Бразил
Бразил је за мене, пре свега, био лопта. Имао сам можда три године кад ми је у руке допао неки стари атлас. Показао сам прстом, мама је рекла “застава”, тата је додао- “Бразил”, али ја нисам одустајао- лопта. Касније сам сазнао да тај круг на застави Бразила значи нешто сасвим друго, али је лопта остала моја једина и директна веза са том земљом.
Био сам мало већи кад сам добио на поклон жути дрес са бројем 9 на којем је писало Роналдо. Запамтио сам ту реч, чак сам је и правилно изговарао за разлику од многих других. Фудбал, који сам до тада само гледао, почео сам и да разумем. Питао сам тату како то да су Бразилци најбољи фудбалери, његов одговор сам одмах запамтио: “Постоје две врсте Бразилаца, они који играју фудбал боси, и они који играју обувени”, рекао ми је. И да је за њих фудбал много више од игре. Једном од њих хиљаду фудбал постане посао, али баш свима остане страст.
Сазнао сам касније и да је Бразил једна велика земља у којој живи и доста сиромашних људи. Али и да су им мајица, шортс и папуче, уз лопту, музику и воће на плажи, сасвим довољни да би били срећни. Бог им је ваљда дао и такву климу, и такве плаже, па и тај чувени карневал који вероватно нигде другде није ни могао да се деси. Знам и да је многима прва асоцијација на Бразил кафа, некима банана, некима џунгла.
Гаринча, Диди, Вава, Пеле, Загало- кад ми је тата причао о том чувеном нападу Бразила из ’58. године, научио сам то као песмицу. Гледао сам и документарне филмове о још неким великим играчима, запамтио сам и многе од хиљаду који тренутно играју у Европи. Има и других који фудбал добро играју, али Бразилци фудбал најбоље играју. То се види и на први поглед. Уствари, то се осети.
Тата ми је причао како му је неостварени сан да оде у Јужну Америку, у Бразил посебно. Доста је у животу путовао, али му се баш ниједном за то није пружила прилика. Догодине се фудбал због Мондијала, враћа кући, у Бразил. А ја сам наследио татин сан.
Душан Павић, 4/2 ОШ „Деспот Стефан Лазаревић“, Београд
Достарыңызбен бөлісу: |