Свештеник Тимотије

МОРФОЛОШКА БЛИСКОСТ ЧОВЈЕКА И ЖИВОТИЊА 35

НАУЧНИЧКЕ ФАЛСИФИКАЦИЈЕ "НАУЧНИХ" ДОКАЗА 35

1. Питлдаунски еоантроп 35

2. Питекантроп са Јаве 36

3. Хесперопитекус из Небраске 36

4. Синантроп 36

5. Рамапитекус 37

ОЗБИЉНИЈИ КАНДИДАТИ ЗА НАШЕГ ПРЕТКА 37

1. Аустралопитекус 37

2. "Усправљени човјек" 37

3. Сензационална лобања 1470 37

4. Неандерталац 37

АРХЕОЛОШКА ДАТИРАЊА И ТИРОЛСКИ ЧОВЈЕК 38

ГЕНЕТИЧКИ ДОКАЗИ ДА СУ ЉУДИ СТВОРЕНИ 39

ЉУДСКИ ГОВОР 39

ЗНАЊА ДРЕВНИХ ЉУДИ 39

ЕВОЛУЦИЈА РЕЛИГИОЗНО-ФИЛОСОФСКИХ ПОГЛЕДА 40

ПОРИЈЕКЛО И ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

МОРАЛНОГ ЗАКОНА 40

МОРАЛНИ ПЛОДОВИ ЕВОЛУЦИОНИСТИЧКОГ ПОГЛЕДА НА СВИЈЕТ 41

ПРЕТПОТОПНА (ПРВОСТВОРЕНА) ЗЕМЉА 43

ПОТОП 44

ЗАВРШЕТАК ПОТОПА 46

НОЈЕВ КОВЧЕГ 46

ЉУДИ И ДИНОСАУРУСИ 47

ПОТОП И СТАНОВНИШТВО ЗЕМЉЕ 48

ПРИЛОГ УЗ ЛЕКЦИЈУ 8:

ДИНОСАУРУСИ И ДРЕВНИ ПУСТИЊАЦИ 49

З А К Љ У Ч А К 50

Л И Т Е Р А Т У Р А 52

"Бога, предвјечног, безграничног, свезнајућег и свемогућег, ја, пав ничице, увидјех и онијемих. И прочитах трагове Његове на творевинама Његовим, и у свакој, чак и најништавнијој, видјех - колика је велика сила, каква је велика мудрост, какво је неизгладиво савршенство скривено у њима".

Карл Лини

П Р Е Д Г О В О Р

У школским предметима о природним наукама, нарочито у биологији и астрономији, ђацима се у главе тврдоглаво утувљује еволуционистички поглед на свијет. Његова суштина се своди на то да је материја наводно способна да се самопроизвољно развија у правцу усложњавања облика своје организације, од нижих и примитивнијих ка вишим и савршенијим формама. Такво схватање важи како за неживу, тако и за за живу (за њу поготово) материју, не искључујући ни човјека.

Чак и када су у Русији формално успоставили слободу савјести и међусобну једнакост религија (изједначавајући их са атеистичким погледом на свијет), притисак материјалистичких схватања у школским предметима из области природних наука и даље је остао енормно јак, потпуно и свјесно намјеран. Било какве оностране силе, било какве појаве које излазе из оквира простих школских схема - не само да су искључене из разматрања, него се по старом шаблону одлучно одбацују и негирају. Читав низ појава из природе у уџбеницима се једноставно игнорише, иако су те појаве веома просте за објаснити. Поједине чињенице или опажања науке су протумачени криво или су сасвим остављени без објашњења. На крају, постоје важни закони природе који су у школским уџбеницима дати у извитопереном виду, зато што закључци који слиједе из тих закона једнозначно побијају еволуцију. У исто то вријеме, у школске програме се упорно инфилтрира курс "валеологије", која представља аморфну смјесу медицинских, хигијенских и психолошких знања помијешаних са најпримитивнијим паганством, окултизмом и шаманизмом. Ученик који нема апсолутно никакву представу о истинитим начелима Битија, потпуно неприпремљен се одједном поставља пред више него сумњива практична духовна знања и искуства. У свеукупности то може довести до тешких психичких и моралних траума код дјеце.

Таква организација предавања у школама није карактеристична само за нашу, традиционално идеологизовану земљу. Чак су и у САД познати случајеви притисака на предаваче од стране школске администрације или министарства образовања - све до отпуштања са посла, у случају да педагози покушају да упоредо са еволуционистичким погледом на свијет упознају ученике и са креационом науком, односно, са научним фактима који говоре у прилог учења по којем је свијет створио Бог. И то - поред непобитне чињенице да је идеја креационизма прилично широко распрострањена и популарна управо у свијету науке.

