Предмет рамирез санчез против француске

160. Суд сада мора да утврди да ли је према француском праву било могуће да се подносилац представке жали на одлуке о продужењу његовог упућивања у самицу и на све процедуралне неправилности и да ли су правни лекови били „делотворни“ у смислу да су могли да спрече настанак или наставак наводног кршења или да су могли да омогуће подносиоцу представке одговарајуће правно задовољење за било коју повреду до које је већ дошло.

161. Држава је прихватила да су, по утврђеној судској пракси Државног савета од пре 30. јула 2003, одлуке да се затвореник упути у самицу биле изједначене с интерним административним мерама на које жалба управном суду није била могућа.

162. Подносилац представке је поднео жалбу управном суду 14. септембра 1996. Међутим, она је одбачена пресудом од 25. новембра 1998. на основу тога што је у питању интерна мера која се не може преиспитивати пред управним судовима.

163. Суд у овој тачки напомиње да је одлука била доследна утврђеној судској пракси Државног савета у предметно време које је Држава сама навела.

164. Тек 30. јула 2003. Државни савет је променио своју праксу и утврдио да захтев за судско преиспитивање одлуке може да се поднесе поводом одлука које се тичу упућивања у самицу, као и да се одлука може укинути, уколико је потребно.

165. Суд напомиње да је подносилац представке, почев од те промене у судској пракси, поднео само један захтев управном суду. Премда је он оспоравао само законитост мере уведене 17. фебруара 2005, Суд је мишљења да је делотворан правни лек пред судским органом од суштинског значаја, имајући у виду озбиљне реперкусије које упућивање у самицу има на услове притвора. Горе поменута промена у судској пракси која заслужује да на њу широј јавности буде скренута пажња, није ни у ком случају имала ретроактивно дејство и није могла да има било какав утицај на положај подносиоца представке.

166. Суд, сходно томе, сматра да је у овом предмету дошло до повреде члана 13 Конвенције по основу непостојања правног лека у домаћем праву којим би се омогућило подносиоцу представке да оспорава одлуке о продужењу његовог боравка у самици које су доношене између 15. августа 1994. и 17. октобра 2002.

III. ПРИМЕНА ЧЛАНА 41 КОНВЕНЦИЈЕ

167. Чланом 41 Конвенције предвиђено је:

„Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.“

А. Штета

168. Подносилац представке није поднео захтев за накнаду штете.

Б. Судски и други трошкови

169. Адвокат подносиоца представке поднео је фактуру за укупне трошкове посета подносиоцу представке између јуна 1997. и октобра 2002. Она је обухватала сатницу за посете, путне трошкове и трошкове поступка. Рачун је достигао укупни износ од 426.852,40 евра (ЕУР).

Други адвокат који је заступао подносиоца представке на расправи дао је изјаву у којој су приказани трошкови посета подносиоцу представке између 22. маја 1998. и 7. октобра 2002. у укупном износу од 87.308 ЕУР, од чега је 69.846,40 ЕУР за саме посете, а 17.461,60 ЕУР за путне и трошкове разних формалности.

Први адвокат је изразио жаљење што је веће одбило тај захтев не узевши у обзир фиксне режијске трошкове адвоката и затражило од Суда да га одобри.

170. Рачун за судске и друге трошкове настале током излагања представке пред Судом износио је 27.508 ЕУР, на шта је требало додати 1.860 ЕУР за пут и смештај два адвоката ради расправе у Стразбуру.

171. Држава је тврдила да су захтеви подносиоца представке неоправдани и да се односе на њихове претходне поднеске.

172. Држава је прво истакла да подносилац представке није пружио доказе како би показао да је стварно поднео те судске и друге трошкове.

173. Додала је да је тражени износ на име посета био обрачунат за период од 1997. до 2002. године, премда је представка поднета тек 20. јула 2000. Самим тим није било узрочно-последичне везе између рада на представци и посета које су обављене пре тог датума.

174. Држава је такође истакла да у погледу значајног броја сати (1.830) за које се тврдило да су проведени у посетама без давања било каквих појединости, није било могуће направити разлику између посета гђе Кутан Пер у њеном својству адвоката и оних које је обавила лично као партнер подносиоца представке. Држава је закључила да је тај захтев морао бити одбијен.

