Опыт христианской этики и социальной философии



бет39/39
Дата19.06.2016
өлшемі2.43 Mb.
#148498
1   ...   31   32   33   34   35   36   37   38   39

8. Закључак


Ако на крају ове анализе проблема усавршавања света упитамо на чему је, тј. на каквом је онтолошком међуодносу заснована могућност усавршавања света и човекова морална обавеза да тежи према њему, онда ћемо, укратко резимирајући оно што смо раније рекли, морати да кажемо следеће. Могућност и морални постулат усавршавања света онтолошки се ослања на однос између Бога и света. Бог је до краја и коначног преображаја овог света трансцендентан свету, и зато "Царство Божије" у принципу "није од овога света", не налази места у границама овога света. Због тога Бог у оквиру света (у његовом данашњем еону) није "све у свему" (1Кор 15; 28); или, што је исто, како смо раније видели, Бог ни у ком случају није свемогућ у смислу споља видљиве и приметне победе; Бог је, напротив, свемоћан само невидљиво и идеално, док у оквиру самог света делује само по обрасцу света, који, исијавајући себе и озарујући све око себе, ипак остаје окружен чврстим зидом таме и светли једино "у тами". Ово је оно што одређује иманентну, људским, световним силама неуклоњиву несавршеност света, и она ће трајати до његовог краја и завршиће се једино његовим чудесним преображајем, који се не може извести људским и земаљским силама. Са друге стране, Бог, ипак, није само трансцендентан, него у исти мах и иманентан свету, Бог присуствује и делује иманентно у самој творевини. Више од тога, свет и човек, као лик Божији, као оно што је у својој првосазданој природи произашло из самог Бога и што одражава сијање и славу Божију, нису директно супротни благодатној сили Светлости, него су јој, напротив, потенцијално сродни и њом су прожети. Сама творевина у својој првосазданој основи јесте светлост, макар та светлост била одраз више Светлости. Зато кроз човека, кроз његово духовно, интелектуално и морално стваралаштво, благодатна сила открива своје дејство и у оквиру саме творевине.

"Светлост светли у тами". Видели смо да се то посредно може применити и на саму творевину. "Светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет" (Јн 1; 9), светлост Логоса, кроз који је створен сам свет – та светлост излива своје благодатне силе одозго, напоље, у свет, и наставља да светли у дубинама света, у првосазданој дубини људских душа. Тачније, та светлост излива своје благодатне силе управо кроз људска срца, у која је продрла, и уз суделовање њом пробуђене људске моралне воље. И та светлост, та свету иманентна светлост, такође светли "у тами", налази се у непрекидној борби против таме и зато реално светли само сумрачном, пригушеном светлошћу, као неки далеки пламичак (Мајстор Екарт га назива "искрицом", Fünkchen), који се пробија кроз густи слој таме и понекад је само једва приметан у помрчини. Ако крајња победа светлости над тамом у границама самог света није могућа у садашњем светском еону, и ако је осуђена да остане светлост која "светли у тами", онда то ипак значи да она може и да засија јаче, да сјајније озари царство таме, али и да слаби и гаси се. Зато ми, као "чеда Божија" (Јн 1; 12), као "деца светлости" (Еф 5; 8), осим обавезе да тежимо животу у самој надсветској стихији те божанске светлости, да штитимо човека и свет као тварна оваплоћења Светлости од рушилачких сила зла, имамо и обавезу да будемо носиоци Светлости и у самом свету, да неуморно тежимо томе да та Светлост управо и у оквиру самог света, у изведеној сфери уређења светског живота, не гасне, него да се распламсава што је могуће јаче и да што је могуће светлије озарује и оживаљва свет. Христос је невидљиво победио свет тако што је примио на себе његове грехе и био распет на крсту у овом тамном, греховном свету, Његова победа над светом једном ће бити и очигледна, кад свет преобрази у нову творевину, у којој ће Бог бити све у свему; али у исти мах, пребивајући одсад и довека заједно с нама у самом овом свету, у нашем земаљском животу, Он може, у мери напрезања наше воље, која припрема "пут Господњи" (Мт 3; 3), све дубље да продире својом светлоносном, животворном Истином у наш заједнички људски живот.