Нама остаје да изведемо овај закључак: систем образовања у читавом савременом друштву свјесно је оријентисан на формирање еволуционистичко-хуманистичког погледа на свијет код дјеце, са свим моралним (тачније би било рећи - аморалним) консеквенцама које из њега проистичу. Управо у старијим разредима средњих школа ученици добијају - у читавом животу вјероватно и јединствену - могућност практично истовременог изучавања основа природних наука по различитим областима. Чак и на вишој школи више нема такве ширине предавања природних наука. Управо те године се могу сматрати најважнијим за формирање погледа младог човјека на свијет. Због тога ми сматрамо за свој дуг да у научну слику свијета покушамо да унесемо што је могуће већу објективност, тако што ћемо ученике обавијестити барем о почетним знањима и основама идеја креационе науке - нормално, са свим моралним принципима који из ње проистичу.

Сматрамо да је за ученике јако важно да усвоје материјал којем их уче кроз школске програме, прије свега научне чињенице и методе прорачуна. Неопходно је веома пажљиво изучити и еволуционистичку теорију, као и све аргументе који њој говоре у прилог. Наш курс је у великој мјери изборан, оријентисан је на стандардне школске уџбенике и састављен је на основу материјала који се могу наћи у њима. Допунски материјал сведен је на минимум. Једино што овдје желимо да научимо ученике - то је умјеће разликовања чињеница од теорија и хипотеза, као и умјеће проницања у смисао проучаваних појава дубље него што је то уобичајено. Било би јако пожељно објаснити ученицима да је теорија еволуције предмет вјере, а никако не непобитни научни факат.

А вјера, пак, може бити истинита или лажна. Иако сматрамо да је вјера у еволуцију дубока заблуда, ми овдје не постављамо себи за циљ да директно проповиједамо истиниту вјеру - вјеру православног хришћанства - него препуштамо читаоцима да се сами опредијеле у избору своје вјере.

Креациона наука се не боји приговора и примједби од стране еволуциониста. Као што пише у једној од популарних књига на ту тему: "Уопште није неопходно да будете паметни - само ако сте у праву". Заиста, конкретни научни проблеми који стоје пред креационом науком и који још увијек нису ријешени испадају неупоредиво лакши за ријешити од основног проблема који стоји пред еволуционистима - објашњења самопроизвољног ницања Васионе и живота у њој, а такође и даљег њиховог прогресивног развоја.

Аутор је веома захвалан С.Галовину и Ј.Маликову за помоћ у прегледу рукописа, као и за низ вриједних примједби.

У закључку школског уџбеника физике [1] читамо: "Фундаментални закони се никада не нарушавају, ни при каквим условима. Све је већи број људи који постају свјесни да објективни закони по којима се понаша природа искључују могућност чудеса, и спознаја тих закона ће омогућити човјечанству да опстане".

Закључак - прилично чудан. Као прво, објективни закони који нама изгледају поуздани у свим условима, успркос свему, не могу "забранити" појаву случајева у којима се ти закони нарушавају. Факат таквог нарушавања закона мора говорити сам за себе. Ако се заиста десио, он се не може побијати, макар и нарушавао законе природе. Прије би требало да се помисли: "да ли је закон који смо открили заиста истинит, и да ли је он истинит у свим условима?", - него да у старту одбацујемо тај факат, по познатој манери: то се не може десити, зато што се то десити не може никада. Ако је нешто заиста било - значи, то може да се деси.

Као друго, само постојање објективних закона природе који стварно не бивају нарушени (уз веома ријетке случајеве изузетака) сам по себи јесте чудо, које је много веће од самих изузетака - чудеса. Присуство објективних закона природе које наш разум може да спозна - свједочи о томе да је свијет изграђен на разумним законима, да је он створен разумно. Закони природе, поготово они најопштији, фундаментални, уопште не представљају некакав материјални додатак материјалним стварима. Ти се закони спознају само разумом, при томе само разумом који је способан да апстрактно мисли. Они могу бити записани на различитим језицима, објашњени ријечима, формулама. Али записи таквих формула немају никакве везе са знацима који улазе у састав тих формула. Другим ријечима, закони природе нису нешто материјално. Они представљају идеје по којима је организована материја. Када открије неки закон природе, човјечанство тиме прославља људски разум зато што је он појмио ову или ону идеју. И како је онда уопште могуће негирати постојање Разума, при томе не-човјечанског, који је дао управо такву идеју организације материје?

