Од елвиса до антимадоне



бет5/9
Дата25.07.2016
өлшемі0.83 Mb.
#220659
1   2   3   4   5   6   7   8   9

Литл Ричард, кад год привремено напусти рокенрол, каже: „Заиста верујем да је рокенрол демонска музика... Велики број ритмова у данашњој музици потиче из вуду магије (...) Користио сам доуп, марихуану, ′анђеоски прах′, кокаин и хероин уз пилуле и пиће. Желео сам само да оргијам, падам у екстазу и певам своје старе хитове (...) Рокенрол не слави Бога. Не можете пити из чаше Божје и чаше демонске у исти мах. Био сам један од пионира те музике, један од њених градитеља. Знам од каквих се цигала састоји, јер сам градио.”

Неко ће рећи: „Да не претерујете? Ипак, у питању је само музика. Нико не мора да је слуша ако неће.” У рокенролу је, кажемо ми, све претеривање. Ко једном стане у врзино коло, тешко из њега излази. Нема никога да се изложи паљби, а да не буде рањен или да не погине. Ево шта признаје Џон Кугар Меленкамп: „Рокенрол је као вожња суманутом брзином. Све је у изгреду. Не можете попити само пет пива – морате петнаест. Не можете употребити LSD једном – морате 12 пута. Не можете имати једну цуру, него једну седмично”.

А што се тиче друге примедбе да онај који неће да слуша популарну музику – не мора, она је само делимично тачна: пошто је то музика младог поколења, ко год је не слуша скупа са својим друговима и другарицама излази из њиховог круга и осуђује себе на страшну самоћу, коју многи нису у стању да поднесу (зар да будеш „чудак”?).

На србском терену „испирачи мозга” су дуго тражили кључ за коначно разбијање омладине преко музике. Рокенрол јесте био погодан, али само донекле: ипак, текстове страних извођача није свако разумео, а домаћи бендови се нису уклапали у кретенизујуће стандарде западне поп идолатрије. Коначно решење, међутим, нађено је под називом „турбо-фолк”: најсуровији диско ритмови, највулгарније турске мелодије, најпровокативнији концерти и ТВ-наступи, речи песама пуне духовне лажи и смрти...

Дрога и идеологија рок музике

Халуциногене дроге су одувек биле коришћене за паганске сусрете са оностраним. Не мирећи се са убогом свакодневицом у којој нема ничег осим зноја лица и жуљевитих дланова који се боре са маћехом земљом, пагански човек је хтео да се пробије у свет са оне стране сиве завесе навикнутог и обичног.

Божја реч из пејотла

Индијанци Северне и Јужне Америке користили су многобројне дроге у ту сврху. Пејотл, „кактус визија”, давао им је храброст пред борбу, а жреци су преко њега сретали племенске богове. Када је стигло западно, инквизиторско хришћанство, пејотл им је у визијама доводио „Христа” и „свеце”. Створена је својеврсна црква пејотиста. Њен „символ вере” је гласио: „Бели човек зна да чита, и реч Божју сазнаје из Библије. Индијанац не зна да чита, и реч Божју сазнаје од пејотла”.

Астеци су веровали да гљива „teonanacatl” („Божје месо”) води у вечни свет, у коме се све већ догодило. Када је 1502. крунисан Монтезума II многи су, узимајући гљиву, доживели визију будућности, а неки су се, у екстази, поубијали...

Дрога јурема, служена као напитак, доводила је до виђења земље духова, са цвећем и птицама; од напитка каапи оживљавали су куће и дрвеће; мушкатни орах изазивао је промену перципирања простора и времена, визуелне и звучне халуцинације, осећај продуженог оргазма (заборављало се на потоње ефекте – болове у костима, јаку главобољу, грчеве, депресију). Вештице средњег века користиле су бунику и велебиље; мандрагора је служила као амајлија; гљива мувара је толико господарила људима Азије да су сиромаси пили мокраћу богатих који су могли да себи приуште мувару да би, за тренутак, пали у екстазу.

Нови пагани, који су са дивљег атеизма прешли на анархистичку религиозност, нису могли без халуциногена. Одговарало им је што не бивају проузроковани поремећаји нервног система и што искуство може да се опише.

