Од елвиса до антимадоне

(Хришћанство и музичка револуција)

Колико је моћна музика?

На то питање покушава да одговори ова књига, и то казујући нешто о најмоћнијој музици XX века – рокенролу. Несумњиво – ништа толико није обликовало планетарну свест као песме Прислија, „Битлса”, „Дорса”, „Стоунса”, све до „Нирване” и рејв музике...

Какав је тај утицај?

Куда је водио?

Какве идеале су преко рок музике добили млади?

На ова питања покушали смо да одговоримо из перспективе хришћанства, које већ две хиљаде година обликује европску и светску културу.

Зашто из перспективе хришћанства?

Зато што рок музика није само забава, ма колико то неки покушавали да докажу. Она је, пре свега, начин живота, а у многим елементима – чак и религија, са својим култом, жрецима и верницима. Верујемо да ће читалац разумети овај приступ, и да ће у њему препознати и нека своја размишљања...

* * *

Чини ми се да јe за ову књигу на неки начин прекасно. Да се појавила седамдесетих или осамдесетих, можда би могла да помогне у ширем смислу – то јест, да помогне већем броју младих; данас, међутим, у земљи у којој има 50000 наркомана она може помоћи само појединцима, да макар схвате на који смо начин били тровани и уништавани, да би нас на крају довели овде где јесмо – а осећате, дакако, да смо у бездану.

Са друге стране, никако не губим наду да ћемо се пренути из ове ноћне море, и да ће наша духовна обнова започети, и да ће силе зла устукнути – то јест, да ће их Бог зауставити, ако ни због чега другог, а оно због тога што су превише самоуверене у своју скору победу и покоравање читавог човечанства... Бог се гордима противи, а смиренима и пониженима даје благодат, говорио је апостол. Ми смо смирени и понижени, погажени и попљувани... Из дубине вапијемо ка Господу, и уздамо се у Његову помоћ и заштиту – јер друге помоћи и заштите нам нема, нити ће је бити.

На нашем простору већ постоји једна књига писана за рок генерацију – то је књига Деца апокалипсе монаха Јована и Андреја („Светигора”, 1996); о ономе што је у рок музици било племенито и трагалачко најбоље је писао јеромонах Јован (Ћулибрк) из Цетињског манастира (његов текст „Не одлази у тишину” објавила је Светигора бр. 54– 55/1997).

Превасходни циљ ове књиге је, међутим, да укаже на проблем инструментализације рока у наметању антихришћанства, и то из хришћанске перспективе, и да побуди на размишљање...

* * *

Још једно упозорење: пошто је рок сцена у сталним променама, подаци о оним музичарима који још делују узимани су за период до средине деведесетих, а на најновије се приређивач није освртао.

Верујем, да је делце које држите у рукама довољно довршено да би се из њега видели основни правци размишљања приређивача. Наравно, као и увек када је у питању неки духовни проблем, потрудили смо се и да пронађемо исповести људи који су „били у томе” – и нашли смо их.

Све у свему – књига је ту. Ако Бог да здравља и среће, можда ће њено друго, проширено и допуњено издање, бити довршено у ону целину која је замишљена.

Такође, желео бих да напоменем да сам ову књигу обећавао младима са којима сам често у контакту – већ годинама. Било је крајње време да обећање испуним, макар делимично.

Господе, дај сваком читаоцу да има користи од читања! Читаоче, помоли се за приређивача и опрости му грешке и пристрасности...

На Попразнство Крстовдана, 1997. године

од рођења Спаситеља

Џон Анкерберг, Џон ВEлдон:

Колико је моћна рок музика?

Рок није што је некада био, променио се. Дејвид Грин коментарише у часопису „News and World Report”: „Разлика између јучерашње музике и ове данашње је скок који би човек направио од купаћих костима у часопису 'Илустровани спорт' до дуплерица у порно магазину 'Хастлер'.” Један од првих професора на тексашком универзитету Joseph Stuessy, рекао је: „Постоји нови елеменат у овој музици којег није било у музици Чак Берија, Бади Холија или Џона, Пола, Џорџа и Ринга. Тај елеменат изгледа да је подлост духа."

Рок је данас сила која влада светом и има стотине милиона поклоника (обожавалаца). За многе, рок је њихова лична религија. И даље се подржава дрога, секс и бунт, али додате су и нове теме као што су насиље, нихилизам, бежање од стварности и окултно, што је рок учинило још противречнијим.

Многи људи не знају како да мисле о супротним гледиштима у односу на рок музику данас. Неки кажу: „Опасна је." Други се не слажу. Трећи опет веле: „То је само пролазна страст”, или: „Ипак, млади никада не слушају стихове. Како ће то онда имати утицаја на њих?"

Како расудити о овим питањима? Надамо се да ће овај увод у рок музику читаоцу бити од помоћи.

Суд историје о моћи музике

Већина оних који су проучавали музику потврдиће да она има моћ да утиче на наш живот. Ништа ефектније не утиче на наше расположење од музике. У својој књизи О херојима, поштовању хероја и херојском у историји, Томас Карлајл пише: „Ко онда, логичким речима, може изразити ефекат који музика на нас има? То је врста неуобличеног, по дубини недосежног говора, који нас води на руб бескраја, и допушта нам да се за трен у њега загледамо!" Анатол Франс једном је рекао да су „песме обарале краљеве и царства”.

У књизи Дарвин, Маркс, Вагнер Жак Барзун, историчар Колумбија универзитета, аутор Задовољстава музике (1951), каже да „моћ музике прецизно отелотворује извесне делове људског искуства које нико други не може да изрази”.

У Млетачком трговцу, Шекспир каже: „Човек који нема музике у себи, нити га дотиче склад умилних звукова, склон је издаји, лукавству и превари; дух му је мрачан као ноћ, а осећаји тамни као Ереб. Таквом човеку не веруј."

Немачки реформатор, Мартин Лутер, изјавио је: „Није ми по вољи човек који не воли музику. Она није наш изум већ дар Божији. Сврставам је одмах иза теологије."

Чак и нихилистички философ Ниче коментарише у својем Сумраку идола: „Без музике, живот би био грешка."

Сви велики и славни људи кроз историју сложили су се да музика има моћ и да та моћ може бити употребљена на добро или зло. Због тога је др Хауард Хансен, бивши директор музичке школе, изјавио у Америчком часопису за психијатрију: „Музика је чудновато суптилна уметност са безбројним варијантама емоционалних конотација. Сачињена је од многих састојака, и сходно пропроцијама ових компонената, може да блажи или окрепљује, да оплемењује или да вулгаризује, да буде философска или оргијастичка. Има моћи за зло као и за добро” (бр. 99, стр. 317).

Данашњи рок музичари такође су свесни моћи њиховог медијума. На пример, Френк Запа изјавио је у магазину „Life”: „На безбројне и танане начине звук делује на људски организам... Гласни звуци и јака светла су данас моћно оруђе индоктринације." (28. јун 1968)

Мики Харт, бубњар групе „Grateful Dead” изјављује: „Звук је невероватна сила која може да преноси осећање преко физичког ширења звучних таласа и њихових фракција по дужини и апмлитуди."

