Срби и Константин Велики
жүктеу/скачать 468.5 Kb.
|
- Бұл бет үшін навигация:
- Последњи залогаји финансијских хијена
- Отворено писмо Р. Дмитровићу на његов Коментар -”Артемије пречи од бога”
Срби и Константин Велики  Константин Велики -Флавије Валерије (лат. Флавиус Валериус Аурелиус Цонстантинус), рођен је 28.02.274. године у провинцији Горња Мезија (Моесиа Супериор),у граду Наиссусу (данас Ниш у Србији). Био је син Констанција И Клора и Хелене.
Римски цар 306. – 337. умро 22.05.337. г. у Никомедији (Измит у Турској). Наводе се у различитим документима различите године његовог рођења 271., 272., 273. и 274., а датуми 27 и 28. 02. Несумљиво има галско порекло (Гали-романизирани германи) по оцу и непознато, али свакако римско, по мајци Хелени,коју многи наши римофили воле да представљају као царицу Јелену из Ниша. Као први хришћански цар, иако се крстио на самрти (тада је сматрано да чин крштења ослобађа од греха), оснивач Новог Рима (касније Константинопољ, од 1453.падом у руке Османлија, Истанбул), велики добротвор и ктитор хришћанске цркве. Канонизован је после смрти, а у православним црквама, укљуцујуци и СПЦ, поштује се као светац и “равнопостолни цар”. На походу на Рим против Максенција 312. г., Константин је доживео мистично искуство, након кога се отворено определио за хришћанску веру. По Лактанцију, чији је спис “О смрти прогонитеља” настао 317./318., Константину је у сну, у ноћи која је предходила бици код Милвијског моста, наложено да на штитове својих војника стави слово Х са вертикалном цртом закривљеном према врху, тако да формира христорам. Сличну причу исписује и Константинов биограф епископ Евсевије Цезарејски, који је цареву биографију саставио нешто после 337. г. По Евсесијевој писању у Вита Цонстантини, цар му је неколико година после тог догађања, испричао ту причу под заклетвом, угледао је светлосни крст са натписом “овим побеђуј”(тоуто вика). После ових догађаја Константин је у Италији обнародовао Галеријев едикт о толеранцији из 311. г. а затим је наредио да се цркви врати одузета имовина. Едикт о толеранцији је Галерије издао на својој самрти 30.04.311. у Сердики (данашњој Софији), којим је наредио обустављање прогона хришћана на његовим територијама (Мала Азија и Балкан). Константин је у оправданост своје верске политике желео да убеди и свог савезника Лицинија. 313. су се састали у Милану, када се Лициније оженио његовом сестром Констанцијом. Овај састанак и женидба послужили су као основа предања о Миланском едикту, којим су они хришћанима дали слободу вероисповести а хришћанство учинили равноправним са осталим религијама. Сам Евсесије Цезарејски минимизира Галеријеву а преувеличава Константинову улогу код добијања равноправности хришћана са осталима. Од 313. Римским царством владају два августа, Константин и Лициније, први западним а други његовим источним делом. Међутим, након неколико година они долазе у сукоб (историцари Цезаревски, Аурелије Виктор и Еутропије различито тумаче узроке) и велики рат код данашњих Винковаца у октобру 316. године. Лициније трпи пораз и повлачи се у данашњу С. Митровицу а касније у Софију. Следећи сукоб се десио код Једрана а Лициније је потиснут даље према Малој Азији. Долази до примирја, све до 323.г., али се за то време Лициније негативно одређује према хришћанима, сматрајући их Константиновим присталицама. У предсобљу одсудне битке Константин 324. проглашава хрићанство званичном религијом. У задњем њиховом рату те 324., Константин је однео победу, заробио Лицинија и иако је обећао сестри, 325 је погубио Лицинија и његовог сина (свога сестрића). Зашто је све ово битно за Србију, СПЦ, Светосавље, српски народ и брата рођенога? Данас српски римофили у СПЦ желе да Константина Великог прогласе неким великим “Србином” а да Српства ни омирисао није. Праве му 80 метарске крстове