварно свирао ту гитару, човече... Измигољио сам се и киднуо јер је било претешко да се поднесе."

Кад је имао седамнаест година, Џонсон је покушао да се смири, оженивши се са петнаестогодишњом Вирџинијом Трејвис, али је она следеће године умрла на порођају; ни дете није преживело. Онда је једног дана једноставно нестао. Куда је отишао и шта је радио, нико не зна, али годину дана касније се опет појавио. За мање од годину дана је Роберт Џонсон од клинца који је свирао тако лоше да су му отимали гитару из руку постао тако добар свирач да је уздрмао – према његовом сопственом сведочанству – једног од отаца делта блуза, Son House-а.

Шта се десило? Како је то урадио? Шта је претворило ово незрело дете у човека чија је музика учврстила делта традицију и проширила је на нова подручја; у најсавршенијег уметника његове традиције, блузера са трепетном енергијом младића и испраним, искусним гласом човека далеко старијег од својих година? Овде се Џонсон од крви и меса укршта са Џонсоном из легенде, јер је у том периоду лимба склопио озлоглашени савез са ђаволом.

Сад морамо напустити царство „чињеница” и ући у свет метафизике, где су чињенице напросто неприменљиве. Јер ако је сведочанство Сан Хауса поуздано (а нема разлога да верујемо у супротно), онда је преображење Џонсона и његове музике сувише необично да би се могло везати за период евентуалног седења у затвору негде на Југу, као што то неки тврде.

Сусрет на раскршћу

Како тврди Julio Finn у књизи „Блузер” („The Bluesman”), која је у ствари пионирски рад о начину на који се западноафричка религијска пракса сачувала код црних Американаца, Џонсон је током тог периода лимба примио вуду иницијацију негде у неком речном рукавцу. „Традиција склапања пакта на раскрсници ради добијања натприродне снаге”, пише Фин, „није творевина Афроамериканаца нити изум блуз традиције, већ потиче из Африке и припада вуду пракси. Питање је да ли би Џонсон могао написати текстове својих песама без иницијације у култ. Не изненађује што ова интерпретација уопште није наишла на подршку код белих критичара, од којих се већина осећа удобније у својим историјским или социолошким фотељама. Што се мене тиче, ја ћу искористити своје право да ћутим,^* осим овога: ако тврдње у неким од кључних Џонсонових стихова нису написане да буду само обично разметање, и ако је то оно што је он веровао да се десило, онда је то практично истина."

Прецизну форму трансакције описао је блузер Tommy Johnson кога цитира његов брат Ledell: „Ако желиш да научиш да свираш оно што хоћеш, и да правиш ствари сам, узми гитару и отиђи на место где се цесте укрштају, на раскрсницу. Само пази да стигнеш тамо пре дван’ест. Крени на време да будеш сигуран да ћеш стићи тамо. Онда узми гитару и свирај неку песму сам... Велики црни човек ће доћи и узеће твоју гитару и наштимоваће је. И онда ће он свирати ствар и вратиће ти гитару. Тако сам ја научио да свирам што оћу..."

„Велики црни човек” је Легба (Ellegua? Elijah?), враголан, подвалаџија и божанство раскрсница. За хришћане Легба, са свим осталим афричким божанствима чији су култ белци упорно покушавали да истисну из својих робова и да замене хришћанством, представља ђавола. За припаднике вуду традиције, он је део моћи која управља васељеном и нема обавезно злу моћ. Далеко од примитивног празноверја, вуду је веома сложен и префињен систем веровања. Вуду симболизам и његове референце одјекују кроз кантри блуз и кроз урбани електрични кантри блуз чикашке школе. Мади Вотерс је свирао много таквих песама, од којих је најпознатији рад Willie Dixon-a „Hoochie Coochie man” („Имаш кости црне мачке | Имаш и мојо | Имаш корен Џона освајача | Спојићу се с тобом”). као и песма самог Мадија „Мој мојо ради” (Got my mojo working) („Идем по Луизијани | Да нађем мојо оркестар”), а да не помињемо песму „Котрљајући камен” (Rolling stone).^* Она исправно казује о посвећеном камењу моћи које су Африканци носили са собом на бродове за робове на прилично драматичан начин – тако што су га гутали. „Мојо” је још једна вуду амајлија, објекат снаге који се према легенди користи за манипулисање могућим и контролу људи и догађаја.