Овим је јасно одређено шта је хришћанин дужан да чини у свету, одређен је сами смисао његове активности. Општа тенденција нашег размишљања може лако наићи на приговор да, самим тим што показује да људска тежња према остварењу правде и добра у свету има своје границе, што разоткрива да су нека заветна уздања људског срца само неоствариве и погубне илузије, слаби импулс за моралну активност и доприноси ширењу моралне пасивности. Тај приговор је оправдан, али је и сам заснован на опасној заблуди да треба веровати у остваривост немогућег јер, наводно, само тако можемо имати морални мотив за остварење могућег, да треба себи постављати циљеве који надмашују људске снаге јер, тобоже, само тако можемо одржавати импулс моралне активности на усавршавању живота. Такав је, по свој прилици, скривени вољни мотив, који је садржан у основи вере профаног хуманизма у свемоћ начела добра и разума у људској природи, у основи његовог немања жеље да види реалност греха и зла и да призна човекову несавршеност. Колико год то мишљење било распрострањено, такво неприродно подстицање моралне воље није ништа друго до потврда неког болесног духовног стања савременог човечанства. Таква тежња према неостваривом, према оном што је противречно самој онтолошкој структури света, у пракси има само две последице: или доброћудно сањарење, дакле само проповедање моралне активности испод којег се крије реална пасивност "зле и лене слуге" (Мт 25; 26), или пак, грозничаву, болесно узнемирену и слепу активност, јаку једино у разарању и потпуно немоћну у стварању, другим речима, тај, данас толико слављени "динамизам", који је опијен својим сопственим бесмислом. И у једном и у другом случају ради се о моралној неодговорности, а она се увек подудара с унутрашњом духовном пасивношћу.

Истинска активност је, напротив, увек видљива, увек свесна реалности на коју је усмерена, управо зато што избија из унутрашње, духовне активности. Зато је истинска, здрава активност спојива са трезвеним реализмом, зато јој је он потребан; и управо зато хришћански реализам, о ком смо говорили раније, не слаби хришћанску активност већ представља њен неопходни услов и њен природни, здрави стимуланс. Хришћански реализам не води у пасивност – хришћански реализам, напротив, захтева максимално интензивну моралну активност. Једино тамо где своју вољу не слабимо "политиком забијања главе у песак", једино тамо где се храбро суочавамо са опасностима и тешкоћама нашег живота, једино тамо где смо потпуно свесни циљева наше активности и начина на који те циљеве можемо практично остварити – само тамо заиста поседујемо истинску моралну основу за даљу интензивну, енергичну активност. Моралну снагу овде не црпимо из неизбежно климавих илузија, ни из лажног улепшавања емпиријске реалности, него из истински неисцрпног вечног источника надсветске Правде у којој постајемо свесни себе као њених саучесника, из Више силе, истински свемогуће у нашем духу, мада је она у свом емпиријско-људском откривању и у самом свету принуђена да се бори против њој непријатељских сила "овога света" (1Кор 7; 31). Таква је истински здрава морална активност у којој је неисцрпна сила вере сједињена с разумним вођењем рачуна о реалности, таква је и споља, али и изнутра храбра активност служитеља Бога љубави који нема потребе да буде Дон Кихот како би у овом свету био неустрашиви и неуморни витез Светога Духа. Хришћанска активност у суштини је херојска активност. То је активност синова Светлости у царству таме који су непоколебиву веру у своје више призвање сјединили с јасном свешћу о томе какву моћ у свету има зло – тај кнез овога света против кога су они позвани да поведу борбу, и са смиреном – и са трезвеноумном свешћу о својој сопственој несавршености.