175. Што се тиче захтева за судске и друге трошкове, Држава је изјавила да он мора неизоставно да обухвата трошкове посета начињених у професионалном својству. Уз напомену да ни овај захтев није био заснован на проверљивој рачуници, Држава је изјавила да сагласно томе није могао да буде одобрен.

У закључку, Држава је предложила исплату у износу од 6.000 ЕУР подносиоцу представке за његове судске и друге трошкове у случају да Суд утврди да је дошло до повреде права у датом предмету.

176. Суд понавља да ако утврди да је дошло до кршења Конвенције, може да одобри подносиоцу представке не само судске и друге трошкове настале пре кршења, већ и оне који су настали пред домаћим судовима ради спречавања повреде или правног задовољења у вези с њом (види, између осталих извора, предмет Hertel v. Switzerland, пресуда од 25. августа 1998, Reports 1998-VI; и предмет Yvon v. France, бр. 44962/98, ECHR 2003-V), под условом да је било неопходно да им подносилац представке буде изложен, да се поднесу потребне потврде и да су трошкови оправдани у погледу висине (види, између осталих извора, предмет Kress v. France [GC], бр. 39594/98, ECHR 2001-VI).

177. Суд напомиње да у овом случају није дато ни образложење нити доказ како би се поткрепио захтев за накнаду трошкова посета. Самим тим, он не може да досуди трошкове по том основу.

178. Суд напомиње да нису наведене ни појединости нити су дате било какве потврде које би поткрепиле захтев за трошкове и издатке до којих је дошло у излагању представке Суду.

Међутим, имајући у виду сложеност питања покренутих представком и одлучујући у складу с начелом правичности, Суд сматра да је прихватљиво досудити подносиоцу представке 10.000 ЕУР на име свих трошкова које је имао у поступку пред Судом.

Ц. Затезна камата

179. Суд сматра примереним да се затезна камата заснива на маргиналној стопи на кредите Европске централне банке, на коју треба додати три процентна поена.

ИЗ ТИХ РАЗЛОГА, СУД

1. Закључује, с дванаест гласова према пет, да није било повреде члана 3 Конвенције;

2. Закључује, једногласно, да је дошло до повреде члана 13 Конвенције;

3. Закључује, једногласно,

(а) да тужена Држава треба да плати подносиоцу представке, у року од три месеца од датума правоснажности пресуде у складу са чланом 44, став 2 Конвенције, износ од 10.000 ЕУР (десет хиљада евра) за судске и друге трошкове увећан за све порезе који се евентуално зарачунавају;

(б) да се од истека горе поменутог рока од три месеца до измирења плаћа редовна камата на горе наведени износ по стопи једнакој маргиналној стопи на кредите Европске централне банке за период доцње увећаној за три процентна поена;

4. Одбија, са дванаест према пет гласова, преостали део захтева за правично задовољење.

Сачињено на енглеском и француском језику и изречено на јавној расправи у згради Суда у Стразбуру, 4. јула 2006. године.

Луцијус Вилдхабер Т. Л. Ерли

Председник Секретар Одељења

У складу са чланом 45, став 2 Конвенције и правилом 74 став 2 Пословника суда, издвојено мишљење г. Касадевала, коме се придружују г. Розакис, гђа Цаца Николовска, гђа Фира-Сандстром и г. Поповић, дато је у прилогу ове пресуде.

Л. W.

Т. Л. Е.

КОМЕ СЕ ПРИДРУЖУЈУ СУДИЈЕ РОЗАКИС, ЦАЦА-НИКОЛОВСКА, ФИРА-САНДСТРОМ И ПОПОВИЋ

(Превод)

За разлику од већине, сматрамо да је подносилац представке био подвргнут поступању забрањеном чланом 3 Конвенције тиме што је био упућен у самицу на дуг период од осам година и два месеца, и да је тако дуг период боравка у самици достигао минимални степен тежине који је неопходан да би имао обележја нечовечног поступања. Наши разлози за такав закључак су наведени у наставку.

