Од елвиса до антимадоне

На полеђину једног од својих албума, Џим Морисон је ставио малену Кроулијеву бисту, око које се бенд окупио. Он сам је веровао да су га од детињства обузели духови покојних Индијанаца који су страдали у саобраћајној несрећи, због чега се занимао за шаманску магију.

Ози Озборн је певао песму „Господин Кроули”; „Celtic Frost” су свој албум посветили „Mega Therion-у” – „Великој Звери”. Дерил Хол је признао своју очараност магом XX века: „Око 1974, дипломирао сам окултизам, провео сам седам година бавећи се кабалом, келтском и друидском магијом... Такође сам постао опчињен Алистером Кроулијем, магом из XIX века, који исто тако веровао у све то”, изјавио је часопису „Пентхаус” 1987...

Британска рок група „Psyhic TV”, музичка испостава „Храма видовњачке омладине”, која наставља Кроулијево дело, свој једанаести албум посветила је овако: „Овај концерт посвећујемо Алексу Сандерсу, који је данас умро, пуном месецу над Белтаном. Он је познат као краљ вештаца. Он је вештичарење и магију после дуге борбе легализовао у Британији. Хоћу да ово запамтите ... АЛИ РАТ СЕ НАСТАВЉА!" Група „Coil”, која такође припада овом музичком стилу величала је хомосексуалност и обожавање Пана. Њихов албум „Антихрист долази” садржи обредну сатанистичку музику. На плочи је, на латинском и енглеском, утиснуто: „Он долази! Ускоро ћете видети!"

Клавијатуриста „Дорса” Манзарек тврдио је да циљ њиховог концерта био довођење људи у стање екстазе, при чему је бенд служио као пратња шаману Морисону. Морисон је певао: „Скините моје име са списка за васкрсење”. Године 1970. оженио се женом која се бавила вештичарством, уз обред који је подразумевао призивање сатане и испијање животињске крви. Године 1971. Џим Морисон је био мртав.

Група „Карент 93” на албуму „Кроулијева миса” исмева Христа и Божић, нуди алтернативу – 12. октобар, „рођендан Звери” (Кроулија).

У савезу са сатаном

Алистер Кроули је показао занимање за феномен обрнутог. У својој књизи „Магика у теорији и пракси” охрабрује следбенике да „вежбају размишљање уназад помоћу следећих средстава:

– учења писања уназад

– ходања уназад

– гледање филмова и слушање музике уназад”.

Феномен сатанизма карактеристичан је по љубави према обрнутом. Молитве римске мисе изговарају се, док траје црна миса, обрнуто. У рок музици, феномен „обртања” познат је као „backmasking” – „маскирање уназад”. Ово се ради тако што музичар и техничар просто обрну запис и помешају га са осталом музиком. Када се плоча слуша нормално, тај обрнути део нема никаквог смисла. На албуму групе „Веном” који се зове „Добродошли у пакао” налази се песма „У савезу са сатаном”. Њен почетак је бука без неког нарочитог значења. Али, кад се песма пусти уназад, чују се речи: „Сатана је дошао из пакла, спалићу ти душу, смрскати кости, просути крв, крварићеш за мене...”

„Велика звер” би била поносна на свој накот.

Треба размислити о томе пре но што се каже „то је само рокенрол” („It is only Rock n’ Roll”).

Хеви-метал часопис

Штампа је за фанатике рокенрола (тзв. „фанове”) увек била значајан медиј преношења идеолошких порука и животне филозофије која је требало да прожима свакодневицу младих „бунтовника” У часописима фан среће разговоре са својим љубимцима, њихове биографије, текстове из света популарних, писма људи који имају иста или слична уверења... Магазини као што су Rolling Stone”, „Melody Maker” или „New Musical Express”, обликовали су укусе младих конзумената ништа мање него радио и ТВ-станице; временом, преко њих су проговорили и критичари друкчијег, софистициранијег типа, који су у рокенролу видели и уметничке поруке. Поред општих, свим врстама и правцима музицирања окренутих гласила, постоје и многа специјализована, ужем кругу љубитеља намењена гласила (у овом случају, рецимо, хеви-металцима). Како изгледа један такав специјализовани часопис, видећемо на примеру „Хард Метала” који је излазио у издању новосадског „Дневника”, уређиван од стране г. Радована Чолевића. Анализираћемо број 6/1992.