и планирају нове, као ни једном Србину до сада (Савин крст би морао бити већи). Не ретко изјављују да је 2013. г. 1700-та годишњица Миланског едикта и проглашења хришћанства као званичном религијом, а да ово друго нема везе са памећу. “…одлучили смо да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери којој би они желели и да не треба апсолутно нико одбијати право да следује и изабере побожност и веру…” цитат је из Миланског едикта, који оповргава такве измишљотине (што се баби снило) и види се да је писан у множини. Следећи историјски догађаји : 325. организује Први васељански сабор у Никеји, одстрањује теолога Арија и прихвата симбол вере који наглашава једнодушност Оца и Сина. Уништио је највећи део храмова на Атосу исказујући на тај начин мржњу и нетолеранцију према свему паганском.326. Константин, по наговору мајке Хелене, уништава храм Бога Акслепија у Аигеаи, Киликији и многе храмове богиње Афродите у Јерусалему, Апхаки, Феникији, Ваалвеку итд. 327. покушава решити раскол рехабилитацијом Аријеваца и долази у жестоки сукоб са моћним епископом Атанасијем Александријским, кога 327. протерује у Трир (данашњу Немачку). 330. инаугурише Нови Рим (Константинопољ-11.мај) 335. Константин пљачка паганске храмове по Малој Азији и Палестини, разапиње “чаробњаке и гатаре”(страдао и филозоф Сопатрус)….указују на његов троделни верски дух (пагански, заједнички и хришћански), смену насилничког и мирољубивог, доминантан утицај у формирању учења и исповедања хришћанске вере. Са сабора у Никеји не постоје писани црквени акти и та дешавања су извор многих сумњи. Када се томе додају догађаји на другом васељанском сабору, одржаном 381. у организацији Теодосија I Великог, те сумње се повећавају. На том сабору нису учествовали западни епископи а ни папа, иако су га накнадно признали као екуменски. Ту се потврдило Никејско вјеровање као истинито и тачно тумачење Светог писма, те, ради јасноће, проширен је његов текст (Светог писма) у делу који говори о Светом Духу. Сумње се састоје у чињеници да се на 1. и 2. васељанском сабору расправљало о улози Светог Духа и коначно обрачунало са аријевцима и другим теолозима који су сматрали Исуса бићем са људским телом и душом а божанским умом. Да ли је то Богом дано и одређено или је то одредио свети човек Константин Велики а да су трагови свему томе уништавани? У каквој је вези проглашавање хришћанства за званичну религију Царства, ако му је, како тврде многи историчари, у то време претила опасност од распада- ради вишенационалне и вишеконфесионалне супростављености? Да ли је хришћанство направљено, оваквим какво је данас, због царске и потребе велике царевине? Који плашт је огрнут да би се зајахали толики крсташки ратови и побили толики људи? Шта су чували средњевековни витезови и да ли је неко имао и крије тајну Христовог гроба? Да ли су писања Дана Брауна, само теорије завере за згртање пара? Има ли логике у “истини” Да Винчијевог кода и Изгубљеног симбола? Да ли су 1. и 2. васељански сабори утврђивали везу Оца, Сина и Духа, или је то прогурано као накнадна памет? Да ли се и чин Васкрснућа морао донети или потврдити на васељанском сабору (мени је логичније да је чињеница)? Шта је са толиким Јевандјељима, који су накнадно пронађени, а ми још не знамо шта у њима пише? Како да објасним деци, да пре подне верују у Дарвина а по подне и увек у Бога Свевишњега, када су им теорије супростављене? А они у обе морају да верују!? Да ли човек сме да размишља својом главом а да се то не протумачи као богохуљење? Да ли је истина привилегија одређеног броја људи, коју ће они да саопштавају нама, који нисмо “способни” да је појмимо? Мораш ли се “утрпати” међу њих да би ту истину досегао, има ли другог пута!? Зашто су се између себе толико изделили, а успут и нас, ако је истина једна? Подела и раскол скоро увек