Окружни суд у београду
жүктеу/скачать 365.5 Kb.
|
- Бұл бет үшін навигация:
- Перић Јовица
- Хаџић Горан
- Тешић Боривоје
| Јакшић Душан пак казује и када је дошло до његове смене и да му је то саопштио Шљиванчанин у штабу Тешића а да је томе био присутан и Вујовић. И један и други тај догађај временски лоцирају као догађај пре престанка борби (Петковић тврди да је то било у октобру а Јакшић, који то свакако мора боље знати и сећати се, да је то било на неколико дана пре краја борби). Јакшић тврди и да је Вујовић истог дана сазвао неформалан састанак штаба ТО и о овоме их обавестио. И неки саслушани сведоци и окривљени у битном немају сазнања ове врсте (где и како је дошло до те смене) али су сигурни да је за команданта ТО постављен Вујовић и да је то било свакако пре «ослобођења Вуковара». Тако: Перић Јовица (записник пред УБПОК од 18.04.03) – «када сам се ја вратио у Вуковар (16.11.) Мирољуб (Вујовић) је био ком.ТО, а Станко (Вујановић) заменик», сведок Богуновић Борислав – «на састанку владе на Велепромету, Шљиванчанин им је рекао да су смењени Јакшић и Андрић а постављени Вујовић и Вујановић», Цревар Марко – зна да је војска сменила Јакшића и поставила Вујовића и Вујановића на ком.ТО на неколико дана пре ослобођења Вуковара, Хаџић Горан – «10-15 дана пре војска је сменила Јакшића... кога је Мирољуб наводно истукао», Панић Миодраг – «знам да је у другој половини дејстава за Вуковар командант био Мирољуб Вујовић», Тешић Боривоје – зна да Станко и Мирољуб командују, да је Вујовић 15-так дана пре постављен на место команданта ТО и то му је саопштио Мркшић, Стаматовић Зоран – «Мирољуба Вујовића чујем, јер се преко линија доста тога путем курира причало којешта итд. да је Мирољуб Вујовић командант ТО и да је врло храбар борац и да је малтене мотор и покретач Територијалне одбране» (транскрипти од 20.06.05 – стр.7). И оптужени Ђанковић у својој одбрани (записник од 26.12.2003. год. стр.3 из поступка истраге) износи: «Негде пред крај рата у Вуковару односоно пре ослобођења дошло је до смене на челу ТО Вуковар, и то тако што је Мирољуб сам сменио Јакшића који је до тада био комадант. Ја нисам то видео али сам одмах после тога био са Мирољубом и Станком па су обојица причала да су га они сменили односно отерали, па је Мирољуб постао комадант ТО, а Станко је био командир чете.» При овим тврдњама он ће остати и на главном претресу.
Утврђења у овом делу нису доведена у сумњу одбраном оптужених Вујовића и Вујановића који то негирају. Посебно Вујовић тврди да је на место команданта ТО Вуковара постављен од стране Радована Стојичића – «Баџе» 28.11.1991.год. те је у том смислу и предложио доказе чије извођење је суд одбио јер исто нема значаја. Наиме, евидентно је, из горе изведених доказа, да је Вујовић (и Вујановић) на то место постављен било усменом наредбом команданта бригаде Мркшића (коју је Шљиванчанин само пренео) или наредбом Шљиванчанина (коју је касније Мркшић прихватио) а што не мења на суштини ствари – фактички су постављени на та места. Могуће је да је касније, по одласку Гардијске бригаде, «Баџа» Стојичић то и формално, као командант ТО за Славонију, Барању и Западни Срем спровео (те је суд и одбио доказне предлоге у овом правцу). И још нешто у овом делу: Сведок Фот Дарко тврди не само да су у јесен 1991 у Вуковару биле 4 чете ТО којима су командовали Вујовић, Вујановић, Пејић и његов сада покојни брат Синиша а командант целе ТО био Јакшић, него и да је неколико дана након ослобођења Вуковара, док је користио једну канцеларију на «Велепромету» где је издавао дозволе за излазак из града, «у суседној канцеларији видео наредбу од Мркшића, која је била стара неколико дана, где је Мирољуб Вујовић постављен