После вести и актуелних топ-листа, долази на ред пошта. Писма младих ентузијаста пуна су узвичника, похвала магазину, предлога за објављивање постера омиљених бендова, итд. Наравно, најважнији део часописа припада разговорима са популарним хеви-металцима. Члан групе „Skid Row”, Рејчел, прича како је за једну од песама са новог албума био надахнут понашањем роудија (техничког пратиоца бенда на турнеји) који је уобичајио да „мазне рибу из публике само за једну ноћ” и да је, ружећи је, на суров начин отерао сваку ону која је мислила да ће га добити „за стално”. Домаћи бенд „Bloodbath” („Крвава купка”) дао је интервју поводом снимања своје нове плоче, на којој су песме (енглески наслови, преведимо их на српски): „Патолошке алтернативе”, чудовишно детињство”, „Окрутна стварност”, „Вирус”, „Психопатски ум”, „Дегенерација”, „Нагонска мржња”, „Трауматична осећања”. Момци су, упркос таквим насловима, били пристојног изгледа, тврдећи да верују у Бога. (Ово је један од доказа чињенице да су многи хеви-металци добри и душевни људи, који су, одбрамбено реагујући на лаж и лицимерје друштва које их окружује, одабрали да музички искажу свој бол, агресију, осећајност). Концерт група „Slayer” („Кољач”) и „Mind Funk” држан је 16. новембра 1991. у Минхену. Присутна новинарка описује вриштање и урлање певача Араје, хистеричну реакцију младе публике која поздравља четворицу „јахача апокалипсе”. Ево како то отприлике изгледа: „Хеј, Минхену, није ваљда да вам још није доста?!", кроз смех вришти Araya. „Овде је вечерас пакао, и знате ли зашто? Зато што је Slayer 'рођен у ватри' („Born of Fire”). Цела бина је обасјана црвеним лајтом и жутим ласерима, а Том (други члан бенда, нап. аут.) идеално симболизује ђавола. Публика је, најблаже речено, подивљала – сви су дигли руке увис, сви певају заједно са Arayom и сви су свом снагом кренули према бини”.

Из интервјуа са групом „Morbid Angel” сазнајемо да њихов лидер Дејв тврди: „Религија, без обзира која, потискује индивидуалну слободу зато што морају да постоје одређена правила (...) Наше је становиште да сваки човек има слободу да чини оно што жели, све док не повреди права других. (...) Мислим да је Кроули био феноменалан јер је он прави мислилац, а ако неко тврди да су наши текстови налик на његова дела, то је за нас комплимент..."

И тако даље, и томе слично. Ако хоћемо да будемо искрени, морамо признати да највећи број младих људи сатанизам хеви-метал идеологије доживљава као нешто забавно, нешто што уопште не угрожава њихово свакодневно, „нормално” постојање. С друге стране, хеви бендови се такође служе зазивањем ђавола, пентаграмима и клетвама ради повећања тиража својих плоча, ради успеха на турнејама – једном речју, због славе, а другом речју – због пара. Па ипак, зли дух ревносно одговара онима који га макар и у шали, призивају. Приближава им се, надахњује их, постаје „моторна сила” њихових поступака. Наш народ је непријатеља Божијег и људског звао „непоменик”, сматрајући да и само име „човекоубице од искони” садржи у себи силу таме. Наравно, има хеви-металаца (и извођача и публике) који поруке рок сатанизма схватају веома озбиљно и заиста „продају душу ђаволу”. Судбина и оних првих, „наивних”, и ових потоњих, „свесних”, не разликује се у суштини: ако не схвате да су тама и пакао у који срљају вечни, ако не окрену лице Богу живота и љубави, сами себе осуђују на „плач и шкргут зуба”и бескрајну, стравичну грижу савести и муку, коју Спаситељ назива „црвом неуспављивим”.

Према томе, забава са сатанизмом и сатанизам као пут ка новцу и успеху увек су сатанизам, ма шта о томе публика и извођачи мислили. То је још један поуздан знак да су наша времена последња, апокалиптична: зло је постало популарно, симпатично, свима доступно, комерцијално.