штети. Јединство је супротан процес и логично је да би требало да доприноси добру. Али, да ли треба да ме буде страх од тога јединства? Зашто да се плашим ако је уједињење добро и узвишени је циљ коме стремимо? Па од куда долази наш страх, рођени брате? Да ли ће због тог јединства Светосавље бити черечено? Има ли Светом Сави места, тамо где нас “желе” увести после пута без алтернативе? Страх ме брате, да се они уједињују ради себе а не због нас! Или једноставније, Против нас! Хајд` им ти, брате рођени, после свега веруј! А, рођени брате, највећи страх ме хвата од могућег подметања замке, да се ти и ја после свега, не разумемо! Последњи залогаји финансијских хијена 
Некад се иза најбаналније информације може крити припремљена замка. Није згорег мало сачекати, пустити да одспава негде у глави, укључити накнадну памет и тек онда пустити у “оптицај”. “Србија треба да убрза реструктурирање и приватизацију јавних предузећа, што би могло да се побољша позиција приватног сектора, унапређење и трансфер технологије, корпоративног управљања и обезбеђивање додатних финансијских средстава, изјавио је шеф Мисије ММФ-а за Србију Алберт Јегер.”-(Вести 29.05.2010) Очигледно је да је овај представник ММФ-а добио задатак од налогодаваца из наслова, да у Србији изврши притисак на Владу, за доношење законских и регулаторних одлука, којима би и задња општедржавна и народна добра прешла у њихове руке. Очигледно је да се “пуца” на Телеком и енергетски систем, чиме би се мало утолила незајажљива глад ових белосветских прождрљиваца. Деценијском распродајом општедруштвених добара у бесцење, ова намештеничка власт је доведена у перфидно произведени положај- између народа и својих ментора-тако да више и нема алтернативног начина да им се одупре. Држава и народ су до гуше задужени од истог овог ММФ-а, Светске банке и различитих финансијских лешинара. Тапију на ову омчу око врата сопственој држави и народу, да буде апсурд судбине, потписали су исти ти намештеници, којима је народ “дао” легимитет а саставили амбасадори држава из којих долазе исти ови мешетари. Светске але плански плету своју мрежу! Њихови сисајући пипци су у највећој мери прикопчани на банкарски сектор. Исти онај, кога су у сарадњи са домаћим намештеницима, довели на руб пропасти а онда покуповали у бесцење. Овим првима су Телеком и енергетски систем дезерт кога дуго ишчекују, црева им већ крче а слине већ цуре низ поднабуле вратине. Домаћим намештеницима је то начин да преживе до следећих избора, подмире сопствене апетите, покрпе буџетске рупе и подмажу изборни систем. Ако случајно не успеју, да на једну гомилу сакупе 126 скупштинских климоглаваца, нема да неће да буде (Шојић), ускочиће опет амбасадори као појачање са резервне клупе. Кога још интересује што ће задње залихе дати на чување: мишевима кацу сира, чувеном румунском грофу црвену трансфузиону супстанцу а овчије блејање вуковима на поверење!? Свакодневно смо сведоци интервенција које на домаћем финансијском тржишту врши НБС-е. Под изговором флуктирајућег курса динара, довођења инфлације под контролу и заштите домаће валуте, свакодневно се пушта у продају одређена количина новца из девизних резерви.Те исте девизе купују стране банке, плаћајући их динарима које су зарадили пословним трансакцијама (махинацијама) и кредитирањем грађана, са истом том нелојалном конкуренцијом (монополом) против које се они наводно боре. Њихов крајњи циљ, колективно дужничко ропство, ревносно употпуњује министар (гробар) српске економије-председник Г17 Минус и УРС (Удружених растурача Србије). За ту сврху већ су убачени приватни кредити, осмишљени од намештеничко-стране удружене багре и биће субвенционисани од оних који већ клече на кољенима (буџетски пуњачи). Иста лова само кружи! Овај Клунијев сарадник (гробар) “добро брине бригу” фискалног дела економске