Предмет рамирез санчез против француске



бет1/6
Дата20.06.2016
өлшемі0.88 Mb.
#150148
  1   2   3   4   5   6
Преузето из треће књиге пресуда Европског суда за људска права коју је Савет Европе, канцеларија у Београду превео и издао 2008.год. (ISBN 978-86-84437-36-7)

ПРЕДМЕТ РАМИРЕЗ САНЧЕЗ

против ФРАНЦУСКЕ

(Представка бр. 59450/00)

ПРЕСУДА

Стразбур 4. јул 2006.



Ова пресуда је коначна али може бити предмет редакцијских измена.

У предмету Рамирез Санчез против Француске,

Европски суд за људска права, заседајући у Великом већу које чине:

г. Л. ВИЛДХАБЕР (WILDHABER), председник,

г. Ц. Л. РОЗАКИС (ROZAKIS),

г. Ј.–П. КОСТА (COSTA),

Сер НИКОЛАС БРАЦА (NICOLAS BRATZA),

г. Б. М. ЗУПАНЧИЧ,

г. В. БУТКЕВИЧ (BUTKEVYCH),

г. Х. КАСАДЕВАЛ (CASADEVALL),

г. Ј. ХЕДИГАН (HEDIGAN),

гђа М. ЦАЦА-НИКОЛОВСКА (TSATSA-NIKOLOVSKA),

г. К. ТРАХА (TRAJA),

г. Л. ГАРЛИЦКИ,

г. Х. БОРЕГО БОРЕГО (BORREGO BORREGO),

гђа Е. ФИРА-САНДСТРОМ (FURA-SANDSTRÖM),

гђа А. ЂУЛУМЈАН (GYULUMYAN),

гђа Р. ЈЕГЕР (JAEGER),

гђа Д. ЈОЧИЕНЕ (JOČIENÉ),

г. Д. ПОПОВИЋ, судије,

и г. Т. Л. ЕРЛИ (EARLY), секретар Одељења,

након већања без присуства јавности, 25. јануара и 31. маја 2006. године,

изриче следећу пресуду која је усвојена последњег поменутог датума:

ПОСТУПАК


1. Предмет је формиран на основу представке (бр. 59450/00) против Републике Француске коју је Суду на основу члана 34 Конвенције за заштиту људских

права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) поднео држављанин Венецуеле, г. Иљич Рамирез Санчез (Ilich Ramirez Sanchez, у даљем тексту: подносилац представке), 20. јула 2000.

2. Подносилац представке је тврдио, нарочито, да је био држан у самици супротно члану 3 Конвенције, и да му на располагању није био никакав правни лек којим би оспорио ту меру.

3. Представка је додељена Првом одељењу Суда (правило 52 ст. 1 Пословника Суда). Проглашена је прихватљивом 19. фебруара 2004. од стране већа тог одељења у саставу г. Х. Л. Розакис, г. П. Лорензен (Lorenzen), г. Ж.– П. Коста,

гђа Ф. Тулкенс, гђа Н. Вајић, г. Е. Левитс, гђа С. Ботучарова (Botoucharova), судије, и г. С. Нилсен (Nielsen), секретар Одељења.

4. Веће истог одељења, у саставу г. Х. Л. Розакис, г. Л. Лукаидес (Loucaides), г. Ж.-П. Коста, гђа Ф. Тулкенс, г. П. Лорензен, гђа. Н. Вајић, гђа С. Ботучарова, судије, и г. С. Нилсен, секретар Одељења, 27. јануара 2005. изрекло је пресуду. Са четири гласа против три веће је закључило да није било повреде члана 3 Конвенције због затварања подносиоца представке у самицу и једногласно да је дошло до повреде члана 13 због непостојања правног лека који би омогућио подносиоцу представке да оспори ову меру. Издвојено мишљење г. Розакиса, г. Лукаидеса и гђе Тулкенс је приложено уз пресуду.

5. Подносилац представке је 21. априла 2005. упутио захтев, на основу члана 43 Конвенције и правила 73, да се предмет упути Великом већу. Колегијум Великог већа је 6. јуна 2005. одлучио да предмет изнесе пред Велико веће.

6. Састав Великог већа је одређен у складу с одредбама чланова 27, ставови 2 и 3 Конвенције и правила 24.

7. Подносилац представке, али не и Држава, поднео је своје коментаре у вези с меритумом предмета (правило 59 ст. 1).

8. Јавна расправа је одржана у згради Суда у Стразбуру 25. јануара 2006. (правило 59 ст. 3).