Наркомистика

Међу првим корисницима дроге ради „проширивања свести” били су француски уметници Делакроа, Домије, Бодлер, Готје, Нервал, Верлен, Мије, Лоти, Мопасан. Рембоово „систематично растројавање чула” могло се постићи и на тај начин... Григ, Глук, Колриџ такође су долазили у додир са најпопуларнијом дрогом епохе – хашишом... Бодлер је написао „Вештачке рајеве” да би понудио тумачење онога што су он и његови другови доживели. Борећи се против зла и служећи му, песник је забележио: „И ја сам почесто био жртва таквих поремећених стања и замаха који нам дају пуно право да поверујемо како се неки злуради демони у нас знају ушуњати, силећи нас да сасвим несвесно вршимо њихове најбесмисленије заповести”. Хашиш, који су он и пријатељи користили ради стимулисања стваралаштва, показао се као кључ за закључавање демонских окова на души. Хашиш, каже Бодлер, човеку даје само оно што он већ има у себи, мисли које дрога изазива „потичу више са земље неголи са неба, за своју лепоту претежно дугују нервној раздражености, лакомости којом се дух на њих баца”. Оне имају „лажни сјај магије”. Развијајући машту, хашиш убија вољу, а уметник без воље није уметник, него исцеђена крпа. Разарање ума је потпуно: „Онај који прибегава неком отрову да би размишљао на крају неће бити у стању да размишља без отрова”. Дрога разбија личност и потчињава је једној опакој сили. Бодлер је увидео каква је сила у питању: „Нека неко и схвати, баш ако хоће, овај начин изражавања као претерану метафору, јер ћу, ипак, признати да ми надражујући отрови изгледају не само као најсилнија оруђа којима располаже дух мрака да би заврбовао и подјармио сажаљења достојно човечанство, већ и као једно од најсавршенијих његових отелотворења”. Овде смо дошли до сржи проблема нарко-мистике: и сам хашишар, Бодлер сведочи да дроге служе демону за поробљавање људи путем слика и визија.

Велики пропагандиста халуциногена био је и Олдос Хаксли, чији је оглед „Врата перцепције” о узимању мескалина, дроге присутне у мексичком пејотлу, многима био повод да крену његовом стазом. Када је Хаксли прогутао дрогу, видео је златну светлост, прекрасне црвене површине, књиге које се претварају у драгуље. Гледајући цвеће у букету, разумео је шта значи „непосредно виђење Бога”. Намештај је био другачији. Било му је лепо и јасно да не треба чинити ништа друго до живети. Предмети су изгубили свој смисао, али је то била „света визија ствари”. „Ствари без претензије, задовољне да буду оно што јесу, довољне у својој бити, не изигравајући ништа, не покушавајући болесно да се одвоје од Дарма – тела и да луциферски пркосе милости Божјој”, тако Хаксли описује своје искуство пантеистичког свејединства. Па ипак, мескалин га је одвајао од ближњих: „Ово учествовање у испољавању величанствености ствари не оставља места, да тако кажем, за обичне, неопходне бриге људске егзистенције, изнад свега за бригу о људима који су се налазили око мене”.

Упркос Бодлеровим упозорењима, настављено је са узимањем дроге ради „веће креативности”. Још 1944. извесни Елдриџ је извео оглед који је показао да „марихуана може музичара да узнесе до нових врхунаца виртуозности”. Искривљена перцепција времена и простора после узимања марихуане, сматрао је он, помаже музичарима да увек свирају на нови начин. Скоро сви рок музичари су усвојили ту тезу, и уз марихуану и теже дроге почели да изводе концерте.

Тежак као коњ

Постало је помодно користити халуциногене: Јејтс је једном пробао, и привиђали су му се змајеви; Сартр је пробао, и видео борбу са демонском рибом, док му се кишобран претварао у леш; Алан Вотс је свеће и дрвеће у дворишту гледао као накит; Антонен Арто је описивао обред пејотла код Тарахумара Индијанаца, чији је шаман Артоу рекао да се, због зла присутног у стварима, оне без дроге не могу на прави начин сагледати; Ернст Јингер добија откривење да је „око чвор у дрвету”; америчка порнографска списатељица, Анаис Нин (која је у свом „ослобађању” ишла дотле да је свесно ушла у инцестуозну везу са оцем), доживела је спајање звукова и боја; Анри Мишо је пробао индијску конопљу и угледао „брадато колено”, да би, на основу нарко-искуства закључио како „демон постоји”, и да се приликом узимања дроге откривају човекове „демонске могућности”; домаћи писац Давид Албахари је узео хашиш и имао осећај да је „тежак као коњ”, у складу са песмом „Електричног оргазма”...