Слеш, водећи гитариста групе „Guns n’ Roses” изјављује: „Заиста је тако. Она (моја музика) утиче на животе људи које чак не знам, што је наравно страшна ствар, имати толику моћ."

Hal Ziegler, један од првих великих заговорника рок забаве током педесетих, коментарише: „Схватио сам да је ова музика прожела младе јер одговара ритму људског тела. Знао сам то и знао сам да се ни на који начин не може избрисати из њих. А и знао сам да ће остати део њих до краја живота."

Знајући да имају ову моћ, рок музичари без оклевања одржавају концерте по читавом свету у име помоћи гладнима, оболелима од AIDS-а итд., јер су уверени да ће моћи да утичу на понашање људи.

Затим, моћ рок музике демонстрирају два највећа медијска догађаја у историји. Највећи до сада медијски догађај збио се када су Уједињене нације емитовале читавом свету Ленонову песму „Imagine”, поводом годишњице његове смрти. Други највећи догађај био је концерт рок музике „Live Aid” за гладне у Етиопији. Оба ова догађаја обележила је рок музика.

Такође, свако зна да велике корпорације плаћају милионе долара ТВ рекламе од 30 секунди које користе музику на специфичан начин. Оне верују да ће ове рекламе утицати на нас и наше понашање и навести нас да купујемо њихове производе. На пример, Реј Чарлс пева о Пепси-коли: „Нашао си праву, душо." Или мелодичан рефрен авио-компаније Делта: „Ми волимо да летимо и показујемо то." Тојота се убацује у наше умове преко стихова: „О, волим то што ми радиш – Тојота!"

Наравно, реклама се не састоји само од рима; комбинује се музика са визуелним ефектима. Рок музика чини исто. Замаман ритам и сценске атракције неизоставно доприносе ефектнијем преношењу порука. Али ово доводи до још једног противречја.

Влада САД донела је законе који забрањују слике дечје порнографије. Зашто? Јер влада верује да такве врсте слика (фотографија) имају снажан утицај на људски ум и понашање. Ако је то тако, шта је онда са визуелним представама које милиони виде на рок концертима или музичкој ТВ? Да ли су ове слике људске сексуалности, мада мање нападне, без ефекта?

Питагора, Платон, Аристотел... о музици

Моћ музике није ништа ново. Неких 2500 година пре Христа, Египћани су бележили своја размишљања о деловању музике на ум, тело и емоције. Око 1000 година пре Христа у првој књизи Самуиловој забележен је драматичан утицај музике пророка Давида на Саула. У шестом веку пре Христа Питагора је изјавио да је музика прецизна наука која је у стању да изврши велики утицај на емоције и чула. Платон (427–347 пре Христа) једном је тражио да се цензуришу извесни типови музике јер је страховао „да ће грађани постати раслабљени и да ће се предати слабостима, страстима и ниским осећањима." У Држави 424С изјавио је: „Увођење нове врсте музике мора се избегавати као претња читавој држави, јер музички стилови се никада не ремете а да то нема утицаја на најважније политичке институције." У својој Историји музике Емил Неуман пише: „Он (Платон) је инсистирао да је највиша дужност законодавства да спречава музику женскастог и ласцивног карактера и да подстиче само чисту и узвишену...".

Знаменити философ Аристотел (384–322) пише о музици у својој Политици следеће: „Сваку емоцију ствара мелодија и ритам”, и „музика има моћ да обликује карактер”; њене врсте су толико важне да се „разнолики модуси разликују по свом деловању на карактер... један, на пример, делује у правцу меланхолије, други у правцу ефеминисаности (размекшалости); један подстиче распуштеност, други самоконтролу, трећи ентузијазам, и тако редом...".

Свети Климент Александријски (150–220) је истицао: „Мора бити забрањена ова извештачена музика која повређује душе и одвлачи их у различита нечиста осећања, чак и у баханалску махнитост и лудило."

Свети Јован Златоусти (347–407) је приговарао: „Мора бити подвргнуто свакој контроли и мора се забранити све што подсећа на култове паганских богова..."

Боеције (шести век) каже у „De Institutione Musica”: „Музика је део нас и она оплемењује или квари наше понашање."

A. W. Tozer примећује: „Ако волите и слушате погрешну музику, ваш унутарњи живот избледеће и замреће."

Мада спорови око музике нису ништа ново, потребно је разборито разматрање. Од људи се очекује, укључујући и хришћане, да одвоје жито од кукоља у области музике као и у модерном филму, уметности и књижевности. Медији, такође, нуде мешавину добра и зла и сваки појединац мора одлучити где да повуче линију. Хришћанин ту линију мора повући на основу здравих начела своје вере.

Ефекти рок музике

Ефекти рок музике на тинејџере, као и на нешто млађе, не могу се више занемаривати. Психолози нам говоре да се у тим годинама обликује и фиксира систем вредности код адолесцената, можда за сва времена. Важно је стога запитати се којe се поруке преносе тинејџерима који тако често слушају рок музику, четири до шест сати сваког дана. Како ће ове поруке утицати на њих и њихово формирање?

Психолози који су истраживали последице деловања музике изразили су забринутост: нпр., водећи истраживач Џон Капа у својим студијама указује да су људи „истински осетљиви на свесне поруке са плоче и да се узбуђеност и меланхолија могу створити (музичко-чулним) преоптерећењем... Кад год јој преоптеретите ум, особа постаје веома подложна утицају. Прихватиће све што сугеришете у то време јер нема одбрану против тога. Људи могу изаћи са концерта у хиперсугестибилном стању... Музика има тенденцију да расплине мишљење и ствара расположења. Резултат је да поруке ′упливавају′ (у човека, нап. прир.).”

Могући ефекти извесних форми рок музике су тако озбиљни да је преко двадесет држава увело законодавно тело које ће етикетирати албуме и видео-траке са нападном и увредљивом музиком. У часопису „Time” (7. мај 1990) пише да су законодавци у 19 држава разматрали предлог да се уведу налепнице упозорења. Родитељи, наставници, лекари и људи уопште изражавају своју бојазан због „негативног утицаја овог типа музике на децу и адолесценте”.

Комисија при Конгресу је изнела оно због чега су људи забринути:

Прво: „Медији музике, стихова и визуелних представа, засебно, а нарочито у комбинацији, имали су дубок утицај на друштво и његове поједине чланове."

Друго: „Извесна музика и музичке видео-касете шире негативне мисли и понашање заговарајући и подстичући насиље, вандализам, силовање, убиство, дрогу, самоубиство, понижавање жена, деце и људског живота, бестијалност, садизам, мазохизам и друге перверзије."

Треће: „У годинама када је лако начинити утисак, сервира се јако непристојан и негативан материјал."

И четврто: „Такав материјал је доступан свуда и сваком независно од узраста ако има довољно новца..."