Управо су ово веровање и оно што је из њега проистекло допринели отпадничком статусу блуз свирача међу угледним људима који су ипак претежно били хришћани (мада Фин посвећује цело поглавље очувању западноафричког духа у животу црначких хришћанских цркава). Одбијајући сав тај јужњачки мамбо-џамбо, градски црнци су показивали своју урбану префињеност.

Дете вудуа

Али тридесет година после Џонсонове смрти Џими Хендрикс је песмом „Voodoo Child” поносито призвао његовог „прастарог злог духа” објављујући: „Ја сам дете вудуа." Као и неки делта блуз свирач, за себе је тврдио да поседује натприродне моћи („Стојим наспрам планине. Сечем је бридом длана”) и натприродно порекло („Добра је ноћ у којој сам рођен. Знаш да је месец био ватрено црвен”).

У Хендриксовом случају, ово је чиста метафора. Он засигурно није прошао неку вуду иницијацију у формалном смислу и тридесет година и стотине миља које су га одвајале од Џонсона сместиле су га у сасвим различит свет. Но он је потресајућим звуком своје гитаре најотвореније могуће објавио да је он човек блуза, који поштује и разуме његове најдубље и најтемељније традиције.

28. јуни 1937. био је последњи дан снимања у Џонсоновом животу. Резултирао је десетином песама, међу којима се изузетношћу бола и безнађа издвајала љубавна песма „Узалудна љубав” и две песме које најизравније говоре о духовима „Паклени пас на моме трагу” (Hellhound on mu trail) и „Ја и ђаво” (Me and Devil). Овде свака двосмисленост нестаје: визија бескрајне потере неумољивог проклества се прекида срцепарајућом визијом домаћег блаженства: Џонсон и његова љубавница на Бадње вече само „проводе време заједно” пре но што се ужас врати. Овога пута жена је његов немезис: паклени кер је још на његовом трагу и он се залуд нада у оснивање дома који му је заувек забрањен.

„Ја и ђаво блуз” дозвољава мање утехе: неко куца на Џонсонова врата рано изјутра и он дочекује госта једноставним сабласним стихом: „Добро јутро, сатано, мислим да је време да се пође." Ужас је постао нешто обично и уступио место прихватању, и Џонсон и ђаво сада иду „руку под руку”. Ово није песма човека који се налази на ивици: то је дело некога ко је одавно прешао ту сеновиту границу и покушава да пошаље поруку назад: „Сахраните моје тело поред аутопута | тако да мој стари зли дух може да ухвати Грејхаундов аутобус и да се вози”.

Исплаћени уговор?

У предговору за антологију „Егзистенцијална машта”, Фредерик Р. Карл и Лио Хемелијан дефинишу егзистенцијализам као „нагласак на отуђењу човека од света апсурда и нормалног друштва, његово поимање света као бесмисленог и негативног, што за последицу има његову оптерећеност страховима, и потребу да направи разлику између аутентичног и неаутентичног ја, опсесивну жељу да се суочи са неумитношћу смрти с једне стране и изгарајућу жељу за животом с друге..."

Овај опис нам тако изврсно може послужити да опише теме и преокупације Џонсоновог дела, да је тешко одупрети се искушењу да се овај блузер прогласи неком врстом протоегзистенцијалисте. На жалост, Џонсон и егзистенцијалисти су се, упркос њиховим бројним сличностима, растали и пре но што су се срели. Егзистенцијализам проистиче из перспективе да је Бог мртав, а за Џонсона би прихватање такве филозофије значило напуштање не једног већ два система веровања. Џонсон је био распет обавезама из уговора који је потписао на раскршћу. Не, како се то понекад поједностављено тумачи, на предвидљивом крсту хришћанског дуализма, између Бога и ђавола, већ између самог хришћанства и западноафричког веровања које зовемо вуду. Без обзира колико Џонсон жарко желео да се ослободи и једног и другог, он је живео и умро верујући да њиме господари духовни свет и да ниједан не чује његове молбе.