Још очигледнији примјер разумног устројства природних закона служе запањујуће аналогије између математичких израза разних физичких закона. Напримјер, закон гравитације и закон о узајамном дјеловању електрицитета двају тијела (Кулонов закон) описује се двјема савршено аналогним формулама: сила је пропорционална узајамном дјеловању неких карактеристика које посједују оба тијела (маси или количини електрицитета, респективно) и обрнуто пропорционална квадрату растојања између њих. Али природа гравитационог и електричног међудејства (силе) у тијелима се потпуно разликују! У природи нема негативних маса, нити има медјусобног одбијања двају маса, као што је то случај у електростатици. Ипак, математички израз (тј. сама идеја коју наш разум спознаје) је једнака у оба случаја.

Друга интересантна особина масе нас мора подстаћи на мисао о разумном стварању свијета: то је тотална идентичност такозване гравитационе и инертне масе. Маса тијела може да се дефинише двојако: по другом Њутновом закону - као однос силе и убрзања, или као мјера узајамног гравитацоног дјеловања тијела - по закону гравитације. Апсолутно ниоткуда не слиједи да је мјера инертности тијела када на њега дјелује било која (није обавезно да то буде гравитациона!) сила мора тачно да буде једнака "гравитационом набоју" истог тог тијела. У двјема Њутновим формулама под масом се подразумијевају двије савршено различите карактеристике тијела, које су, авај, апсолутно једнаке. Не свједочи ли и то о разумном Начелу, које повезује оба ова природна закона?

Углавном, ти закони представљају законе очувања. Вама су познати закони очувања енергије, импулса, електричног набоја, који важе и у макро и у микро свијету. Постоје и закони очувања неких посебних карактеристика елементарних честица. Постоје закони очувања који важе само у макросвијету у нормалним условима, као што је, напримјер, очување масе или количине твари.

Са друге стране, понашање елементарних честица није ни налик на било шта што нам је познато у нашем свакодневном животу. Сударају се двије честице - и као резултат се рађају нове. Отпадака или "пилотине" нема. Судари нису рушилачки, него стваралачки. Узајамна дејства елементарних честица у суштини су реверзибилна. Пар електрон-позитрон, напримјер, може да се анихилира, произвевши два фотона, али и фотон, са своје стране, може да произведе пар електрон-позитрон.

Уз све то реакције протичу по законима очувања енергије, импулса, електричног набоја и неких других карактеристика које се не проучавају у средњој школи. Закони очувања по својој суштини и јесу ти који обезбјеђују реверзибилност свих процеса и сила којима једне честице дјелују на друге.

Као што је познато, језгро било којег атома се састоји из протона и неутрона. Ове честице су у језгру атома сједињене једном посебном силом која је добила назив "јака". То није ни гравитациона ни елетрична, већ потпуно посебна врста привлачне силе. Она је јача од електричне (кулонове) силе одбијања на малим удаљеностима, али веома брзо слаби са порастом удаљености између нуклеона у језгру. Лака језгра "немају ништа против" да приграбе који сувишни нуклеон, само ако се он нађе у довољној близини језгра (у плазми, уз температуру реда величине неколико десетина милиона степени, или приликом бомбардовања у акцелераторима). Приликом таквог "приграбљивања" нуклеона ослобађа се велика енергија "јаке" силе, попут ефекта падања камена на земљу, само много, много јаче.

Адекватно томе, да би се лако језгро разбило на нуклеоне, неопходно је утрошити велику енергију. Енергија која је потребна за одвајање једног нуклеона из језгра може да се израчуна и на Сл. 1 је приказан график зависности енергије од набоја језгра. Тај график је приказан у сваком школском уџбенику физике. За лаке елементе уочавамо да са растом набоја у језгру расте и енергија која је потребна да би се нуклеон одвојио од њега.

За тешке, пак, елементе, чија језгра садрже и по неколико стотина нуклеона, ситуација је потпуно другачија. Растојања између нуклеона у таквом језгру овдје су евидентно већа него код лаког, а сумарно електростатичко одбијање велике количине протона - тим прије. То доводи до истовременог слабљења "јаке" привлачне и повећања одбојне силе. Због тога тешка језгра постају нестабилна, и сви елементи који се у Мендељејевој таблици налазе послије уранијума су радиоактивни и не срећу се у природи. Да би се такво језгро разрушило, није потребна додатна енергија: напротив, при радиоактивности и диоби тешких језгара она се ослобађа. Та је енергија веома велика. Она је размјере неколико милиона електро-волти на сваки нуклеон језгра. Енергија хемијске везе је отприлике милион пута мања од јединице електрон-волта по атому. Енергија нуклеарне везе се ослабађа приликом распада језгара на атомским централама и у нуклеарним бомбама, а такође и приликом хидрогенске бомбе - приликом синтезе језгара изотопа водоника у хелијум. Иста таква реакција се одвија и у звијездама, и од ње звијезде сјаје.