Данас је чак и медицина забринута због негативних ефеката рок музике на нашу младеж. У једној студији угледног „Часописа америчке здравствене асоцијације” (септембар 1989), „Адолесценти и њихова музика: увиди у здравље адолесцената”, закључује се:

„Током адолесценције, од тинејџера се очекује да образују стандарде понашања и измире их са својом перцепцијом (схватањем, поимањем) стандарда одраслих. У овом контексту, музика, моћан медијум у животу адолесцената, нуди проблематичне, супротне вредности. Експлицитни сексуални и насилнички текстови песама неких облика музике често се сукобљавају са темама апстиненције и рационалног понашања које заговара друштво одраслих... Лекари треба да су свесни улоге музике у животу адолесцената и да искористе склоност ка музици као кључ за емоционално и ментално здравље адолесцената.”

Чувени социолог Алан Блум у свом делу Сумрак америчког ума, такође изражава забринутост због утицаја рок музике на ученике основне и средње школе, па чак и на студенте. Блум заступа став да млади тинјеџери који имају нагли приступ сексуалности не могу да се развијају нормално. А рок их снажно бомбардује порукама сексуалности одраслих и чак разним изопаченостима, гурајући их у сексуална искуства одраслих. Ово се догађа баш у доба када имају недовољно изграђене појмове о љубави, преданости и пажњи. Према Блуму, рок музика у америчкој култури подрива контролу родитеља над нормалним образовањем њихове деце.

Време је увелико повезано са снажним утицајем рок музике на младе људе. „Часопис Америчке здравствене асоцијације” извештава да „између седмог и дванаестог разреда (четвртог средње школе – код нас, прим. прир.), просечан тинејџер слуша 10.500 сати рок музике, само мало мање него што је укупан број сати који проведе у учионици од предшколског узраста до краја средње школе”.

Студија професора образовне психологије открила је да су љубитељи хеви-метал музике знали текстове песама напамет много чешће него поклоници рока. Затим, 41 одсто је изјавило да зна речи „свих” њихових омиљених песама (25 одсто рок љубитеља рекло је то исто). Још једна студија открила је да већина адолесцената зна речи својих омиљених песама, а алармантно велики број адолесцената изјавио је да се слаже са тим речима.

Један педагог који ради са адолесцентима често истиче како уочава утицај рок музике. Он вели:

„Утицај рок музике непрестано избија на површину током мојих састанака са ученицима. Непрестано се очитује како своје понашање обликују према обрасцу неморалног понашања њихових рок звезда. Деца показују своју приврженост речником који су одабрала, исписивањем наслова песама на својим књигама, јакнама, постерима који висе на зидовима њихових соба, музиком коју слушају у колима, одећом коју носе."

Чак се и полицајац из Ричмонда, Индијана, жалио: „Радио-станице би требало да одбију емитовање овакве врсте музике. Кроз шерифову канцеларију непрестано пролазе деца која копирају ово понашање. Могу рећи да ова врста музике има негативан утицај на њих."

Све ово нас наводи да закључимо да је једно од неодложних питања у погледу рок музике: чему се уче осетљиви и рањиви тинејџери када су у питању људска сексуалност, моралност, хришћанство, коришћење дрога, понашање према другима, окултизам и њихова философија живота уопште?

Ма шта неко мислио о рок музици, не може се порећи да она на неки начин не пружа упутства и инструкције младим људима. Рок видео, концерти и часописи преносе снажну поруку и то веома учесталу и лако прихватљиву. Порука се открива кроз звук и текстове песама и кроз ставове и стил извођача.

Ако размотримо MTV серију „Rockumentary”, која даје интервјуе и документарне прилоге о већим (значајнијим) рок групама, најчешће се може видети деструктиван начин живота водећих личности у року: дрога, секс, алкохол, нихилизам, хедонизам, бунтовност, безакоње и окултизам. На пример, 3. августа 1991. чланови бенда „Motley Crue” исповедали су неке од суманутих врста понашања која су постала карактеристична за њихове личне животе. Живот им је постао тако суманут да цео бенд схвата шта се збива и да знају да се морају променити – или ће се све завршити трагично, чак и смрћу.

Ал Менцони, саветник за младе који се специјализовао у погледу утицаја рок музике на тинејџере, изјавио је:

„Тужна ствар је што је већина 'хришћанске' деце са којом долазим у додир оданија својој музици него Христу. Музика је језик данашње генерације... Мислим да сам разумео какву пресију врши док сам непосредно посматрао своју дванаестогодишњу ћерку Ен. То прегнуће да се саобрази животном стилу Bon Jovi-a, Guns n’ Roses, Bobby Brown-a, Madonne, George Michaela је невероватно... Сваког дана деца поистовећују себе са рок звездама. Њихови хероји обликују њихове вредности, а њихове вредности обликују њих саме. Млади људи данашњице не слушају рок музику. Они је доживљавају. Она је њихов идентитет”. (USA Today, Oct. 11, 1985)

Опасне поруке рок музике

Сада желимо да илуструјемо различите поруке које модерни Rock n’ Roll преноси. По којим ћемо стандардима мерити ове поруке? Ако то није апсолутни стандард, онда наш покушај пропада. Ако је стандард релативан, нема ништа да се каже; свака порука је подједнако „морална”. Али Божји стандард, откривен у Светом писму јесте апсолутан стандард који хришћани морају употребити у процени поруке рока.

На наредним страницама укратко ћемо проценити шест области модерне рок музике. Тих шест области су:

1. моћ рок музике да утиче на сексуално понашање;

2. моћ рок музике да утиче на насилно понашање;

3. испитивање „солидних” рок група – Hammer, Vanila Ice, New Kids on the Block;

4. разматрање у ком се правцу рок креће према будућности;

5. напад рок музике на хришћанска уверења, и

6. рок и окултно.

Може ли рок музика да утиче на сексуално понашање?

Да ли је у реду окарактерисати рок музику као преносника порука сексуалне распојасаности? Одговор је да. Према „US and World Report” (19. III 1990): „Сада постоји бар тринаест бендова који носе имена по мушким гениталијама, шест по женским, четири по сперми, осам по абортусу и један по вагиналној инфекцији. Професор Џо Саломон и Моника Некколи (он свира у покрајинском рок бенду Haunted Tank) у својој студији приказују бар десет бендова који су названи по различитим сексуалним актовима, осам укључују вулгарно именовање истог и двадесет четири погрдан однос према црнцима, инвалидима, итд. Чудно, аутор није могао да пронађе ниједну групу која би носила назив по измету, али то је више него надокнађено наглашавањем бљувања (шест бендова, вероватно због дивљења према најчувенијем од свих бљувача, Џонију Вомиту^*)."