Сироти Боб је побеђен од класичног немезиса: погрешне жене и погрешне боце вискија – али је снага његове музике таква да читавих пола века после његове смрти не треба много маште да би се замислило да на уговору који је једном потписао на аветињском раскршћу, ватреним слоговима пише отплаћено!

Чарлс Шар Мареј

Приредио: Јерођакон Јован (Ћулибрк)

Са енглеског превео: Марин Голубовић

ТРИ СКИЦЕ ЗА ПОРТРЕТЕ ИДОЛА

Како је Присли постао „бог”?

Корен рокенрола је црначки ритам и белачка осећајност. Али, не заборавимо да је његово главно оружје – електрична гитара, инструмент од раније познат џезерима који тек међу рокерима добија снагу „звучног чудовишта” које, за разлику од питоме акустичне гитаре, уме да изрази дивља, необуздана осећања свирача.

После Другог светског рата, младеж на Западу, у Британији и САД, ишла је извесно време путем старих: нису имали своју одећу нити своју музику. Али су зато имали пара и слободу понашања. Хтели су акцију, али нису знали у ком правцу да је поведу. Зато су се одлучили за акцију без циља, акцију по себи. Тако је почела побуна. Теди бојси, момци из социјално минорне средине, понашају се беспризорно, туку, убијају... Јавност је забринута. Популаран је Џејмс Дин. Популарна је црна кожна јакна. Популарни су мотори. Желатин је у коси, пије се милкшејк, џинс униформише поколење. Али, нема музике. Где је она?

Одједном, радио-таласи доносе прво рокенрол одбројавање, чисту „звучну акцију”: 1, 2, 3, 4 о’ с1оск-rock, 5, 6, 7, 8 о’ с1оск-rock, 9, 10, 11, 12 о’ с1оск-rock... Време убрзава – то је апокалиптични ритам... Бил Халеј пева „Rock around the clock”. Ник Кон примећује да је песма коју је Бил, кантри-вестерн музикант, запевао – смешна, да је њен аранжман слаб... Али ту је ритам, ритам! А Халеј је гласан да гласнији не може бити. И то је довољно: ритам и гласност! Рокенрол је у слух младих, бунтовних без разлога, ушао на велика врата. Електрична гитара и бубњеви почели су да обављају свој посао.

Ник Кон каже: „Рокенрол је био веома проста музика. Оно што је било значајно – то је бука коју је правио, агресија, новост." Речи–пароле, прости слогани, постали су тајни, револуционарни језик младих који старији нису разумели. Наступила је, вели исти, „нагла поплава манијака и дивљака с клавирима и гитарама који би у претходним поколењима били исмејани, али који су били сасвим добри за педесете”. Литл Ричард два пута понавља „Tutti frutti all rootie”, а затим додаје „awopbo-paloobop alopbamboom – и млади су одушевљени. Време је за анархију.

Могао си да будеш црнац, идиот, болесник и криминалац – и да те у новом рок контексту свако прими и схвати. Југ САД, област у којој су црнци имали највећег музичког, а најмање друштвеног утицаја, даје прве рок звезде: Прислија (Мисисипи), Бади Холија (Тексас), Џери Ли Луиса (Луизијана), Џина Винсента (Вирџинија).

Чиста енергија је оно што се тражи. Литл Ричард урла, виче, риче као бик, свира ногом по клавиру, клечи на коленима и објављује да је „рок целебна музика, чини да слепи прогледају, да хроми ходају, подиже мртве”. То је ново „еванђеље” за младе, за све са „sweet sixteen” („слатких шеснаест година”.) Пол Енка, петнаестогодишњи момчић из Канаде, пева песму „Дајана” која изражава љубавну чежњу дечарца за старијом девојком (типични пубертетски проблем!) и продаје исту у 30 милиона копија, а зарада му је 500.000 фунти годишње.

Али, почетак је своју круну добио кад се појавио Елвис Присли.