за команданта ТО а Станко за заменика команданта ТО а ја сам био задужен за обуку, у потпису те наредбе је био Миле Мркшић». Ако је то тачно, а нема разлога за супротно, разумљиво је да је, (ако се Гардијска бригада вратила у Београд 24.11., а јесте – у том смислу сви казују идентично, исто произилази и из Ратног дневника ове бригаде који је суд прочитао) та наредба морала бити донета пре тог 24.11. и извесно је само и формализовала усмену од раније а како је то већ објашњено. Надаље: несумњиво је да је опт. Вујовић дана 21.11. хеликоптером ЈНА са Тешићем и Мркшићем отишао у Београд у ССНО на пријем код секретара генерала Кадијевића. Ово признаје и Вујовић а произилази и из видео записа у који је суд извршио увид. Када је то несумњиво тако, разумно се поставља питање зашто баш Вујовић ако је био само обичан војник и «показивач улица и праваца» како сам тврди и објашњава. Наравно да ће Мркшић повести команданте вишег ранга те и команданта ТО (чији људи су свакако значајно учествовали и изгинули у борбама) а не само неког обичног храброг војника (таквих храбрих је свакако имао више за повести из редовног састава своје јединице). Још мање је прихватљива тврдња опт. Вујовића да је војна безбедност не само организовала Овчару него и да је у циљу прикривања тога а каснијег оптуживања Вуковарчана, њега и одредила за одлазак на пријем како би се представио као неки командант ТО који ће касније бити и оптужен. Дакле, из свих напред наведених доказа, за овај суд није било сумње да је на дан 20.11.1991.год.: да ТО Вуковара постоји, да је фактички командант ТО Вуковара Вујовић Мирољуб, да је његов заменик Вујановић Станко а да је командант добровољачке јединице зв.»Лева суподерица» овде оптужени Милан Ланчужанин зв.»Камени» а да је опт. Булић припадник ТО Вуковара. Борбе у Вуковару су престале дана 18.11.1991. год. кога дана је командант тзв. «Митничког» батаљона пук. Филип Караула потписао предају те је 176 припадника те јединице положило оружје и истог дана у вечерњим сатима су смештени као ратни заробљеници у један од хангара на пољопривредном добру «Овчара» које се налази на око 5 км. од Вуковара на југ према селу Негославци а са леве стране тог пута. Ово место – село Овчара се налази у зони одговорности 80-те моторизоване бригаде из Крагујевца која је мобилисана и на простор Вуковара дошла почетком новембра. Командант ове бригаде у то време је био ппук. Војновић Миодраг а бригада је одмах претпочињена Гардијској бригади пук. Мркшића и ушла је у састав Оперативне групе «Југ» којом, као што је речено, такође командује Мркшић. Командант Војновић заједно са командиром чете војне полиције (чвп) Везмаровић Драганом, тада у чину резервног капетана, у очекивању краја борби те предаје Хрватских оружаних снага, обиласком терена, одлучује да се на овом пољопривредном добру у једном хангару формира «логор за ратне заробљенике» јер хангар обезбеђује прихват већег броја људи које је могуће сместити и чувати (да нико из њега не може изаћи или у њега ући) а испуњава и минималне смештајне и метереолошке услове (потпуно је затворен, кров не прокишњава и сл.). Из ових разлога у овај хангар тог 18.11. је и смештена тзв.»