"Светлост светли у тами". То не значи само то да она светли управо у тами, која је не прима и упорно јој се одупире, тако да светлост није у стању да је коначно растера или озари. То у исти мах значи да она светли у тами, да тама није у стању да је победи; зато нас, и док живимо у тами, може утешити и охрабрити истина да обитавамо у самој надсветској божанској стихији светлости, зато можемо да се уздамо у њену стваралачку, озарујућу силу у самом свету, и зато имамо обавезу да чувамо ту светлост, да се бринемо о њој и учинимо све да још јаче засија у свету.

САДРЖАЈ



Философ-мудрац 4

(Оригинална философија С. Л. Франка) 4

Предговор 13

Увод 17


"СВЕТЛОСТ У ТАМИ" 18

Глава прва 26

ДУХОВНА ПРОБЛЕМАТИКА НАШЕГ ВРЕМЕНА 26

1. "Власт таме" 27

2. Криза хуманизма 34

3. О жалосном неверовању и савременом гностицизму 41

4. Трагичност живота и вера 49

Глава друга 62

БЛАГА ВЕСТ 62

1. Христово откривење као "блага вест" 62

2. Блага вест као вест о Царству Божијем 65

3. Ново схватање "Царства Божијег" 68

4. Блага вест као вест о Богочовечанству. Ново људско достојанство 73

5. Личност Исуса Христа. Жива основа христологије 77

6. Црква Христова 81

Глава трећа 84

ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И "СВЕТ" 84

1. Парадоксалност благе вести 84

2. Блага вест и спасење света 89

3. Дуализам хришћанског живота. 94

Царство Божије и царство ћесарево 94

4. Два света. "Дух" и "тело" 98

5. Смисао "свемоћи" Божије. 104

Тајна дејства благодатних сила у свету 104

6. Будући преображај света. 111

Смисао есхатолошке вере 111

Глава четврта 115

ДУАЛИЗАМ ИЗМЕЂУ ЖИВОТА У БОГУ И "СВЕТА" 116

И МОРАЛНО УСТРОЈСТВО ЖИВОТА 116

1. Универзалност тог дуализма 116

2. Спасење душе или спасење света? 120

3. Морални закључци. 125

Спасење света и његова заштита од зла 125

4. Благодат и закон. Унутрашње устројство 135

моралног живота и морално деловање у свету 135

5. Погрешна тумачења дуализма моралног живота 142

6. Начело јединства моралног живота 148

Глава пета 153

ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И РЕЛИГИОЗНА 153

ВРЕДНОСТ СВЕГА СТВОРЕНОГА 153

1.Нови аспект дуалистичког хришћанског живота: 155

два циља моралне активности 155

2. Суштина хришћанске љубави према ближњима. Светост човека у његовој тварној природи 158

2.Позитивна вредност света. 162

Света праоснова света 162

4. Јерес утопизма 166

5. Општи карактер и основни садржај "природног права". 170

Смисао хришћанског реализма 170

6. Свет као појава "светлости у тами" 180

Глава шеста 187

МОРАЛНА АКТИВНОСТ У СВЕТУ И ЗАДАТАК УСАВРШАВАЊА СВЕТА 187

1. Уводна размишљања 187

2. Усавршавање и чување света 189

3. Постојаност и мењање света. Усавршавање света као учвршћивање његових постојаних основа. Усавршавање и спасење света 194

4. Смисао историје 200

5. Интелектуални прогрес. Техничко-организационо усавршавање света 205

6. Морално усавршавање света. 211

Задаци и суштина хришћанске политике 211

7. Усавршавање света у данашњој историјској епохи 221

8. Закључак 225






1 "Зборник успомена на Семјона Лудвиговића Франка", Минхен, 1954, стр. 3-4. © А. В. Собољев:

2 "Зборник успомена на Семјона Лудвиговића Франка", стр. 8.

3 В. В. Зењковски "Историја руске философије", том 2, део 2, стр. 158, Лењинград, 1991.

4 С. Л. Франк "Руски поглед на свет", Санкт-Петербург, 1996, стр. 315.