Мангупи нам кваре дете

Мајка на концерту

„Мој четрнаестогодишњи син месецима ми је пунио главу тим концертом” – прича госпођа Дејвис из Детроита. „Решила сам да му дам новац за карту и успут купим и себи једну, не бих ли сазнала шта га толико импресионира у тој бучној и ужасној музици. Пошто сам знала да ни у лудилу неће пристати да иде са мном на концерт одвезла сам га до хале, сачекала да уђе унутра, а онда се и сама ушуњала у масу дугокосих тинејџера. Првих десет минута концерт се одвијао нормално, ако се изузму чињенице да сам могла да оглувим од грмљавине звучника. А онда... Онда се десио призор који ћу памтити док сам жива! Певач, висок два метра, са косом до пода, узео је праву људску лобању и пио из ње вероватно праву крв! У једном моменту напунио је уста крвљу и пљувао њоме децу из првих редова! И та деца су вриштала од среће! Затим, роудији су на сцену довукли голу, разапету жену, којој је глава била покривена капуљачом. Певач је узео оштар нож и најпре је миловао њиме по стомаку, а онда јој изненада пресекао грло! Крв је липтала на све стране, а он је глумећи очај, тим истим ножем пресекао и себи грло и у самртном ропцу пао на под! После урнебесних овација певач је устао и однекуд узео моторну тестеру, па почео да кида телеће месо на комаде. Најодвратнији и најкрвавији део меса је сажвакао, а осталим деловима гађао публику у ложама! Мислила сам да ћу умрети од муке и гађења и тада сам се зарекла да никада више у животу нећу пустити сина на хеви метал концерт”.

Овакве и сличне приче могу се свакодневно чути на састанцима „Удружења родитеља за заштиту деце од опсцености.”

Савремени рокери, поготово хеви металци, својим текстовима, спотовима и наступима сваким даном све више шокирају родитеље и постају тема озбиљних полемика и главни актери (не)озбиљних суђења.

Тако је дошло до поделе јавног мњења, привремене забране појединих песама и плоча, медијског скандала, да би се све завршило бриљантном интервенцијом адвоката и огромним публицитетом. Али да кренемо од почетка.

Елис Купер

Нико не зна када је све то почело, али изгледа да је Елис Купер (Alice Cooper) најближи истини – „Све је почело онда када су музичари добили статус рок звезде и када су из клубова прешли у хале и на стадионе. Озвучење је тада морало да се повећа, лајт је морао да се повећа, екипа редара и техничара морала је да се повећа, а шоу да се продужи. Да би набавила себи сценску одећу, изнајмила добро озвучење и лајт, окупила вешту екипу менаџера и роудија, просечна рок звезда морала је да заради гомилу новаца. А тај новац је могла да заради првенствено од продатих улазница. И наравно, ако си ставио високу цену, ниси могао два сата да стојиш испред микрофона и певаш. Публика је тражила нешто више и то више си морао да осмислиш и да јој пружиш. Концерт је тада престао да буде концерт и постао представа, а представа захтева глумце, сценографију и радњу. Ја сам гледао да та представа буде тесно повезана са текстовима мојих песама, па сам за лајт-мотив узео хорор. Мислите да ми је било лако да обмотавам боу око врата, пробадам мачем стопала и стављам главу на гиљотину?! Умирао сам од страха и месецима стрпљиво вежбао како да прободем руку, а да ми крв не потече! Да, добијао сам хиљаду тужби и пар пута изашао на суд, али нико никад није успео да докаже да штетно утичем на омладину! Јер, ваша деца и нису тол’ко глупа кол’ко ви мислите – она схватају да је све то само представа и знају да ја то чиним само да бих их забавио, а не да бих испољио своју развратност или сугерисао неку агресивност!

Уосталом, ако бисте гледали шта све штетно утиче на децу, онда би прво требало да осудите Андерсена и браћу Грим, јер су вештицама и вукодлацима истраумирали ваше чедо!"

Ози Озборн

Притиснуте оваквим аргументима, верске и родитељске организације дигле су руке од Елиса, да би се свом снагом бациле на Озија Озборна. Несташни Ози је први јавно одгризао главу слепом мишу и у рекордном року стигао на суд. На питање судије зашто је то учинио, Ози је хладнокрвно одговорио: „Ако се ичега на свету плашим и гадим, онда је то слепи миш. Не бих му одгризао главу ни да ми плате! Али те вечери сам одгризао главу голубу... Био је већ мртав, па сам знао да му то неће нанети бол... А зашто сам одгризао главу голубу? Зато што ми данима врши нужду по колима!" Да циркус буде већи, Друштво за заштиту животиња је такође покренуло тужбу против Озија, али је његов адвокат врло брзо доказао да је голуб „животиња која наноси више штете него користи”. У наредне две године, Ози је још пет пута био позван на суд, али је увек био ослобађан, што због недостатка доказа, што због одличне одбране.

