8. Закључак
Ако на крају ове анализе проблема усавршавања света упитамо на чему је, тј. на каквом је онтолошком међуодносу заснована могућност усавршавања света и човекова морална обавеза да тежи према њему, онда ћемо, укратко резимирајући оно што смо раније рекли, морати да кажемо следеће. Могућност и морални постулат усавршавања света онтолошки се ослања на однос између Бога и света. Бог је до краја и коначног преображаја овог света трансцендентан свету, и зато "Царство Божије" у принципу "није од овога света", не налази места у границама овога света. Због тога Бог у оквиру света (у његовом данашњем еону) није "све у свему" (1Кор 15; 28); или, што је исто, како смо раније видели, Бог ни у ком случају није свемогућ у смислу споља видљиве и приметне победе; Бог је, напротив, свемоћан само невидљиво и идеално, док у оквиру самог света делује само по обрасцу света, који, исијавајући себе и озарујући све око себе, ипак остаје окружен чврстим зидом таме и светли једино "у тами". Ово је оно што одређује иманентну, људским, световним силама неуклоњиву несавршеност света, и она ће трајати до његовог краја и завршиће се једино његовим чудесним преображајем, који се не може извести људским и земаљским силама. Са друге стране, Бог, ипак, није само трансцендентан, него у исти мах и иманентан свету, Бог присуствује и делује иманентно у самој творевини. Више од тога, свет и човек, као лик Божији, као оно што је у својој првосазданој природи произашло из самог Бога и што одражава сијање и славу Божију, нису директно супротни благодатној сили Светлости, него су јој, напротив, потенцијално сродни и њом су прожети. Сама творевина у својој првосазданој основи јесте светлост, макар та светлост била одраз више Светлости. Зато кроз човека, кроз његово духовно, интелектуално и морално стваралаштво, благодатна сила открива своје дејство и у оквиру саме творевине.
"Светлост светли у тами". Видели смо да се то посредно може применити и на саму творевину. "Светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет" (Јн 1; 9), светлост Логоса, кроз који је створен сам свет – та светлост излива своје благодатне силе одозго, напоље, у свет, и наставља да светли у дубинама света, у првосазданој дубини људских душа. Тачније, та светлост излива своје благодатне силе управо кроз људска срца, у која је продрла, и уз суделовање њом пробуђене људске моралне воље. И та светлост, та свету иманентна светлост, такође светли "у тами", налази се у непрекидној борби против таме и зато реално светли само сумрачном, пригушеном светлошћу, као неки далеки пламичак (Мајстор Екарт га назива "искрицом", Fünkchen), који се пробија кроз густи слој таме и понекад је само једва приметан у помрчини. Ако крајња победа светлости над тамом у границама самог света није могућа у садашњем светском еону, и ако је осуђена да остане светлост која "светли у тами", онда то ипак значи да она може и да засија јаче, да сјајније озари царство таме, али и да слаби и гаси се. Зато ми, као "чеда Божија" (Јн 1; 12), као "деца светлости" (Еф 5; 8), осим обавезе да тежимо животу у самој надсветској стихији те божанске светлости, да штитимо човека и свет као тварна оваплоћења Светлости од рушилачких сила зла, имамо и обавезу да будемо носиоци Светлости и у самом свету, да неуморно тежимо томе да та Светлост управо и у оквиру самог света, у изведеној сфери уређења светског живота, не гасне, него да се распламсава што је могуће јаче и да што је могуће светлије озарује и оживаљва свет. Христос је невидљиво победио свет тако што је примио на себе његове грехе и био распет на крсту у овом тамном, греховном свету, Његова победа над светом једном ће бити и очигледна, кад свет преобрази у нову творевину, у којој ће Бог бити све у свему; али у исти мах, пребивајући одсад и довека заједно с нама у самом овом свету, у нашем земаљском животу, Он може, у мери напрезања наше воље, која припрема "пут Господњи" (Мт 3; 3), све дубље да продире својом светлоносном, животворном Истином у наш заједнички људски живот.
Овим је јасно одређено шта је хришћанин дужан да чини у свету, одређен је сами смисао његове активности. Општа тенденција нашег размишљања може лако наићи на приговор да, самим тим што показује да људска тежња према остварењу правде и добра у свету има своје границе, што разоткрива да су нека заветна уздања људског срца само неоствариве и погубне илузије, слаби импулс за моралну активност и доприноси ширењу моралне пасивности. Тај приговор је оправдан, али је и сам заснован на опасној заблуди да треба веровати у остваривост немогућег јер, наводно, само тако можемо имати морални мотив за остварење могућег, да треба себи постављати циљеве који надмашују људске снаге јер, тобоже, само тако можемо одржавати импулс моралне активности на усавршавању живота. Такав је, по свој прилици, скривени вољни мотив, који је садржан у основи вере профаног хуманизма у свемоћ начела добра и разума у људској природи, у основи његовог немања жеље да види реалност греха и зла и да призна човекову несавршеност. Колико год то мишљење било распрострањено, такво неприродно подстицање моралне воље није ништа друго до потврда неког болесног духовног стања савременог човечанства. Таква тежња према неостваривом, према оном што је противречно самој онтолошкој структури света, у пракси има само две последице: или доброћудно сањарење, дакле само проповедање моралне активности испод којег се крије реална пасивност "зле и лене слуге" (Мт 25; 26), или пак, грозничаву, болесно узнемирену и слепу активност, јаку једино у разарању и потпуно немоћну у стварању, другим речима, тај, данас толико слављени "динамизам", који је опијен својим сопственим бесмислом. И у једном и у другом случају ради се о моралној неодговорности, а она се увек подудара с унутрашњом духовном пасивношћу.