Присли је постао свеопшти јунак, симбол; млад, личан, недељив са старијима – искључиво власништво младежи. Рођен 1935. у Тупелу, Мисисипи, као син сељака, са четрнаест година се доселио у Мемфис, Тенеси. У деветнаестој години је био возач камиона. Није имао никаквих амбиција осим да и даље „дивље вози камион”. Био је детињаст – скупљао плишане медведиће, јео бутер од кикирикија, обожавао мајку. Рано је дошао у додир са црначком музиком – блуз, а затим и госпел (духовна музика црних протестаната) на њега су веома утицали. Године 1953. је мајци за рођендан снимио плочу са две песме. Насловна се звала „Моја срећа”. Чули су га Сем Филипс, власник студија „Memphis Recording Service” и његова асистенткиња Мерион Кајслер. Одушевили су се, и 3. јула 1954, око 21,30^h, на локалној радио-станици, премијерно је пуштена његова песма „That’s All Right (Mama)". Телефонска централа је загушена позивима – млади траже да се песма понови. Сутрадан је било око 6.000 позива са таквим захтевом.

Музика, спој црначког ритма и блуза, протестантских духовних мелодија и кантри балада, добила је додатни елеменат – сексуалност. Нови је глас био веома чулан, а Прислијеви концерти су постали познати по хистеричним реакцијама женског дела публике. Елвис је играо, правио покрете сличне онима приликом полног односа, а девојке су вриштале, падале у несвест, доживљавале полно узбуђење, да би се касније, кад се „испразне”, са својим момцима враћале кући чисте савести, осећајући се као добре кћери својих родитеља. Кад је, вођен вештим менанџером Томом Паркером, 1956, за RCA снимио „Hearthbreak Hotel” продало се осам милиона плоча, а сваке седмице му је стизало око десет хиљада писама од обожавалаца. Кон каже: „Ван сцене, Елвис је читао Библију, волео своју мајку..." „Он је као петпарачка књига”, објаснила је једна од његових обожаватељки. „Праве секси слике на насловној страни. Али, кад отворите, то је само добра прича”. То је оно што су цуре одувек желеле од својих идола – илузију снаге, а Елвис је донео нови дрхтај полустварног. Младићи су почели да га опонашају. Више их нису одушевљавали писци, војсковође, свеци – него рок певач, забављач оних који су били сити хлеба, а увек гладни игара.

Слава новог идола расте. Зову га „краљ”. Паркер лансира читаву индустрију са етикетом „Елвис”: од беџева и постера, преко мајица и патика, до ружева за усне и колоњске воде. Присли више не сме да сам изађе на улицу – обожаваоци га прате у стопу. Жртва је своје популарности. У војсци, у Немачкој, добија на хиљаде писама од оних који га сматрају краљем. Све поприма размере паганског религиозног култа. Кад му је 1958. године умрла мајка, извесни Дејвид Мекенери јс снимио песму „New Angel Tonight” у којој се вели: „Вечерас је нови анђео на сјајном небу | мајка нашег рокенрол-краља. | И ја знам да она гледа | на свог дечака у армијској униформи | и сећа га се у свом анђелском срцу."

Присли: почетак побуне?

По повратку из војске, Елвиса увек чува дванаест (!) телохранитеља. Он живи засебно, троши паре, купује кадилаке. Каријеру наставља снимајући бесадржајне, али веома гледане рок филмове, и сада је национална величина. Френк Синатра, дојучерашњи непријатељ рока, 1960. пева с њим у Мајамију. После паузе, појављује се поново 1968, и када се завршио ТВ-шоу, стиже му 60.000 писама. На његове концерте идолопоклоници хрле одасвуд, чак из Јапана. Иако је Елвис остарио, хистерија се наставља: чак и жене у годинама у току концерта на бину бацају своје доње рубље, доказујући му своју „оданост”. Године 1970. председник САД Никсон прима Елвиса у Белој кући и уручује му плакету почасног агента уреда за борбу против наркоманије (да иронија буде већа, Елвис се дрогирао). Године 1973. његов концерт на Хавајима прати 500 милиона људи (преко телевизије, наравно). Пошто сс развео са првом женом, непрестано блудничи, углавном са много млађим девојкама.