Пред Судом су се појавили:

(а) у име Државе

Гђа Е. Белијар (Belliard), директорка Дирекције за правне послове, Министарство спољних послова, заступник,

гђа А.– Ф. Тисије (Tissier), шеф Одељења за људска права, Дирекција за правне послове, Министарство спољних послова,

г. К. Кефле (Keuflet), члан, Канцеларија за правне послове и право о затворима,

г. П. Оближи (Obligis), помоћник директора, шеф Одељења за безбедност у затворима, Министарство правде, адвокати

(б) за подносиоца представке

гђа И. Кутан Пер (Coutant Peyre), члан адвокатске коморе Париза,

г. Ф. Вуилмен (Vuillemin), члан адвокатске коморе Париза, адвокати.

Суду су се обратили гђа Кутан Пер, г. Вуилмен и гђа Белијар.

ЧИЊЕНИЦЕ

I. ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

9. Подносилац представке је рођен 1949. године и тренутно је у затвору Клерво (Clairvaux).

А. Упућивање подносиоца представке у самицу

10. Подносилац представке, који тврди да је револуционар по професији, је притворен 15. августа 1994. Над њим је спроведен истражни поступак у вези с низом терористичких напада у Француској и осуђен је на казну доживотног затвора 25. децембра 1997. због убиства два полицајца и једног познаника 27. јуна 1975.

11. Држан је у самици од тренутка када је први пут притворен средином августа 1994. до 17. октобра 2002. претежно у затвору Ла Санте (La Santé) у Паризу.

12. Према његовом адвокату, подносилац представке је држан у ћелији од 6,84 квадратна метра која је била у лошем стању и лоше изолована, с простором за тоалет без преграде. Био му је забрањен сваки контакт с другим затвореницима, чак и са затворским чуварима, а могао је да напусти своју ћелију само онда кад се други затвореници врате у своје. Једина активност која му је била дозвољена ван ћелије била је шетња у трајању од два сата у простору облика троугла дужине 15 метара и ширине 7,5 метара у основи која се сужавала на ширину од 1 метра на врху. Овај простор је био ограђен зидом и покривен жичаном мрежом. Његова једина рекреација била је читање новина или гледање телевизије на изнајмљеном апарату. Једине посете које је примао биле су посете његових адвоката и, једном месечно, свештеника. Затворске власти су игнорисале његове захтеве да му се дозволе посете било кога другог. Пошта која је била намењена подносиоцу представке је нестајала, иако није била званично одузета, а све до 16. фебруара 2000. није добио зимску јакну која је за њега донета у затвор у октобру 1999.

13. Држава није оспорила ове чињенице. Навела је да је ћелија имала природно осветљење, светло на плафону и лампу за читање. Ниједан члан породице подносиоца представке никад није поднео молбу да му се дозволи посета. Одбијена су само два захтева за посете, оба упућена од стране новинара.

14. Документа у спису предмета показују да је подносилац представке примао посете 58 различитих адвоката током боравка у затвору. Његова садашња заступница, која је у исто време и његова супруга по шеријетском праву, посетила га је више од 640 пута у периоду од 27. јуна 1997. до 29. априла 2002.

15. Странке су Суду поднеле на увид низ одлука у којима се захтева да подносилац представке буде држан у самици у узастопним периодима од по три месеца.

16. Прва је донета када је подносилац представке притворен први пут (15. августа 1994). Она се састоји од обрасца на коме су означена следећа поља: „потребно спречити комуникацију с једним или више других затвореника“ и „ремети ред и дисциплину у затвору“. Није било никаквих коментара подносиоца представке. Истог дана лекар је издао потврду о здравственом стању у којој је наведено:

„Здравље [подносиоца представке] допушта боравак у самици. Међутим, он мора, уколико је то могуће, да има комплетан одмор у трајању од осам дана.“

17. Одлуку донету 3. новембра 1994. да се боравак подносиоца представке у самици продужи од 15. новембра 1994. до 15. фебруара 1995. одобрила је Канцеларија регионалног директора за извршење заводских санкција. Наведени разлози су били исти, али је подносилац представке дао следећу примедбу:

„Сматрам да ове мере упућивања у самицу, нарочито узнемиравање ноћу, указују на жељу да се шиканира политички затвореник.“

У потврди о здравственом стању издатој истог дана, лекар:

„потврђује да здравствено стање [подносиоца представке] допушта његов даљи боравак у самици.“

18. У одлуци од 20. јануара 1995. која је била у примени од 15. фебруара до 15. маја 1995, наводе се исти разлози и ту одлуку је одобрила Канцеларија регионалног директора. Подносилац представке је одбио да потпише обавештење којим је информисан о одлуци. У потврди о здравственом стању издатој истог дана, лекар:

„потврђује да здравствено стање [подносиоца представке] допушта његов даљи боравак у самици из административних разлога“.