Митничка група» односно припадници «Митничког» батаљона који су као што је речено током дана положили оружје. Током те ноћи припадници ове групе су пописани и обезбеђивани од стране припадника чвп 80-те мтбр. са Везмаровићем и дела команде те бригаде међу којима су били и капетан Вукосављевић Драги – помоћник команданта за безбедност, Миољуб Дачић – начелник артиљерије, те Вукић Светолик – начелник АБХО сви тада у чину резервног капетана I класе. По наређењу мајора Шљиванчанина, пук. Караули је дозвољено да са собом задржи перорез као успомену. Сутрадан пре подне, ови ратни заробљеници, укупно њих 176, са списком који је понео Везмаровић и у његовој пратњи, аутобусима су одведени у затвор у Сремску Митровицу и по списку предати радницима тог затвора а Везмаровић се у вечерњим сатима вратио назад у Негославце где је такође било командно место Војновићеве 80 мбр. Предње чињенице у поступку нису биле спорне, исто произилази из сагласних казивања сведока Војновића, Везмаровића, Вукосављевића, Марчека, Дачића и Вукића а и из ратног и оперативног дневника ове бригаде за критично време које је суд прочитао тако да су ове чињенице утврђене као несумњиве. У току тог 19.11.1991.год. из својих кућа, подрума, склоништа, излазе цивили и српске и хрватске (и других) националности из центра Вуковара. У простору «Велепромет»-а се обезбеђују аутобуси и једни у конвојима одлазе у Хрватску а други у Србију. Конвој који је кренуо у правцу Хрватске је враћен из правца места Нуштра јер су Хрватске власти одбиле да га приме те је тај конвој ту ноћ такође смештен на овом пољопривредном добру. Људи (жене, деца, старци) ноћ нису провели у овом хангару него у аутобусима поред хангара јер су се аутобуси могли грејати. Обезбеђивали су их такође припадници 80-те мтбр и сутрадан ујутру, 20.11. конвој је поново отишао у правцу Хрватске. Ове чињенице нису биле спорне, у битном идентично казују сведоци Војновић, Вукосављевић, Дачић и Вукић те иако исто није евидентирано у наведеним дневницима ове бригаде, имајући детаљно и идентично казивање и сведока Јана Марчека тада команданта ЛАД-ПВО у овој јединици а чије командно место је било у једној кући у непосредној близини овог пољопривредног добра и хангара и који је и сам током целе вечери и јутра провео на овом месту и био испред команде 80-те мтбр. задужен за комуникацију са представницима хуманитарних организација и међународне заједнице око збрињавања ових људи, суд је предње чињенице као несумњиве утврдио. Иако је командант «Митничког» батаљона пук. Караула дана 18.11.1991.год. предао јединицу и прекинуо борбе у Вуковару, део Хрватских оружаних снага (као и милиција, добровољачких јединица и лица која прате те оружане снаге иако непосредно не улазе у њихов састав) је желео да избегне предају и одлазак у заробљеништво (те и евентуално утврђивање одговорности за радње и дела у претходном периоду). Тако су неки покушали пробој према дубини Хрватске територије у чему неки од њих нису успели те су потом одбацили оружје и униформу, пресвукли се у цивилна одела те су у току 17-ог или 18-ог отишли у Вуковарску болницу у нади да ће се са осталима из Болнице евакуисати и на тај начин избећи заробљавање. У овом циљу и особље болнице по одобрењу управника др.Весне Босанац одређује и врши да се неки од њих маскирају фиктивним лекарским збрињавањем - стављањем завоја, фиксатора од гипса или сл. или облачењем болничких или болесничких униформи (бели мантили и сл.). Истовремено, последњих дана а пред крај борби, у болницу се склонио и велики број цивила (жена, деце и стараца) процењујући да је то у тим тренуцима најбезбедније место. Ни ове чињенице у поступку нису биле спорне а исто је суд са сигурношћу утврдио и из казивања сведока – оштећених Чакалић Емила, Бергхофер Драгутина и Хајдар Додаја које је саслушао (транскрипти од 25 и 26.10.2004.год.) те читањем записника и транскрипата о саслушању сведока Карловић Вилема и Кожул Франа (транскрипти од 14.09.2005.