Истинска активност је, напротив, увек видљива, увек свесна реалности на коју је усмерена, управо зато што избија из унутрашње, духовне активности. Зато је истинска, здрава активност спојива са трезвеним реализмом, зато јој је он потребан; и управо зато хришћански реализам, о ком смо говорили раније, не слаби хришћанску активност већ представља њен неопходни услов и њен природни, здрави стимуланс. Хришћански реализам не води у пасивност – хришћански реализам, напротив, захтева максимално интензивну моралну активност. Једино тамо где своју вољу не слабимо "политиком забијања главе у песак", једино тамо где се храбро суочавамо са опасностима и тешкоћама нашег живота, једино тамо где смо потпуно свесни циљева наше активности и начина на који те циљеве можемо практично остварити – само тамо заиста поседујемо истинску моралну основу за даљу интензивну, енергичну активност. Моралну снагу овде не црпимо из неизбежно климавих илузија, ни из лажног улепшавања емпиријске реалности, него из истински неисцрпног вечног источника надсветске Правде у којој постајемо свесни себе као њених саучесника, из Више силе, истински свемогуће у нашем духу, мада је она у свом емпиријско-људском откривању и у самом свету принуђена да се бори против њој непријатељских сила "овога света" (1Кор 7; 31). Таква је истински здрава морална активност у којој је неисцрпна сила вере сједињена с разумним вођењем рачуна о реалности, таква је и споља, али и изнутра храбра активност служитеља Бога љубави који нема потребе да буде Дон Кихот како би у овом свету био неустрашиви и неуморни витез Светога Духа. Хришћанска активност у суштини је херојска активност. То је активност синова Светлости у царству таме који су непоколебиву веру у своје више призвање сјединили с јасном свешћу о томе какву моћ у свету има зло – тај кнез овога света против кога су они позвани да поведу борбу, и са смиреном – и са трезвеноумном свешћу о својој сопственој несавршености.
"Светлост светли у тами". То не значи само то да она светли управо у тами, која је не прима и упорно јој се одупире, тако да светлост није у стању да је коначно растера или озари. То у исти мах значи да она светли у тами, да тама није у стању да је победи; зато нас, и док живимо у тами, може утешити и охрабрити истина да обитавамо у самој надсветској божанској стихији светлости, зато можемо да се уздамо у њену стваралачку, озарујућу силу у самом свету, и зато имамо обавезу да чувамо ту светлост, да се бринемо о њој и учинимо све да још јаче засија у свету.
САДРЖАЈ
Философ-мудрац 4
(Оригинална философија С. Л. Франка) 4
Предговор 13
Увод 17
"СВЕТЛОСТ У ТАМИ" 18
Глава прва 26
ДУХОВНА ПРОБЛЕМАТИКА НАШЕГ ВРЕМЕНА 26
1. "Власт таме" 27
2. Криза хуманизма 34
3. О жалосном неверовању и савременом гностицизму 41
4. Трагичност живота и вера 49
Глава друга 62
БЛАГА ВЕСТ 62
1. Христово откривење као "блага вест" 62
2. Блага вест као вест о Царству Божијем 65
3. Ново схватање "Царства Божијег" 68
4. Блага вест као вест о Богочовечанству. Ново људско достојанство 73
5. Личност Исуса Христа. Жива основа христологије 77
6. Црква Христова 81
Глава трећа 84
ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И "СВЕТ" 84
1. Парадоксалност благе вести 84
2. Блага вест и спасење света 89
3. Дуализам хришћанског живота. 94
Царство Божије и царство ћесарево 94
4. Два света. "Дух" и "тело" 98
5. Смисао "свемоћи" Божије. 104
Тајна дејства благодатних сила у свету 104
6. Будући преображај света. 111
Смисао есхатолошке вере 111
Глава четврта 115
ДУАЛИЗАМ ИЗМЕЂУ ЖИВОТА У БОГУ И "СВЕТА" 116
И МОРАЛНО УСТРОЈСТВО ЖИВОТА 116
1. Универзалност тог дуализма 116
2. Спасење душе или спасење света? 120
3. Морални закључци. 125
Спасење света и његова заштита од зла 125
4. Благодат и закон. Унутрашње устројство 135
моралног живота и морално деловање у свету 135
5. Погрешна тумачења дуализма моралног живота 142
6. Начело јединства моралног живота 148
Глава пета 153
ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И РЕЛИГИОЗНА 153
ВРЕДНОСТ СВЕГА СТВОРЕНОГА 153
1.Нови аспект дуалистичког хришћанског живота: 155
два циља моралне активности 155
2. Суштина хришћанске љубави према ближњима. Светост човека у његовој тварној природи 158
2.Позитивна вредност света. 162
Света праоснова света 162
4. Јерес утопизма 166
5. Општи карактер и основни садржај "природног права". 170
Смисао хришћанског реализма 170
6. Свет као појава "светлости у тами" 180
Глава шеста 187
МОРАЛНА АКТИВНОСТ У СВЕТУ И ЗАДАТАК УСАВРШАВАЊА СВЕТА 187
1. Уводна размишљања 187
2. Усавршавање и чување света 189
3. Постојаност и мењање света. Усавршавање света као учвршћивање његових постојаних основа. Усавршавање и спасење света 194
4. Смисао историје 200
5. Интелектуални прогрес. Техничко-организационо усавршавање света 205
6. Морално усавршавање света. 211
Задаци и суштина хришћанске политике 211
7. Усавршавање света у данашњој историјској епохи 221
8. Закључак 225
Достарыңызбен бөлісу: |