5 1Мој 1; 27 – Преводиочева напомена.

6 С. Л. Франк "Светлост у тами", ово издање, страна 89-90.

7 С. Л. Франк "Светлост у тами", стр. 153.

8 С. Л. Франк "Руски поглед на свет", стр. 87-88.

Noblesse oblige (неблис оближ) – узвишеност (племићка титула) обавезује;



9 С. Л. Франк "Светлост у тами, стр. 149.

10 Н. О. Лоски "Франкова теорија знања", Зборник успомена на Семјона Лудвиговића Франка, стр. 133.

11 Н. А. Берђајев "Истина и Откривење", Санкт-Петербург, 1996, стр. 24.

12 С. Л. Франк "С нама је Бог", Москва; Република, 1992, стр. 247.

13 Н. А. Берђајев "Истина и Откривење", стр. 108.

14 С. Л. Франк " Руски поглед на свет", стр. 89.

15 С. Л. Франк "Руски поглед на свет", стр. 92.

16 Истичемо занимљиву чињеницу да је прво од ова два становишта, које потиче још од Оригена, изражено у словенским преводима Новог завета, док је друго, преко Вулгате, ушло у састав западнохришћанског (католичког и протестантског) тумачења тог места. Уопштено говорећи, источно хришћанство разуме то место као тврдњу о непобедивости светлости, док западна црква, напротив, то место разуме као признање упорности таме.

17 Нека нам буде допуштено да по питању аутентичног смисла грчке речи "καταλαμβάνειν" у наведеном стиху изнесемо мишљење, на први поглед парадоксално, а у суштини, бар нама тако изгледа, потпуно оправдано и способно да реши цео спор. Ако узмемо у обзир чињеницу да јеванђелист Јован није теоријски мислилац, него надахнути исповедник и проповедник, да свака његова реч наговештава неку за ум недокучиву тајну, неку конкретну пуноћу бића која је самом својом суштином прецизно и логички неодредива, онда можемо допустити да јеванђелист уопште није имао у виду једно од два могућа значења речи "καταλαμβάνειν" зато што је ту реч употребљавао управо у живој лингвистичкој пуноћи њеног значења које у исти мах обухвата оба њена различита смисла. Ово може да изгледа парадоксално само зато што грчки језик више не осећамо као живи језик и што управо зато једино с муком можемо да појмимо истински, живи, мистичко-поетски, а не апстрактно-логички смисао оног што јеванђелист говори. Нешто слично истинском разумевању тог места можемо имати ако га преведемо приближно овако: "и тама је не узе", при чему би живо, неодређено-двосмислено значење глагола "узети" морало да изражава управо сву пуноћу тог тајанственог двојединог међусобног односа у коме тама не прима, не прихвата, не упија у себе светлост, а у исти мах је и не обузима, и не надјачава. Аналогно овоме – toutes proportions gardées (поштујући све пропорције – франц.) – подсећамо на Хегелову намерно-двосмислену употребу речи "aufheben" (која на немачком значи и "укидати", "поништавати", али и "очувавати", "одржавати") за означавање основне мисли своје философије – међусобног односа у коме дух у свом саморазвоју истовремено и сублимирајући савладава сваки појединачни степеник бића, и чува у себи оно што је већ превладао и укинуо.

18 У овом издању цитати из Библије сачувани су у истом оном облику у ком су навођени у оригиналу, дакле у облику који се унеколико разликује од савременог текста синодских издања. Нарочито је узета другачија нумерација псалама. – Уредникова напомена.

19 Јединство супротности (лат.) – Уредникова напомена.

20 Défaitisme – неверовање у успех или у победу (франц.); résignation – помирење са судбином, покоравање оном неизбежном, беспоговорност (франц.) – Уредникова напомена.

21 Природно светло (ума) (франц.) – Уредникова напомена.

22 Човек-машина (франц.) -Уредникова напомена.