19. У одлуци од 25. априла 1995. коју је одобрила Канцеларија регионалног директора и која је била у примени од 15. маја до 15. августа 1995. говори се о „потреби спречавања комуникације с једним или више других затвореника“ и „мери безбедности“. Подносилац представке је тог дана премештен у затвор Френе (Фреснес).

20. У предлогу за продужење мере од 26. јула 1995. наводи се „потреба за спречавањем комуникације с једним или више других затвореника“.

Лекар из затвора Френе је 27. јула 1995. издао потврду у којој се наводи:

„... здравствено стање у овом тренутку допушта даљи боравак у самици“.

21. Ова мера је продужена 11. августа 1995. за период од три месеца почев од 15. августа 1995.

22. Лекар из затвора Френе је 10. новембра 1995. издао потврду о здравственом стању у којој се наводи да је здравље подносиоца представке задовољавајуће и да допушта боравак у самици. Даљи предлог за продужење ове мере датиран истог дана позивао се на: „ремећење реда или дисциплине у затвору“.

23. Ова мера је продужена 20. новембра 1995. за још три месеца почев од 15. новембра 1995.

24. Предлог од 24. јануара 1996. за даље продужење позива се на: „потребу да се спречи комуникација с једним или више других затвореника“. Лекар из затвора Френе издао је 25. јануара 1996. потврду у којој се наводи да је здравствено стање подносиоца представке задовољавајуће.

25. Ова мера је продужена за три месеца 4. марта 1996. почев од 15. фебруара 1996.

26. Доктор из затвора Френе издао је 19. априла 1996. потврду у којој се наводи да здравствено стање подносиоца представке допушта његово затварање у јединицу за издвајање. Мера је продужена 7. маја 1996. за још три месеца почев од 15. маја 1996. У предлогу од 17. априла 1996. помиње се „мера предострожности или безбедности неопходна из једног или више следећих разлога: потреба да се спречи комуникација с једним или више других затвореника“.

27. Подносилац представке до 31. октобра 1996. није био обавештен о мери која је била у примени од 15. маја до 15. августа 1996. Дао је следећу примедбу:

„не сматрам да је исправно да се од мене тражи да потпишем после више од пет месеци закашњења.“

28. Подносилац представке је 15. јула 1996. обавештен о мери која се позивала на „потребу да се спречи комуникација с једним или више других затвореника“ и на „међународни тероризам“.

29. Лекар из затвора Френе је 22. октобра 1996. издао потврду у којој се наводи да здравствено стање подносиоца представке допушта његово затварање у самицу.

30. Одлука од 31. октобра 1996, која је била у примени од 15. новембра 1996. до 15. фебруара 1997. позивала се само на „потребу да се спречи комуникација с једним или више других затвореника“. Подносилац представке је дао следеће примедбе на обрасцу за обавештавање:

„Напомињем да је г....., директор, већ одговорио на моје примедбе чак и пре него што сам их дао; у наставку се наводи: 07.11.1996. године пред одбором за извршење казне у затвору. Сходно томе, примедбе које се од мене траже постале су излишне. Ипак, моје затварање у самицу је облик мучења.“

Ову меру, као и оне које су уследиле, одобрио је директор Управе за извршење заводских санкција у Министарству правде 14. новембра 1996.

31. Лекар из париске Регионалне службе за заштиту здравља 17. јануара 1997. је потврдио да је прегледао подносиоца представке и закључио да његово здравље допушта боравак у самици.

32. Предлог од 20. јануара 1997. позивао се на „потребу да се заштите од остатка затворске популације“ и на „потребу да се спречи комуникација с једним или више других затвореника“. Подносилац представке је дао следеће примедбе:

„Напомињем да сам све више подвргнут овом подлом шиканирању и да сам издвојен као политички затвореник. Одбацујем разлоге наведене за моје држање у самици.“

33. Лекар из париске Регионалне службе за заштиту здравља је 23. априла 1997. потврдио да боравак у самици није контраиндикован за подносиоца представке.

