Окружни суд у београду
ратни злочин против ратних заробљеника
жүктеу/скачать 365.5 Kb.
|
- Бұл бет үшін навигация:
- ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ
- ЗАПИСНИЧАР , ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
| ратни злочин против ратних заробљеника из чл.144 КЗ СРЈ у вези са чл.22 КЗ СРЈ.
Ово кривично дело врши онај који «кршећи правила међународног права нареди да се према ратним заробљеницима врше убиства, мучења, нечовечна поступања, биолошки, медицински или други научни експерименти, узимање ткива или органа ради трансплатације, наношење великих патњи или повреда телесног интегритета или здравља,.... или ко изврши неко од наведених дела». У питању је дакле дело са тзв.бланкетном» диспозицијом која се одгледа у кршењу «правила» међународног права. Извршилац дела може бити било ко, пасивни субјекат је лице(а) које се има сматрати ратним заробљеником а, упрошћено, радња извршења се огледа у извршењу које наведене нечовечне радње или у наређењу да се та радња изврши. Да би се говорило управо о овом а не о неком «обичном» кривичном делу убиства, лаке или тешке телесне повреде и сл. или о неком другом кривичном делу из ове главе КЗ, опредељујуће су две чињенице: прво, да је у време (и у месту) извршења дела постојало стање рата или оружаног сукоба те друго, да оштећени кривичним делом представља(ју) ову категорију лица које су заштићене «правилима међународног права» (тј. «ратне заробљенике» а не «рањенике и билеснике» или «цивилно становништво»). Да је у то време на подручју Вуковара и у Републици Хрватској (тада једне од република у саставу бивше СФРЈ) био у току описани оружани сукоб двеју страна je несумњиво и неспорно (а како је то и описано у разлозима ове пресуде) те су учесници у сукобу у обавези да поштују одредбе «међународног права» односно одговарајуће Женевске Конвенције и Допунске протоколе. Наиме, тадашња СФРЈ је својевремено прихватила и (1950.год. од стране Народне Скупштине) ратификовала све четири па и Трећу Женевску конвенцију о поступању са ратним заробљеницима из 1949 год. те и преузела обавезу да тешке повреде те Конвенције (из чл.130) имплементира у своје законодавство. Иста обавеза преузета је и прихватањем оба Допунска Протокола уз наведене Женевске конвенције па и Допунског протокола о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба, од 8. јуна 1977. године («Сл. лист СФРЈ» број 16/78 – Међународни уговори). При том је неопходно рећи да (мада то, с обзиром на формулацију – опис радње извршења овог кривичног дела, нема никаквих практичних последица типа квалификације или примене отежавајућих, односно олакшавајућих околности) овај суд налази да се у конкретном случају ради о немеђународном оружаном сукобу будући да је Република Хрватска формално-правно још увек у саставу тадашње СФРЈ (јер је, без обзира што је у време избијања сукоба несумњиво у саставу СФРЈ и што је у међувремену Декларацијом Сабора прогласила одвајање од СФРЈ, међународно-правно призната од првих држава тек у јануару 1992.год., а што је неопходан услов за стицање пуне независности и свих атрибута државности). Како се ради о немеђународном оружаном сукобу, то се имају применити одредбе Допунског протокола II (о заштити жртава немеђународног оружаног сукоба). Да се ради управо о ратним заробљеницима произилази из више чињеница. Тако, из утврђеног чињеничног стања несумњиво произилази да су оштећени у знатном броју припадници Хрватских оружаних снага (ЗНГ, милиције, добровољачких јединица и лица која прате те оружане снаге иако непосредно не улазе у њихов састав – дакле управо ускладу са одредбом чл.4А ст.1,2 и 4 III Женевске конвенције) и то несумњиво произилази и из казивања саслушаних наведених оштећених али и из наведеног Списка Главног штаба санитета РХ, те да су одбацили униформу и оружје и склонили се у болницу да би евентуално избегли заробљавање јер нису желели да се предају. Међутим, исто тако, несумњиво је да су оптужени као такве, препознавали поједине оштећене, несумњиво је и да се на описаној седници «Владе» тражи од ЈНА предаја заробљених «ЗНГ-и и усташа» да им се суди, и исто тако је несумњива и чињеница да се међу заробљенима налазе и рањеници и цивили, те и Срби (сведок Чакалић тврди «како су убијали и Србе, те како је Дмитар Пуцар – ОВЧ 61, био Србин) али на «противној страни» (као што је и на овој било Хрвата) но овај суд сматра, због свега изнетог, да свест оптуженог Булића и његов умишљај иду управо у правцу да се ради о припадницима те противне стране, ратним заробљеницима (тако ће и он а и други оптужени који не признају извршење дела и саслушани сведоци и сведоци сарадници о свима оштећенима говорити и употребљавати реч «заробљеници») те је, имајући у виду ту и такву свест, дело и квалификовао као дело из чл.144 КЗ СРЈ а не као неко друго дело из ове групе (главе). У складу са изнетим, одредбама чл.3 ст.1 тач.