Плоче су му се продавале у милионским тиражима, а имиџ постајао све страшнији: Ози као истетовирана звер, Ози вампир, Ози вукодлак... Удружење родитеља је пажљиво пратило сваки његов корак и ангажовало једног од најпознатијих тужилаца у Америци. Дотични господин се потрудио да забрани Озијев албум „Bark At The Moon” и све његове спотове, и таман када је јавност очекивала да ће чувени рок музичар изгубити битку, Ози се појавио са својом петогодишњом ћерком и двогодишњим сином. Клинци су путовали са татом и мамом (уједно и Озијевом менаџерком) по свету, показивали знаке одушевљења када би свог оца видели на сцени са маском монструма. Ози се такође потрудио да његова жена из првог брака изјави како је увек био пажљив супруг и нежан отац, да још увек уредно плаћа алиментацију и школује сво четворо деце. Америка је била дирнута Озијевом добротом и све тужбе и протести пали су у воду.

С друге стране „баре”, традиционално сујеверни и мистични Енглези окренули су се црној магији и спиритизму. Чувени гитариста Џими Пејџ школовао се код врхунског познаваоца „мрачних сила”, Алистера Кроулија, за којег су упућени тврдили да „ако је Бог послао Христа да спасе човечанство, онда је ђаво послао Кроулија да га уништи”. Алиестер је помогао свом ученику да достигне светску славу са групом „Led Zeppellin”, али је исто тако морао да принесе неке жртве сотони. Загонетна смрт бубњара Џона Бонема и напрасна смрт Плантовог сина Кларка навеле су многе да заиста поверују у „уговор са ђаволом”, али се нико није усудио да покрене било какву истрагу о томе.

Мејден

Што су Led Zeppellin и Black Sabath започели, то су Iron Maiden и Samson усавршили. Стив Херис је откупио највећу колекцију средњовековних „магичних” књига и одатле црпео инспирацију за своје текстове. Огроман успех албума „The Number Of The Beast” само је потврдио колико тинејџери прихватају овакав тренд. Када је Католичка организација за чување морала почела да оптужује Ајрон Мејден за сатанизам, Херис се бранио речима: „Наши текстови и музика само су литерарно и аудитивно преношење импресије из хорор-филмова. Данашња публика има потребу да побегне из тешке стварности тако што ће се 'плашити' филмовима страве и ужаса. Ја им само пружам оно што од мене траже – вештачки осећај страха, који им помаже да забораве свакодневне проблеме..."

Самсон се, пак, потрудио да тај вештачки осећај страха што пластичније изрази – његов бубњар Тандерстик излазио је на бину преобучен у џелата и претио секиром сваком ко не поштује „тајна правила”. Нико никада није утврдио да ли је та секира била права, али се поуздано зна да је први ред увек стајао на два метра од бине.

Веном – концерти од 66 минута и 6 секунди

Највећи окршај са британским верским организацијама имала је група Веном. Кронос (басиста и певач), Мантас (гитариста) и Абадон (бубњар) не само да су први лансирали блек метал (музички правац у којем су текстови и музика тесно повезани са црном магијом, прим. Ј. Ј.), већ су и изгледали као да су дошли директно из пакла. Сваку петицију коју би добио од верника Кронос би јавно спаљивао, уз речи: „Ми нисмо ђавоље слуге, већ демони у људском облику – ми признајемо добро, али поштујемо зло!" Њихови концерти су увек трајали 66 минута и шест секунди, уз обавезно „гутање ватре” и спаљивање инструмената. Ко зна докле би то трајало да групи једног дана није претила озбиљна забрана плоче и наступа. Кронос се тада „покајао”, изјавио да је увек био добар верник и духови су се смирили.