34. Следећи разлози су наведени у прилог предлогу за даље продужење од 25. априла 1997:

„мера предострожности или безбедности из једног или више следећих разлога:

(i) потреба да вам се пружи заштита од остатка затворске популације;

(ii) потреба да се спречи комуникација с једним или више других затвореника.“

Подносилац представке је дао следеће примедбе:

„Мене нису прегледали, измерили ми тежину или ми измерили крвни притисак, итд.... Напомињем да је доњи део упитника већ био попуњен, чиме се извргавају руглу примедбе које сам замољен да дам. Молим да се надамном обави комплетан лекарски преглед.“

35. Одлука од 21. јула 1997. се додатно позивала на: „ремећење реда и дисциплине у затвору“ и „потенцијалну опасност у вези с актима тероризма“. Подносилац представке је дао следећи коментар:

„Нисам добио потврду о здравственом стању после лекарског прегледа а ви користите фалсификована документа која се чак не усуђујете ни да ми покажете. Захтевам разговор с управником без одлагања.“

36. У одлуци од 13. августа 1997. поново се наводи „потреба да се спречи комуникација с једним или више других затвореника“.

37. Лекар у затвору Френе је 14. октобра 1997. издао потврду у којој се потврђује да је здравствено стање подносиоца представке задовољавајуће. Предлози од 21. октобра 1997. и 23. јануара 1998. били су исто формулисани као и одлука од 13. августа 1997. Приликом потписивања предлога од 21. октобра, подносилац представке је изјавио:

„Потписујем уз протест против неправедне репресивне мере (одлуке) против политичког затвореника кога Држава Француска држи као таоца.“

38. Лекар из затвора Френе је 23. јануара 1998. издао потврду којом се утврђује да је здравствено стање подносиоца представке задовољавајуће.

39. После ње је уследила следећа потврда од 22. априла 1998. у којој се наводи да је подносилац представке довољно способан да остане у самици и потврда од 23. јула у којој се наводи да боравак у самици није контраиндикован. У наредној потврди сачињеној 21. октобра 1998. наводи се да је подносилац представке задовољавајућег здравственог стања и да је довољно способан да остане у самици.

40. Предлози сачињени 22. априла, 23. јула и 19. октобра 1998. наводе потребу за „мерама предострожности и безбедности с обзиром на карактер и досије затвореника“. Подносилац представке је на следећи начин прокоментарисао предлог од 22. априла 1998:

„потврђујем пријем обавештења али протестујем против продужења ове неправедне мере подле политичке репресије која ми је наметнута. Молим вас да ми доставите копију.“

На меру од 19. октобра 1998. дао је следећу примедбу:

„Потпис на овом обавештењу од стране подмуклог заменика директора г. В. даље потврђује неправедност репресивних мера уведених од стране затворске службе која поступа незаконито против политичких затвореника као што сам ја.“

41. Мера од 19. октобра 1998. позивала се на „мере предострожности и безбедности с обзиром на карактер и досије затвореника“.

42. Лекар из затвора Ла Санте издао је 15. јануара 1999. потврду о здравственом стању у којој је навео:

„здравствено стање подносиоца представке у овом тренутку допушта даље држање у самици под условом да добије психијатријско лечење.“

У предлозима сачињеним 14. јануара и 8. априла 1999. наводи се:

„Затвореник мора да остане под административном мером упућивања у самицу из разлога реда и безбедности, с обзиром на његов карактер и досије и природу судских поступака против њега.“

43. Министарство правде је у својим одлукама од 20. јануара и 20. априла 1999. навело:

„Карактер овог затвореника, који је ЗВР [затвореник високог ризика] и објективно опасан, нарочито због природе и дужине казне која му је изречена, оправдава наставак боравка у самици из разлога реда и безбедности.“

44. Виши лекар у затвору Ла Санте издао је 9. априла 1999. потврду која гласи:

„У циркуларном допису из децембра 1998. о мери упућивања у самицу наводи се да ће се мишљење лекара затражити тек после годину дана изолације. Последња потврда издата је [нечитко]. Стога, овом обавештењу не морам да приложим потврду у вези с продужењем.“

45. Други затворски лекар је 23. априла 1999. потврдио да здравствено стање подносиоца представке допушта боравак или продужетак боравка у самици.

46. У наредној потврди од 20. јула 1999. утврђено је да здравствено стање подносиоца представке допушта даље задржавање у самици.