год.), те Којић Жарка и Новак Зденка из поступка истраге које записнике је (од 26 и 27.04.2004. год.) прочитао као и читањем списка сачињеног од Главног штаба санитета Републике Хрватске од 28.05.1993. године (са страна 765 до 778 списа истраге). Тако сведоци Бергохфер, Хајдар, Којић, Карловић и Новак наводе како су одбацили оружје и униформу и склонили се у болницу јер «се пронео глас како ће ићи евакуација болнице», сведок Кожул се као припадник цивилне заштите из истих разлога склонио у болницу, сведок Новак да је «био на листи рањеника.... иако није био рањен» а сведок Чакалић да је 17.11. отишао у болницу «у цивилу», а сви су, како и сами наводе, сем Кожула и Карловића (који је био добровољац у ЗНГ) били припадници 204-те бригаде Хрватске војске што пак и за њих а и за бројне остале па и неке оштећене сада покојне призилази из наведеног списка Главног штаба санитета од 28.05.1993.год. И из налаза и мишљења групе вештака судске медицине из Новог Сада а на челу са проф. др. Милошем Тасићем, те његовог казивања на претресу од 14.06.05. произилази да је код «41 обдукованог» иако је пронађен завој (под којим се подразумева и лонгета, циркуларни гипс, повез – «праћка» или Шанцова крагна), нису констатовани знаци повређивања односно «није утврђен медицински разлог превијања тих делова тела» (док код 50 обдукованих, јесте). И даље, код једног оштећеног је (Златко Јуришић - ОВЧ 200) нађен део одеће који одговара болничкој радној униформи, на 10 прегледаних тела као једина одећа је нађена пиџама док је «у 31 случају поред пиџаме нађена и обична одећа». Дана 20.11.1991.год. врши се такозвана евакуација из Вуковарске болнице. До тада је болница била у окружењу припадника 4-те чете 2-гог полицијског батаљона Гардијске бригаде којим командује Пауновић Радоје односно ове чете тог батаљона којом командује Симић Миливоје (оба су тада били у чину кап. I класе). На главни излаз из болнице излазе запослени у болници и грађани који су се у болницу склонили а у јутарњим сатима, на дворишном улазу у болницу – пријемни пункт возила хитне помоћи, припадници ове чете војне полиције и тим из органа војне безбедности а по наређењу и под руководством начелника за безбедност мајора Шљиванчанина, врше тријажу (одвајање) људи у болници и изводе војноспособне мушкарце. На излазу се врши њихов претрес и одузима им се евентуално оружје и слични предмети те се у укупно шест аутобуса пребацују у Вуковарску касарну тадашње ЈНА. Након што су ови аутобусима превезени у касарну, рођаци појединих одведених код Шљиванчанина инсистирају да се ови врате и придруже им се уз тврдњу да се ради о њиховим рођацима или који нису учествовали у борбама него су се заједно са њима склонили у болницу или се ради о колегама запосленим у болници и Шљиванчанин у касарну пошаље свог заменика мајора Вукашиновић Љубишу са списком од око 20 лица да их овај изведе из аутобуса и врати у болницу што овај и изврши и из аутобуса у касарни, прозивком, издвоји лица са овог списка и посебним аутобусом их врати у болницу те већини од њих дозволе да се придруже својима док неколицину ипак врате назад у касарну. Све ово се дешава у јутарњим сатима тог 20.11. а након одласка ових аутобуса за касарну, око 10-11 часова, на том излазу из болнице се наставља евакуација рањеника из болнице, док се на предњем улазу формирају конвоји лица те једни одлазе у правцу Хрватске а други у правцу Србије, док неки од запослених остају да и даље раде у болници. Предње чињенице суд је утврдио како на основу казивања горе наведених оштећених (изузев Чакалића који показује несигурност у смислу што наводи да је то било 19-ог) које је саслушао као сведоке тако и читањем исказа сведока Јурела Злате, Јањић Јадранке, Кијановић Богољуба, Симић Миливоја и Пауновић Радоја, (транскрипти од 14.09.2005.