политике. Монетарни део извршава његов клупски играч, гувернер у оставци, зарађујући додатну фотељу-смештену у кругу багре из наслова. Докле тако? Док се не распрода и ово мало што је преостало или док се народ не досети!? Зато они и журе са свим тим распродајама, спречавају изборе и надају се да ће све то успети да расчерече до наредних,редовних или ванредних. Територијално черечење Србије је крајњи циљ, а ово економско и монетарно, само су припремне радње. Јер, економски и финансијски уништена Србија, неће више имати начина да се одбрани биолошки. И коме ће, некад кад све ово прође, падати на памет да глође ове убачене коске из наше прошлости!? Опет ће на сцену ступити опробана медијска мантра-подвуцимо црту, у име наше деце, заборавимо прошлост и окренимо се будућности. Предосећам да ће садашњи пионири, деца свих ових данашњих тата, бацати неке друге ствари на глођање. Разасути по светским монденским летовалиштима, шмркаће бело, разглабати приче о економском патриотизму, дизати споменике свим нашим гробарима и ронити горке сузе о судбини јадног и напаћеног народа. Потписник ових редова био би најсретнији, ако се тада испостави, да је он био само једна-птица злосутница. Радомир Рељић 14.06. 2010
КОМЕНТАР: Артемије пречи од бога 
Након смрти патријарха Павла један потпуно анониман грађанин Србије рекао је, испоставља се пророчки, следећу реченицу: “Српска црква сада улази у велике проблеме и нека јој је бог у помоћи.” Баш то се догађа, још од оних дана када се бирао нови патријарх, а последње што тресе институцију у коју Срби, без обзира на све, имају највише поверења, у вези је са владиком Артемијем. Читаоци “Вести” знају о чему се ради; Свети синод Српске православне цркве одузео је Артемију епархију рашко-призренску и наложио му да напусти Косово и Метохију. Јуче смо писали да монаси из бројних манастира СПЦ разбацаних широм Косова напуштају своја станишта, огорчени због одлуке Синода. Ко је овде у праву? Чији је грех већи? Може ли једна људска одлука да буде изнад речи божје, ма шта год то значило? Нико од живих епископа и свештених лица Српске православне цркве није светац, мада би неки хтели да их Срби баш таквима доживљавају и да се, у складу са тим, према њима опходе. Срби се и на овом случају деле на оне који бране Артемија, без резерве и са много страсти, и на оне који овог владику виде као заштитника групе криминалаца у делу српске цркве на Косову и Метохији. Први кажу да је све ово урађено са циљем да се Косово и Метохија и у духовном смислу преда Шиптарима јер је, кажу они, Артемије био последња брана одбране Косова и једини у врху СПЦ који се залагао на линији “Косово је Србија”. Уз то, подсећају, Артемије није хтео да дочека потпредседника САД Бајдена када је оно долазио у Грачаницу, нити је дао благослов за ту посету, као што својевремено није благословио долазак председника Србије Бориса Тадића на Косово. Да ли је ово тачно? Око благослова за Бајдена и Тадића вероватно јесте, али свакако није тачно да је само Артемије бранио и брани Косово. Таква тврдња напросто вређа здрав разум и не може да буде предмет расправе. Ако је Артемије последња одбрана Косова, онда од тог посла нема ништа. У том смислу забрињавајуће је и са становишта СПЦ врло опасно понашање горе споменутих монаха. Они су, ето, љути због смене владике, па се пакују и одлазе са Косова. Ако се не варам, а не варам се, уласку у монашки ред Српске православне цркве предстоји период подвижништва, много тешких искушења које се окончавају давањем завета богу. Тај завет подразумева апсолутну веру, апсолутну послушност, скромност (чак сиромаштво) и служење цркви и народу по цену сопственог живота. Уосталом, чином монашења човек свој живот предаје богу. Само понашање по овим канонима очувало је Српску православну цркву као институцију и њено пристуство на Косову и