47. У одлуци од 22. јула 1999. наводе се следећи разлози:

„Морате остати у самици у наредном периоду од три месеца из разлога реда и безбедности, имајући у виду ваш карактер, вашу класификацију као ЗВР, и природу ваших осуда и предмета у току.“

48. Одлука од 25. октобра 1999. године која је ступила на снагу 15. новембра 1999. гласи:

„Неопходно је продужити ваш боравак у самици за наредна три месеца да би се очувао ред и безбедност у затвору с обзиром на опасност коју представљате, вашу способност да утичете на друге затворенике и ризик од вашег бекства с обзиром на значајну помоћ која вам потенцијално стоји на располагању.“

Подносилац представке је дао следеће примедбе:

„Напомињем да се наставља та срамна маскарада од стране милитантног ционисте Елизабет Гигу (Elisabeth Guigou), која води француско Министарство правде за рачун империјалистичких сила које настоје да сведу Француску на ниво феуда Сједињених Држава. Дођавола и људска права и само право. АЛАХ ЈЕ НАЈВЕЋИ.“

49. Управа се 1. фебруара 2000. позвала на:

„разлоге реда и безбедности, имајући у виду ваш карактер, вашу класификацију као ЗВР и кривична дела за која сте осуђени на казну затвора“.

50. Одлуке од 27. априла, 20. јула и 20. октобра 2000. биле су идентично формулисане као и одлука од 25. октобра 1999, осим што крај реченице гласи: „с обзиром на ваш приступ помоћи споља“.

51. Виши лекар у затвору Ла Санте издао је 13. јула 2000. потврду о здравственом стању која гласи:

„Ја, доле потписани, ... изјављујем да је [подносилац представке] у заиста запањујућем физичком и менталном стању после шест година у самици.

Међутим, није примерено да се захтева од пацијентовог лекара да изда потврду која би требало да буде предмет мишљења стручњака. Веома је тешко да лекар одобри меру упућивања у самицу више из административних, него медицинских разлога.“

52. Један други лекар је 3. октобра 2000. издао потврду са следећом формулацијом:

„Ја, доле потписани ... потврђујем да сам данас прегледао [подносиоца представке].

Клинички преглед није обављен. Ипак, с обзиром на његово тренутно ментално стање, нисам у могућности да дам лекарско мишљење о томе да ли је способан да остане у самици.“

53. Министарство правде је 5. јануара и 23. јануара 2001. одобрило одлуке управника затвора Флери-Мерожи (Fleury-Mérogis) и Ла Санте од 30. децембра 2000. и 22. јануара 2001. да се подносилац представке смести у самицу пошто је претходним налозима аутоматски престала важност по његовом премештају.

54. У одлуци од 22. јануара 2001. наведени су следећи разлози:

„У обзир је узета ваша личност, ваша класификација као ЗВР [затвореник високог ризика], дужина ваше казне (КДЗ [казна доживотног затвора]), природа дела и ваше учешће у међународној терористичкој мрежи. Сви ови објективни показатељи опасности чине ваш даљи боравак у самици неопходним из разлога безбедности.“

55. Лекарка из затвора Ла Санте је 20. марта 2001. потврдила да је видела подносиоца представке али да није могла да обави физикални преглед. Додала је:

„Међутим, имајући у виду његово тренутно ментално стање, нисам у стању да дам лекарско мишљење о томе да ли је он способан да остане у самици.“

Подносилац представке је 28. марта 2001. ово прокоментарисао на следећи начин:

„Поново сам попунио овај образац, пошто сам то већ урадио 19. марта... Осуђујем, белу тортуру’ константним држањем у самици, која је после, озбиљне провокације од 28. децембра 2000. погоршана зачепљењем прозорчића над вратима који се сада отвара само до угла од 30о (7,5 цм), што спречава улазак свежег ваздуха. То је додато забрани примања посета или часова француског, супротно гарантијама. Ви вршите злочин ‘лесе-хуманитy’ (против човечности).“

56. Лекар из болнице Кошен (Cochin) који је обављао праксу у затвору Ла Санте издао је 28. марта 2001. следећу потврду:

„Ја доле потписани, ... изјављујем да лекари из здравствене службе затвора Ла Санте у Паризу нису квалификовани да донесу суд о томе да ли физичко или ментално стање затвореника Иљича Рамиреза Санчеза, који је тренутно затворен у Ла Санте, допушта његово непрекидно држање у самици.“

57. Одлучено је да се мера упућивања у самицу продужи 22. априла 2001:

„да би се очувао ред и безбедност у затвору имајући у виду опасност коју представљате, вашу способност да утичете на друге затворенике и ризик од вашег бекства с обзиром на приступ који имате помоћи споља.“

Исти разлози су наведени и у даљем продужењу мере од 18. јуна 2001. а одлука из септембра 2001. је формулисана скоро идентично.