год.), на основу исказа сведока Богдана Вујића, Вукашиновић Љубише, Панић Миодрага и у суштини и нису биле спорне. Наиме, сви они у битном сагласно исказују да је неспорно тог дана вршена евакуација из болнице, Јурела и Јањић Јадранка (поред оштећених Бергхофера, Чакалића, Хајдара, Кожула, Којића и Новака као и сведока Карловића) биле су тих дана и тог дана у болници као и Вујић, Кијановић и Томић који су као део тима органа безбедности вршили тријажу, односно у њој учествовали и присуствовали Вукашиновић (тада заменик Шљиванчанина и по његовом наређењу отишао и у болницу вратио из касарне један аутобус са око 20-так заробљених) Панић који о томе има сазнања јер је био начелник штаба бригаде а Пауновић и Симић били команданти јединице војне полиције која је обезбеђивала болницу. Јањић Јадранка тако наводи да је тражила од Шљиванчанина да јој врати супруга Борислава те је он и враћен у овој групи али није издвојен јер је поново враћен у касарну због оптужби неког од територијалаца да је био снајпериста. И Јурела Злата је била у болници (по занимању је дефектолог), у болници је тада са њом био и њен рањени син Дамир (рођ.1969.год.) и то јутро је одведен аутобусима са другима у касарну. У питању су дакле активни учесници предметних дешавања, у битном идентично казују на ове околности те су предње чињенице као несумњиве и утврђене. Тим пре што се и Јањић Борислав и Јурела Дамир налазе на списку несталих (стране списа истраге 415-421) с тим што Јањић није идентификован али га је касније те вечери у хангару видео сведок сарадник Латиновић (као и опт. Вујановић који тврди да је био јако претучен и да му је дао цигарету) док је Јурела ексхумиран са Грабова – ОВЦ бр.137. Након што су аутобуси са заробљеницима довезени у касарну, у њу долази већи број припадника ТО (међу њима и овде опт. Булић) и добровољаца као и других мештана Вуковара српске националности. Велика већина из радозналости да виде дојучерашње противнике. Многи од њих покушавају ући у аутобусе да туку људе које су препознали као противнике или као неке за које знају да су у претходном периоду вршили какве злочине и сл. али им то не дозвољавају присутни припадници војне полиције Гардијске бригаде. Оптужени Атанасијевић Иван зв.»Ико» је такође дошао у касарну за аутобусима јер је у једном од њих, док су ишли од болнице, препознао свог брата Мишела зв.»Фаца» и покушава да га извуче из аутобуса али у томе успева тек на интервенцију извесног Зорић Стевана зв.»Ћево» те га одведе у кућу у којој је и сам становао. Територијалци и добровољци код војске инсистирају да им се ови ратни заробљеници препусте да им они суде. Тако и оптужени Милан Ланчужанин замера Лукић Браниславу (у току борби командант јуришног одреда 2 а потом 2-ог моторизованог батаљона, тада у чину мајора) како ће они из војске пустити и ове усташе као што су оне раније одвели у Сремску Митровицу и одатле их пустили а да му је он на то одговорио да у овој касарни неће «моћи да раде шта хоће». Аутобуси се у касарни задржавају од око 11 сати пре подне до око 1 - 2 сата поподне и за све то време територијалци и добровољци покушавају ући у аутобусе и обрачунати се са људима у њима а оних 20-так које је одвојио мајор Вукашиновић Љубиша да врати у болницу, док их је убацивао у аутобус, туку (па и Вукашиновића), док се двојица територијалаца сада пок. Томић Славку тада пуковнику у органу безбедности представљају као командант ТО Вуковара и начелник штаба и траже да им се заробљеници из два аутобуса препусте јер су у њима «зликовци» што овај одбија али, процењујући ситуацију као изузетно затегнуту па и да може доћи до сукоба са територијалцима, са овом двојицом одлази до болнице да то расправе са Вујићем и Шљиванчанином. Вујића нису нашли а ова двојица територијалаца разговарају са Шљиванчанином и после тога Томићу тврде да је овај одобрио да се