Када је др Алберт Хофман открио дрогу LSD-25, није се ни слутило да ће ово бити једно од кључних средстава за стварање рок будућности. У немилосрдном испробавању дроге на ситним криминалцима и проституткама учествовала је и CIA, која је педесетих година овог века спроводила пројекат „MK-ULTRA”, са основним циљем: истражити могућности манипулације људима као и употребу халуциногених дрога. Шездесетих, оглед је наставио др Тимоти Лири, професор са Харварда, који је својим студентима давао LSD. Др Ричард Алперт, такође харвардски професор психологије, помагао је Лирију у овим истраживањима. Лири и Алперт су ускоро протерани са Харварда, али су постали творци психоделичне револуције, без које се хипи покрет не може замислити.

Тал Брук, негдашњи гласноговорник Саи Бабе, а сада један од врхунских стручњака који се боре против епидемије окултизма, био је млад када је Тимоти Лири својим беседама пленио студентарију. И сам Брук је користио дроге да би мењао стање свести. У својој књизи „Када свет буде један” он наводи Лиријев говор из оног доба: „LSD не производи трансцендентно искуство; он просто делује као хемијски кључ. Отвара ум, ослобађа систем нерава његових уобичајених образаца и структура, и ослобађа невероватну количину енергије свесности. Разумевање, описивање и коришћење ослобођених енергија на интелигентан начин било је загонетка за научнике хиљадама година. Управо овде је кључ за мистерију која је то била преко 2500 година; искуство ширења свести, смрт пре смрти и поновно рођење. Ведски мудраци, посвећеници Елеузине и тантристи су сви знали тајну; преко својих езотеријских списа прошапутали су поруку." Затим је Лири говорио о потреби да се напусти своја его-свест, и да се милиони сигнала које мозак прима у секунди ослободе цензуре логике и свести. Истицао је да је искуство узимања LSD-ја безопасно, и да човек може много добити, не губећи ништа.

Психоделично искуство

Тимоти Лири и Ричард Алперт заједнички су превели „Тибетанску књигу мртвих”, упутство за путовања у оностраност после смрти. Дело су протумачили као приручник за узимање халуциногена, и објавили га под насловом „Психоделично искуство”.

Крајем шездесетих, млади су већ масовно користили синтетички направљен LSD. Лиријев сан о нирвани која се стиче гутањем пилуле остварио се. Племена хипика широм САД упражњавала су „психоделични комунизам”, уживајући у слободној љубави и дрогама. Естетика, пацифизам, ненасиље, антиматеријализам, „нека те ништа не везује”, „водите љубав, а не рат”, „Дорси”, „Џеферсон Ерплејн”, „Флојди”, „Лед Цепелин”... Како се у мјузиклу „Коса”, који је касније филмовао Милош Форман, певало: „Доба водолије... наступа зора доба Водолије..."

LSD је чинио чуда: човек је губио осећања личности, плутао ван свог тела, видео своју нутрину, враћао се у фазу бебе, а секунди су постајали вечност. Верујући да могу да лете, неки су скакали са прозора; други су легали на аутопутеве. Неки су лудели: човек је, на пример, веровао да је постао поморанџа. Лири је хвалио LSD као афродизијак, мада су неки стручњаци уочили како LSD може бити извор садизма и перверзије. Лиријева „League for Spiritual Discovery” („Лига за духовна истраживања”), скраћено LSD ужива све већу популарност; бивши харвардовац се кандидује за гувернера Калифорније, док му је противкандидат Роналд Реган. Џон Ленон свом пријатељу као предизборну песму компонује „Come together”... Прича се како би двадесет килограма LSD-ја било довољно да Сједињене Државе доживе најлепше визије. Сазнаје се да је вођа хипи банде масовних убица, Чарлс Менсон, за своју „месијанску” улогу сазнао тек пошто је пробао дрогу.

Озбиљна психолошка истраживања В. Линерта из 1966. године показују да LSD изазива смањење умних способности, растројство, шизофрене реакције, акутна параноидна стања, депресије, кризе, органска оштећења мозга и наказно рођену децу... Резултати су били објављени у угледном „Часопису за психологију”, али се на њих нико није осврнуо. Требало је мењати свест да би се мењао свет.