Данас различите врсте сексуалног понашања које су најистакнутије у модерној рок музици укључују предбрачни секс (блуд), прељубу, садомазохизам, хомосексуалност и чак зоофилију и некрофилију. Најчешће рок музика једноставно позива своје слушаоце да упражњавају секс са ким год желе то да чине. „Sexual Healing” – Marvin Gaye, „Body Language” – Queen, „I Want Your Sex” – George Michael, „Chemical Reaction” – Madonna, текстови Принса и многи други имају исту тему. Видео-спотови рок музике Роберта Палмера (Addicted to Love), Рода Стјуарта (Lost in You), Бруса Спрингстина (I’m on Fire), Шер (Love and Understanding), Мадонини и многи други су тако дрски да се чини да је реч непристојност изгубила свако значење.

Упркос увећане друштвене свести о правима жена, рокенрол често своди жене на сексуалне објекте. Многе истакнуте рок звезде хвале се да су спавалe са преко хиљаду различитих жена као да су оне објекти за њихово задовољавање да би их одмах потом назвале „аљкавушама” и „проституткама”.

У следећим примерима може се видети како рок звезде пропагирају промискуитетни секс кроз своје песме.

У песми „Dungeon of pleasure” (Тамница задовољства), група „Nasty Savage” (Гадни дивљак) пева: „Кучка је завезана и беспомоћна вришти јер хоће још. Та слатка и невина девојка је заиста тврд орах. Њена опсесија болом тера ме да гризем усну, док се она радо подаје када је ошинем."

У песми „Black and Blue” (Црно и плаво), Ван Хален се недвосмислено изражава: „Натакни и склизни, угурај га унутра. Кучка ће сигурно ухватити ритам. Ја држим задњицу. Јеаа. Ја имам контролу. Упецан у њен систем. Не подвлачи линију. Душо, нисам готов са тобом. Што теже то боље. Чинимо то док смо црни и плави."

У песми „Eat Me Alive” (Поједи ме живог), „Judas Priest” каже: „Звучи попут животиње која дахће у ритму. Стењање у зони задовољства, дахтање од врелине; трзај дивљег заноса који уништава сваки зглоб, довешћу те до тачке усијања да ме живог поједeш."

Многе рок звезде женског пола такође не осећају стид. На пример, Shenne Eston у песми „Sugar Walls” (Зидови од шећера) каже: „Крв јури до скривених тачака. По томе знам да има ветра. Не можете против снажних страсти. Температура у мојим шећерним зидовима расте. Дођи, проведи ноћ између мојих шећерних зидова. Небо на земљи унутар мојих зидова од шећера."

Затим, може ли ико посумњати да Мадона активно заступа сексуални промискуитет када се хвали: „Поносна сам на свој имиџ ђубретаре”.

У нашим анализама морамо размотрити стил живота многих рок звезда. Када су питали Nikki Sixx-а из Motley Crue: „Шта је највећа предност вашег успеха?" – он је одговорио:

„Жене. Проклетство, као да свуда чека хиљаду девојака да нас... Постајем болестан од свих тих девојака. Оно што волим да радимо је да на путу покупимо пун аутобус девојака и да их поведемо са нама у следећи град. Растуримо им мозгове а онда им плаћамо лет натраг кући. Наш менанџер не воли што то чинимо; каже да то сувише кошта."

Године 1991. на концерту у Medison Square Garden-у, Perry Farrell, главни певач „Jane’s Addiction” рекао је публици која је вриштала: „Је ли вам досадно? Не мислим сада, већ у животу. Па ако заиста желите... да исправите ствар, изађите и заиста се добро проведите. Живните и приуштите себи добру партију секса. Само за мене." Када је говорио увод за песму „Ain’t No Right” продерао се: „Мој секс и моја дрога су моја... сопствена ствар”, а два члана бенда пољубила су се „на француски начин”. Pat Blashill, „Between Rock and an Art Place”, Details for Men: The Music Issue, July 1991, pp. 98, 100.

За њихово најновије издање Nikki је изјавио: „Наш нови албум је сиров, гадан, лош. Мислим да кипи од секса." „На његовој турнеји са Ван Халеном било је толико нагих жена да може да се говори о порно-року”, изјавио је новинар часописа „Rolling Stone” (4. септембар 1980). Ван Халенов албум „For Unlawful Carnal Knowledge” (Незаконито путено знање) је далеко од суптилности. Садржи вулгарни акроним.

Али да ли ови сексуално експлицитни текстови и изјаве рок звезда утичу на младе људе? „Часопис Америчког лекарског удружења” открива: „У лабораторијској студији о деловању музичке телевизије (MTV), Greeson и Williams су открили да су после једночасовног гледања одабране видео-музике, млади били склонији да одобре предбрачне односе, више од припадника контролне групе."

Студије као ова могу бити разлог зашто Ален Блум пише да "... рок музика има варварску привлачност јер подстиче сексуалну жељу некултивисану и неконтролисану... Рок даје деци, на сребрном тањиру, уз подршку индустрије забаве, све оно за шта су им родитељи увек говорили да морају да чекају на то док не одрасту..."

Млади људи знају да рок музика има ритам сексуалног односа... Никада није постојала (таква) уметничка форма упућена тако искључиво деци... Речи имплицитно и експлицитно описују телесне радње које задовољавају сексуалну жељу и нуде их као једину природну и рутинску кулминацију деци која још увек немају никакву представу о љубави, браку или породици. Ово има много снажнији утицај на младе од порнографије јер нема потребе да гледају шта други раде када они сами могу то лако да чине. Воајерство је за маторе перверзњаке; активне сексуалне везе су за младе. Све што им је потребно је охрабрење.

Упоредите ове реченице и текстове поменутих рок уметника са Божјим заповестима у посланици Ефесцима 5, 3 где се каже: А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима.

Апостол Павле нас упозорава: Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници... ни мужеложници... неће наслиједити царство Божије (I Коринћанима 6, 9–10).

Онда Свето писмо нам такође говори: Бјежите од блуда. Сваки гријех који човек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши. Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа...? (I Коринћанима 6, 18–19).

Хришћани се даље упозоравају: Јер нас не призва Бог на нечистоту, него у светост. Који, дакле, (ово) одбацује, не одбацује човјека него Бога, који је и дао Светога Духа својега вама (I Солуњанима 4, 7).

Ствари за размишљање

1. Да ли је баш разумно, чак и за нехришћане, да без оклевања прихватају поруке рок музике које подстичу сексуалну раскалашност у светлу ширења AIDS-а (који ће коначно поубијати десетине милиона) и ширењa 51 врсте болести које се преносе сексуалним путем, од којих многе сада харају друштвом? Сваких девет месеци открива се по једна нова болест која се преноси сексуалним контактом; сваке године 12 милиона Американаца навлачи на себе неку болест путем сексуалног контакта – 33.000 дневно.

2. MTV „Rockumentary” о хеви-метал музици цитира вође разних хеви-метал бендова и њихове обожаоце. Један симпатизер коментарише да је хеви-метал „више од музике. То је заиста животни стил." Коментатор даље наставља да је „славље секса, дроге и музике нешто што никога не моли за опроштај”. Идеје које изражавају звезде хеви метал музике или обожаваоци, укључујући и њихове појмове о сексу, смрти, сатанизму или било чему другом, увек се употребљавају да разбесне. Члан једног бенда је изјавио: „Ми увек пишемо са тамне стране музике... Ми баш не машемо заставом доброте." Где је онда корен хеви-метал музике?