Америчко друштво је, у први мах, шокирано. Родитеље запрепашћују „звуци из џунгле”, девојке из једног њујоршког самостана јавно спаљују његову слику. Угледне радио-станице одбијају да пуштају ту музику. Френк Синатра, популарни певач лаганих мелодија, рокенрол назива „најогавнијим, најбруталнијим и најружнијим обликом музичког изражавања, уз који маршира руља деликвената”. Многи су тврдили да рокенрол „порно разгледнице претвара у шлагере”, а америчка национална комисија за сузбијање криминала у извештају Конгресу тврди да та музика младе подстиче на криминал.

Умире августа 1977. у Мемфису. Много дроге, много таблета (највише) „за живце”. 17. августа 1977. председник САД Џими Картер се обраћа нацији поводом смрти рок певача: „Смрт Елвиса Прислија лишила је нашу земљу човека од великог значаја. Био је јединствен и непоновљив. Његова музика и личност коренито су променили глeдишта америчке културе”. На сахрани, 18. августа, у Мемфису, присутно је неколико стотина хиљада људи. Погребна поворка је дуга око 15 километара. Шеснаест кадилака, три хиљаде венаца, стаза прекривена цвећем, маузолеј... Продавало се све везано за њега, чак и суво лишће из виле Грејсленд у којој је живео. Тридесетак биографија је написано и објављено у најкраћем могућем року. Појавило се вино „Увек Елвис” по цени од четири долара за боцу. Комерцијални резултати Прислијеве делатности су били: 800 милиона продатих плоча, тридесет и три филма, 62 милиона обожавалаца (званично регистрованих 1977). Имао је пет приватних авиона, од којих је један, „Конвајер 880”, поседовао 90 места, спаваћу собу, водени кревет, купатило са позлаћеним славинама, видео и HI-FI студио, телефон који му је омогућавао везу са целим светом.

Квазирелигијски култ Елвиса Прислија

Сви су говорили о огромном значају Прислија за рокенрол. Певач Брус Спрингстин је рекао: „Са њим све почиње и њиме се све завршава”, а Спрингстинов менаџер Џон Ландау вели: „Од начина на који је чешљао косу, до шмркања и клецања коленима – он је био почетак побуне. Престали смо да мислимо о томе како ћемо бити рачуновође и шофери, почели смо да се питамо – не бисмо ли, можда, и ми могли постати нешто као Елвис." То је допунио новинар „Њу Мјузикал Експреса” Мик Фарен рекавши: „Без њега би историја била сасвим другачија. Џегер би био трговац некретнинама, Дилан – рабин, а Џони Ротен – судија."

Квазирелигијске црте Елвисовог култа су наставиле да бујају. Тако се 1977. одмах после његове смрти, појавио постер „Последња вечера”, на коме су, скупа са Елвисом, били насликани Чак Бери, Бо Дидли, Карл Перкинс, Клиф Ричардс, итд. Елвис је био у средини, као нови „Месија”, уместо Христа. У потпису је стајало: „Он је био краљ, а ми смо били на његовом устоличењу. Амин." У листу „Народ” („Реор1е”), Џим Севил је тврдио да је „бог” (који?), „стварајући Елвиса”, „хтео да чује мало правог рокенрола." Године 1982. две Американке су са својим свештеником тражиле од папе да „канонизује Прислија”, то јест да га прогласи за „свеца”, јер су на његовом гробу биле, тобож, излечене. Обожаваоци су тражили од америчког Конгреса да његов рођендан, 8. јануар, буде проглашен за државни празник. Године 1983. појавили су се стрипови и цртани филмови о њему. Отворен је, у Мемфису, музеј Елвиса Прислија, а суграђани му подижу бронзани споменик висок четири метра. Године 1985. на годишњицу рођења, на гроб су се опет скупиле на хиљаде обожавалаца.

Кон каже да је Присли још за живота од „демонског љубавника” постао „отац, свеприсутна сила која управља животом својих обожавалаца”. У часопису „Пошта” неко је забележио: „Никада није било јасно шта стоји иза његове музике, ако је уопште нечега и било (подвлачење наше, нап. аут.). Ипак, нико не може порећи да је он себи осигурао место у историји”.