„Битлси” су певали: „Lucy in the Sky with Diamonds”; то је био LSD, на шта указују почетна слова речи наслова...

Бит песник, полни изопаченик и будиста Ален Гинзберг, у то време је изјављивао: „На врхунцу огледа са LSD-јем схватите да је ваша свест она иста која је одувек постојала код свих људи и у сва времена, на сваком месту. То је Велика Свест, она свест коју људи зову Богом. Затим вас привлачи сумња: да ли је та свест оно што су звали Богом или оно што су звали ђаволом?"

„Битлси” су певали о „жутој подморници” – то је израз из сленга, који означава жуту капсулу са дрогом...

Шта је било са оцима психоделичне револуције?

Ричард Алперт је постао индуистички гуру Рам Дас.

Лири: „Значајна личност XX века је Алистер Кроули”

Тимоти Лири је, пре но што је умро од рака простате, решио да своје умирање снима на видео-касетама, да би се, као некад са секса, табу скинуо и са смрти; намеравао је да своју смрт преноси преко интернета, да би свима била доступна; говорио је: „Интернет је дрога XXI века”... Снимање последњих дана и месеци његовог живота почело је у септембру 1995. године. За то време, посећивали су га или су му се јављали стари пријатељи, творци контракултуре. Писац Виљем Бероуз је поводом Лиријевог одласка изјавио: „Завештање које оставља Лири има огромну вредност: дрога је створила паралелну реалност која је омогућила саздавање контракултуре”. Писац романа „Лет изнад кукавичијег гнезда”, по коме је снимљен и знаменити филм, Кен Кејси, поздрављајући се са Лиријем, изјавио је: „Запамти, Тим, све док и последња домаћица не доживи транс од дроге, шездесете нису завршене”. У једном од предсмртних интервјуа, Лири је навео да значајном личношћу XX века, човеком који је помогао и његовој психореволуцији, сматра Алистера Кроулија, највећег сатанисту новијег доба.

Водолијашком схватању дрога морамо придружити и становиште психолога Станислава Грофа, који је сматрао да се коришћењем халуциногена може доћи до дубоких, перинаталних искустава, чиме се постижу „значајни увиди у спиритуалне и религиозне димензије у универзалној структури света”. Затим се ступа у област трансперсоналних искустава, која надилазе простор и време. Роберт Мастерс и Џин Хјустон наставили су да развијају ове тезе, и дошли до закључка да наркомански мистици, за разлику од традиционалних, не беже од света него се у исти укључују и обогаћују га својим мистичким увидом (што, дакако, помаже победи „Водолијине завере”).

Тако се остварио савет Алистера Кроулија, који је црни маг дао у свом „Дневнику уживаоца дроге”: „Уживање дроге би морало бити пажљиво промишљен и свесно религиозан чин”. Атеизам на Истоку и Западу се борио против „религије као опијума за народ”; на крају је као што рече један од циничних алтернативаца, опијум постао религија за народ.

Истраживања Џејкоба Аранце

Демонизам рокенрола – доказана ствар

Џејкоб Аранца је у круговима изучавалаца тамне стране рока постао познат по књизи „Backward Masking Unmasked” („Маскирање уназад демаскирано”) у којој је показао и доказао да се сублиминалне поруке на плоче и касете могу стављати „маскирним” снимањем уназад. На књигу су реаговали различито, и са разних страна: било је одушевљених похвала и жестоких критика. Аранца је нешто од свега, уз додатну аргументацију за свој став, сабрао у књизи „Још о року, кантрију, и демаскираном маскирању уназад”. Преносимо делове из ове књиге.

Аранца сматра да је демонизам рокенрола доказана ствар. Макар и већина не била свесна тога, многи рокери јесу. Тако Дејвид Боуви, дајући интервјуе часопису „Ролинг Стоун” од 12. фебруара 1976, каже: „Рок је одувек био демонска музика”, а Литл Ричард, у једном од својих покајничких тренутака, признаје: „Неке рокенрол групе стану у круг и пију пехаре са крвљу. Неки клече и моле се демону." Ако је „Блек Сабат” посвећивао олтаре сатани, Стиви Никс концерте вештицама, ако је „Веном” у песми „Добродошли у пакао” певао следеће речи: „Поседнути смо свиме што је зло. Тражимо смрт вашег Бога, пљујемо на Девицу коју ви обожавате, седимо на левој руци господара сатане”, а Лујза Чиконе се ругала Крсту говорећи: „Распеће је изазовно јер је на њему наг човек”, све је јасно: рокенрол се постепено претворио у сатанску религију. Један менаџер је отворено признао: „Молићемо се за болесне, дизаћемо људе из инвалидских колица, показиваћемо натприродна чуда током концерта. Бићемо обожавани”.