1. Желимо пре примедби да изнесемо да делимо забринутост коју националне власти генерално имају у суочавању с проблемима које намећу борба против тероризма и организованог криминала. Међутим, у складу са судском праксом институција Конвенције, мере које Државе морају да предузму да би заштитиле демократију од овог зла морају бити у складу с основним вредностима демократије – чији је главни пример поштовање људских права – и морају да избегну довођење у питање тих вредности у име њихове заштите. Конкретније говорећи, препознајемо да опасност коју представља неко с карактером подносиоца представке може да доведе до компликованих проблема за затворске власти и да евентуално нема друге алтернативе већ да се прибегне затворима с посебним обезбеђењем и посебним затворским режимима за одређене категорије притворених и осуђених лица. Међутим, мора се имати у виду да су гаранције предвиђене чланом 3 апсолутне и да не допуштају изузетке, те да природа наводног дела није релевантна према тој одредби.

2. Режим самице. Основа за затворски режим ком је подносилац представке био подвргнут налази се у релеватним одредбама закона и осталих прописа, нарочито Уредби бр. 98–1099 и пратећем циркуларном допису од 8. децембра 1998, којим се регулише упућивање затвореника у самицу „као мера предострожности и безбедности“. У смислу ових одредби (видети ставове 80 и 81 пресуде):

(i) упућивање у самицу може бити дуже од три месеца само уколико се сачини нови извештај одбору за извршење казни;

(ii) боравак у самици може трајати дуже од једне године само ако министар тако одлучи на основу образложеног извештаја регионалног директора, а пошто је регионални директор прибавио мишљење одбора за извршење казни и затворског лекара;

(iii)„упућивање у самицу не сме бити дисциплинска мера“ и „тежина дела за које је лице у питању затворено и природа дела за које је оно оптужено не могу сами за себе оправдати упућивање у самицу.“

Ово је ратио легис који поткрепљује француски режим упућивања у самицу: упућивање у самицу представља изузетну меру која је оправдана из разлога предострожности или безбедности и коју, кад већ траје годину дана, само министар има овлашћење да предузме, на основу последњег извештаја и мишљења лекара. По самој својој природи, то није мера за коју се планира неограничено трајање. Управо супротно, њено трајање мора бити што краће.

3. Физички услови. Није спорно да су физички услови у којима је подносилац представке био држан у самици на много начина били мањкави: ћелија је била оронула и лоше изолована, имала је простор за тоалет без преграде, подносиоцу представке није био омогућен било какав контакт и једина активност која му је ван ћелије дозвољена била је свакодневна двочасовна шетња у озиданом троугластом простору мањем од базена (види став 12 пресуде). Упркос томе, можемо да се сложимо са ЦПТ-ом и већином да су услови били „генерално прихватљиви“. Без обзира на то, неспорно је да су физички услови блиско повезани с дужином трајања притвора и да ће услови које човек може да поднесе на неколико месеци постајати све суровији и неподношљивији како године пролазе и патња се повећава.

4. Природа боравка подносиоца представке у самици. Пошто је упоредила овај предмет с претходним предметима које је Суд испитивао, већина је закључила да је ситуација која најближе подсећа на чињенице из овог предмета она коју је Суд испитао у представци предмета Рходе, у коме је утврдио да није дошло до повреде права. Можемо да се сложимо с том оценом. Међутим, битно је упоредити слично са сличним. Како се у пресуди исправно наводи (види став 134), у предмету Rhode подносилац представке је био у притвору у самици једанаест и по месеци (мање од једногодишњег периода за који је према француском праву потребно преиспитивање од стране министра), док је г. Рамирез Санчез био притворен под истим режимом осам година и два месеца, другим речима, у периоду осам пута дужем од горе поменутог.

Већина подупире своје мишљење следећом чињеницом: „Не може се сматрати да је подносилац представке био у комплетној чулној изолацији или потпуној социјалној изолацији“ (види став 135). Може се лако замислити да у случају да је био, закључак о повреди Конвенције не би био споран, пошто такви режими представљају најтеже и најнеприхватљивије видове режима који се могу наћи у демократским друштвима. У овом случају, Суд је описао изолацију подносиоца представке као „делимичну и релативну“, као да је скала тежине таквог затворског режима била утврђена. Међутим, таква скала не постоји. У француском законодавству не постоје било какве одреднице, већ се просто упућује на: „самицу“ (mise a l’isolement), „меру упућивања у самицу“ (mesure d’isolement) и „затварање у самицу“ (placement a l’isolement). Исто важи и за извештаје ЦПТ, Смернице које је усвојио Комитет министара Савета Европе, Препоруку Комитета министара о Европским затворским правилима и Извештај Комесара за људска права (види ставове од 80 до 86).