За разлику од Енглеза, Амери су тај „црномагијски ритуал” изводили много помпезније, гламурозније и театралније. Група Mötley Crüe постављала је своју бину црвеним плишем на којем је златним концем била извезена „ђавоља звезда”, палила црне свеће усред концерта и јавно признала да је склона свим могућим пороцима. Од ове четворке католичкој организацији се дизала коса на глави, а посебан револт изазвала је чињеница да је гитариста Мик Марс син свештеника. Читаве хорде попова долазиле су пред хале у којима се одржавао концерт и убеђивале публику да „не иде у ђавољи храм и не слуша сотонине следбенике”. Највећи скандал је настао када су, пред концерт у Сан Дијегу, попови попрскали бину светом водицом. Бенд је побеснео и одбио да изађе на бину јер – „нећемо дозволити никоме да нам намеће своје принципе!" Имајући у виду да би публика највише испаштала због тога, Mötley Crüe су одлучили да ипак одрже концерт, али тек пошто је њихов човек вратио бину у нормално стање.

Спид метал група Slayer написала је најмрачније текстове у историји рокенрола. Дански бенд Mercyful Dajmondom, изнео је највећи број људских лобања и животињских костију на сцену. Швеђанину Квортону, шефу групе Bathory, нико никад није дозволио да наступи уживо, јер је саставни део његовог програма било откидање глава слепим мишевима чинелом, гутање пламена, пробадање срца мачем и растрзање на оригиналној средњовековној справи за мучење. Било како било, тек, ниједна од ових група није трајно укинута, a све то прегањање са црквом дoнело им је више публицитета него штете.

„Нико не може утицати на верско опредељење једног младог човека!” – тврди горе поменути Квортон. „Црна магија, сатанизам и спиритизам нису јавно признати и докле год је тако, нико нас не може осудити за оно што певамо и изводимо на концертима. Иоле паметан човек схватиће да је све ово само велика игра и покушај одгонетања оног непознатог и тајновитог у нама и око нас."

Поштујући „свето тројство” – секс, дрогу и рокенрол, многе групе су, у својим текстовима, описивале властите доживљаје. Докле год је певач то неразумљиво и брзо певао, дотле се ни родитељи нису узбуђивали. Али, оног дана када су стихови јасно могли да се чују са радија... „Не само да сам чула рефрен” – тврди, у петицији, једна мајка – „већ сам те бљувотине могла да прочитам и на омоту албума! Та дугокоса ништарија отворено је позивала моју ћерку на секс, сугеришући јој, кроз песму, да су журке и задње седиште његовог аута једина 'права ствар'!" „Ја бих све те 'забринуте мајке' позвао на један од својих концерата” – тврди чувени лисац Дејвид Ли Рот. „Када би виделе своје драге ћере како ми бацају гаћице на бину и вешају ми се око струка, покушавајући да ме скину, схватиле би ко ту коме шта предалже!"

Упркос томе, суд је увек спреман да стане на страну родитеља и малолетне деце, па су многе групе оптужене за „неморалне стихове и порнографске спотове”. Бендови попут Kiss, W.A.S.P., Smashed Gladys, Polson, Ratt и Guns n’ Roses имају ту „част” да читав ланац америчких продавница одбија да продаје њихове плоче и да посебан цензорски одбор свако мало „скида” њихове спотове са звучних програма. Рекорд у броју забрањених спотова држи америчка група Helix, која се прва досетила да, у споту „Gimme Your Lovin” прикаже десет потпуно нагих лепотица са избора за „Мис света”.

Да би вук био сит и овце на броју, бендови и Удружење родитеља за заштиту деце од опсцености склопили су споразум – сваки албум који садржи голицаве текстове, имаће флуоресцентну налепницу на омоту са натписом: „Упозоравамо! Ова плоча саржи стихове које неки људи сматрају непристојним и неморалним!" Или: „Пажња! Овај албум садржи речник који не одговара појединим слушаоцима!"

Наравно, ту и тамо се омакне понеки сккандал, али лоши момци хеви метала све су ређе на листама оптужених откад су се добри момци рока „повампирили” – Мајкл Џексон предводи уличну банду у споту „Bad”, Пит Бернс отворено показује задњицу, Мадона стално кокетира са „чулном еротиком”, Џорџ Мајкл шокира јавност спотом „I Want Your Sex”, Бој Џорџ улази и излази из затвора због хероина...

И шта још рећи? Данашњи клинци су усмерени на насиље од момента када добију пушку за рођендан и гледају цртане филмове у којима главе лете на све стране. Данашње клинке схватају да је плавуша са огромним грудима прототип женске лепоте, јер је срећу у свим новинама које тата крије испод кревета. Бенд који им све то отпева и, на известан начин, прикаже на концертима, за њих је само једна обична велика забава...