И заиста: Присли је осигурао себи место у историји, историји која се, окренута лажним боговима, полако ближи свом крају. Он је био човек без икаквих нарочитих дарова, без нарочитих способности: имао је једино привлачан глас и умео да га искористи певајући песмуљке баналног, отужно-сентименталног садржаја. Био је богат и славан, али несрећан: без стабилног брака, лутајући од жене до жене, он се разарао сопственим начином живота и популарношћу. Дрогирао се и постепено убијао самог себе. Иза његовог живота и дела није остало ништа што би се могло сматрати значајним, мада савременици саму славу овог рокера сматрају нечим значајним. Елвис је био просечан, певао је и будио страсти у просечнима. Међутим, публика и медији су од њега саздали лажног Бога и свеца, за наше јадно, од преваре уморно, доба. За разлику од правих светаца, слугу Божјих, он је био слуга руље гладне забаве. По први пут у историји је забављач, лакрдијаш схваћен као свети човек и узор који треба следити.

Прислијев утицај је, многи тврде, био огроман: он је младе покренуо на побуну против родитељског ауторитета, на схватање љубави као блуда, премазаног ружичастом глазуром сентиментализма; он је страст прогласио за начин живота. Све је то радио углавном несвесно, као марионета у рукама једне моћније силе. Исте оне силе која је, од пада Адама и Еве, измишљала лажне богове и наговарала човечанство да им се клањају.

У његовој музици, да парафразирамо часопис „Пошта”, није било ничег. Али пошто је то било „ништа” хедонистичког атеизма маскирано шљаштећим ефектима шоу-бизниса, оно је прихваћено као нешто, и то као нешто божанско...

Обоготворење ништавила је најстрашнија тајна прве велике рок идолатрије оличене у Елвису Прислију...

Post scriptum сусрету са Прислијем

Дејвид Стенли, Прислијев телохранитељ, који је са њим одрастао, и Прислијева маћеха Ди Присли, открили су америчкој јавности како су разговарали са покојником, који је као „дух” обузео домаћицу Дороти Шери. Јавио јој се једне ноћи, и позвао је на „астрално путовање”. Касније је Дороти посетила Ханса Холцера, спиритисту који тврди да може утешити сваку породицу која је изгубила неког драгог. С обзиром на то да редовно одржава контакте са „покојницима”, Холцер је објавио да је „Елвис жив”.

Дороти је Стенлију и Ди Присли рекла да је, док је кроз њу говорио „Елвис”, осећала невероватан бес (реч „бес” на старословенском значи „ђаво”) и да је хтела да изгори од неког унутрашњег огња.

Елвис је свету поручио да је Бог, по свему судећи, „безличан”, да постоји реинкарнација и да се живот наставља. Једном приликом, у току „астралног путовања” са Дороти, заједно су гледали ТВ-шоу Еле Фицџералд и Џонија Карсона – испоставило се да Елвис ни мртав не може без шоу-бизниса!

Демон („бес”) је очито узео обличје рок стара да би могао да заводи свет на нови, телевизијски начин; зато је Дороти осећала то што је осећала (паклени пламен). И зато је „Елвис” са оне стране гроба проповедао окултна учења о „безличном Богу” и реинкарнацији...

Ленон – Лењин рокенрола

Причу о Ленону почињемо причом о његовом другару и парњаку Макартнију, „добром дечаку из суседства”, чији свеж и наиван изглед и данас привлачи пажњу својом доброћудношћу. Џон, Џорџ, Пол и Ринго, славна ливерпулска четворка, неоспорно су били и остали симбол рок револуције у свом њеном обиму... Судбина Пола и Џона након распада „Битлса” занимљива је сама по себи, па ћемо настојати да је укратко изложимо.

У „Гинисовој књизи рекорда”^* Макартни слови као најуспешнији композитор свију времена. Од 1962. наовамо четрдесетак његових песама продато је у тиражу од најмање милион примерака. Његова имовина вреди око 500 милиона долара... Како је почело?