E, MeV/нуклеон

8

7

6

5

4

2

1















Сл. 1. F₁ – јака сила, F₂ – кулонова сила, F_рез – резултантна сила,

r₀ – радијус најстабилнијег језгра

Поставља се питање: због чега још увијек нису исцрпљени сви лаки елементи у звијездама, због чега се и даље одвијају нуклеарне реакције, при чему још оне најпримарније - још увијек изгара водонично нуклеарно гориво? Друго питање: одакле су се у природи појавили тешки елементи и због чега они још увијек постоје, без обзира на перманентни њихов распад?

Сваки иреверзибилни процес који проучавамо у природи нас поставља пред та два питања: као прво, тај процес мора имати почетак - и када се то он десио? Као друго, он мора имати и крај - а када ће се он десити и због чега га још увијек не назиремо? Процеса који би у Васиони био распрострањенији од термонуклеарног, очигледно, нема. И тако, дакле, због чега се наша Васиона не састоји само од жељеза, ако се она током све своје бесконачне историје потчињава законима који данас владају у њој? Значи, очигледно је, она је имала свој почетак, вањски Узрочник свог постојања. О томе ћемо мало подробније говорити у другој лекцији.

Међутим, може ли бити да се енергија која се ослобађа приликом нуклеарних реакција на неки волшебан начин поново враћа на почетак реакције, само у супротном смјеру, формирајући на тај начин неку врсту космичког осцилирања материје од хемијске разноликости до стабилних средњих елемената, и обратно? Размотримо зато и законе о предаји енергије.

У уџбенику физике за II разред средње школе тај је закон дат у максимално сажетом облику, без икаквих закључака који из њега проистичу, а они би можда могли да утичу на формирање погледа младих људи на свијет. Најпростије тумачење његово је овакво: препуштена сама себи, топлота може да прелази само са топлијег на хладније тијело. Другим ријечима се ова тврдња може изразити и овако: немогуће је остварити циклични процес у којем би топлота која је доведена до радног тијела у потпуности прелазила у било који други (не-топлотни) вид енергије.

Показује се да је закон о очувању енергије истинит само са количинске стране. Он гласи да

а) енергија се не појављује ни из чега;

Други принцип термодинамике уноси у ово додатну поправку: неуништива количински, енергија је уништива квалитативно, односно, постоји нека најпожељнија форма енергије, у коју настоје да пређу сви остали њени видови, при томе да пређу - иреверзибилно.

Топлотна енергија је енергија хаотичног кретања молекула. Њу би било могуће потпуно трансформисати, напримјер, у механичку, када би сви молекули у неком датом тренутку одједном почели да се крећу у стриктно усмјереном правцу, и у том правцу би могли да покрену, напримјер, неки клип. Тада би унутрашња енергија гаса у потпуности прешла у механички рад. Али такво усмјеравање брзина молекула у истом правцу (успркос томе што сваки од њих у сваком тренутку времена може да се креће у свом правцу) је апсолутно невјероватно, зато што би сваки молекул морао "погодити" тај јединствени правац, и све би се то морало десити у исто вријеме са огромном количином молекула.

Дакле, топлотна енергија никада неће зацијело прећи у механичку, електричну или било коју другу енергију усмјереног кретања. Али зато свака друга енергија у топлотну прелази у потпуности, и при томе баш у топлотну енергију, прије него у било коју другу. У стварности процес трансформисања једне нетоплотне у другу нетоплотну енергију увијек бива праћен већим или мањим топлотним губицима, то јест, "првокласна" енергија настоји да се "потроши" на топлоту, или да се "поквари", успјевајући да очува само своју општу количину. Ако се уопште не предаје, енергија, у најбољем случају, задржава свој претходни квалитет.

Такав је један од фундаменталних закона природе, који ако не узмемо у обзир нећемо бити у стању да конструишемо ниједну топлотну машину. Када су га средином прошлог вијека С.Карно и Р.Клаузијус открили, материјалисти су на све могуће начине настојали да га негирају, или да га доведу у контрадикцију са законом о очувању енергије. "Енергија је уништива, макар само квалитативно - значи, она мора да је створена?" - савршено логично извлачи закључак Енгелс, али одмах за тим додаје: - "Апсурд!"