а) и ц) наведене Женевске конвенције одређено је, између осталог, да се у случају оружаног сукоба који нема карактер међународног сукоба, према овој категорији заштићених лица «у свако доба и на сваком месту», «забрањени су и забрањују се ... следећи поступци: а) повреде које се наносе животу и телесном интегритету, нарочито све врсте убистава, осакаћења, свирепости и мучења,.. ц) повреде личног достојанства, нарочито увредљиви и понижавајући поступци». одредбама чл.4 Допунског протокола уз Женевске конвенције од 12 августа 1949 год. о заштити жртава немеђународног оружаног сукоба дате су основне гаранције те је одређено да «сва лица која не узимају директно учешће или која су престала да учествују у непријатељствима, без обзира на то да ли је њихова слобода ограничена или не имају право на њихова личност, част и убеђење и верско убеђење буду поштовани. Она ће у свим приликама бити хумано третирана, без икакве дискриминације. Забрањено је наређивати да не сме бити преживелих.» (ст.1) као и да «...следећа дела против лица поменутих у ставу 1 јесу и остају забрањена у свако доба и на сваком месту: а) насиље на животом, здрављем и физичким или менталним благостањем људи, нарочито убиство и окрутно поступање као што су мучење, сакаћење или било који облик телесне казне; е) вређање људског достојанства, нарочито понижавајући и деградирајући поступак...» (ст.2). У конкретном случају, евидентно је да је оптужени Булић заједно са другим наведеним лицима, противно горе наведеним одредбама тј. члану 3. став 1. тачка а) и ц) и члану 4.А став 1, 2. и 4, Треће женевске конвенције о поступању са ратним заробљеницима из 1949. године, ратификоване од стране Народне скупшине ФНРЈ 1950. године, и члана 4. став 1. и став 2. тачка а) и е) Допунског протокола уз Женевске конвенције из 1949. године о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба, од 8. јуна 1977. године («Сл. лист СФРЈ» број 16/78 – Међународни уговори) – дакле кршећи правила међународног права, на описан начин учествовао у телесном повређивању ратних заробљеника из Вуковарске болнице, који су им предати од стране припадника тадашње ЈНА, и да су према њима поступали на начин којим се вређа људско достојанство у толико што су их и тукли и у «шпалиру» и хангару и шамарима и рукама и ногама и дрвеним и другим палицама или оружјем, те одузимали им лична документа и вредности (новац, златнину и др.) Окривљени Булић и др. тако, као припадници стране у сукобу која евидентно остварује фактичку власт над овом категоријом заштићених лица, наведене одредбе не поштују, него према тим лицима врше и убиства. Оптужени Булић дело врши заједнички са другима (наведеним и за сада НН лицима), свако од њих својим радњама (било телесног повређивања, поступања на начин којим се вређа људско достојанство или убијањем појединих оштећених и без обзира колико је ко оштећених повредио или убио - које чињенице је разумљиво немогуће утврдити), доприноси заједничкој последици дела те се с тога сматрају саизвршиоцима а у смислу одредби чл.22 КЗ СРЈ. Налазећи да урачунљивост оптуженог није била у сумњи те, имајући у виду и начин одбране, суд и није изводио доказе у том правцу. Кривично дело оптужени врши са директним умишљајем. Он је у потпуности свестан чињенице да се ради о (овој) заштићеној категорији лица, свестан је и радњи које предузимају и последица тих радњи које и хоће, јер наравно да ће се шамарањем, шутирањем ногама, ударањем песницама, палицама или чим другим, нарушавати телесни интегритет оштећених и вређати њихово људско достојанство. Свест о томе да се «крше правила међународног права» није неопходна за постојање умишљаја јер је ово обележје објективни услов за постојање предметне инкриминације те и не мора бити обухваћена умишљајем. Мада суд није везан правном квалификацијом из оптужбе, неопходно је рећи да су описане кривично-правне радње оптуженог оптужбом правилно и у складу са законом оцењене као дело из чл.144 у вези са чл.22 КЗ СРЈ (објављен у «Сл.лист СРЈ» бр.37/93) а све то у складу са принципом «примене блажег закона». Наиме, у време извршења дела (20.11.1991.год.) на правној снази је била, идентична по радњи извршења (као и по називу и бројној ознаци), одредба чл.144 тадашњег Кривичног Закона СФРЈ објављеног у «Сл.