Макартнијева каријера почиње 6. јула 1957. када на забави у цркви Светог Петра у Вултону, Енглеска, Пол сретне пијаног Џона Ленона, чији је бенд наступао те вечери. На Западу, и код римокатолика и код протестаната, појава да рок музика прати црквене забаве и свечаности, па и богослужења, није ретка. Да би привукли младе, који се не занимају за празну и млаку верзију западног хришћанства, жупници и пастори користе сва средства, неки пут и сами узимајући гитару у руке. Дакако, ни Ленон, ни Макартни, као ни многи млади који се појављују на „рок богослужењима” нису били верници. Пол је много пута изјавио да у личнога Бога не верује, али да верује у „нешто”. Мада му, вели, то „нешто” није сасвим јасно, има оптимистички поглед на њега.

Након првог сусрета, Ленон и Макартни су наставили да се друже. После многих лутања, срели су богатог дендија, хомосексуалца Брајена Епштајна који им је, видевши их на концерту у једном рок клубу, понудио своје менаџерске услуге. Епштајн (1967. умро од превелике дозе дроге) их је избацио „у орбиту”... Кад су се „Битлси” разишли, Макартни је наставио самосталну каријеру, уз пратећи бенд чију је окосницу, поред њега, чинила његова супруга Линда. Пол је био наркоман од малих рок ногу, што се много пута откривало: 1972. у Шведској, 1973. у Шкотској, 1975. са Линдом у Лос Анђелесу, САД, 1980. у Јапану, итд.; полиција га је хапсила због поседовања дроге. Наравно, поп звезда није трпела неку нарочиту полицијску репресију. Читав свет је био на његовој страни. Лепо пева, зар не?

Ленон и Макартни су, као и читав бенд „Битлси”, уосталом, много допринели ширењу „Њу ејџ” идеологије на најмање три начина:

1. Увођењем култа халуциногених дрога, попут LSD-ја, које треба да помогну „ширењу поља свести”;

2. Пропагирањем индуизма и „трансценденталне медитације”;

3. Песмама нове глобалистичке идеологије типа „All You Need is Love”.

За „Битлсе”, као и за већину других рокера, љубав је сснтиментализам чији се распон креће од гледања у звезде и држања за руке до сексуалног односа. Основне „Њу ејџ” идеје – човечанство уједињено у љубави без обзира на Истину и братство свих људи без небеског Оца кроз речи и мелодије таквих песама лако су улазиле у срца младих поколења. Извођење већ поменуте песме „All You Need is Love” 1967. пратило је, рецимо, преко 400 милиона људи... Године 1968. Џон, Џорџ, Пол и Ринго провели су преко два месеца у Индији, учећи да мантрају од Махариши Махеш Јогија, оснивача трансценденталне медитације. Стотине хиљада младих Европљана и Американаца на тај начин су се стали занимати за индуистичке магијске технике „самоусавршавања”, а многи су похитали у Индију, „на изворе”, да се поклоне Кришни, Буди или неком од гуруа, који себе сматрају „живим боговима на земљи”. По сведочењу Харисона, он и Ленон су сатима певали песме Кришни „док их вилице не би заболеле”.

Кад је „Битлс” фаза прошла, Ленон наставља сам. Интелектуално најобдаренији, са јасном свешћу о томе „шта да се ради”, он наставља своју психореволуционарну делатност. У песми „Mind Games” (Игре ума) снимљеној 1973. пева о мантрању, свеопштем миру на земљи, друидизму,^* магији, трагању за Гралом, точку карме... Исте, 1973. снимио је сонг „Bring on the Lucie” („Lucie” – Луцифер), у којој позива „Луси” (Луцифера, понављамо) да ослободи народ; Лусин број је, свакако, 666.

Као и већина рокера, Макартни је волео да кокетира са окултизмом; наравно, у рукавцама, на фини начин. У песми „Letting go” са албума „Venus and Mars” издатог 1975. он лепоту своје драге пореди са сјајем Луцифера... У насловној песми албума одушевљава се астрологијом, а снимио је и сонг о „божанствима древног Египта”. Што се тиче његових хуманистичких порука, оне нису ишле даље од певања о братству-јединству белаца и црнаца („Ebony and Ivory”, са Стиви Вондером) и учешћа у пројектима „Live Aid” типа...