То је најбоље свједочанство да је материјализам религиозна вјера. Ако неки природни закон или појава побија вјеру у одсутност Бога - тим горе по тај закон: материјалисти га једноставно не прихватају.

ТОПЛОТНА СМРТ ВАСИОНЕ
Примјена другог начела термодинамике на сву Васиону, заједно са законом о иреверзибилности нуклеарних реакција, једнозначно нас доводи до закључка о коначним роковима живота Васионе. У затвореном систему прије или касније ће морати да наступи топлотна равнотежа, када ће сви видови енергије прећи у топлотну, а ова ће се са своје стране равномјерно расподијелити по свим тијелима система.

Ако је Васиона затворен систем, онда ће, прије или касније, када извори термонуклеарног горива излуче сву своју енергију, а ту енергију прогута сва остала материја у Васиони, наступити стање равнотеже, када ће сва материја имати једнаку температуру и никакве енергије, осим топлотне, у природи неће остати. Такво равнотежно стање су и назвали "топлотна смрт" Васионе.

У принципу, наш сунчев систем, а и било која друга звијезда (скупина звијезда) са тачке гледишта прилива енергије може да се посматра као довољно затворен систем. Енергија пристиже само у облику слабе свјетлости звјезданог неба, ништавног у поређењу са лучењем саме звијезде.

Даље: сунчев систем улази у састав Галаксије и није у потпуности затворен због гравитационих сила које потичу из центра Галаксије и од свих других звијезда. Али било која гaлаксија (или скупина галаксија) је веома јако удаљена од других галаксија (скупина галаксија), тако да се и она може посматрати као затворен систем.

Због тога, не само Васиона у цјелини, него и свака галаксија (скупина галаксија, звјездани систем) мора тежити ка топлотној смрти. Штавише, ако негдје у свемиру и постоји астрономски систем у стању топлотне смрти, нама ће бити веома тешко да га опазимо, с обзиром да он испушта ништавно мало нискотемпературног зрачења (онолико колико их и прима), а налазећи се на великој удаљености од других астрономских објеката, тако да врло мало утиче на њих својим гравитационим пољем.

Дакле, стање топлотне смрти Васионе која постоји бесконачно много времена и која је сама узрок свог постојања било би неизбјежно и најпожељније њено стање. Када би живио по законима који у њему дејствују данас, свијет никада не би излазио из тог стања.

Јединствени излаз да се теоретски докаже могућност појаве Васионе из топлотне смрти - лежи у прихватању тезе да Васиона није затворен систем. Материјалисти су и покушавали да смисле такав доказ, не примјећујући увијек да су такви докази уперени против њих самих. Јер, ми смо ти који доказујемо да Васиона није затворена, и да у улози вањске силе у односу на њу наступа њен Творац и Промислитељ.

Када би била препуштена својим садашњим законима, Васиона не само да не би изашла из стања топлотне смрти, него би се и веома брзо вратила у то стање у случају да је неко или нешто и извуче из тог стања. Само ка топлотној смрти мора бити усмјерена и њена такозвана еволуција, тј. самопроизвољни развој по законима који данас постоје у њој.

Проблем топлотне смрти може бити скинут са дневног реда само признавањем идеје да је свијет створио Свемогући Творац, Који не само да је једном све створио, него и непрестано промишља о Својој творевини, не дозвољавајући јој да се преврати у хаос. О "еволуцији" звијезда ћемо говорити посебно.

Када не би било постојаног дотока сунчеве енергије - а то је енергија високог степена усмјерености, "првокласна" енергија - и када не би било сталног одбацивања са Земље сувишне нископотенцијалне топлоте ради одржавања топлотног баланса, топлотна смрт би врло брзо завладала и на планети Земљи. Међутим, показује се да за појаву живота и његово одржавање нису довољне само материја и енергија, није довољна чак ни усмјерена, нетоплотна енергија.

Неопходно је увести још једну, изузетно значајну, фундаменталну категорију: информацију.

ИНФОРМАЦИЈА И ЗАКОНИ ЊЕНЕ ПРЕДАЈЕ
У школском курсу информатике се уопште и не покреће никаква иоле озбиљнија дискусија о томе - шта је то, заправо, информација. Међутим, информација, говорећи језиком науке, спада у ону групу изузетно тешко описивих појмова, у коју спадају и појмови "материја" и "енергија". Материја, баш као и енергија, нема строго одређену дефиницију. Материја - то је објективна реалност која нам је дата и коју осјећамо нашим чулима; то је тачно, али ова реченица није дефиниција, она је само појашњење, зато што треба дефинисати појам реалности. Аналогно, под енергијом подразумијевају неку мјеру кретања која се очувава количински. Ово такође није одређење енергије, него само нека врста појашњења, као што се "тачка" у геометрији описује као нешто што нема димензија.