Рок је религија

„Рок је религија”, тврди Ози Озборн. „Музика уобличава карактер”, знао је још Аристотел. У књизи „Сублиминално завођење” Вилсон Брајен Кеј показује да се тај утицај рокенрол религије често остваривао путем сублиминалних порука које су слушаоцима доносиле информације испод прага свести, углавном снимљене уназад. Јако мали број људи зна да је Алистер Кроули својим следбеницима препоручивао да „Оче наш” читају уназад, да обрћу крст, говоре, пишу и мисле – уназад. Хришћана је међу рокерима било мало – начин живота им је онемогућавао да то буду.

Пре свега, разврат.

Стив Тајлер, из групе „Аеросмит”, каже: „Кад си на путу, немаш шта да радиш осим да се дрогираш и упражњаваш секс”.

Прва Џегерова жена, Бјанка, огорчено је признала: „Спавао је са свим мојим пријатељицама”.

У часопису „Њу Саундс” од јануара 1984. црни рокер Принс каже: „Кад сам имао девет година, желео сам да пишем порно роман. Моја мајка (sic!) је имала много порно материјала у својој соби, и ја сам тамо њушкао и читао... Постао сам свестан своје сексуалности веома рано." Принсова песма „Sister” говори о његовом инцестуозном искуству, „Uptown” о мужеложништву, „Head” о оралном сексу, а „Darling Nikki” – о рукоблудију...

Већ поменути Џегер у „Хит Парадеру” од децембра 1983. описује своје концертно искуство: „Извођење концерта на сцени пред толиком публиком је једна од најсексуалнијих ствари коју можете учинити. Страшно се напалим кад сам на сцени. Неки пут размишљам само о томе да, чим сиђем с бине, нађем неког ради секса”.

Блуд је увек повезан са одступањем од Бога и савезом са ђаволом. Тако Боуви, бисексуалац, признајући да се бави магијом, у „Ролинг Стоуну” од 23. октобра 1984. каже да крст носи из пуког сујеверја, пошто се плаши зле среће. А Ники из „Мотли Кру” још је јаснији: „Оно за шта је америчка омладина: секс, дроге, пица, и још секса... Имамо лобање, пентаграме и све могуће сатанске симболе на бини. Увек сам флертовао са ђаволом."

Поновимо: западни рокер не може, и да хоће, да живи по хришћанским начелима. (Можда има изузетака, али они потврђују правило.) Неки се варају мислећи другчије. Аранца помало иронично примећује: „Многи млади мисле да је изопачена звезда Принс хришћанин само зато што је рекао: „Хвала Богу!" кад је примао неку награду”.

Аранци су, већ рекосмо, после прве књиге стигла многа писма реакције. Тако је извесни В. Ф. из Ајове био искрен: „Драги г. Аранца, Ваша књига 'Демаскирано маскирање уназад' побудила ме је да схватим да сам био припадник 'рокенрол религије' скоро све време свог тинејџерског узраста. Био сам члан рокенрол бенда, и мада нисам користио дроге, нити пијанчио, с моралне тачке гледишта то је пуно утицало на мене. Сад схватам да рок групе не обожавају сатану са свесном намером, али му служе самим тим што су у оквиру рокенрола. Знам да ће ми бити тешко да одустанем, али знам да морам са служим Господу и учиним све што је потребно у том правцу”.

Један други млад човек, хеви-метал идолопоклоник, послао је друкчије писмо: „Немојте се молити за мене, јер је то џаба. Не трошите речи. Он је мртав, човече, иако знам да је умро на крсту. Мртав, и не би требало да причаш с покојником. Узгред, ја имам слике правог бога. Бог коме се ти молиш је мртав. Бог хеви-метала није. На слици, видиш ли момка на кога указује стрелица? Момка с крстом? Он може бити бог, а ја мислим да јесте. Он је моћан, човече, Ејсид рок, рок, рок, сваког минута у току дана! Живим за рок и волим га!"