Метохији, упркос 500 година турске окупације и зулума. Какви су то монаси, свештеници, духовници… како год хоћете, који због једне људске одлуке, била она исправна или погрешна, свеједно је, напуштају светиње чије се трајање мери вековима? И шта ће бити са тим манастирима по њиховом одласку? Хоће ли их преузети Шиптари и на тај начин прибавити крунски “доказ” да су цркве и манастири СПЦ на Косову уствари “културно наслеђе албанског народа”. Трпљење и молитва стубови су свештеничког живота у Српској православној цркви. Тако је увек било, а ако више није онда је то потврда да се и у ову последњу српску институцију од угледа увукао онај са роговима и репом и придобио многе којима су, нажалост, “мерцедеси”, резиденције са лифтовима до првог спрата и ђакузи каде важније од завете ономе који све види и на крају за све испоставља рачун. извор: Франкфуртске ВЕСТИ, 16.06.2010 --------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Отворено писмо Р. Дмитровићу на његов Коментар -”Артемије пречи од бога” Господине Дмитровићу, пуно има оних који се баве писањем, пуно их пише а нису новинари -него само “новинари”… . Новинари пишу, пишу о ономе што добро познају, пишу истину, правду, човекољубље, пишу о злу, криминалу…па и по цену живота Кад сте већ почели од Бога и Артемија, морам да приметим да ми Срби, светосавци, православци; реч Бог пишемо великим почетним словом. Вама то право не спорим, јер, по неким коментарима на порталу где је Ваша колумна објављена, може се приметити да сте Ви ЈУЛ-овац и ја не знам како се то код Вас пише! “Новинари” пишу да напишу, пишу оно што је наручено, није толико ни битно је ли истинито и праведно!? Њима не мора ни бити наручено од онога код кога су званично на платном списку! Помно пратећи Ваш текст, постепено сам уочавао Ваш метод, којим се неко (Артемије) или неки (монаси) припремају унапред на осуду, кривицу и трпљење, без обзира шта је са ИСТИНОМ! Зашто нам не написасте бар нешто о тој истини? Кажете да су морали и трпели су зулум кроз векове. Је ли то та Ваша логика, по којој се зулум треба трпети и од своје црквене браће и од дела свога народа? Па нећете ме још убеђивати у стављање тог, турског, окупаторског и сличних зулума, у исту раван-као кад ми га рођени брат чини!? Ваша логика, намера, интелект, расуђивање или не знам који разлог иза тога стоји, мене не могу убедити да је све то исто. “Трпљење и молитва стубови су свештеничког живота у Српској православној цркви. Тако је увек било, а ако више није онда је то потврда да се и у ову последњу српску институцију од угледа увукао онај са роговима и репом и придобио многе којима су, нажалост, “мерцедеси”, резиденције са лифтовима до првог спрата и ђакузи каде важније од завете ономе који све види и на крају за све испоставља рачун” То су ваше речи у наводницима, само Вас подсећам. Прочитајте их слободно више пута! Ако је ђаво ту-прозовите га. Ако је ту, по суштини конфликта, по чињеницама…можете бирати само између Артемија и Иринеја Буловића! Ако већ неког “подводите” на зулум, на трпљење, на оданост, искушење…па зар му већ не уграђујете судбину жртве, паћеника, праведника.. Није ли онда нормалније да реп и рогове тражите на другој страни? “Какви су то монаси, свештеници, духовници… како год хоћете, који због једне људске одлуке, била она исправна или погрешна, свеједно је, напуштају светиње чије се трајање мери вековима? И шта ће бити са тим манастирима по њиховом одласку? Хоће ли их преузети Шиптари и на тај начин прибавити крунски “доказ” да су цркве и манастири СПЦ на Косову уствари “културно наслеђе албанског народа”. -опет Ваш цитат! Ово је сам крај вашег лицемерја, господине “новинару”! За могући губитак КиМ-је Ви кривца одређујете унапред! Ви га тражите у онима- који су за њега и нас највише дали!? Ви као да већ знате све! Ви предвиђате предају и опроштај од Космета, а не “Косова” како ви то на шиптарску срећу и радост пишете. Ако себе сматрате за Србина, Светосавца, Православца…заборавите тему о којој сте се усудили писати! Не зато што Вам ја претим (можда ћете и тако ово моје протумачити), него зато што треба да Вас буде срам! Не спорим Вам остале “епитете”, можда сте чак и интелектуалац, али Србин и новинар нисте сигурно. Увек сам се “Срба”, “новинара” и “интелектуалаца на задатку”-плашио највише. Радомир Рељић 16. 