Начело јединства моралног живота

6. Начело јединства моралног живота

Раније смо поменули да тврдња о дуализму у духовном и моралном животу скрива у себи потенцијалну опасност правог моралног рацсепа личности. Описани дуализам хришћанског живота, дакле дуализам између живота у Богу и моралне активности у условима несавршеног света, ризикује да створи утисак о одређеној раздеоби хришћанске душе на два међусобно ничим не повезана и потпуно различита дела, о одређеном оштром расцепу који редовно уништава сваку целовитост душе. Фактички таква расцепљеност, такав расцеп је веома честа појава у свету који себе назива хришћанским. Као што у теоријском мишљењу постоји фамозно, језиком финансија речено "двојно књиговодство" – другим речима, као што у људском уму постоји непомирљиви спој "вере", коју недељом исповедамо у Цркви, и неверовања, које чини убеђење обичног – свакидашњег и научног – поимања света, тако је и у моралном животу веома распрострањен непомирљиви и непомирени спој вере у хришћанске моралне заповести, и потпуног практичног одбацивања тих заповести у овоземаљском животу.

Потпуно је очигледно да је таква расцепљеност моралне (као и теоријске) свести знак неке духовне аномалије, неке греховне изопачености истинског узајамног односа, ма колико таква појава била распрострањена. Од самог почетка је јасно да изложени основни дуализам, који нужно извире из саме суштине хришћанске свести, није исто што и такво изопачење. Ако искупљени, благодатни живот у Богу јесте истинска реалност за хришћанина, онда се такав живот на неки начин мора суштински одражавати и на особеност његове активности у свету. Дуализам не треба да буде неспојива расцепљеност, него дуализам који почива на одређеном јединству – органском, изнутра усклађеном двојединству. Човек, чија делотворност у свету у целости зависи од начела и мотива световног поретка и ни по чему није различита од активности незнабошца – такав човек самим тим разоткрива да фактички припада "деци овога света"; и благодатни унутрашњи живот, којег он при том жели да очува, нужно је само привид. Благодатни живот у Богу, на основу којег су хришћани "со земље", мора се тако делотворно одразити на свет да свет постане слан, иначе та со неће бити ни за шта, "осим да се проспе напоље" (Мт 5; 13); светиљка, која светли светлошћу истине Христове, не ставља се "под суд" (Мт 5; 15), него високо, да светли свету.

"Светлост", та општа основа наших размишљања, најлакше ће нам помоћи да објаснимо истинску природу траженог односа. Ако смо говорили о унутрашњем моралном животу хришћанина и ако смо тај живот разликовали од моралне делатности у свету, онда не смемо сметати с ума да се сама суштина, сама супстанција тог живота, потпуно аналогно са природом светлости, састоји у енергији која мора да исијава ван. Право име те енергије је љубав. "Бог је љубав" (1Јн 4; 8), и зато је живот у Богу потпуно прожет и испуњен благодатном силом божанске љубави. Ако тај живот, с једне стране, одражава унутрашње стање душе, онда он у исти мах – силом саме љубави, која је по самој својој суштини делотворна енергија – представља изливање благодатне силе љубави на све што је окружује; душа, изнутра испуњена љубављу, природно и неизбежно воли, баш као што и светлост природно и неизбежно светли. Сви случајеви у којима душа, тобоже уроњена у Бога и испуњена Богом, не воли, не излива спонтано благост, љубав, милосрђе, симпатије на све око себе, а пре свега на живе људске душе – сви такви случајеви (доста чести у побожности пијетистичког типа свих хришћанских исповести) потврђују да је такав унутрашњи морални живот привидан, неистинит, изопачен. Хришћанин не доживљава заповест љубави према ближњима као неку спољашњу наредбу која нормира његово понашање или усмерава његову вољу; то је израз саме суштине његовог хришћанског живота, његова потпуно неизбежна, спонтана последица. Другим речима, љубав је оно опредељење хришћанског живота у коме је поништена или превазиђена сама разлика између унутрашњег живота окренутог Богу или постојећег у Богу, и моралне активности у свету, јер љубав је унутрашње стање чија се суштина, као и код светлости, састоји у изливању на све око себе. Љубав је начело које одређује јединство хришћанског живота.

Разјаснили смо органски целовито двојединство хришћанског моралног живота: напоредо с основним ставом да благодатне силе љубави непосредно изливамо у свет без обзира на конкретно стање света, а све зато што је благодатна сила љубави потребна увек и свугде, ми такође имамо, будући да смо свесни своје одговорности за судбину ближњих, обавезу да водимо "политику љубави", тј. да своје поступке одредимо тако да они буду максимално конкретно плодоносни, односно да водимо рачуна о томе да заповест љубави буде у најбољој могућој мери практично остварена у конкретној ситуацији света. Тако хришћански живот, без обзира на дуализам форми његовог испољавања, остаје изнутра јединствен зато што је сав прожет љубављу као оним начелом које му даје то јединство.

Додуше, то јединство не спречава да сама та два начина испољаваља или остваривања љубави остану дубоко различита. У непосредном изливању љубави то изливање као деловање, као чин, припада самој благодатној сили љубави, док је човек ту само медијум божанских сила које исцељују и спасавају свет. И обрнуто, у промишљеном, унапред прорачунатом систему деловања, дакле у политици љубави, љубав је само први извор покретачке силе – мотив, који одређује крајњи циљ делотворности, док они акти и напори који директно утичу на свет, по својој природи припадају оном потпуно људском; могуће је да се таква хришћанска делотворност, по својој спољашњости, по употребљеним средствима, не разликује од "мудрости овога света" (1Кор 1; 20), у најмању руку од делатности која је диктирана чисто људском, природном љубављу према људима и световном бригом о испуњењу њихових потреба.

Љубав извана обједињује та два различита облика активности и чини њихов скривени заједнички корен, љубав их, сем тога, изнутра прожима и "оверава" тако што свој печат ставља и на систем рационалних поступака које обављамо световним средствима. Тиме се у пракси, у животној конкретности, омекшава оштрина и принципијелност разлике која је таква по свом апстрактно логичком одређењу. Непосредно изливање благодатних сила љубави, самим тим што је у суштини универзално, може и мора да захвати и чисто људску моралну активност, да у њену хладну трезвеност улива благодатну топлину, а онда ће и тај чисто људски, световни облик активности сијати одсјајем Христове истине. Ако та активност, због саме своје суштине, како смо видели, понекад мора бити и грубо храбра, ако, свесна одговорности за судбину ближњих и света, мора пре узети на себе грех директног наношења патњи, него исцрпљивања сентиментално-сањалачком, неодговорном добротом, онда се, са друге стране, сила њене љубави непосредно испољава у избегавању сваке непотребне, сваке сувишне грубости мера и напаја духом људскости, осећањем поштовања и љубави према светињи људске личности. Изван свих грехом оптерећених световних средстава, која може да изнуди једино малопре објашњено стање крајње нужности, активност хришћанина се, самим тим што полази од вере у светост и коначну победу љубави, непосредно руководи начелом љубави. И у сваком свом спољашњем испољавању она остаје оно што чини њену унутрашњу покретачку силу – одговорна љубав, делотворно, плодонсоно уважавање светиње човека.

На крају крајева, све што човек чини носи живи отисак његове конкретне личности, тј. његове унутрашње суштине. Због тога се конкретни целокупни живот и делотворност хришћанина, човека који дубинским коренима свог бића дотиче Бога, и утврђен у Богу учествује у "Царству Божијем", нужно разликује, или се мора разликовати, од живота "незнабошца", човека непросветљеног светлошћу Христове истине и заробљеног силама "овога света".