3. Процењује се да је 500 милиона људи у 26 земаља посматрало MTV деби дуге верзије видеа Мајкла Џексона „Black and White” (Црно и бело) која обилује експлицитном сексуалношћу и насиљем – од тога десетине милиона су веома млада деца која доживљавају Мајкла као узор. Ово не само да илуструје моћ рок музике већ и објашњава зашто Америчка педијатријска академија инсистира да родитељи спрече своју децу да гледају MTV, чијим програмом доминира секс и насиље. Њихова изјава гласи: „Превише музичких видео-спотова пропагира сексизам, насиље, злостављање, самоубиство и секс”. Зашто?

4. Научници и музиколози потврђују да музика може имати снажан утицај на наш живот; може нам помоћи при обликовању и успостављању реда у нашем животу. То можете приметити ако размотрите ваш или живот неког ко је вама близак.

5. Једна студија са Станфорд универзитета показује да је музика најраспрострањенији стимуланс који изазива узбуђење код људи (96 одсто у ствари каже да осете „језу” док слушају музику). Можете ли да се сетите тренутака када је у вама музика побуђивала оваква стања? Коју бисте емоцију повезали са тим узбуђењем? Романтична љубав? Моћ? Религиозно страхопоштовање? Похота? Побуна?

6. Да ли се сексуалне поруке рок звезда које смо навели саображавају претходно наведеним хришћанским стандардима?

7. Колико можете навести рок група које подржавају хришћанске идеале када је у питању сексуално понашање? Колико њих можете именовати које то не чине? Шта вам то говори?

8. Како бисте окарактерисали ваш садашњи став према музици?

9. Прочитајте посланицу Галатима 5, 19–20 и уочите седамнаест карактеристика које обележавају дела телесна. Погледајте вашу музичку колекцију и преиспитајте ваше омиљене песме. Да ли су неке од седамнаест карактеристика поменуте у вашој музици? Од карактеристика које пронађете у вашој музици, идентификујте оне са којима сте се упустили у личну борбу. На пример, ако је сексуална пожуда нешто што сте чули док сте слушали музику а ви сте се такође у то лично укључили, препознајте то. Будите искрени.

10. Примените Еванђеље по Матеју 5, 28; 15, 8–20 и Еванђеље по Луки 6, 45 на ваше сопствене навике гледања рок видео-касета.

Може ли рок музика да утиче на насилно понашање?

2. јула 1991, „Guns n’ Roses” су одржали концерт у Сент Луису. Концерт се завршио правим метежом: 2.500 веома љутитих обожавалаца повредило је преко 60 особа. Часопис „Rolling Stone” извештава да „су посетиоци концерта наставили да бесне, да бацају флаше, да ломе седишта, да ломе украсно грмље, да пале ватре... По речима једног учесника морала је уследити интервенција полиције”. Нажалост, ово је само један пример насиља које квари рок концерте – насиља које се често завршавало смрћу, као што се десило на концерту „Стоунса” у Алтамонту 1969.

На албуму „Hell Awaits” (Пакао чека) бенд „Slayer” (што у преводу значи „Кољач” – прим. прев.) у једној од песама каже: „Нема очигледног мотива. Једноставно убијај и убијај. Преживи мојe бруталне ударце. Прогонићу те до краја."

Бенд „Rigor Mortis” у песми „Bodily Dismemberment” („Касапљење тела”) узвикује: „Нема потребе да бринеш, кујо. Само ти лези и опусти се. Када достигнеш свој врхунац, ја ћу узети своју секиру. Са пет лаганих резова, бићеш у шест слатких комада. Телесно комадање како страст расте."

Маскота групе „Iron Maiden” је „Eddy”, мртав човек који убија са великим одушевљењем. Сатаниста и брутални убица Ричард Рамирез („The Night Stalker”) изјавио је да је песма групе AC/DC „Night Prowler” (Ноћно вребало) постала део његове мотивације да убије 30 људи. Рекао је да му је песма пружила надахнуће. „Night Prowler” садржи стих: „Неће те нико упозорити, нико неће викнути: „Напад!", и не можеш осетити челик док ти се не зарије у леђа. Ја сам твоје ноћно вребало."

Једно истраживање је открило да је међу омиљеним песмама седамсто хеви метал фанова 50 одсто било о убијању, 35,2 одсто о садизму и 7,4 одсто о самоубиству. Шила Дејвис, професор стихотворства на Њујорк универзитету, комантарише да је „боље да обратимо озбиљну пажњу на садржаје поп песама и да не процењујемо само шта текстови говоре друштву већ, што је важније, шта му могу учинити."

Национални савез цркава издао је сличну студију која потврђује да смо најагресивнија нација на свету и наводи „директну узрочну везу између насиља у медијима и агресивног понашања у друштву." Часопис „Time” и националне анкете извештавају да две трећине Американаца окривљује текстове који величају секс, насиље и окултизам за пораст агресије код тинејџера и сматра да треба увести неке регуле. Две трећине одраслих Американаца брине што су текстови рок музике сувише сексуално експлицитни, или што величају насиље и окултизам, а 75 одсто се слаже да треба да постоји систем упозорења, док 80 одсто жели да се текст песме види на омоту плоче. Према доктору Полу Кингу, професору дечије психологије и психологије адолесцената, „59,1 одсто (адолесцената) је признало да је првенствено због наркотичке зависности изабрало хеви-метал као своју музику. Поред тога, 74,4 одсто укључено је у насиље 49,8 одсто у крађу и 71,9 у сексуалну активности”.

Нажалост, насиље може такође бити усмерено према самом себи и неки рок музичари изражавају ту поруку директно или индиректно. На пример, песма Ози Озборна „Suicide Solution” (Самоубиство као решење) заговара самоубиство („Самоубиство је једини излаз..."). У песми „Самоубиство је алтернатива” („Suicide is an Alternative”) група „Suicidal Tendencies” (Самоубилачке склоности) каже: „Уморан од живота – он исцрпљује | болестан и преморен – нико не мари | сит самог себе – не желим да живим | сит живота – умрећу | самоубиство је алтернатива."

Бенд „Metallica” у својој песми „Fade to Black” каже: „Изгубио сам вољу да живим, једноставно немам више шта да дам; нема више ничег за мене, потребан ми је крај да ме ослободи."

Др Hannelore Wass, образовни психолог и стручњак за танатологију, у једној својој студији назначава да само 17 одсто адолесцената слуша музику са деструктивним темама, а када су у питању малолетни делинквенти та цифра се увећава на преко 40 одсто.