58. Лекар који је задужен за Јединицу за амбулантно саветовање и лечење писао је 23. маја 2001. управнику затвора Ла Санте овим речима:

„Видео сам г. Иљича Рамиреза Санчеза, ..., с обзиром да сам замољен за мишљење о томе да ли постоје било какве контраиндикације даљем боравку овог пацијента у самици.

Иако је г. Рамирез Санчез у прихватљивом физичком и душевном стању, строго усамљење у трајању од више од шест година и девет месеци на крају ће сигурно довести до психолошког оштећења.

Моја дужност као лекара је да вас упозорим на ове потенцијалне последице да бисте могли да донесете одлуку засновану на информацијама. ...“

59. Лекар, који је издао потврду од 20. марта 2001, издао је другу, слично формулисану, потврду 20. јуна 2001.

60. У одлуци која је била у примени од 22. јула 2001. наведени су следећи разлози:

„...да би се очували ред и безбедност у затвору имајући у виду опасност коју представљате, вашу способност да утичете на друге затворенике и ризик од вашег бекства с обзиром на приступ који имате помоћи споља.“

61. Лекар, који је задужен за Јединицу за амбулантно саветовање и лечење, издао је 20. септембра 2001. потврду о здравственом стању после прегледа подносиоца представке „ради давања лекарског мишљења потребног за даљи боравак у самици“. Навео је да је подносилац представке приказан са:

„Физичким и менталним стањем које је било у потпуности прихватљиво после седам година проведених у самици... Ово мишљење не представља стручно мишљење, које нисам квалификован да дам.“

62. Следећи разлози су наведени за продужење боравка у самици у одлуци од 4. октобра 2001:

„неопходно је продужити ваш боравак у самици да би се очували ред и безбедност у затвору и да би се избегло да вршите утицај на друге затворенике или да покушате бекство“.

У својим примедбама, подносилац представке је напоменуо нарочито:

„Више од седам година строге самице, забрана примања посета или часова француског и стално смањење количине свежег ваздуха у ћелији за изолацију из које је чак и стара дрвена школска клупа уклоњена сведоче о неправедности репресивних мера које су предузете против револуционарног политичког лидера који одбија да се сломи“.

63. Ова мера је продужена 20. децембра 2001. за додатна три месеца из следећих разлога:

„Узимајући у обзир ваш карактер, вашу класификацију као ЗВР, дужину ваше казне (КДЗ), природу дела и ваше ангажовање у међународној терористичкој мрежи. Сви ови објективни показатељи опасности коју представљате чине неопходним ваш даљи боравак у самици из разлога безбедности.“

64. Одлуке од 10. јануара, 25. марта и 8. јула 2002. гласе:

„Неопходно је да и даље останете у самици да би се очували ред и безбедност у затвору и да би се избегло да вршите утицај на друге затворенике или да покушате бекство. Чињеница да сте осуђени на казну доживотног затвора, ваша класификација као затвореника високог ризика и природа дела за која вам је суђено иду у прилог вашем даљем боравку у самици.“

65. Помоћник лекара из Јединице за амбулатно саветовање и лечење у затвору Ла Санте издао је 13. јуна 2002. потврду о здравственом стању која је гласила:

„Ја, доле потписани, доктор ..., помоћник лекара из Амбуланте затвора Ла Санте у Паризу потврђујем да сам прегледао г. Рамирез Санчез Иљича, рођеног 12.10.49, у вези са захтевом да он и даље остане у самици.

С медицинског становишта, проблем који представља дуготрајни боравак у самици у периоду од неколико година је да то може утицати на физичко и ментално здравље затвореника.“

66. Лекар задужен за Јединицу за амбулатно саветовање и лечење у затвору Ла Санте доставио је 29. јула 2002. Министарству здравља следећи кратак преглед медицинске неге коју је добијао подносилац представке:

„Овај пацијент, који је, како вам је познато, у јединици за издвајање, прима две обавезне лекарске посете члана лекарског тима ЈАСЛ сваке недеље, како је прописано Кривичним закоником Француске.

Његово телесно здравље је у овом тренутку изврсно. Нисам квалификован да дам мишљење о његовом менталном здрављу.

Осим тога, г. Рамирез Санчез се може, на захтев, консултовати са члановима тима ЈАСЛ независно од обавезних лекарских посета јединици за издвајање.

Он је стога могао да се обрати офталмологу... и преписане су му корективне наочаре.