Жртве рока

Најстрашнији случај описан у књизи, који јасно показује какве су димензије тираније бездушних рок идола, збио се 1984. кад је група „Мотли Кру” дошла у Сан Антонио, Тексас. „Мотли Кру” су били познати по „жестоким” наступима и песмама пуним црномагијске симболике. Ники Сиксикс, лидер бенда, увек се правда тиме да се млади на његовим концертима „празне” и да им то помаже да не буду „агресивни” (у ствари је обрнуто: такви концерти пуне младе агресијом и мржњом). Иако кокетира са сатанизмом, он се прави невешт. Тако, на пример, вели: „Што се тиче нашег пентаграма који се налази и на омоту албума – ми нисмо знали да тај симбол означава тзв. „ђавољи круг” и да доноси несрећу – ми смо у некој пророчанској књизи наишли на податак да је то симбол вукодлака и као таквог га прихватили, а тако га и тумачимо. Јер, ми смо попут вампира – будимо се ноћу и идемо у лов на жртве” (смех).

Како су се жртве понашале у Сан Антонију?

Локална радио-станица „KISS-FM” представљала је бенд и позвала слушаоце да пишу шта би радили ако би добили могућност да се сретну са бендом. Победници су, уз бесплатне улазнице за концерт, стицали право на жељени сусрет. Боб Грин, из „Есквајер магазина”, објавио је нека писма. Девојчица од тринаест година је написала: „Радила бих оно са њима до изнемоглости”. Кад су је питали зашто је то написала, девојчица је рекла: „Ја само волим бенд. Тако сам написала јер ми они изгледају као типови који то воле, ето." А четрнаестогодишњи дечак се овако огласио: „Дао бих им своју мајку, која је врло згодна. Има црвену косу и смеђе очи. Воли хеви-метал, нарочито 'Мотли Кру'. Моја мајка стварно страва изгледа." Образложење: „Написао сам писмо јер бих заиста волео да се иза бине нађем са 'Мотли Кру'. Моја мама исто воли тај бенд, и мислио сам да имам добру прилику да победим ако им је понудим. Шта би било да је бенд заиста рекао да хоће моју мајку? Одговорио бих: 'Узмите је, ево је!' Ја стварно волим своју мајку: знам да би пошла са њима”. Врхунац лудила је изјава мајке, старе 34 године: „Да, ја сам фан бенда, заиста јесам. Сложила сам се да пише. Стално слушамо радио скупа да бисмо их чули. Они су дивљи, помало дивљи. Били и ја имамо добар однос мајке и сина. Он ме лудо воли, као и ја њега. Кад је рекао да ме понудио бенду, казала сам: ′О, Били!′ Али, ја их стварно волим, и хтела сам Билију да помогнем да победи”.

Аранца је у књизи одговорио на питања која су му најчешће постављали. Укратко излажемо те одговоре.

1. „Слажем се да су групе које сте поменули опасне, али нисте поменули моје групе. Оне не певају о сатани, дроги и сексу”, кажу једни.

– „Сам рокенрол је нешто што човека одваја од Бога”, вели Аранца.

2. „Не слушамо речи, једино музику”, додају други.

– „Човек није само тело, него и ум, душа. Пријемчивост наша је таква да се никад не може слушати 'само музика'. У односу на Христа ништа није неутрално”, одговара Аранца кад га питају: „Има ли неутралне рок музике?”

Live Aid” – велика рокенрол превара

Рок у служби новог светског поретка

Нови светски поредак, можда последњи тоталитаризам у историји човечанства, никад пред људима није смео да се покаже без образина хуманизма и алтруизма. Глобалистичка идеологија уједињеног човечанства, на свесном или несвесном плану усвајана од стране рок идолопоклоника, служила је творцима новог светског поретка као одличан параван за ментално, морално и материјално потчињавање маса. Један од најважнијих „културних” догађаја који су најавили доба „уједињеног човечанства” (милом или силом!) био је и велики „Live Aid” („Помоћ уживо”) концерт, одржан 13. јула 1985. године на стадиону Вембли у Лондону и паралелно на стадиону „Џон Ф. Кенеди” у Филаделфији. Циљ концерта је био скупљање новца и хуманитарне помоћи за гладну децу Етиопије. У пројекту, који је званично покренуо Боб Гелдоф, бивши фронтмен групе „Пацови из Бумграда”, учествовали су најпознатији западни рок музичари, али и рокери из земаља „реалног” и „самоуправног” социјализма – из СССР-а и Југославије.