Како смо већ поменули, у срцу проблема, изнад и изван питања физичких услова, налази се питање дужине боравка у самици подносиоца представке. Чак и да је такво усамљење само делимично или релативно, ситуација је постајала све озбиљнија с протеком времена. Заиста, упркос превиду законодавца да утврди максимални период (а управо је то можда извор ове произвољности), имплицитно произилази из детаљних законских прописа о упућивању у самицу да је продужење ове мере преко годину дана само по себи опасно и да треба да се примењује само у изузетним околностима.

5. Трајање боравка у самици. Услови циркуларног дописа од 8. децембра 1998. су јасни. Налози за упућивање у самицу као меру предострожности или безбедности морају да буду засновани на стварном основу и објективном доказу о постојању ризика од озбиљног инцидента, а у образложењу се морају навести ризици који се овом мером настоје избећи (списак обухвата ризик од бекства, насиља, ремећења реда или тајног договарања и опасност по физички интегритет). У овом предмету, у налозима којима се узастопно продужавао боравак подносиоца представке у самици нису наведени било какви стварни разлози. То су уопштене изјаве које се често преписују из једног документа у други и у којима нема стварних разлога и објективног доказа како је предвиђено законодавством. Осим тога, те изјаве су у контрадикцији са стварним чињеницама, пошто је подносилац представке био држан под редовним затворским режимом годину и по дана (између октобра 2002. и марта 2004) и опет од јануара 2006. надаље без пријаве било каквих инцидената.

Применом аналогије може се сматрати да у сличним ситуацијама треба да се примени пракса Суда која се тиче правила примењивих по члану 5, став 3 Конвенције о држању оптуженог лица у притвору до суђења дуже од извесног временског периода. Период дужи од осам година не може да издржи било какав објективни тест. Какви год да су физички услови, тако дуг период неизоставно продубљује бол и патњу затвореника и повећава ризике по његово или њено физичко и душевно здравље који су инхерентни сваком лишењу слободе.

Већина напомиње уз забринутост дужину боравка у самици, сматра да је у погледу дужине те изолације потребно ригорозно испитивање како би се утврдило да ли је то било оправдано, жали што горња граница није предвиђена (види ставове 136 и 137), дели забринутост ЦПТ о могућим дугорочним ефектима изолације подносиоца представке и понавља своју забринутост због нарочито дугог периода који је подносилац представке провео у самици. Међутим, они не изводе логичне закључке из својих налаза, и уместо тога радије напомињу да се од 5. јануара 2006. затвореник држи редовним затворским условима (види став 150). Ми се не можемо сложити с таквим приступом.

6. Затварање у самицу и здравље подносиоца представке. У ставу 141 пресуде већина покушава да умањи значај мишљења лекара о здрављу подносиоца представке правећи разлику између периода пре октобра 2002. и периода после тога. Међутим, већ 23. маја 2001, доктор задужен за Јединицу за амбулатно саветовање и лечење писао је управнику затвора Ла Санте како би му саопштио да, премда је подносилац представке у прихватљивом физичком и душевном стању, „строго усамљење у трајању од више од шест година и девет месеци на крају ће сигурно довести до психолошког оштећења“ и да је његова дужност као лекара да опомене управника „на ове потенцијалне последице“ (види став 58 пресуде). Помоћник лекара из затворске амбуланте затвора Ла Санте изјавио је 13. јуна 2002. да с медицинске тачке гледишта: „[П]роблем који представља дуготрајни боравак у самици у периоду од неколико година је да то може утицати на физичко и ментално здравље затвореника“ (види став 65). Исти лекар је 29. јула 2002. рекао: „Нисам квалификован да дам мишљење о његовом менталном здрављу“ (види став 66).