листу СФРЈ» бр.44/76 (који је од тада па до времена извршења дела претрпео неколико измена и допуна али не и у овом делу). Наведеном одредбом је тако било предвиђено да ће се учинилац казнити «затвором од пет година или смртном казном». Након тога, у току 1993 године, донет је и ступио на правну снагу наведени Кривични Закон СРЈ којим је, у овом делу, предвиђено да ће се учинилац казнити «затвором од пет година или затвором од двадесет година» а потом, у току 2001 год. («Сл. лист СРЈ» бр.61/2001), Законом о изменама и допунама Кривичног закона СРЈ је одређено у вези овог кривичног дела, да ће се учинилац казнити «затвором од најмање пет година или затвором од четрдесет година» (чл.17 тог Закона). Идентичне овој су одредбе и у сада важећем Основном кривичном закону РС (ОКЗ) из априла 2003.год. те и у погледу прописаних казни. Одредбом чл.4 ОКЗ је пак одређено да се «на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела» (ст.1) али је у ст.2 тог члана предвиђено општеприхваћен принцип и одступање тј. да «Ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је блажи по учиниоца». У конкретном случају, имајући у виду да се Кривични закон, од момента извршења дела мењао у неколико наврата али само у погледу казне запрећене за извршење дела, јасно је да се има применити онај који је блажи по учиниоца а то је извесно наведени КЗ СРЈ из 1993 год. Приликом одлучивања о врсти и висини казне, суд је, у смислу одредби чл.54 КЗ, полазећи од граница које су за ово дело законом прописане ( затвор од најмање 5 година а највише 15 година или казна затвора од 20 година), имајући у виду сврху кажњавања, узевши у обзир све околности од утицаја да казна буде мања или већа (олакшавајуће и отежавајуће околности) ценећи од олакшавајућих околности његове личне прилике (ожењен је и отац троје деце од којих је двоје малолетно, да је у међувремену оболео од тешке, трајне, прогресивне и неизлечиве болести моторног неурона) те ранију неосуђиваност, а од отежавајућих околности евидентну и упорност и безобзирност (не само да је тукао оштећене приликом претреса у шпалиру – који догађај траје најмање сат времена, него је то знатно интезивније и жешће наставио према појединим наведеним оштећенима и у хангару уз употребу палице наносећи им тако и тешке повреде и тешке патње) а да за тако што није имао никаквог разумног разлога ни мотива (јер то што је својевремено остао без посла а кућа му запаљена свакако не може бити ни мотив ни разлог управо у односу на ове оштећене јер свакако ни један од њих није, нити то оптужени или ко други тврди, запалио његову кућу или га оставио без посла, да би се макар и тако могло објаснити мада не и прихватити оваква количина насиља коју је критичном приликом испољио оптужени), те узимајући у обзир и друге околности дела и свакако висок степен кривице (описани директни умишљај), те га је осудио на наведену казну затвора у уверењу да ће се њоме како на њега тако и на друге не само довољно «васпитно деловати да убудуће врше кривична дела» (што би била уобичајена фраза на бази законске одреднице) и не само ради «остварења правде» (и за жртве и за оптуженог) него у уверењу и нади да се «никада и нигде» ништа слично не понови те да је извесно «правда спора али достижна». У смислу одредбе чл. 63 КЗ одређено је да се у изречену казну оптуженом има урачунати време проведено у притвору и то у периоду од 6 маја 2004.год. ког дана је лишен слободе па до 15 марта 2005.год. ког дана је притвор према њему укинут. На основу одредбе чл. 196 ст. 1 у вези чл. 193 ст.2 ЗКП оптужени је обавезан да, суду исплати на име судског паушала износ од 5.000,00 дин. а имајући у виду дужину трајања и сложеност ове кривичне ствари и његове имовинске прилике и на име трошкова овог поступка износ од 60.844,00 дин. колико је већ исплаћена из буџетских средстава суда (15.174,00 дин. на име трошкова спровода оптуженог како из Окружног затвора у Београду тако и спровода из Новог Сада до Београда и обрнуто а уз асистенцију возила за транспорт болесника, 670,00 дин. као део трошкова исплаћен за сведоке у основном предмету К.в.1/2003 до 27.01.2005. год. када је поступак у односу на опт. Булића раздвојен те износ од 45.000,00 дин. на име трошкова за обављена вештачења од чега проф. др. Милошу Тасићу износ од 10.000,00 дин. те 35.000,00 дин. вештаку Цвијановић др. Вери) а сви трошкови су били нужни и неопходни за несметано вођење овог поступка.
зто:
жүктеу/скачать 365.5 Kb. Достарыңызбен бөлісу:
|