Нешто слично важи и за информацију: ни она нема прецизно одређење. Ради појашњења може се рећи да је информација субјективна реалност коју може саздати или примити само нечији разум (свијест), при томе реалност која се предаје уз помоћ материјалних носилаца, способна да се на њима подвргне промјени или обради (за то и служе рачунари).

Предаја информација (инфодинамика), у свим случајевима гдје се ради са информацијама, потчињава се одређеним законима. Али прије него што почнемо говорити о тим законима, морамо се укратко упознати са појмом нивоа информација.

НИВОИ ИНФОРМАЦИЈА
Да би предали информацију, извор информације (предајник) и њен пријемник се претходно морају договорити о језику или систему кода. Мама учи своје дијете да правилно изговара гласове и ријечи. Учитељ ђака учи азбуци, односно, показује каквим ће симболима означавати слова на папиру да би могао да предаје или прима информације. Радио-телеграфиста мора прво да научи, напримјер, морзеову азбуку, а шофер - саобраћајне знаке и тд.

То је најнижи ниво информације - статички. На овом нивоу предајник само предаје, а пријемник само прихвата кодирани сигнал, то јест, сигнал који носи симболе који су познати и предајнику и пријемнику.

Да би била правилно схваћена, информација захтјева посебна правила груписања кодних ознака, односно, захтјева језик који је јасан и предајнику и пријемнику. Језик је скуп ријечи и граматика (правила предаје мисли ријечима, да би се од групе ријечи могла креирати нека реченица са смислом, а не бесмислени скуп ријечи). Два човјека могу да комуницирају само под условом да познају исти језик. Човјек може да "комуницира" и са машином, ако у њу угради систем правила алгоритамског језика. Ако таквој, "наученој" машини програмер да програм са непознатом или неправилно употријебљеном командом, рачунарски систем ће избацити поруку о грешци.

Језик - то је виши, такозвани синтаксни ниво информација. Хаотично састављен скуп дозвољених слова неће предати ријеч која има неко одређено значење. Другим ријечима, да би се предала информација, код познате азбуке мора бити не просто скуп познатих сигнала, него синтаксно организован систем, који у себе укључује познате ријечи, обједињене у реченице по одраније прихваћеним граматичким правилима.

Међутим, и синтаксно исправно организована порука може бити таква, да са собом уопште не носи никакву корисну информацију; то може да буде обична бесмилица, успркос томе што ће у њој све ријечи припадати познатом рјечнику и што ће оне бити организоване у складу са свим важећим правилима граматике. Примјер такве поруке су стихови генерисани рачунаром. У меморију машине се похрањује одређени скуп ријечи, и при томе се оне распоређују као у обичном говору: именице, прилози, глаголи и т.д. са бројевима, падежима и наставцима. Задају се и граматичка правила повезивања ријечи, да у реченици буду заступљени и субјекат и предикат, у одговарајућим облицима. Задаје се и ритам стиха, односно, одређена учесталост у промјенама наглашених и ненаглашених слогова. Све те захтјеве могуће је унијети у програм, нарочито ако се користи синтаксно једноставан језик као што је, напримјер, енглески. Резултат који се добија је отприлике овакав - ево двије строфе које је написао рачунар:

Док слијепо пливаше сан по разбијеним надама,

Космос са болом почиваше над разбијеном љубављу.

Јединствена вриједност електронског пјесника је у томе што за стварање будалаштина попут ове он троши релативно мало времена.

Долазимо, дакле, до још вишег нивоа информације - до њеног значења. То је такозвани семантички ниво. Пријемнику информације је потребан смисао, а не скуп ријечи и симбола, макар он био синтаксно потпуно исправно организован.

На крају, ниво информације, који је још виши од семантичког, јесте вољни. Предајник је имао циљ када је предавао смишљену поруку. Пријемник би у принципу морао да да своју реакцију на поруку, повратном спрегом, по којој предајник може да оцијени у којој је мјери циљ поруке достигнут.

Све до сада речено о нивоима информације укратко ћемо описати схемом на сл. 2.

