ЗУКОВИЋ ЉУБОМИР
Академик проф. др Љубомир Зуковић рођен је 5. марта 1937. у Глибаћима (Пљевља). На Филозофском факултету у Београду завршио студиј историје југословенске и светске књижевности 1961. године. На истом факултету магистрирао је 1963. године на теми Вуков певач Старац Милија. По одслужењу војног рока, годину дана је предавао Теорију књижевности и Савремену југословенску књижевност на Педагошкој академији у Никшићу. Након тога, изабран је за асистента за Народну књижевност на Филозофском факултету у Сарајеву. Школску 1967/68. годину провео је на студијском боравку на Слободном универзитету у Западном Берлину и на Балканолошком институту код проф. Н. Рајтера, а курс из њемачког језика завршио је на Гетеовом институту. Докторску дисертацију Вукови сарадници из Црне Горе одбранио је на Филолошком факултету у Београду 1971. године. Као гост-доцент, школске 1972/73. године предавао је Историју српске књижевности на Славистичкој катедри Универзитета у Манхајму.
На матичном факултету, на коме је биран за ванредног, а потом и за редовног професора, двије године (1973/74. и 1974/75) обављао је и дужност продекана за наставу. Исто толико био је и предсједник Републичког друштва наставника српскохрватског језика и југословенске књижевности. Годину дана је био предсједник Југословенског Међународног славистичког центра (МСЦ). Предавања из Историје југословенске књижевности држао је у Манхајму, Хајделбергу, Ерлангену, Дармштату и Кијеву.
Послије првих вишестраначких избора именован је за замјеника министра за образовање, науку, културу и физичку културу у Влади СР БиХ, на којој дужности је био све до избијања одбрамбено-отаџбинског рата. Од почетка рата па до краја 1995. године налазио се на дужности министра за образовање, науку, културу и спорт у Влади Републике Српске, а до издвајања Министарства вјера, водио је и послове тога ресора. Потом је биран за министра без портфеља, а истовремено је држао наставу на Филозофском факултету у Српском Сарајеву.
Од 1998, па до 2001. године био је амбасадор БиХ у Атини, а након тога, до пензионисања, предавао је Народну књижевност и Историју српске културе на Филозофском факултету у Источном Сарајеву.
Књижевношћу се бави на вишеструк начин, а посебну пажњу посвећује односу између усмене и писане књижевности, као и односу између историје и поезије кад је у питању епска песма. Од гимназијских дана објављује пјесме и приповијетке, и то његово бављење умјетничком књижевношћу на овај начин траје непрестано. Ипак, претежни дио његовог бављења књижевношћу отпада на стручне и научне радове, састављање избора и антологија, хрестоматија, читанки и критичких издања.
До сада је објавио сљедеће књиге:
-
О нашем усменом пјесништву, Свјетлост, Сарајево, 1985.
-
Народни еп о Марку Краљевићу, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1985.
-
Караџићев сардник поп Вук Поповић, Рад – Вуков сабор, Београд, 1987.
-
Стазама усмености, Универзитетска ријеч, Никшић, 1988.
-
Вукови певачи из Црне Горе, Рад-Вуков сабор, Београд, 1988.
-
У народном духу, Универзал, Тузла 1989.
-
Српска и хрватска народна епика, Свјетлост, Сарајево 1991.
-
Путовође и путокази, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 1996.
-
Историјски краљ Марко и епски Краљевић Марко, Нови глас, Бања Лука, 1995.
-
Српска је рођена, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 1996.
-
Умовање и приповедање народно, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 1997.
-
Српске народне песме, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 1998.
-
Народне песме о Првом српском устанку, Српско просвјетно и културно друштво Просвјета, Српско Сарајево, 2004.
-
У духовном завичају,Завод за уџбенике и наставна срдства, Источно Сарајево, 2006
-
И на небу и на земљи, Књижевна задруга, Бања Лука, 2008.
-
Семе распре проклијало, АНУРС, Бања Лука, 2010.
-
Неспокојни покојник и друге приче, Српско просвјетно и културно друштво, Просвјета, Бијељина, 2012.
Достарыңызбен бөлісу: |