заробљеници њима препусте. Чињенице у овом делу суд је утврдио на основу исказа више сведока а делом и на основу одбране оптужених Атанасијевића и Мугоше. Тако, оптужени Атанасијевић објашњава а што и овај суд прихвата, како је и одакле извео свог брата, и оптужени Мугоша у том смислу објашњава како је у касарну дошло пуно припадника ТО, добровољаца и других мештана Вуковара а и саслушани сведоци, припадници тадашње ЈНА (Лукић Бранислав, Вукашиновић Љубиша, Вујић Богдан, Кијановић Богољуб, Борисављевић Срећко, Кресовић Јовица и Томић Славко чији је записник из поступка истраге пред војним судом прочитан). Наиме, сви ови сведоци у битном казују идентично, тј. да су се одмах по доласку аутобуса у касарну, у њу пристигли у већем броју територијалци и добровољци, да насрћу на аутобусе да уђу и да се обрачунају са људима јер су их препознавали и оптуживали. Да је реч о озбиљној ситуацији указује не само тврдња Кијановића: «насртали су на нас да извуку неке из тих аутобуса јер су их наводно препознали», него и Богдана Вујића да му је Корица Бранко (такође један у тиму органа безбедности) на «Велепромет» - у а по повратку из болнице пренео како су га тражили Кијановић и Томић јер «...је касарна окружена јединицама ТО и да постоји могућност да нападну касарну и одведу заробљенике». И, као што је већ речено, и мајор Вукшиновић а и оних 20-так заробљеника су добили батине када их је пребацивао у аутобус да их врати у болницу. Сведок Лукић Бранислав исказује да је «запазио неке добровољце са Петрове горе који су себе називали радикалима, да се врзмају око аутобуса и насрћу на њих да туку ове у аутобусу» али и да је на описан начин разговарао са «старешином ових добровољаца кога су звали «Камени» и извесно је да се ради управо о овде оптуженом Лачужанину који негира да је тада био у касарни него раније изјутра а тада је био у Београду у посети у болници саборцу зв.»Мали Џо». О овој ситуацији у касарни у битном идентично казује и Борисављевић Срећко референт за безбедност при 2-гом батаљону, тада у чину капетана I класе, кога је, док је био на «Велепромету» - који је од касарне удаљен око 400-500 м, обавести да се у касарни нешто чудно дешава да ће их побити тамо те је отрчао и затекао управо овакву ситуацију како је то и утврђено у горе наведеном чињеничном стању те је послао по начелника штаба потпуковника Панић Миодрага за кога је чуо да се налази у касарни како би се територијаци и добровољци обуздали. Сведок Панић пак такође казује да је по доласку у касарну затекао само један аутобус са заробљеницима из болнице, да су на њега насртали јер су препознавали поједине («овај ми је маљем преда мном убио оца» и сл.) и тражили да их изведу али је он наредио војној полицији која је аутобус чувала да се то спречи те да они то нису дозволили и аутобус је касније одвежен на Овчару. Сведок Кресовић пак наводи да је био у касарни, било је пуно људи око аутобуса, «било је ту повишених тонова ако су препознали некога,... ударали су у стакла аутобуса, војска је покушавала да заштити на неки начин али у томе није успевала...». И сведоци оштећени (Чакалић, Бергхофер, Хајдар, Кожул, Карловић, Новак и Којић) ова дешавања у касарни описују идентично, па ценећи све ове исказе, налазећи да не противрече једни дугима на битне околности, суд је на основу истих предње чињенице као несумњиве и утврдио. Док се аутобуси са заробљенима налазе у касарни, око 11-12 сати тога дана, на простору «Велепромет»-а држи се седница Владе тзв.»САО Славонија, Барања и Западног Срема». Седницом председава Горан Хаџић, а присиствују јој и Миодраг Панић, Богдан Вујић, Душан Јакшић, Богуновић Борислав – министар полиције, Славко Докмановић – мин. пољопривреде, Илија Кончаревић – пред. Скупштине, др.