Јадранка Јанковић,

Поп-рок 120, 1989.

ПУТЕВИ НАДЕ

Рокенрол у потрази за Христом

Рок као побуна

Човек је створен као боголико биће, по икони Бога који је љубав и доброта. Чак ни у најдубљим понорима своје палости, он не губи стремљење ка добру, макар оно било кривудаво, пуно лутања, макар да личи на слепачко пипање у потрази за излазом из лавиринта који само живот уме да сазда. Тако је и са рок музиком.

Јер, она је у многим својим појавама била побуна против лажних вредности западног света, против оног поретка у коме је човек постао ствар, кога су хтели да утерају у тор бесловесне среће потрошачке цивилизације. Млади су, у потрази за Истином, крикнули да је такав свет – лаж, и да они не желе да у тој лажи живе. Бунт хипика у потрази за непосреднијом људском заједницом, за мистиком и религиозношћу који би били нешто друго од пуког ритуализма западног хришћанства лишеног сржи, бунт панка у потрази за револуцијом која би срушила кулисе лицемерног поретка капитализма, у коме си добар онолико колико имаш новца, бунт растафаријанаца у потрази за првобитношћу...

Осећање отуђености

У књизи „Поп култура” Џим Ван Зил запажа да је рокенрол израстао из осећања бесмислености и очајања западне културе која је у име „прогреса и цивилизације” уништила у човеку светла и племенита осећања. Медији, склони пропагирању идеје да је човек створен за материјалну срећу и уживање, припремали су младе да крену стазом рок ескапизма. Али су и старији, који су дигли руке од својих потомака, такође одговорни. Уместо душе, својим синовима и кћерима су нудили комфор, уместо смисла – еркондишн. У књизи „Исус проповеда слободу” Канон Мајкл Грин истиче да су многе рок групе уочиле безизлаз и грешност савременог човечанства.

Породицу није почела да разара поп генерација, него њени родитељи, који су односе са децом свели на давање новца, а не љубави.

На Нотингемском универзитету 1981. радио је тим истраживача поп културе који је дошао до важних закључака. По њима, млади који се изражавају рокенролом:

• Осећају да су у друштву „шрафови” које настоје да уклопе у огромну „машинерију” технолошке цивилизације. То осећање отуђености и мучнине наводи их да траже спонтаност и заједништво:

• Буне се против неправде, покварености и свега што сматрају лицемерним;

• Настоје да се ослободе притиска обавеза, у чијем испуњавању, очито, не налазе смисао постојања, јер је смисао – другде;

• У рокенролу виде модус за саопштавање својих мисли и осећања...

Такође, поп култура им даје осећај да су своји, да се разликују од света „маторих” који су потонули у глиб свакодневнице и не умеју да реалност доживе на прави начин. Западно хришћанство их не задовољава, јер нуди морализам без дубине... Грахам Кеј сматра да рок сцена има изворну снагу да изрази отуђење појединца који то своје осећање жели да подели са истомишљеницима. Рок даје илузију снаге и наду да ће се учешћем у поп култури променити свет... Немогућност промене света на тај начин код младих ствара фрустрацију, која опет има потребу да се изрази кроз музику. Круг се, на жалост, затвара.

Музика за убрзану кретенизацију

Рокенрол је имао стваралаца који су трагали за Христом. Шездесетих и седамдесетих година Боб Дилан је, на начин разумљив младима, опевао бол човека који живи у нечовечном свету. Због неких песама у којима је изражавао своју веру, од рок критичара је био оптужен да „глуми Христа”, а „Њу мјузикл експрес” је упозоравао: „Пазите, религија вам може уништити смисао за хумор”. Диланова поезија и музика увек су биле повезане са етиком, темељним сукобима добра и зла, могућношћу спасења. Али ни његова вера није била довољно јака: пио је, дрогирао се, губио наду. То је трагедија осећајног човека, самог против свих...

Понављамо: рок музику су створили боголики људи, и у њој није било САМО ЗЛА. Али, на несрећу, оно што се звало „главним током” пречесто је злоупотребљавано за манипулацију младима – од „Битлса” до (анти)Мадоне. Код нас је манипулативни рецепт откривен кад је стигао турбо-фолк, музика за убрзану кретенизацију, у којој више није било ничег осим помаме, и чији је једини циљ новац.