Опыт христианской этики и социальной философии

2. Криза хуманизма

То убеђење у "власт таме" над светом, тако карактеристично за духовно стање наше епохе, има још једну страну која заслужује највећу пажњу. У поређењу с малопре описаним погледом на свет недавне прошлости то убеђење можемо означити као кризу вере у човека – као кризу хуманизма.

Хуманизам тог типа носио је у себи дубоку и несавладиву противречност. Култ човека, оптимистичка вера у његов велики позив да влада светом и да у њему учврсти власт разума и добра спојен је у том хуманизму с теоријским представама о човеку као бићу које припада и царству природе и које је потпуно потчињено њеним слепим силама. Већ су француски материјалисти XVIII века из овога изводили закључак, суштински неспојив с вером у човека: они су тврдили да је егоизам универзални мотив свих људских поступака, или чак да човек није ништа друго до својеврсна машина ("ľhomme-machine"²²). Без обзира на ово, у XVIII веку и у првој половини XIX века још се могло веровати у то да човеку припада посебно, више хијерархијско место у космосу, зато што је та вера била заснована на исконској представи о човеку као бићу посебног, вишег реда, принципијелно различитом од осталог животињског света; тако је било могуће веровати да је специфична карактеристика човека разум (homo sapiens), или морална свест. Смртни ударац теоријској основи тих претпоставки (од самог почетка доста нејсаних) задао је дарвинизам. Дарвинизам је срушио давнашње, исконско уверење да између човека и осталог света постоји принципијелна разлика и заменио га представом да је човек само део животињског света, блиски мајмунов сродник, потомак човеколиког мајмуна. Антрополошки мотив дарвинизма да научно разобличи надмену људску самосвест нашао је нову потврду већ у нашем времену, у психоанализи (тај смисао психоанализе наглашава сам њен творац, Фројд): тврдња да човек није ништа друго него мајмунолико биће није довољна; по психоанализи човек је само грудвица живог тела, и сав душевни живот и све идеје те грудвице потпуно зависе од слепог механизма полне пожуде; људским животом не руководе ни разумна свест, ни дух, ни савест, него слепе, хаотичне, подсвесне силе.

Ти разорни ударци по свакој помисли на коју би се вера у човеково узвишено достојанство и позвање објективно могла ослањати (ти ударци у суштини нужно произилазе из основног натуралистичког полазног става с којим је профани хуманизам био повезан) дуго времена (а за епигоне тог гледишта чак и досад), уз то и незнано како, нису уништавали чисто ирационалну власт те вере у човека над срцима. Другим речима, профани хуманизам је временом, упркос својој свесној интенцији, све више постајао слепа псеудорелигиозна вера.

Тако је постепено ставрано парадоксално, мучно и опасностима бременито стање. Тако је профани хуманизам у свом традиционалном облику – тај који је својим почетним практичним резултатима, осим свог изузетног утицаја и моћи, показивао и изразиту благотворност, тај покрет у којег су несебично и усхићено веровали најбољи људи XVIII и XIX века, то учење коме европско човечанство дугује своја највећа достигнућа: укидање ропства, прокламовање политичких слобода и гаранција неприкосновености личности, спровођење социјалних и хуманих реформи – на сваком кораку сâм отворено разобличавао своју противречност и неутемељеност. Данас је то толико очигледно да већ и само присећање на толику лаковерност људског срца, које је могло да се одушевљава тим покретом и да у њега верује, у нама буди помешана осећања збуњености и болне дирнутости. Један од најсуптилнијих и најнапреднијих умова XIX века, мислилац који је ишао далеко испред своје епохе и можда први дубоко доживео кризу профаног хуманизма, руски књижевник Александар Херцен, писао је у својој исповести "Са друге обале" (под непосредним утицајем слома идеала покрета 1848. године): "Објасните ми, напокон, зашто не треба да верујемо у Бога – и зашто треба да верујемо у човека? Зашто је глупо веровање у Царство Божије на небу, и зашто није глупо веровање у царство Божије на земљи?" Крајем XIX века руски мислилац Владимир Соловјов резимирао је поглед на свет натуралистичког хуманизма – гледишта по коме је човек, као продукт слепих животињских сила природе, уједно позван да на земљи оствари царство добра, умности и праведности – следећом убиствено ироничном формулацијом: "Човек је мајмун, и зато мора да полаже своју душу за ближње". Ако је такав полуобразовани епигон профаног хуманизма, какав је био Максим Горки, могао још недавно да напише похвалну химну човеку и да наивно узвикује: "Човек, како то гордо звучи!", онда мислећи и образовани човек томе природно супротстаља недоумицу: зашто треба да "гордо звучи" име бића које се принципијелно не разликује од мајмуна, бића које није ништа друго до продукт и оруђе слепих природних сила?