НИВОИ ИНФОРМАЦИЈЕ	ПРЕДАЈНИК	ПРИЈЕМНИК	СИСТЕМ
ВОЉНИ	постављен циљ	предузета одговарајућа реакција	РАЗУМ
СЕМАН-ТИЧКИ	осмисшљена порука	схваћен смисао поруке
СИНТАК-СНИ	мисао изражена језиком	прочитан повезани текст
СТАТИЧКИ (ниво кода)	порука записана у договореном коду	код дешифрован	МАШИНА
	сигнал предат	сигнал примљен

Сл. 2. Нивои информације. Схема.

Музичар узима његове ноте и чита их (статички ниво). На музичком инструменту репродукује музику - синтаксни ниво. Схвата расположење композитора и оно што је он хтио да изрази - семантички ниво. Шаље одушевљено писмо аутору и сазива друштво на музичко вече - ниво повратне спреге.

Компајлер програма у рачунару провјерава да ли је програм правилно записан на алгоритамском језику. Послије исправљања синтаксних грешака тај програм упада у преводилац, који преводи програм записан у алгоритамском језику на ниво кодова рачунара - у бинарно записаном облику - то је чисти ниво кода. На том нивоу се одвија прерада унесених бројева према дефинисаним правилима и алгоритму. Затим преводилац обратно преводи обрађену информацију на алгоритамски језик и неопходни дио информације приказује (у одговарајућем формату) на екрану или штампачу програмера. Ово је опет синтаксни ниво. Рад машине се овдје завршава, а програмер још мора да схвати смисао добијеног резултата и по том смислу да суди о исправности свог алгоритма.

Ако је, напримјер, добијени резултат већи од 1, очигледно је да је програмер погријешио у алгоритму. То је већ семантички ниво прихватања информације, који се завршава вољном одлуком човјека: или ће преправљати програм, или ће се задовољити резултатом и по том програму израчунавати и друге нумеричке податке.

На наведеној схеми и примјерима јасно је видљива улога техничких помагала и инструмената у предаји (преради) информација. Статички и синтаксни нивои стварају неки простор за дјеловање техничких средстава. Машина може да потпомогне, али само на синтаксном нивоу, ако дође до неке грешке. Али она ни у којем случају не може да нађе грешку у самом алгоритму. Добро одабран или направљен инструмент може уљепшати музику, али безукусну мелодију да исправи - он није у стању. Да би се такве ствари исправиле, неопходан је људски разум.

Уочимо такође да нити инструмент сам даје музику, нити персонални рачунар сам прерађује информације. Рачунар на екрану или штампачу приказује исту информацију која је у њега била унесена, само у другачијем облику. Он ће вишекратно понављати грешку алгоритма и довести је до апсурда. Није случајно што корисници рачунара имају помало грубу, али потпуно истиниту пошалицу: рачунар је обични глупан, ма колико меморије имао и ма како брзо радио.
ИНФОРМАЦИЈА И ВЈЕРОВАТНОЋА
Може ли скуп кодираних знакова случајно да се преобрази у информацију коју неко може да прими, која има правилну синтаксу и неку - било коју - семантику, односно, значење, смисао?

Погледајмо сљедећи, најпростији могући примјер. Запишимо најпростију и најкраћу поруку:

ИВАН + ТАЊА = ЉУБАВ

Порука садржи 15 симбола, укључујући аритметичке знаке. Ради једноставности примјера претпоставимо да такав алфабет не садржи више од 32 знака. Вјероватноћа да први знак случајно буде онај који треба да буде (И) је једнака 1/32. Иста таква вјероватноћа важ и за свако друго слово или знак. Коначна вјероватноћа ће бити једнака производу 16 таквих вјероватноћа, то јест (1/32)¹⁶ = (1/2)⁸⁰ = 10^-24.

По реду величине та је вјероватноћа једнака вјероватноћи да молекул читавог мола гаса под клипом одједном добије брзину, са смјером у једном правцу, чиме би био нарушен други принцип термодинамике: унутрашња енергија гаса би прешла у кинетичку енергију клипа готово у потпуности!

Вјероватноћа таквог догађаја је енормно мала. А намјерно смо изабрали најпростију могућу информациону поруку. Одавде слиједи закључак: информација се не може појавити случајно. Њу створити и закодирати може само разум. Разум, пак, који ствара информацију увијек иде од циља и семантике ка синтакси и коду, али не и обратно. Прво мораш да знаш шта хоћеш да одштампаш, па тек онда да заплетеш прстима по тастатури.

Чак и када би се некаква порука са смислом и појавила случајно, њен смисао и циљ се не би могли појавити сами од себе, од правилне синтаксе "одоздо према горе". Информација се ствара само од циља према смислу и наниже, а никако не у супротном смјеру.