Занимљиво је политичко опредељење Леноново: он је себе (иако је поседовао 275 милиона долара) називао „НАГОНСКИМ СОЦИЈАЛИСТОМ”. Званични орган КП СССР „Правда” хвалио га је јер је „врло волео СССР” и писао оде атеизму („Imagine there is no religion” – „Замисли да нема религија”, каже он својим хипи следбеницима). Године 1972. са комунистичким рок бендом „Elephant’s memory” снимио је албум „Sometime in New York City”, на коме је певао агитпроп пароле. У песми „Sisters O Sisters” позивао је на изградњу новог света за који се морамо борити... У песми „Анђела” реч је о Анђели Дејвис, која је 1980. била потпредседнички кандидат на изборним листама КП Америке... Са позиција левичарског феминизма огласио се у сонгу „Жена је црња света”, а у „Attica State” отворено рекао: „САД ЈЕ ВРЕМЕ ЗА РЕВОЛУЦИЈУ” (Не заборавимо: на албуму „Клуб усамљених срца” групе „Битлс” једна од бенду омиљених фигура са омота плоче био је – Карл Маркс)... Затим су ишле песме „Херој радничке класе” и „Власт народу”, симпатије за Мао Цедунга и давање помоћи терористичкој Ирској републиканској армији (ИРА).

Пошто су га убили, Ленон је постао нека врста рок мученика и примера врлине. За живота није био ни једно ни друго. Као наркоман, потпуно је зависио од хероина. Непрестано је пио, блудничио, тукао своје жене... Колико је ценио рок публику види се по изјавама типа: „Свирам за идиоте који ништа не капирају. Они не могу да осећају; ја сам једини који осећам, јер се ја једини изражавам” (забележио Џим Валтер у књизи „Успомене на Ленона”, Сан Франциско 1971). Пол му се жалио на проблеме са оцем, према коме је гајио извесно поштовање. Ленон му је поручио да се окане поштовања: „Можеш да га убијеш, он је старац”. Као што је Маркс своје идеолошке противнике називао „свињама”, „глупацима” и „црнчугама”, тако је и Ленон оне који га „не схватају” називао „будалама”...

Први бољшевички комесар просвете Луначарски је говорио да, кад је сексуални морал у питању, бољшевизам значи „слободну љубав” – то јест, неспутани сексуални промискуитет. Бољшевички крволоци су на почетку своје страховладе отворено исмејавали брак као „трулу, буржоаску институцију”, с којом треба под хитно раскрстити. Руске девојке су биле принуђиване да спавају са сваким од „револуционара” под претњом смртне казне. Тек тридесетих година је Стаљин схватио да ће такво понашање уништити државу и друштво и поново стао у одбрану брака... Ленон, један од идеолога хипи комунизма, добро је разумео поруку о „слободној љубави”, која је у то време била врло актуелна. Иако још ожењен Синтијом Ленон, имао је јавну везу са Јоко Оно и поводом тога касније изјављивао: „Био сам врло сексуално оријентисан оновремено. Кад нисмо ишли у студио, били смо у кревету”. У једном интервјуу тврдио је да је сексуална револуција предуслов социјалне. То је било сасвим у складу са ставовима тадашњих западних марксиста „сексолога”: Вилхелма Рајха, који је човека сматрао „оргазмичком машином”, Херберта Маркузеа, који је био уверен да ће сексуална побуна младих радикализовати марксизам, Ирвина Сајблера, који је тврдио: „Највећа снага у рокенролу лежи у његовом ритму... ТО ЈЕ МУЗИКА ТЕМЕЉНО СЕКСУАЛНА”... А хипи гуру, Тимоти Лири, најављивао је „естетску 'хедонистичку еру' у којој ће симбол месије бити наг пар и циљ живота бити задовољство”... Пол Кантер из „Џеферсон Ерплејна” нову слободу дефинисао је овако: „Слободни умови...џабе трава... слободан секс... слободна музика”. Морисон, који се опсцено понашао на рок концерту, причао је: „Човече, волим да гледам голотињу. Зграби свог партнера и води љубав са њим. НЕМА ЗАКОНА. НЕМА ПРАВИЛА”...