06. 2010. --------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Господине Рељићу. Из Вашег “отвореног писма Р. Дмитровићу” могло би се закључити да сте Ви Србин, православац, верник. Ово прво је ваша лична ствар а што се вере тиче она је слојевита и има своје непромењиве законе. Ти закони важе од тренутка настанка света. Саставни део тих закона свакако НИЈЕ лаж. А ви лажете г. Рељићу. Ви сте лажов. Лажете кад кажете да сам “ЈУЛ-овац”. Никада у животу нисам ушао у просторије ЈУЛ-а, никада нисам седео нити сам се упознао ни са једним од челних људи ЈУЛ-а а написао сам најмање тридесетак текстова против ЈУЛ-а због којих сам сносио тешке последице; остао без посла, избачен из стана, једва прехрањивао породицу…и још нешто о чему не желим да говорим. О овоме постоје писани трагови и докази. Таквом човеку рећи да је јуловац представља богохуљење, господине Рељићу а Ви тврдите да сте православац, верник, приврженик богу. Мислите, видим, да је писање речи БОГ, великим или малим словом, знак и доказ односа према вери? Јадна је Ваша вера ако по томе утврђујете њену снагу. Не желим ни са Вама ни са другима да полемишем о Артемију, Иринеју, СПЦ…јер нисте достојан противник, јер не знате ни делић онога што ја знам о унутрашњој слици Српске православне цркве. О онима који би да се приклоне папи, а има их и гаде ми се, као и о онима који су велики борци против папе а ту борбу воде из резиденција, из “аудиа 8″ и “мерцедеса”. Одакле им све то? На кога ће овај јадни српски народ да се угледа кад им духовници, последња нада, утеха, они за које верују да су веза са богом, живе као најбогатији српски тајкуни. Знате ли Ви, господине Рељићу, о чему говоримо и о чему Ви говорите у целој овој причи? Јесте ли уопште свесни непознавања проблема у којем пресуђујете, осуђујете и сечете мачем, као да сте Господ. Кажете да нисам ни Србин ни новинар. Можда по Вашим мерилима и нисам новинар. Имате право да то оцењујете, али ко сте Ви да ми кажете да нисам Србин? Знате ли ишта о мени? Познајете ли бар делић моје животне приче? Знате ли да сам као младић од 28 година у Хрватској осуђен као “српски клеронационалиста”? Знате ли да сам, само зато што сам Србин, новинар “Политике” и НИН-а, био линчован у центру Загреба и да сам само игром случаја избегао смрт од које ме делило четири сата. Толико је времена протекло од налога за моје привођење у логор смрти ( Јодно у Сиску) из којег нико није изашао жив, и мога бегства у Србију. Ко сте Ви Рељићу да мени говорите о националности? Јесте ли Ви, за разлику од мене, икада нешто жртвовали због свога српства и шта је то што сте жртвовали. Немојте да се плашите “интелектуалаца на задатку”, каквим мене сматрате. На Вашем месту ја бих се плашио бога. Прочитајте још једном писмо које сте ми написали. Ако имате имали части и вере у бога, застидећете се. То ће бити довољно. Вама и Вашој породици желим свако добро. Ратко Дмитровић п.с. Ако желите да објавим Ваше писмо предуслов је Ваша адреса. Наравно, очекујте да Вам одговорим, у стилу овога што је горе написано. Ратко Дмитровић --------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- СВАКО НОСИ БРЕМЕ СВОЈЕ Господине Дмитровићу, Ево, кад Већ чачкате мечку! Милина ми је да Вам одговорим, пошто јело није! Не једем сплачине које сте ми “приватно” послали! Дмитровић: А ви лажете г. Рељићу. Ви сте лажов.