23 Цитат из дела Фридриха Ничеа "Тако је говорио Заратустра"; у српском преводу издање Графос, Београд, 1980, стр. 14 – Преводиочева напомена.

24 Адепти (лат.) – они који су ушли у све тајне нечега – Преводиочева напомена.

25 Алузија на наслов Ничеовог дела "Сумрак идола" – Преводиочева напомена.

26 Руси ову пословицу употребљавају у ситуацијама у којима се неко мири с непостојањем нечега и при том не исказује ни своју осуду ни незадовољство, дакле у смислу: не треба расправљати о ономе што не постоји; српски еквивалент: где ничег нема, и цар губи своја права – Преводиочева напомена.

27 Уобичајено објашњење да је зло произашло из слободе воље којом Бог обдарује сваког човека, и при том сваки пут ишао на неизбежни ризик могућности да се човек удаљи од добра – с тим што Божанско Провиђење претвара чак и зло које су људи учинили у средство за добро – то објашњење не може издржати озбиљну критику. Остављајући чак по страни основни Бергсонов приговор да слободу воље не можемо разумети као слободу избора између различитих могућности, овде, ипак, остаје једна нужно неразрешива сумња. Свети, као и остали људи, имају слободу воље, и они су изложени искушењима; али они успеју да одоле искушењима и достигну светост, било силом прирођене тежње према светости, било силом посебне, њима дароване "освећујуће" благодати. Зашто Бог није могао уредити да сви људи буду као и ти светитељи? Или, зашто Он само њима дарује ту благодат, која се, по Паскаловој убиствено ироничној примедби, "назива довољном зато што је недовољна" за одољевање искушењима? На ово питање нема и не може бити рационалног одговора. По људском схватању, Бог је одговоран за зло које је произашло из слободе воље, исто као што је одговоран родитељ који својој деци пружа слободу, непримерену њиховим слабостима или неразумевању.

28 На овом стојим – и не могу друкчије! (нем.) – Уредникова напомена.

29 Детаљном образлагању овде истакнутог односа посветио сам моју књигу "Необухватно", 1938. (С.Л. Франк – Дела; Москва, Правда, 1990).

30 Једини изузетак је енглески језик, на коме се јеванђеље назива Gospel; та реч потиче од строенглеске речи godspel – "блага вест". Али и на енглеском тај древни, тачни смисао речи већ je нестаo из савремене употребе речи.

31 "Књига Еноха" – јудејско апокрифно дело; откривено у XVIII веку; фрагментарна сведочанства о њему постоје код Тертулијана и Оригена – преводиочева напомена.

32 Бог из машине (лат.) – Уредникова напомена.

33 Свеједно је да ли грчки израз "ἐντὸς ὑμῶν" значи "унутра у вама", у смислу да Царство Божије присуствује у дубинама људског духа, или, пак, он, како неки преводе, значи једноставно "међу вама" – у оба случаја смисао израза се своди на указивање да је Царство Божије иманентно људском бићу.

34 Под видом вечности (лат.) – Уредникова напомена.

35 Детаљно о овоме види у мојој књизи на енглеском "С нама је Бог", "God-with-us", Jonathan Cape, 1945. (Види: С. Л. Франк "Духовни темељи друштва", Москва, Република, 1992).

36 Племићка титула обавезује (тј. ко је племић тај мора племићки и да се понаша) (франц.) -Уреникова напомена.

37 То изопачење првобитне истински хришћанске идеје човека много је израженије у западној цркви (у којој је оно почело од Августиновог мрачног и једностраног учења о човековом ропству), него у источној цркви, зато што је она још сачувала сећање на првобитни смисао благе вести која оплемењује човека, на откривење блискости и сродства између човека и Бога. Осећам своју обавезу да нагласим да разјашњење овога дугујем изванредним радовима руско-француске истраживачице црквеног учења, M-me M. Lot-Borodin.

38 Тај смисао хришћанске вере недавно је изврсно објаснио француски богослов Lubac у књизи "Catholicisme".