Крај XIX века донео је још једну веома значајну појаву разлагања профаног хуманизма. Ту појаву изразио је Ниче у својим идејама. Највећа Ничеова заслуга је у томе што је у његовом учењу људско мишљење дошло до јасне свести да је емпиријски оскрнављени појам човека неспојив с хуманистичким култом човека. Без обзира на сав Ничеов антирелигиозни и антихришћански патос, његово непристајање на поклоњење човеку у оном његовом емпиријском, ординарном, природном, оном, како сам Ниче каже, "људском и одвише људском", открива неку истински религиозну тежњу његовог духа и подсећа на неку фундаменталну заборављену истину. Својом лапидарно исказаном мишљу: "човек је нешто што треба да буде превладано"²³ Ниче је свео биланс унутрашњег слома профаног хуманизма и изрекао му смртну пресуду. У тој језивој формулацији садржано је нејасно провиђење да човек у свом чисто природном стању представља одступање од неке више идеје човека, да истински човечно у човеку јесте његова виша, "надљудска", заправо богочовечанска суштина, и да у том смислу природно-људско начело и треба да буде превладано и просветљено. Али ту заборављену спасоносну истину Ниче само нејасно износи и у свом учењу излаже старшном и злослутном изопачењу. Захтев да човека "треба превладати" истовремено је и суноврат саме идеје човека. Ту реалност за коју се одувек и вековима – независно од тога да ли је била схваћена правилно или погрешно – знало да представља оваплоћење највишег, божанског начела на земљи и да оно даје смисао животу, ту, дакле, реалност човека и његове специфичности у односу на сва остала, чисто природна бића, Ниче је сурвао у бездан.

Шта је понудио уместо ње? Ниче никад није успео да се ослободи те традиционалне антихришћанске и антирелигиозне тенденције профаног хуманизма, и зато идеја "натчовека", осим тога што је нужно примила карактер богоборачког титанизма, није могла бити заснована никако другачије него биолошки. У суштини исправна тенденција да човека треба подсетити на његово више, аристократско, "надљудско" порекло и позвање, противприродно се претворила у слављење натчовека као животиње вишег реда или расе, при чему се мерилом висине реда сматра моћ, окрутност, охоли аморализам; оличење "натчовека је онај ренесансни зликовац Цезар Борџија, или онај стари Герман – "плава бештија". Тако се у свету идеја одиграо судбоносан, страшан догађај: превладавање профаног хуманизма завршено је проглашавањем бестијализма".

Донедавно је та необична и страшна смеса генијалних духовних провиђења и стравичних моралних заблуда могла да изгледа као неки егзотични цветак усамљеног аристократског мишљења; "ничеанство" је брзо ушло у моду, али је по свом значају за живот, очито, морало да остане релативно безазлена интелектуална забава снобистичких кругова. Данас, кад је вулгарно ничеанство уграђено у темеље најпре доктрине германског милитаризма, када се касније у противприродној комбинацији с демагогијом и култом "масе" изродило у теорију и праксу нацинал-социјализма – данас су култ немилосрдне бездушности, ужаси тоталитарног рата, истребљивање "нижих раса" у гасним коморама показали до чега реално доводи разлагање хуманизма и његов прелазак у бестијализам.

У лику марксизма и ничеанства довршен је унутрашњи слом профаног хуманизма. Испоставило се да је резултат неизбежног и самог по себи потпуно законитог разобличавања његове илузорности и противречности стравичан и кобан. Разобличавање идолопоклонства и обоготворења човека као природног бића попримило је карактер одбацивања вере у саму идеју човека – у светост човека као лика Божијег. Ако исту ову мисао изразимо терминима основне теме наших размишљања, онда можемо рећи следеће: увиђање неоправданости и неодрживости мишљења да је природни, непросветљени човек творац и носилац више светлости, парадоксално доводи до правог култа таме као стихије способне да из себе роди светлост.

Тако се показало да су марксизам и ничеанство, без обзира на њихову међусобну директну супротстављеност по другим питањима, потпуно солидарни у том култу – у вери да више стање човека може бити достигнуто разуздавањем и санкционисањем нижих, животињских, злих сила људског бића. Ту нову неприродну веру можемо назвати демонским утопизмом. Демонски утопизам је противречност профаног хуманизма заменио још страшнијом противречношћу. Историја нашег времена је показала до чега та противречност доводи у пракси. Руски бољшевизам је прави пример како је марксизам успео да преокрене стари хумани социјализам у владавину злочиначки-тиранског деспотизма; мрачна средства за остварење царства добра и истине постала су сама себи циљ – зло није донело добро, већ је цинично учврстило само себе, само завладало на земљи. Биолошки и аморалистички аристократизам Ничеовог учења, комбинован с демагошком револуционарношћу, изродио се у учење о стваралачкој улози насиља, чије је практичне плодове човечанство пожњело у свим ужасима које је преживело. Пропаст профаног хуманизма увела је свет у владавину мишљења и праксе живота разбојничке банде, и пред нашим очима га је потопила у море крви и суза.

На тај начин фатална историјска судбина профаног хуманизма, а све због унутрашње противречности која га је од почетка разједала, доводи дотле да вера у човеково достојанство и високо позвање и култ човека као светиње завршавају богохулним одбацивањем свега светог у људском животу, циничним прослављањем злог, зверског начела – губитком самог људског лика.

То богохуљење и тај цинизам људско срце не може да поднесе. Неким инстиктом, без икаквог размишљања, неким њему својственим чулом духовног познања оно је давно почело да осећа да историјска судбина профаног хуманизма води људско мишљење лажним путем и да га мора довести до бездана. Ужасно искуство нашег времена потврдило је, и то у мери највеће могуће очигледности, тачност тог предосећања, у најмању руку по питању масовне примене вулгарног ничеанства, а онај део европског човечанства који има очи почиње да види да вулгарни марксизам практично доводи до истих таквих резултата.

Та свест прати и данашњу духовну кризу. Али шта људска мисао може да супротстави том страшном резултату до ког је доведена?