Рељић:
У мом отвореном писму Вама,сам написао следеће: “Вама то право не спорим, јер, по неким коментарима на порталу где је Ваша колумна објављена, може се приметити да сте Ви ЈУЛ-овац и ја не знам како се то код Вас пише!” Не лаже Рељић, прочитајте коментаре на Вашу колумну (Катарина,Милан,Маријана..преписка) у Вашим новинама, где сте Ви уредник. Јасно, или Вам треба нацртати? Дирнуо сам у Бога? Дмитровић: Не желим ни са Вама ни са другима да полемишем о Артемију, Иринеју, СПЦ…јер нисте достојан противник, јер не знате ни делић онога што ја знам о унутрашњој слици Српске православне цркве. О онима који би да се приклоне папи, а има их и гаде ми се, као и о онима који су велики борци против папе а ту борбу воде из резиденција, из “аудиа 8″ и “мерцедеса”. Одакле им све то? На кога ће овај јадни српски народ да се угледа кад им духовници, последња нада, утеха, они за које верују да су веза са богом, живе као најбогатији српски тајкуни.
Рељић;
Кад један новинар пише (још и уредник) мора бити спреман на јавну полемику и критику а омаловажавање (јер нисте достојан противник) онога који се са њим не слаже, није му никаква аргументација. Зато сам ја Вама у отвореном писму (које Ви не желите да објавите) написао да сте Ви “новинар” а не новинар. Пишете да пуно знате о дешавањима у СПЦ (моје знање је само делић Вашег), имате новине у којима сте уредник…зашто не пишете, испљујте ту истину! Сва Ваша истина је у томе да су Артемије и његови: црквени тајкуни, Артемије испред бога, Артемије заштитник криминалаца, грешно нису дочекали Бајдена и Тадића, понашање монаха опасно, морају трпети зулум, криви су за “Косово ако оду”… Како Вас није срам! Кога Ви окривљујете за предају Космета? Пустите Ви само писмо-нека се види како Рељић “пресуђује”. Ви га не можете сакрити! Дмитровић: Знате ли ишта о мени?
Рељић:
Никад нисам био члан ни једне партије, никад гласао. Почетак рата, Сарајево, помоћник директора, брак, једно дете од године, ја 32 године..Рат ни почео, долазе зелене беретке (једног препознао) на радно место и одводе у казамат. Смршао у њему 20-ак кила (малтретирање, глад страх). Судбина: први посао-шеф рачуноводства у Савезу Слепих БиХ, познавали ме скоро сви слепи у БиХ), чули где сам, скупили се, направили невиђену фрку, дошли у казамат и ослободили ме. Али само казамата! Месец дана ме слеп човек скривао у својој кући. Побегао на Илиџу кроз обруч (дуга прича за филма) али не у Србију као Ви. Пољубио српску земљу и укључио се у највеће борбе на Илиџи, рањавање, борбе…Све до маја 93., нико мој није ни знао да сам жив, од тада па до краја рата у Теслићкој бригади. Прошао све борбе на фронту дугом 100 км. Пет година, тада, једино дете видео нисам. Дете и жена у Немачкој-Рељић није хтео да напусти борбу. Све документовано, чисто, јуначки, људски, без пацке на биографији..једино мало специфично, чудан човек. Изгубио 3 рођена рођака у борби (Зоран у заједничкој на Јеловцу), сви до једног у фамилији били на фронту…без страха, као и сада да то јавно напишем. Зашто то пишем? Па, прочитајте како сте ме мазохистички, плачући над својом судбином (бежање у Србију), вукући право жртве, тако ниско, подло…покушали да дискредитујете, без помисли да можете да налетите на мину! Па све до друге крајности, богохуљење је ко Вама шта напише! Пустите нека људи читају! Пустите да други просуђују, зашто кријете отворено писмо(као што ћете и ово покушати сакрити), пустите нек људи просуде..! Пустите нека виде све: ко је част, вера, ко треба да се стиди(Ваше речи), Видите, господине “новинару”, жртвовао сам маленкост! Крв моју и мојих најближих! Чиме сам то изазвао, шта сам Вам скривио, где сам погрешио ? Зато што сам Вас “провалио”? Дмитровић: п.с.
