Блага вест као вест о Царству Божијем

2. Блага вест као вест о Царству Божијем

Ако, пре свега, покушамо да објаснимо садржај благе вести у њеном чисто историјском облику, онда морамо рећи да је она била, како смо већ спомињали, "јеванђеље о Царству" (Мт 4; 23), да је, дакле, означавала неку "благу вест" у смислу старог сна јудејског народа о "Царству Божијем". Тај сан у свом традиционалном облику јесте религиозан по карактеру своје наде, али је по свом садржају првобитно био чисто политички сан. Бог Јехова, који је склопио вечни савез с израиљским народом, није напустио тај народ у невољама и понижењима; пре или касније Он ће открити Своје покровитељство израиљском народу, уништиће непријатеље-туђине који га угњетавају и успоставиће политичку независност, моћ и материјално благостање изабраног народа. Ту чисто политичку идеју о "Царству Божијем" као земаљском царству јудејског народа, учвршћеном посредовањем и покровитељством самог Бога, религиозна свест пророка касније је постепено допунила моралним и религиозним мотивима. То долазеће израиљско царство морало је бити, у исти мах, царство добра и истине, у коме ће сви бити поучени Богом и имати закон Божији у својим срцима и, уједно то мора бити царство које ће измирити све народе, у којем ће незнабошци заједно с Јудејцима славити име једног Бога истинога и постати, слично Израиљу, "наследство Божије" (1Пт 5; 3). И, напокон, морални и духовни преображај мора захватити цео свет: тада ће вук мирно лежати поред јагњета, тад ће Господ дати "чудеса горе на небу и знаке доле на земљи" (Дап 2; 19); то ће бити "велики и славни Дан Господњи" (Дап 2; 20). То чудесно рађање царства израиљског оствариће посебни посланик Божији, "Месија", потомак цара Давида; лик тог долазећег вође и спаситеља народа примао је постепено у народној свести све више неземаљски, натприродни облик и био, на крају крајева поистовећен с тајанственим небеским човеком – "Сином Човечијим" из виђења пророка Данила (Дан 7; 13) и Књиге Еноха³¹.

Кад је већ реч о том традиционалном сну о "Царству Божијем", морамо рећи да се блага вест, коју је донео Исус Христос, састојала пре свега управо у објави његове близине, у указивању да његово наступање треба очекивати из дана у дан. И више од тога: као да је у самој појави Исуса Христа и у Његовим чудима Царство Божије у свом зачетку већ наступило, већ "сустигло" јудејски народ. И мада о дану и о часу његовог потпуног тријумфа и свима очигледног остварења не зна нико осим Самог Отца Небеског, треба живети са свешћу да ће Царство Божије наступити ускоро и да је његово остварење већ почело.

Међутим, кад би (како је то покушавао да докаже један недавни правац немачког протестантског богословља) та објава скорог доласка "Царства Божијег", тај есхатолошки став исцрпљивао сав смисао "благе вести", онда бисмо морали отворено признати да она за нас и за наше време не би имала никаквог реалног значаја; она би тад могла бити само предмет историјског проучавања, занимљив образац илузорности људске наде. Нико не може избрисати непобитну чињеницу да се та близина доласка Царства Божијег, схваћена буквално, тј. мерена људским роковима, показала као илузија. Такво разумевање "благе вести", узето апстрактно, било би једнако управо религиозној негацији – тј. признању да данас више не можемо веровати "благој вести", тј. да не можемо имати хришћанску веру.

У стварности, пак, ствари стоје сасвим другачије. Проповед о близини "Царства Божијег" била је само један мали део много значајније благовести о самом начину или карактеру његовог наступања. Пред тим моментом "блага вест" Христова за нас престаје да буде предмет празне историјске радозналости и скепсе, и директно, у најмању руку, затеже одређене струне које звуче у нашем срцу.

Ствар је у следећем. И поред све ширине дијапазона варијанти традиционалне старозаветне идеје о "Царству Божијем", од чисто национално-политичких очекивања до вере у будући потпуни преображај и просветлење света, та идеја је ипак остала само сан о неком мање или више чудесном догађају у спољашњем свету – сан о некој трансцендентности свега што човек поседује или што чини непроменљиву основу његовог постојања. То је био сан о нечем што се, попут предивне бајке, супротстављало горкој стварности и што се морало остварити упркос свим реалним условима људског живота, што је морало на неки чудесан начин, као deus ex machina³², извана продрети у свет и изазвати у њему преокрет.

"Јеванђеље о Царству" (Мт 4; 23) или блага вест коју је донео Исус Христос, неизмерна радост коју је Он објављивао, састојала се у томе да Царство Божије, то ново, идеално стање живота, на које су била усредсређена сва надања људског срца, уопште није нешто што у некој непознатој будућности мора доћи "на чудесан начин" тако што ће извана продрети у живот и завладати њиме. "Блага вест" је објављивала, напротив, да је Царство Божије још у зачетку остварено у нашим срцима, да је остваривање Царства Божијег процес човековог органског прорастања у свет и унутрашњег овладавања светом. Тај процес органског раста, развоја и укорењивања у свет "Царства Божијег" зависи од наше сопствене воље, од тога колико је јака наша тежња према њему. Царство Божије освајамо ми, за улаз у Царство небеско потребно је потпуно самопожртвовање; оно се "с напором осваја и подвижници га добијају" (Мт 11; 12). Од нас самих зависи хоћемо ли ући у то Царство, хоћемо ли га видети, хоћемо ли употребити његова добра, и истински га реализовати. Царство Божије није трансцендентно, већ иманентно самом бићу човека. "Царство Божије не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овде, или: ено га онде; јер гле, Царство Божије унутра је у вама" (Лк 17; 20-21)³³. До истинског свеобухватног остварења Царства Божијег не доводи пусти сан о вањском чуду доласка Царства Божијег, него усредсређеност на његову реалност као нашег већ оствареног наследства. То што је оно већ наступило – међу нама, унутра у нама, као оно што имамо – ни на који начин не противречи ономе да у другом свом аспекту оно тек треба да наступи, да је још предмет наше наде и да се морамо молити: "да дође Царство Твоје" (Мт 6; 10). Самим тим што је оно иманентно нашем бићу, што органски прораста у нама и кроз нас, ми га имамо као зрно горушично које ће узрасти и постати огромно сеновито дрво, или као квасац од кога ускисне велика количина брашна. У том неприметном зачетку Царства Божијег ми смо већ сад његови блажени учесници, ми већ поседујемо неускративо немерљиво богатство, већ чврсто владамо свим добрима која чекамо од остварења његове пуноће, и можемо се у радости и весељу наслађивати тим добрима.

Видимо: тако мишљење о скором доласку "Царства Божијег" губи свој саблажњујући смисао илузорне, сујетне наде, и добија други, дубљи смисао, открива неку природу која директно говори људском срцу. То се објашњава тиме што ново схватање начина или карактера остварења "Царства Божијег", на крају крајева, подразумева неко потпуно другачије схватање самог смисла онога што називамо "Царством Божијим". Идеја Царства Божијег у свом историјском облику, тј. како је она у разним варијантама постала предмет јудејске религиозне свести, у проповеди Исуса Христа представља само полазну тачку за неко сасвим ново откривење, нову вест о томе шта је само "Царство Божије" (Мт 6; 33), тј. у чему се састоји савршено, просветљено и преображено стање света.