Глава друга БЛАГА ВЕСТ

Глава друга

БЛАГА ВЕСТ

1. Христово откривење као "блага вест"

Ако се запитамо шта, у ствари, за нас значи "имати хришћанску веру" или веровати у откривење које је дато и откривено кроз Христа, онда, остављајући засад по страни свако конкретније одређење те вере и истичући њен само најопштији али и најбитнији значај за нас, можемо дати следећи одговор. Имати хришћанску веру значи стећи, разумети и осетити такву истину која даје смисао нашем животу и подарује нам духовну снагу да спокојно и чак радосно поднесемо трагичност и бесмисленост нашег емпиријског живота. То значи у страдањима имати извор бодрости и утехе. Укратко, то значи имати основну истину која одређује сво наше животно осећење, имати радосну истину или благу вест.

У сусрет таквој нашој свести хита она задивљујућа и за нас унапред охрабрујућа чињеница да је Христово откривење било названо управо тако – "Јеванђеље" ("блага вест"). Како је необично да је у четири новозаветне приче о овоземаљском животу, проповеди и деловању Исуса Христа, које су преведене на све језике света, њихов наслов остао непреведен. Оне се на свим језицима називају "Јеванђељем"³⁰, али људи који не знају грчки језик не знају шта заправо значи та реч која, будући да је окружена црквеним ореолом, изазива у верујућима само неко нејасно осећање страхопоштовања, не говорећи ништа разумљиво њиховом уму и срцу. То је, можда, један од првих примера преобраћања живе, срцу разумљиве и за срце делотворно одређујуће вере у "богословску" веру.

Познато је да грчка реч εὐαγγέλιον означава ни мање ни више него управо "благу вест". Било би добро кад бисмо тако називали ове свете књиге, кад бисмо, отварајући Нови завет, одмах знали, како су то знала прва покољења хришћана, да приче о животу, речима и делима Христовим у облику у ком су их пренели Његови ученици (или на основу од њих потеклих предања) садрже благу вест, односно да нам објављују истину која нам подарује радост. Како жељно ми, данашњи људи, деца мрачног, тешког, страшног времена, чекамо благу вест, глас који би могао да нас утеши, да нам улије наду, и да нас, тим пре, извести о радости која се већ испунила!

У чему се, заиста, састојала и у чему се састоји та блага вест? У чему је садржана радост која нам је објављена? Наравно, лако је одговорити на ово питање обичним позивањем на догматско вероучење Цркве. Кратко речено, по учењу Цркве "блага вест" је вест о искупљењу света, садржаном у истини да је јединородни Син Божији, Исус Христос, сишао на земљу, примио на Себе грехове света, био распет на крсту и васкрсао из мртвих. На основу тога је свет, који је страдао због последица првородног греха, био помирен са Богом, а онима који верују у Христа обећано је, после Његовог другог доласка, вечно блаженство.

За нас, за већину савремених људи се непотпуност овог традиционалног одговора састоји у томе што он у себи садржи одређено богословско учење које јесте освећено традицијом али је нама мало разумљиво и зато га сувише често доживљавамо управо у оном облику који можемо назвати "богословском псеудовером". Ми нејасно осећамо да се у основи тог учења налазе неке древне, архаичке представе, да су оне, можда, пуне тајанствене мудрости, али мудрости која нама није непосредно доступна. С каквим год страхопоштовањем се односили према тој за нас непојмљивој мудрости, ми нисмо у стању да у том традиционалном христолошком и сотиролошком учењу непосредно опазимо истински благу вест, тј. вест о реалном, за наш живот спасоносном добру. И кад савремени богослови расправљају у традиционално-црквеном стилу о искупљењу, онда религиозно изоштрена свест спонтано искушава сумњу да ли нам је то учење потребно, и у чему се за нас састоји његов истински живи смисао.

Наравно, признање да је неко традиционално учење неразумљиво још није критиковање, још мање одбацивање тог учења. Јасно нам је, ипак, једно: да би сама та богословска формулација имала смисла, треба пре свега умети једноставно видети, схватити, искуствено осетити ту реалност на коју се она односи. Очито је да је сама та реалност у одређеном смислу посве једноставна, и као таква она мора бити непосредно јасна нашем срцу и потврдити своју очигледност.