На концерту су наступали Дејвид Боуви, „Дајар Стрејтс”, Брајен Фери, Елтон Џон, „Квин”, „Статус Кво”, Стинг, „Ју Ту”, Пит Таузенд и „Ху”, Ерик Клептон, „Дјуран Дјуран”, Бој Џорџ, Мик Џегер, „Џудас Прист”, „Сантана”, итд. Пошто је преношен путем сателита, концерт је видело око милијарду и по људи у сто земаља света. Утисци присутних?

У часопису „Рок” (79/85) Валентина Рапајић пише: „Оно што нас је најпре ошамутило била је – маса, море људи, чије ћуди, додир, мирис, рокерски вукови одлично познају (...) Тицало се то ове планете. На такав догађај (без икаквог лажног колективизма) нема право појединац, и то су осећали сви, свесно или несвесно радујући се том дечјем, високотехнолошком, али ипак праисконском доживљају заједнице, овог пута – светске заједнице." По Рапајићевој, људи XX века су „срећни” што су рођени сада, кад се може присуствовати „глобалном ирационалном догађају”. Владимир Стакић је одушевљен чињеницом да су сви, по први пут на том концерту, били – равноправни. По њему, то је био „свет људи окупљених око истог циља и са истим намерама. Свет у коме су сви слушали друге... у коме су сви били у праву”.

Идеолозима глобализма овакви су коментари и били потребни: они су их изазвали и очекивали. Две главне улоге „Лајв ејда” биле су:

– Развијање свести о „глобалном заједништву, и

– Представљање рок звезда као хуманитарних месија који спасавају гладне.

Оба циља су, слободно то можемо рећи, остварена: млади целог света, окупљени на британском и америчком стадиону, или пред ТВ-екранима, осећали су се као једно кад је у питању енергија која им је нуђена, уз идеологију коју нису добро разумели, што и није битно; рок звезде су тих месеци заиста биле у центру пажње светске јавности као хуманитарни супермени (сви скандали око дроге, утаје пореза, премлаћивања љубавница и завођења малолетница су заборављени). Митологија „Лајв ејда” уопште није проверавана: свима се веровало на реч. Боб Гелдоф, човек који је све осмислио, причао је како је дошао на идеју да се помогне гладнима у Етиопији: док је гледао ТВ, то му је изненада пало на памет. Хокус-покус, за кратко време скупио је своје хумане другаре из шоу-бизниса (као да иза целог пројекта није стајала огромна организациона и пропагандна машинерија). Да би све било што уверљивије, „Лајв ејду” је дат чак и „хришћански премаз” (иако је једна од најважнијих заповести Христових милостиња у тајности, да људи не виде, и без самохвалисања Мт. 6, 1–4).

С тим у вези, снимљена је песма „We Are the World” („Ми смо свет”) у чијем су певању учествовала многа позната рок имена. У њој се каже:

Долази време кад се свет мора понашати као један... Ми смо део велике Божје породице и заиста: треба нам само љубав... Као што нам је Бог показао, ПРЕТВОРИВШИ КАМЕЊЕ У ХЛЕБОВЕ, и ми морамо пружити руку помоћи.”

На први поглед – изванредно! Свет је један (сетимо се Леноновог хита „Imagine”!), сви смо „Божја породица”, треба нам само љубав („All you need is love”, зар не?)... Камење, по угледу на Бога, треба претворити у хлебове... Станимо! Овде нешто није у реду. Место у песми се очито односи на Христово суочавање са сатаном у пустињи (види Мт. 4, 1–11), када је сатана приступио Спаситељу да би га, пошто је овај четрдесет дана постио, не једући и не пијући ништа, кушао сластољубљем, славољубљем и властољубљем. Прво искушење Свети Лука описује овако: „И рече му ђаво: Ако си Син Божји, реци овоме камену да постане хљеб. И одговори му Исус говорећи: Писано је: Не живи човјек само о хљебу, него о свакој ријечи Божијој” (Лк. 4, 3–4). Дакле, сатана је Спаситељу, Богу који је постао човек, понудио да ПРЕТВОРИ камење у хлебове, а Христос је, истичући превасходство Царства Божијег над земаљским уживањима, то одлучно одбио. Писци стихова за песму „Ми смо свет” то су морали знати, па ипак су истакли да је узор „Лајв Ејда” „бог” који је камење претворио у хлебове, то јест „бог” коме је земаљско важније од небеског. А тај „бог” је, очито, кнез овога света, ђаво, стални планер „земаљских рајева” који је многе саблазнио нудећи им пун стомак у замену за вечну и бесмртну душу. Према томе, певачима песме „Ми смо свет” није био важан Христос, који је рекао да човек не живи само о хлебу; они су се обраћали ономе који нуди „хлеба и игара”.