Такође се обратио и лекару опште праксе независно од обавезних посета јединици за издвајање дана...

Биолошка испитивања су редовно обављана. ...

Третман који је имао г. Рамирез-Санчез може се сматрати одговарајућим третманом: ...

Треба напоменути да је г. Рамирез Санчез одбио било какву психолошку помоћ од РМПС [Регионалне медицинске и психолошке службе]. ...“

67. Септембра 2002. донета је још једна одлука да се мера упућивања у самицу продужи „да би се очували безбедност и ред, који су под озбиљном претњом због умешаности подносиоца представке у терористичке мреже, због опасности коју представља и ризика од његовог бекства“.

68. Подносилац представке је 17. октобра 2002. пребачен у затвор Сен-Мор (Saint-Maur) (Департман Ендр (Indre)), где је окончан његов боравак у самици. Поднео је нову представку Суду 13. маја 2003., у којој се жалио на нове услове у којима га држе а, нарочито, на удаљеност од Париза.

69. Јуна 2003. књига коју је написао подносилац представке уз помоћ једног новинара објављена је под насловом Л’ислам рéволутионнаире (Револуционарни Ислам).

70. Здравствени инспектор Ендра 27. августа 2003. написао је следеће писмо Министарству здравља:

„Г. Рамирез Санчез је обавио физички и психијатријски лекарски преглед по доласку у затвор 17. октобра 2002.

Ни у ком тренутку није био смештен у самицу у затвору Сен-Мор.

Што се тиче његовог телесног здравља, г. Рамирез Санчез прима законом прописану негу и може се обратити ЈАСЛ на захтев.

Што се тиче његовог менталног здравља, прегледао га је психијатар Регионалне медицинске и психолошке службе (РМПС) као део стандардне процедуре пријема. У том тренутку није била преписана никаква контрола, а пацијент од тада није тражио да види психијатра. Понуђен му је преглед који је обављен 26. августа 2003. РМПС није препоручио никакву контролу после тог прегледа.“

71. Подносилац представке је 18. марта 2004. пребачен у затвор Френе у области Париза и поново је смештен у самицу. То се догодило после телевизијске емисије у којој је, током телефонског интервјуа с новинарем, подносилац представке одбио између осталог да изрази кајање због својих злочина према жртвама из разлога што „нема невиних жртви“.

72. Лекар из затвора Френе је 6. августа 2004. издао потврду о здравственом стању која је формулисана на следећи начин:

„Ја, доле потписани, ..., потврђујем да дуготрајни боравак у самици коме је подвргнут г. Иљич Рамирез Санчез, рођен 12. октобра 1949, шкоди његовом менталном здрављу.

Окончање боравка у самици би много допринело олакшаном праћењу хроничног соматског патолошког стања од ког је пацијент недавно почео да болује, а које захтева лекарски надзор и редовна биолошка испитивања.“

73. Други лекар је 20. децембра 2005. издао потврду о здравственом стању која гласи:

„Ја, доле потписани ..., редовно посећујем г. Иљича Рамиреза Санчеза, затвореника у јединици за издвајање.

Његов дуготрајан боравак у самици је штетан по његово здравље; оно траје већ неколико година и са лекарског становишта би било пожељно да се оконча.“

74. Подносилац представке је 24. јануара 2005. пребачен у затвор Флери-Мерожи, а 24. новембра 2005. године у затвор Ла Санте. У обе институције је држан у самици и та мера је периодично продужавана, укључујући и дана 17. фебруара 2005. (види у наставку).

75. Виши лекар у Јединици за амбулантно саветовање и лечење у затвору Флери-Мерожи издао је 30. јуна и 5. октобра 2005. две потврде о здравственом стању с потпуно истом формулацијом:

„Ја доле потписани..., потврђујем да је г. Рамирез Санчез Иљич, рођен 12. октобра 1949, под мојим надзором од доласка у овај затвор.

Проблеми које је г. Рамирез Санчез имао с физичким здрављем сада су се стабилизовали.

Г. Рамирез Санчез се и даље жали на тешкоће боравка у потпуном усамљењу.

С обзиром да не жели да га лечи Регионална медицинска и психолошка служба затвора Флери-Мерожи а да ја нисам квалификован да утврдим утицај услова у којима је притворен на његово ментално здравље, била би пожељна лекарска и психолошка процена.

Потврда се издаје на захтев управе затвора и доставља лично и може служити у било које законске сврхе.“

76. Подносилац представке је 5. јануара 2006. пребачен у затвор Клерво, где се држи под редовним затворским режимом.