Рељић:
Ваљда сам Вам све ово писао са неке адресе! Шта имам ја од Вас-имате и Ви од мене! Па пошта се шаље са адресе! Јесам ли Вам можда све ово убацивао у кућно сандуче? Пада ли Вам можда на памет да ми дођете на кафу или нека Ваша нова Удба у Ваше име? Никад нисам имао страх од тога, сто ће бити биће, моје бреме сам увек спреман да носим. Преклињем Вас као Бога-објавите: моје отворено писмо Вама, Ваш одговор мени и на крају ово писмо. Урадите то, моју адресу ћете онда добити лично! Треба ли Вам она можда за јавно објављивање? Па како би објавили нешто анонимно? И то је нормално. Ево ја јавно! Пуно здравља Вама и Вашима Радомир Рељић, 19.06.2010 --------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Господине Рељићу, Како да полемишем са Вама кад не уважавате ни делић онога што ја кажем и што се може проверити за пет минута, већ се позивате на “истину” анонимаца који се јављају под именима “Катарина, Милан, Маријана”. То је као да сте ме оптужили за убиство а као доказ прилажете тврдњу да сте то чули на пијаци “од неке жене која се зове Катарина”. Невероватно. Искрено саосећам са патњама које сте прошли за време рата, укључујући жртве у Вашој породици. Заиста искрено јер, да цитирам чувеног песника, “мене свака рана рода мога боли”. Међутим, од мене нећете чути кога сам све изгубио за време рата у Хрватској. Сувише је то интимно и болно. Наравно да сам, чувајући главу своје породице (дете од три године) и своју побегао у Србију. А где сам, као новинар “Политике”, пореклом са Косова и Метохије, околина Урошевца, требао да побегнем? У Немачку? Словенију? Мађарску? Честитак што сте ме “провалили” господине Рељићу. На Вашу жалост нисте први. Исто тако су ме, давно пре Вас, “провалили”: Петар Луковић, Хловерка Новак Срзић, Соња Бисерко, Наташа Кандић, Жарко Кораћ… Нисам тражио Вашу адресу да бих Вам послао Удбу, већ да се за обе стране у полемици зна адреса. За мене се зна где радим, где седим, који су ми телефони… Иначе, ја сам познат по томе што шаљем људима Удбу на врата. Многи су тако скончали и завршили у затвору. Контролишем Удбу у потпуности. Е мој Рељићу, Србине. Желим пуно здравља и сваку срећу Вама и Вашој породици. Нега вас бог чува. Ратко Дмитровић Јун 17, 2010 --------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Радомир Рељић,
Господине Дмитровићу, -После Вашег “жртвеног-плачљивог” контранапада (ционистицки метод),
Радомир Рељић 19.06.2010 --------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Радомир Рељић,
1.У својој колумни-Артемије пречи од бога-објављеној у Вестима, г-ин Дмитровић је отворено Артемија и монаштво оптужио за стање у нашој цркви. 2.Да он зна шта екуменисти раде (чак каже и да му се гаде,у приватној преписци са мном-зато сам преписао његова писма упућена мени) 3.Приватно глумећи великог Србина (оптуживање екумениста),јавно је на супротној страни (пљујући по Артемију и монасима који су напустили КиМ) 4.Поседујем оригинале његове поште мени. 5.Све ово је доказ његове дупле личности и хтео сам да све ово ставим на увид, његовим екуменистима, од којих је његов текст био наручен. Аутор: Радомир Рељић жүктеу/скачать 468.5 Kb. Достарыңызбен бөлісу:
|