Затим, када су упитали да ли рок песме о самоубиству или смртоносном насиљу могу довести до самоубиства или убиства код депресивне или омладине са проблемима, 40 одсто испитаника одговорило је „да” и 25 одсто обожавалаца хеви-метала се сложило. Типични коментари су били: „Видео сам да се то догодило једном школском другу/пријатељу, песма их је можда гурнула преко ивице." „Када чују своје мисли наглас изговорене, то може да их подстакне да учине то; песма уноси осећање у човека." „Песме и речи су моћне; нарочито ако песму изводи бенд или певач кога обожавају." Др Wass закључује: „За сада бих истакао као најважније да родитељи прате шта њихова деца слушају."

Овакве студије навеле су Национално удружење за образовање да закључи да многа самоубиства, којих је 6.000 годишње (мисли се на тинејџере), могу бити повезана са депресијом појачаном нихилистичким и фаталистичким текстовима песама. Др Мортон Курленд, психијатар из Палм Спрингса чији је пацијент, Џон Меколун, извршио самоубиство након слушања плоче Ози Озборна, каже: „Садомазохизам, крв и насиље доносе много долара произвођачима рок видеа, али такве ствари могу гурнути дете (које емоционално пати) преко ивице." На несрећу, данас милиони тинејџера емоционално пате.

Теме отуђености, нихилизма и деструкције које се провлаче кроз рок музику су често само одраз живота самих рок музичара. На пример, биографија групе „Пинк Флојд”, „Saucerful of Secrets”, коју су написали двојица бивших фронтмена групе, даје живе примере личне трагедије која може задесити животе оних који славе изгредништво.

Schwartz и Empey износе: „У разговору са неким музичарима укљученим у сатанизам, као и појединцима које су они консултовали – истраживачима, психолозима и лекарима – образац постаје јасан. Попут многих других који су изабрали сатанизам уместо хришћанства, они имају жељу за непосредним задовољењем и самоостварењем. 'Новац. Контрола. Моћ. Они желе фантазију да су у стању да живе посебан живот са пуно богатства', рекао је један психолог чија пракса укључује нека од највећих имена рок бизниса. 'И вољни су да умру млади да то отплате. Они сматрају да могу имати све одустајањем од живота тако рано...' Стварност ових реченица је очигледна када читате посмртнице рок звезда. Многи су умрли од алкохолизма, дроге или у несрећама које су последица утицаја било дрога било алкохола."

Чак и називи неких бендова хеви-метал музике, правца „метал смрти” („Death metal”), сугеришу глорификовање смрти и насиља: „Блажена смрт”, „Мртвозорник”, „Деструкција”, „Жезлоноше”, „Труло тело”, „Жртва”, „Насиље”.

У својој књизи „Лудило хеви-метала”, Дејв Харт пише:

„На концерте доносе лобање и скелете као атракцију, такође симулирају бичевање, бодење ножем и одрубљивање главе. Неки чак пију крв или глођу неколико језивих костију. Неке групе уносе окултне, сатанске или магијске ритуале... Ово је мрачна, срдита музика. Усмерена је на смрт и насиље и изражава љубав према крви... У многим случајевима, група пројектује поруку да нема промена, наде ни будућности. Све што могу да учине је да замахну песницом у празан ваздух. Живи брзо и умри млад и отиђи у блеску славе."

„Часопис Америчког удружења лекара” је закључио: „Насилан и сексуални садржај (рок) видео-слика узнемиравајући је за многе. У једној анализи садржаја 200 видео-спотова насиље се догодило у 57 одсто примера, а сексуални призори у 75 одсто. Од видео снимака који су садржавали насилне сцене, 81 одсто је такође садржавало сексуалне референце. Половина жена је била обучена провокативно. Друга једна студија показала је да је 59,7 одсто насумице одабраних примерака рок песама имало сексуалне теме, а 53,2 одсто теме насиља... Проучавање ефеката ТВ насиља може се такође применити на музичке видео-снимке. Ове студије изричито сугеришу, али не потврђују, да постоји узрочна повезаност између насиља на ТВ програму и последичног агресивног понашања. Гербнер и његови сарадници сматрају да насиље на ТВ такође може имати суптилан утицај на друштвене односе."

Часопис лекарског удружења у свом чланку даље наводи да је „неколико убистава доведено у везу са очараношћу хеви метал музиком," и да је „још једна студија о понашању открила да су музичке видео-траке на којима има насиља подстицале посматраче на насилно понашање одмах након гледања траке." Могу се навести и друга истраживања.

Чланак изражава жаљење што се младима све више шаљу поруке преко рок музике, које су уткане у текстове песама, које подразумевају насиље и порнографију. Албум Скида Роуа, „Slave to the grind” („Роб једноличности”), карактеристичан је по насловима као што су „Психо-љубав”, „Закон против нарушавања јавног реда” (Riot Act), и „Извади... ван”. У „Riot Act” школа је оптужена да је затвор („Нисам желео ваше образовање јер је то само гомила /.../"). Чак „Rolling Stone” (август 1991) помиње да је „злочести садржај” песме „Get the... Out”, „нити мање, нити више, од безразложног групног оргијања, јевтин мачо захват на жени која је употребљена, а онда злоупотребљена само да би задовољила... похоту и его (мушкарца)".

Магазин „Time” недавно је запазио да „постоји призвук отрова и јеткости у скоро свакој области модерне америчке поп културе и више није могуће игнорисати шта се догађа."

Упоредите Божја мерила љубави и утицај рока на насиље. Свето писмо нас поучава да не величамо насиље било које врсте, било да је то самоубиство или садомазохизам. Треба да живимо у миру и складу једни са другима. Упозорени смо: Старајмо се, дакле, за оно што доприноси миру, и узајамном напретку (Рим 14, 19). Сам Исус Христос је учио: Блажени миротворци (Мт 5, 9). Каже нам се: „Клони се од зла и чини добро, тражи мира и иди за њим” (Пс 34, 14).

Бог нас је позвао на мир (1 Кор 7, 15). Сам Господ није Бог пометње, већ мира (1 Кор 14, 33). Плод Духа је мир (Гал 5, 22) и ми треба да пустимо да мир Христов влада у нашим срцима (Кол 3, 15); ми треба да живимо у узајамном миру (1 Сол 5, 13), и да имамо мир са свим људима (Јев 12, 14).

Са друге стране, „Господ испитује праведника и безбожника; а који љуби неправду, мрзи душу своју” (Пс 10, 5). „Немој завидјети насилнику, ни изабрати којега пута његова. Јер је мрзак Господу зликовац а у праведних је тајна Његова” (Прич 13, 31–32). „Благослови су над главом праведнику, а уста безбожничка покрива насиље” (Прич 10, 6). „Насилник мами друга својега и заводи га на пут који није добар” (Прич 16, 29).

Апостол Павле поучава нас у посланици Ефесцима:

Апостол даље говори да свако треба да се моли и посредује „да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости. Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом” (1 Тим 2, 2–3). Очито је да нико не може порицати да профаност, вулгарност и насиље у модерној рок музици не спадају у вољу Божју када је у питању човечанство.

Ствари за размишљање

1. Да ли сматрате да су поруке рок музике, поруке насиља, смрти и самоубиства, потребне да би свет био боље место за живот?