Б. Захтеви подносиоца представке за судским преиспитивањем одлуке

77. Подносилац представке је 14. септембра 1996. поднео захтев за судско преиспитивање одлуке Управном суду у Паризу, тврдећи да одлука од 11. јула 1996. о његовом упућивању у самицу треба да се укине.

78. Пресудом од 25. новембра 1998. која је уручена подносиоцу представке 26. јануара 1999, Управни суд у Паризу је одбацио захтев, сматрајући да је оспорена одлука интерна административна мера коју управни суд нема овлашћење да укине.

79. Подносилац представке је поднео захтев за издавање налога за укидање, на основу формалне ништавости, одлуке од 17. фебруара 2005. за његово држање у самици. У пресуди од 15. децембра 2005, Управни суд у Паризу је изнео следећи закључак:

„Иако државни органи тврде у својој одбрани да је судија задужен за извршење казне донео усмену одлуку 4. фебруара 2005. у корист продужења мере усамљења г. Рамиреза Санчеза, у списима предмета нема доказа који показује да је регионални директор прибавио мишљење одбора за извршење казне пре него што је доставио образложени извештај министру правде, иако је, у складу с напред поменутим одредбама члана Д. 283–1 Законика о кривичном поступку, одбор једино тело овлашћено да одлучи да ли мера усамљења треба да се продужи дуже од годину дана. Следи да је основан аргумент г. Рамиреза Санчеза да је одлука од 17. фебруара 2005. да се његов боравак у самици продужи мањкава и да се мора укинути.

Што се тиче поднеска везаног за накнаду штете.

Иако формална ништавост мере упућивања у самицу представља грешку која може повлачити одговорност Државе, таква грешка не може дати право лицу које је подвргнуто тој мери право на накнаду њеног или његовог губитка уколико су околности предмета биле такве да законски оправдавају одлуку да се затвореник упути у самицу пошто се не може сматрати да је наводни губитак последица мањкавости решења.

Истрага показује да је г. Рамирез Санчез осуђен на казну доживотног затвора за убиство припадника полиције. Против њега је покренута истрага у вези с разним случајевима тероризма, између осталог и за убиство с умишљајем и коришћење експлозивне направе за уништење покретне имовине. Подносилац представке је могао да користи комуникацију у затвору Флери-Мерожи или изван њега да би поново успоставио контакте са члановима своје терористичке ћелије или да настоји да преобрати друге затворенике и можда припреми бекство. С обзиром на то, околности тадашњих случајева биле су такве да законски оправдавају донету одлуку о продужењу мере упућивања у самицу за период од три месеца. Штета коју наводи г. Рамирез Санчез, која је обухватала губитак контакта с другим затвореницима, не може се, стога, сматрати последицом процедуралне мањкавости одлуке од 17. фебруара 2005, те је неоснован његов захтев за издавање налога којим би се од Државе захтевало да му надокнади штету коју тврди да је претрпео. ...“

II. РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

80. 1. Законик о кривичном поступку

Члан Д. 270

„Осим у околностима наведеним у члановима Д. 136 до Д. 147, затворско особље мора у сваком тренутку да буде у могућности да потврди присуство затвореника.

Ноћу мора бити омогућено да се ћелије осветле када је то неопходно. У ћелије треба улазити само када за то постоји добар разлог или у случају непосредне опасности. У сваком случају интервенцију морају да врше најмање два члана особља и службеник, ако је на ноћном дежурству.“

Члан Д. 272

„Пошто се светла угасе, као и током ноћи, врше се обиласци у утврђено време које дневно мења виши притворски службеник, по овлашћењу управника затвора.“

Члан Д. 283–1

[Речи штампане масним словима су додате или измењене уредбама из 1996. и 1998: Уредба бр. 96–287 од 2. априла 1996, члан 4, Службени гласник од 5. априла 1996; и Уредба бр. 98–1099 од 8. децембра 1998, чланови 65 и 190, Службени гласник од 9. децембра 1998.]

Сваки затвореник у заједничком објекту или јединици може се упутити у самицу на његов или њен захтев или као мера предострожности или безбедности.

Решење за упућивање затвореника у самицу доноси управник затвора, који без одлагања обавештава регионалног директора и судију задуженог за извршење казне. Управник затвора такође подноси извештај одбору за извршење казне



Достарыңызбен бөлісу:
  1   2   3   4   5   6




©dereksiz.org 2024
әкімшілігінің қараңыз

    Басты бет