И, наравно, Гелдоф је предложен за Нобелову награду за мир. Године 1986. часопис „Spin” објавио је стравичан податак: „Лајв ејдом”* прикупљену храну и новац отела је комунистичка власт Етиопије. За новац је купљено оружје за борбу против устаника.

МТV као оружје

Подземна нуклеарна проба у Лоп Нору, изведена средином августа ове (1995) године у оквиру одбрамбених активности, последња је од све учесталијих варница у општим озбиљно нарушеним кинеско-америчким односима, од како је прошле јесени у Куала Лумпуру кинески шеф државе и партије Ђијанг Цемин нагласио да „демократски систем сваке зсмље мора да одговара њеној народној традицији и националној ситуацији”, додајући да је „наметање система једној земљи споља израз хегемонизма, а не демократије”.

Први пут у својој историји Америка је сада део међународног система у оквиру кога је најјачи субјект, па се самим тим осећа позваном да остатак света подреди сопственим економским и политичким приоритетима. Имајући у виду ову тежњу Вашингтона, многи политички и војни аналитичари сасвим оправдано указују на Кину као највећу препреку америчкој глобалној доминацији, а неки од њих, као што је то случај са руским геополитичарем пуковником Морозовим, предвиђају и војни сукоб великих размера између ових сила у првој четвртини наредног века.

У сваком случају, објављивање кинеских стратешких спољнополитичких основа за наредну декаду, од којих је једна: „Усавршавање конфучијанских правила понашања уместо демократије западног типа” у хонконшком дневнику „South China Morning Post” (24. 11. 1994), у потпуности потврђује тезу харвардског политиколога г. Семјуела Хантингтона да је конфучијанско давање предности „колективу над појединцем, ауторитету над слободом и одговорности над правима” међу главним препрекама ширењу западне демократије.

Да Америка у својим економским и политичким прорачунима мора урачунати и став земље са најбржим економским растом у последњих 15 година, показало се 21. и 22. јула ове године када су Кинези у оквиру тестирања својих балистичких М-9 пројектила циљали на 140 км од тајванске обале, демонстрирајући тако свој суверенитет над овим острвом, и директно ставили до знања да никакви наговори на осамостаљивање и независност владе из Тајпеја од стране других сила неће проћи без озбиљних последица.

Колико је управо Тајван битан за америчку визију „света једне силе” указује нам и то да је баш ово острво одабрано као позиција са које је од априла месеца почело емитовање једног од најјачих оружја северноатлантског концепта, програма МТV (Music Television) – на кинеском језику.

Овакво сагледавање једног од стубова кабловске и сателитске индустрије забаве какав је „MTV International” са својим регионалним одељцима, може се на први поглед учинити претераним и невероватним. Са друге стране, када се упознамо са биографијама људи који стоје иза овог система планетарне забаве, ствари постају много јасније. MTV је само део корпорације „Viacom” у власништву седамдесетдвогодишњег харвардског кадра г. Самнерa Редстона, који је каријеру започео у војној обавештајној служби. Према неким изворима и најодговорнији човек MTV-ја, четрдесетпетогодишњи г. Вилијем Реди, најзаслужнији за преношење ове ТВ мреже у Европу, у једном је периоду своје каријере командовао ракетним базама NATO. Г. Реди је такође преузео пројекат проширивања MTV-ја на терен Азије.Узимајући у обзир да се MTV у просеку обраћа популацији од 14 до 29 година старости, намеће се као сасвим реално питање, под условом да се донекле испуне предвиђања аналитичара попут пуковника Морозова, колико ће кинеска омладина у првој четвртини следећег века уопште бити спремна да одбрани садашње моралне и филозофске основе свог друштва – у међувремену „озрачена” емисијама музичке ТВ.



Достарыңызбен бөлісу:
1   2   3   4   5   6   7   8   9




©dereksiz.org 2024
әкімшілігінің қараңыз

    Басты бет