2. Ако знамо моћ музике, који би ефекат могао бити, кад су у питању текстови песама који заговарају самоубиство, на осетљиву особу која је у депресији?

Дроге и сексуалност

Далеке 1969, часопис „Time” (26. септембар) je прокоментарисао: „Рок музичари користе дрогу често и отворено и њихови текстови се умногоме односе на дроге." Песме каква је „Хероин” групе „Velvet Underground (Сомотско подземље) доста су охрабривале младе људе да експериментишу са дрогом, неретко са трагичним последицама.

Исте године (3. октобар) часопис „Life” доноси коментар Џимија Хендрикса, чија је основна филозофија била необуздано коришћење дрога и секса: „Људе можемо хипнотисати помоћу музике и када их доведемо до њихове најслабије тачке, у подсвест можемо сместити оно што МИ желимо да кажемо."

Али многе чувене рок звезде платиле су цену због злоупотреба дроге. Међу мртвима су Брајан Џонс из „Rolling Stones-а”, Сид Вишис из „Sex Pistols-а”, Денис Вилсон из „Beach Boys-a”, Џими Хендрикс, Џим Морисон из „Doors-a”, Елвис Присли, Џенис Џоплин, Бон Скот из „AC/DC-ja”, Френки Лајмон, и многи други. На дан када је ово књижица завршена водећи певач групе, „Temptation” Дејвид Руфин, умро је од претеране дозе кокаина. Али, упркос овоме, дрога још увек има значајну улогу у рок музици и изгледа да ово има штетне последице на многе који је слушају.

На пример, једна студија у „Post Graduate Medicine” закључила је да „подаци показују да рок музика протежира и подржава употребу дроге, промискуитетно сексуално понашање и насиље”.

Лична и друштвена трагедија савремене злоупотребе дрога је просто незамислива – па ипак рок музика наставља да велича употребу дроге. Може се доказати да је рок музика одговорна за савремену нарко-епидемију. Као и у области сексуалности, рок музичари одбијају да преузму одговорност за то. Стивен Тајлер из „Aerosmith-а” је у „Sober times” (октобар 1988) рекао: „Осморо од десеторо је користи кад је рок у питању. То иде с тим”. У ствари, може се изјавити да рок музика мора преузети огроман део одговорности за модерну епидемију дрогирања.

Свето писмо нам вели да не дозволимо да нама влада било шта осим Духа Светог Божијег. Бог жели да људи буду под Његовом заштитом, љубављу и утицајем, а не под утицајем дрога које их могу озледити физички, душевно или духовно. Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри... и не опијајте се вином у чему је разврат, него се испуњавајте Духом (Еф 5, 15–18).

Даље, Свето писмо нам говори да живимо „благоразумно” у свету. Како се може оправдати употреба хероина, кокаина, LSD-ја и других психоделика или марихуане или злоуптореба алкохола, амфетамина, а да се живи разумно?

Него гостољубив, доброљубив, мудар, праведан, побожан, уздржљив ... Старци да буду трезвени, скромни, мудри, здрави у вјери, у љубави, у трпљењу... Која нас учи да се одречемо безбожности и земаљских пожуда, и да поживимо разборито, праведно и побожно у садашњем вијеку. Истинита је ова ријеч, и хоћу да то потврђујеш, како би се они који повјероваше Богу старали да предњаче у добрим дјелима. Ово је људима добро и корисно . (Титу 1, 8; 2, 2, 12; 3, 8).

Свети Павле пита: Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим јер су Божији (1 Кор 6, 19–20). Бог нас подсећа да водимо рачуна о нашем телу (Еф 5, 28–30). Свето писмо се не слаже са употребом дрога која је незаконита и штетна.

Ствари за размишљање

1. Џон Кејл, сећајући се својих дана са групом „Velvet Underground” илустровао је њихову филозофију следећим речима: „Дајте људима јаке дроге. Дајте им дроге које желе. Дајте им хероин." И поред тога што друштво води „рат против дрога” и што су многе рок звезде умрле од претеране дозе, зашто, по вашем мишљењу, рок звезде и даље узимају дрогу?

2. Ако уметност одражава културу, шта рок музика каже о америчкој култури?

А „добре” рок групе?

Шта је са тзв. добрим рок групама као што су „Hammer”, „Vanilla Ice”, „New Kids on the Block” и друге? Док је њихово одбијање дрога похвално, они често подржавају хедонистичку философију рокенрола. За ове групе се претпоставља да су добри, уредно подшишани забављачи, али да ли се њихови идеали могу успешно одбранити када се упореде са хришћанским? Они стално покушавају да поправе имиџ савремене рок музике; ипак, постоје друге поруке осим оне: „Реци не дрогама”.

Hammer је талентовани уметник и играч и са снажним религиозним залеђем; каже да је некада размишљао да иде у свештенике. Али порука која се преноси на неким од његових видео-снимака је да сексуални промискуитет није погрешан; само је погрешан када ниси „довољно стар” да то чиниш.

„Vanilla Ice” је такође против употребе дрога. Он не користи вулгаран језик (на сцени) и он је извођач који изазива поштовање веће него многи други. Ипак, штетне сексуалне алузије остају. Та врста сексуалности једноставно није оно што би млади хришћани требало да следе.

„New Kids on the Block” делују веома уредно. Они не користе дроге, али они, такође, имају другачији сексуални „имиџ” од оног који је Бог дао. Многе хришћанске мајке прате своју децу да виде њихове концерте на којима хиљаде девојчица предтинејџерског узраста пада у занос и вришти на сексуалне алузије и покрете чланова бенда. Да ли те мајке мисле да је такво понашање „побожно”?

Ми стављамо под знак питања поруке које преносе ове „добре” групе. Свето писмо каже: А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама (Еф 5, 3).

Сви хришћани треба да се запитају какав утицај ове групе имају на осетљиве тинејџере. Шта такве групе говоре младим људима о њиховој сексуалности? Да ли их индоктринирају световном филозофијом секса? Да ли ове групе својим сексуалним алузијама помажу младима да кажу „не!" необавезној сексуалној култури? Или да ли ове групе сламају отпор младих људи према хришћанском учењу о моралу? Обзиром на СИДУ и 51 другу болест која се преноси сексуалним контактом, а све више бујају, сматрате ли да су „добре” рок групе одговорне у мери у којој би требало да буду?

Да би одговорили на ово важно питање, осврнућемо се на процену групе „New Kids on the Block” Ерика Холмбсрга.

New Kids on the Block?

„New Kids on the В1оск” (NКОТВ) је веома омиљена група која се састоји од пет младих певача. Њихов менаџер их је свесно и намерно лансирао као „добар” бенд – алтернативу нападним екцесима регуларних рокенрол бендова. Они критикују дрогу, исповедају веру у Бога, певају о љубави и живе са својим народом.