Младен Хаџић – потпредседник владе, Илија Петровић- мин. информисања, Стево Богић – мин. без портфеља, Војин Суша – министар правде, извесни Оцокољић – министар културе, Милинковић Боривоје – мин. вера, Богдан Војновић – мин. Финансија, Црногорац Миодраг – мин. енергетике, Милош Војновић пред. суда, те Витомир Љубан, Деветак Љубан, Ступар Саво, Војин Дабић, Шљиванчанин и Жељко Ражнатовић – Аркан. Учесници састанка траже објашњење од Вујића где је и зашто током претходне вечери одвео заробљене са «Велепромет»-а, његова објашњења да су одведени у затвор у Сремску Митровицу на прихватају, и инсистирају да им се дају заробљеници из болнице «јер треба да им суди народ Вуковара», да су они држава која има све одговарајуће органе (затвор на «Овчари», полицију и правосуђе). Нападају ЈНА због начина вођења борби и сл. и прете «да ће ако треба извести народ на пут пред аутобусе и спречити њихово одвођење». Након што је на седницу дошао начелник штаба Панић и пренео им сагласност команданта Мркшића да им се предају заробљеници ако су већ тако одлучили, уз закључак Владе који је формулисао Хаџић да ће им они судити, да ће затвор ће бити у Овчари и да војска нема ту шта да се меша, седница је убрзо завршена а аутобусе из касарне са заробљеницима, са по два припадника наведене 4-те чете војне полицајце Гардијске бригаде у сваком, у пратњи возила и пуно цивилних са мештанима, територијалцима и добровољцима, око 14 сати одвозе на пољопривредно добро «Овчара». Чињенично стање у овом делу суд је утврдио на основу исказа сведока Богдана Вујића, Миодрага Панића, Душана Јакшића, Борислава Богуновића а делом и читањем записника о салушању сведока Горана Хаџића у поступку истраге те увидом у видео запис о интервјуу који је дана 20.11.1991. год. овај сведок дао за тадашњу РТС и увидом у белешке сведока Панића које је унео у своју бележницу том приликом. Тако сви ови сведоци у битном сагласно казују када и где је седница владе одржана, ко јој је био присутан али и (изузев Хаџића) да је основни предмет те седнице било питање ратних заробљеника из Вуковарске болнице и инсистирање да ЈНА заробљенике преда њиховим органима а не да их се (као у претходним случајевима) одведе у Сремску Митровицу. О овоме посебно експлицитно и детаљно казују и Вујић и Панић. Вујића је на седницу позвао Жељко Ражнатовић и практично је морао да објашњава због чега је током претходне вечери преко хиљаду заробљеника из просторија «Велепромета» аутобусима пребацио у Сремску Митровицу те је био изложен вербалним нападима «министара». Сведок Панић је пак на састанак отишао по Мркшићевом наређењу који му је рекао да ће тражити ратне заробљенике те да им пренесе «да буде тако ако то они одлуче» и да им је то тако и пренео, да су они то дочекали са олакшањем и рекли «како ће их пребацити у њихов затвор на Овчари и судити им». Чињеница је да Вујић тако што од Панића није чуо али и он тврди да је Панић дошао са закашњењем, те да им је показао неки папир, бележницу или што слично, што је он схватио као неку сагласност и врло брзо потом састанак је завршен. Чињеница је да и Јакшић, и Богуновић и Хаџић тврде да су од војске тражили да се власт у Вуковару пренесе на цивилне органе те да су представници војске то одбили (Богуновић тврди, за разлику од осталих и да је на седници био мајор Шљиванчанин, обавестио их о смени на челу ТО – о чему је већ било речи те и да им је рекао да је «војна управа» и да преноса надлежности са војске на цивилне органе нема до даљег) и да је састанак тако и завршен али то извесно, бар у погледу заробљеника из болнице, није тачно из више разлога. жүктеу/скачать 365.5 Kb. Достарыңызбен бөлісу:
|