Као резултат добијамо "први закон" информатике, који се може изразити овако: информацију рађа (ствара) само разум, а не случај. Информација се не појављује ни из чега. Веома налик на први принцип термодинамике: енергија се не појављује ни из чега.

Информација изражена кодом (на статичком нивоу) може да се чува и предаје на најразличитијим материјалним носиоцима, само под условом да су они у стању да не губе или покваре сам код. Значење информације је апсолутно независно од начина њеног похрањивања и предаје: на папиру, на дискети, у електронској меморији, у звучном запису гласа. Роман "Евгеније Оњегин" се може написати гушчијим пером, а компјутерски "стихови" могу да се чувајуу у најсавршенијој електронској меморији - семантика информација која се садржи у тим дјелима неће зависити од њиховог материјалног носиоца.

Што се тиче информације, записане на било који начин на било каквим носиоцима, примјећено је једно, никада не нарушено правило: приликом механичког копирања и похрањивања информација се никада не побољшава, то јест, у идеалном случају она остаје иста, а у реалности се она може или изгубити или дјелимично покварити случајним упадањем вањских сигнала шума. Свако ко је имао прилику да ради са касетама и дисковима који се преснимавају по неколико пута то прекрасно зна. Тај закон информатике, ипак, немају у виду студенти и ђаци када непромишљено преписују од својих колега домаће задатке или контролне радове. Али професори на основу свог искуства прекрасно знају тај закон, и лако могу да виде ко је од кога преписао, а ко је задатак рјешавао самостално. Приликом преписивања од сусједа лако може да се прекопира његова грешка, а због брзоплетости таквих радњи може и да се направи своја; другим ријечима, информација приликом предаје има способност да се квари.

Древне рукописе увијек су преписивали само писмени преписивачи, и текстови су се минуциозно провјеравали. Посебну пажњу је требало поклањати превођењу текста са једног језика на други. За такав посао су ангажовани искључиво људи који су до савршенства познавали оба језика, а при томе познавали и саму тему, па су захваљујући томе могли исправно да схвате и садржај и смисао превођених текстова. И дан-данас, да би се неки научни или било који други специјализовани текст са једног језика превео на други, неопходно је да се тиме позабави веома стручан преводилац, који изузетно добро разумије смисао текста који преводи.

Нигдје и никада није опажен случај да је приликом копирања или похрањивања неке информације створена нова идеја (тј. нова информациона порука) на семантичком нивоу. Изузетак може да представља само случај свјесне дезинформације или информационе диверзије, када не долази до грешке приликом копирања, него се ради о свјесној фалсификацији. Али и у то је неопходно да се умијеша разум.

"Други принцип инфодинамике", који гласи да се инормација приликом чувања и копирања не може створити нити побољшати, него, баш напротив, настоји да се самопроизвољно поквари претварањем сигнала са значењем у информациони шум - потпуно је аналогна другом принципу термодинамике. Оба закона, на тај начин, на разним нивоима егзистенције материје изражавају неку још општију закономјерност, која се лако може илустровати уз помоћ теорије вјероватноће. Иста та закономјерност се може демонстрирати врло просто, за радним столом или у кући; њу видимо и у развоју друштвених процеса. Неред, хаос било какве врсте, разрушење, одсуство структуре и организације имају највећу вјероватноћу дешавања, и сви (најразноврснији могући) процеси - не само термодинамички - произвољно иду по линији нарастајућег хаоса. Хаос, пак, се пресијеца само разумним упливом усмјерене енергије.

Конструктор ствара објекат у форми идеја, на семантичком нивоу. Своју мисао он изражава општим прорачунима, ријечима, цртежима. Детаље тих идеја могу да разрађују његови помоћници из пројектантског бироа. Технолог ту семантику преводи на синтаксни ниво, разрађујући редослијед операција приликом израде детаља и чворова. Радник преводи синтаксу технологије непосредно у "код" производа. Производ, на тај начин, носи у себи идеје конструктора, записане по правилима информатике на нарочитом, сложеном језику технологије. Послије израде производ се провјерава. Прво се контролишу дијелови и исправност њиховог повезивања (синтаксни ниво). Затим се провјерава радна способност одређених подсистема (напримјер, авионског мотора). Затим слиједи провјеравање читавог производа - пробни лет авиона, напримјер. Идеја се враћа свом аутору, сада већ у оваплоћеном виду.

Не постоји ни једна творевина која не би на себи носила информацију коју је у њу заложио њен творац.