На нашу срећу, сећамо се да су се у том смислу у истом положају у ком се ми налазимо, налазили они галилејски рибари којима је по први пут била упућена блага вест. Ако је богословска доктрина искупљења нама постала неразумљива, или тешко разумљива, њима је она била једноставно непозната. Срећом за нас, из самог текста Јеванђеља потпуно је очигледно да се блага вест, како је први пут проповедана галилејским рибарима, својим првобитним садржајем није подударала ни са завршеним богословским учењем о искупљењу, како га је по први пут јасно одредио апостол Павле, па чак ни с општим претпоставкама тог учења, дакле вером у месијанско послање Исуса и у религиозну неопходност Његовог страдања и Његове смрти. Те истине Исус је као велику тајну открио својим најближим ученицима једино у Кесарији Филиповој, пред сами крај Његовог земаљског живота и деловања (Мт 16; 13-21), док то исто Јеванђеље саопштава да је са проповеђу "јеванђеља о Царству" (Мт 4; 23) почела сва земаљска делатност Исуса Христа. Тако је сасвим очигледно да је та галилејским рибарима проповедана блага вест имала и неки други, непосреднији и једноставнији садржај. Управо ту благу вест некако су препознали и разумели они који су први чули Исусове речи, они које је сусрет с Њим, непосредни утицај Његове личности религиозно потресао много пре него што је до њих дошла вест о тајанственом парадоксу Његове судбине, Његовог страдања, смрти на крсту и васкрсења.

Тај основни, првобитни смисао благе вести изражен је речима: "И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим и проповедајући јеванђеље о Царству" (Мт 4; 23). Да је откривење, које је донео Исус Христос, у својој основи било блага вест – то, без икаквих богословских теорија, можемо да осетимо непосредно из "заповести блаженства" из Беседе на гори, у којима се онима који плачу обећава да ће се "утешити" (Мт 5; 4), онима који су прогнани правде ради да је њихово Царство небеско (Мт 5; 10), па им се зато упућују речи "радујте се и веселите се" (Мт 5; 12), или из Христових речи: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене ... и наћи ћете покој душама својим" (Мт 11; 28-29). Смисао благе вести често се објашњава тако што се она пореди са вешћу о неком огромном, непропадљивом благу које се налази у нашем поседу и које нас, упркос древном грозном завету, избавља из свих земаљских невоља и брига (о овоме ћемо детаљније говорити у даљем тексту). Радост, коју доноси Христос, Његова је сопствена радост, самим тим и "радост потпуна" (1Јн 1; 4). Поучавајући вернике, апостол не заборавља да их пре свега учи саветом "радујте се свагда" (1 Сол 5; 16).

Нема ни најмање сумње да је "блага вест", коју је донео Христос, била схватана као истинска вест о неком потпуно реалном животном благу. Њен основни смисао мора бити исти такав и за нас, а за оне који истински верују – он већ јесте такав.

Уколико верујемо да откривење Христово има вечну силу и да је упућено и нама, онда и данас морамо бити у стању да без икаквих богословских теорија схватимо у чему је садржан реални смисао благе вести и да осетимо радост коју она доноси. Наравно, потреба за причама и ликовима не би постојала кад би та вест говорила о нечем што је очито, чулно дато и у том смислу очигледно. Али благо, о коме је овде реч, није дато чулно – оно је чак у извесном смислу потпуно неизрециво. И поред своје реалности и очигледности, и поред све поузданости нашег овладавања њиме, оно нам је дато само у оном облику који се открива дубинама нашег духа и зато остаје директно неисказиво. И поред своје суштинске једноставности, оно је нека бесконачна и зато неисцрпна пуноћа коју можемо објаснити само приближно указивањем на цео низ одређења која су у њој садржана. Нека не мисле да се овим опет удаљавамо од оне једноставности садржаја те благе вести која је њу чинила доступном и непосредно разумљивом галилејским рибарима. Оно што је за срце једноставно и очигледно, за апстрактно мишљење остаје неизрециво. Садржај Христове благе вести такође је неодредив, као што је апстрактно неодредива лепота која нас усхићује, као што је неизрециво оно што поседујемо у блаженству љубави. И уједно, као за друга блага, можемо проналазити речи које би нам омогућиле да доживимо и осетимо реалност о којој је овде реч.