Шта би могло бити погрешно са NКОТВ? Па, то можемо питати њиховог оснивача, писца песама, „светиљку”, продуцента–импресарија Мориса Стара. Као што је рекао једном новинарском извештачу: „Морам да изађем из свега овог... бавићу се духовном музиком. Морам да спасем своју и душе других. У том правцу идем и када се нађем на том другом терену не желим више да се враћам на овај." Зашто он жели да побегне са „New Kids” сцене да би спасао своју душу и душе других људи? Можда иза спољњег сјаја маркетиншког типа који окружује ове момке налазите исту исцрпљену формулу која је створила сваку Rock n’ Roll звезду – секс, фантазирање, емоционално завођење? Сувише грубо? Размотрите ово:

1. „Spin magazin” излаже следеће: „Покрети, изузимајући Joey-a (чије очите кретње, очита увијања, сугеришу да он или узима за озбиљно предност свог статуса као секс симбола или је једноставно сувише наиван да би ставио под знак питања свог кореографа), састоје се од стандардних кретњи шоу-бизниса..."

2. Један хришћански писац осврнуо се на њихов концерт: „Тренутак највећег узнемирења настао је током песме 'She’s my Cover Girl', која почиње са: 'Устајем ујутру и видим твоје лице. | Изгледаш тако добро, све је на свом месту. | Знаш ли да никада не бих могао да те повредим? | Зар нећеш остати овде и бити моја нсвеста?' (тек наговештај, он спава са њом, али још нису венчани). Током ове сексуалне алузије, мала девојчица (која изгледа није имала више од шест година) дала је певачу ружу. Био је то нежан тренутак, брзо упрљан премештањем на другу страну бине где је певач узвикнуо: 'Ја само желим да будем са вама – овако...!' и онда је два пута замахнуо снажно карлицом. Девојке су завриштале. Сви из групе махали су својим задњицама публици која се састојала од тинејџера и деце. Девојке су поново завриштале. Певач је скинуо своју мајицу. И девојке су опет вриштале."

3. Дони Волберг, незванични вођа групе, појављује се у августовском броју часописа „People” носећи у носу алку (минђушу), а на јакни мртвачку главу. На њиховом популарном видеу „Step by Step” (Корак по корак) он је носио мајицу на којој је била група „Public Enemy” (Јавни непријатељ). „Public Enemy” је реп група чувена по свом заговарању милитантне, расистичке религије црних муслимана. Према тексту у „New York Times-у” (март 1991) Волберга је ухапсила полиција због подметања ватре. „People Weekly” (септембар 1991) извештава о његовом нападу на авионског путника Бенџамина Датнера, износећи да су још два члана групе била укључена у физички напад. Можда овакви инциденти треба да нас наведу на питање да ли је NKOTB примерена хришћанска група како то изјављују хиљаде младих девојака.

Да ли се концерти ове групе приближавају личности Исуса Христа? Да ли су родитељи тако наивни да мисле да је то по Божијем реду да један певач сугестивно замахује карлицом њиховим узаврелим ћеркама? И да ли је могуће веровати у „свемоћног Творца” и бити лукав? Можемо ли подржавати наше ћерке тинејџерке, и чак још и млађе, да буду луде за дечацима, да им дозволимо да буду разуздане у свету који кипти од необуздане сексуалне енергије и који је готов да експлодира, а онда да очекујемо да буду девице? Данас, пет или шест од десет девојака су сексуално активне пре завршетка средње школе. Треба ли да будемо изненађени?

Ствари за размишљање

1. Рок историчари, Seay и Neely коментарисали су у својој књизи „Степенице ка небу”: „Rock n’ Roll, најмоћнија музика коју је свет икада спознао, има за много шта да одговара... то је злочин против уметности и човечности, духа и себе. Али за оне који воле ту музику... моћ рока је нека врста религиозне мистерије сама по себи. Она наводи људе да се заиста осећају лоше и заиста добро. Износи на видело неке од наших најплеменитијих и најподлијих импулса... На неки начин то је и дивно и страшно, ми (од рока) примамо и благослове и проклетства." Процени овај коментар и примени га на „добре” рок групе.

2. У књизи „Скривена моћ музике” Дејвид Тејм каже: „Свакако да оно по чему се одређује тачна природа било којег музичког дела јесте ментално и емоционално стање композитора и/или извођача. Бит овог стања је оно што улази у нас, тежећи да обликује нашу сопствену свесност у сагласности са собом. Кроз музику публика упија делове свести музичара." Да ли се слажете са овом тврдњом? Како се може применити на „добар рок”?

3. Да ли родитељи треба да подржавају своју децу да слушају „добар рок” који заговара апстиненцију од дрога ако исте те групе крше Божији благослов везан за чедност? У добу када секс све више осакаћује и убија могу ли „чист” рок или „добар” („безбедан”) рок бити нешто више од илузије? (Види: 1 Јн 1, 5–7; 2, 4–6; 15, 17; Рим. 13, 14; 2 Тим 2, 22; Кол 2, 8–10.)

Где нас рок музика води?

Извесне групе су непрестано на оштрици ножа. Оне се не сматрају водећим бендовима, али могу указати где рок музика или неки њени делови иду због тога што се многе водеће групе обраћају њима за нове идеје.

Осврнућемо се на три нове рок групе које ће нам показати где рок може да води. То су: „Jane’s Addiction”, „Gwar” и „Glen Danzing”.

Шта можемо очекивати да видимо у будућности? „Jane’s Addiction” је један анархистички бенд чија је какофона музика изобличила хеви-метал у још мучнији и депресивнији звук. На позорници излажу слике сантеријске магије (вудуа) а такође су признали да се „петљају са иглама и тешким дрогама”. И њихов рад и концерти (њихов албум бестселер се зове „Nothing Shocking”) подсећају на ранију изјаву групе „Sex Pistols”: „Ми нисмо у музици; ми смо у хаосу." Специјално музичко издање часописа „Details for Men” (јули 1991) описује концерт групе „Jane’s Addiction” на Madison Square Garden-у. Насред позорнице која је застрта магијским вуду сликама, Madison Square је преплављен масом јадне младежи: „металци”, хип-хопери, мртвачке главе и рокери смрти, у пролазу међу седиштима се игра уз непрестано сударање, мокре између седишта. Дошли су да виде одметничку харизму... Певач Пери Фарел виче: „Не можете имати друштво док то друштво није потпуно бестидно” и тврди да дрога може бити корисна и да је неопходна.

Часопис „Spin” описује концерте „Gwar-a” данас овим речима: „Шоу 'Gwar-a' уживо је попут Kiss Sensurround... На концерту човек може очекивати да види: Одерозов мозак експлодира, сексекуција, на публику се баца течност (крв робова, сперма, мозак, бљувотина, итд.)."

На пример, док су на позорници, чланови бенда „Gwar” секли су имитацију људске главе и пуштали млазеве лажне крви по публици. Чланови бенда мажу своја лица крвљу као и читаво тело и чак је пију. Они изводе животињу на позорницу и ваде јој утробу. Њеном се крвљу мажу по читавом телу и црева мотају себи око врата.