39 Кад се добар човек поквари, постаје најгори (лат.) – Уредникова напомена.

40 У историји људског мишљења, колико је мени познато, постоји један једини пример који је пре Христа признао да је истина Божија суверена и независна од свих закона овога света и закона сваког ћесара – то је бесмртни лик Софоклове "Антигоне". То је један од примера оног "хришћанства пре Христа" о којем су говорили Оци Цркве.

41 Напоменућемо овде, у вези с овим, следеће. Изгледа да традиционално црквено богословље није довољно водило рачуна о томе да Јеванђеље по Јовану, упоредео са признањем тварности људског бића, у наведеним местима отворено и недвосмислено признаје у човеку, управо у начелу духа, елемент који није само "створен", него рођен од Бога. Очито, управо кроз то начело ми овладавамо истином да нам је Бог "дао од Духа својега" (1Јн 4; 13). Ако, следећи егзегезу, коју су признали најауторитетнији познаваоци Новог завета, прихватимо читање по коме крај трећег и почетак четвртог стиха прве главе Јеванђеља по Јовану чине засебну реченицу: "што је постало, у Њему (у Логосу) беше живот", онда бисмо овде имали аутентичну реч самог Јеванђеља које тврди да је начело људског духа вечно и да обитава у крилу Божијем. Такво мишљење, пружа једину истинску основу вере у бесмртност, у вечни живот душе. Детаљније о овоме види у мојој књизи "God-with-us", Jonathan Cape, 1945.

42 (Човек) није могао да не греши (лат.) – Уредникова напомена.

43 О грчким календама – Уредникова напомена.

44 Хелоти – робови у старој Спарти, који су вршили пољске радове и служили као лако наоружани војници (Преводиочева напомена).

45 Да бисмо избегли неспоразуме, наглашавамо да се та разлика не подудара с малопре размотреном разликом између невидљивог, само дубинама духа доступног учешћа у "Царству Божијем" и очекиване несумњиве победе Царства Божијег над целим светом. Напротив, управо прво, невидљиво "спасење" – поновно рођење кроз задобијање благодатних дарова Божијих, кроз учествовање у "Царству Божијем", као вечном налеђу човековом – можемо замислити или у строго и искључиво индивидаулном облику, као спасење "моје душе", или у колективном облику, као солидарно спасење васцелог света.

46 Услов без кога се не може (лат.) – Уредникова напомена.

47 Ономе који одбија војну службу из религиозних мотива (енгл.) – Уредникова напомена.

48 Ово мишљење можемо илустровати бројним и веома актуелним примерима. Навешћемо уместо тога један посебно поучан пример из историје папства. Крајем XIII века, у једној од епоха највеће моћи папске власти, њене највеће уплетености у политички живот и, самим тим, њене оптерећености посебно тешким гресима, једном приликом је био учињен покушај да се због спасења Цркве доведе на папски престо свети монах-отшелник, испуњен делотворном вером у јеванђелско сиромаштво и јеванђелску одвојеност од света – неки Петар са планине Муроне, који је примио име Целестин V. Кратка владавина тог светог човека била је низ срамних неуспеха. Захваљујући његовој наивности, необавештености, неспособности да обузда зло, његовом вољом су овладали најгори интриганти; анархија и несреће Цркве и Италије само су се увећавале под његовом влашћу. Већ након пола године он је морао да призна своју неспособност и да се повуче са престола. Данте смешта његову душу, без обзира на његову личну светост, у први, спољашњи круг пакла, на који су осуђени бескарактерни, безвољни људи. Поучну супротност овоме представљају ликови двају светих жена с краја XIV века – св. Бригите Шведске и св. Катарине Сијенске, које су уједно биле мудре саветнице папа у њиховом управљању Црквом.

49 Противречност која настаје спајањем неспојивих појмова (лат.) – Уредникова напомена.

50 Извршавај дужност, па пукло куд пукло (франц.) – Уредникова напомена.

51 Милосрђе (франц.) – Уредникова напомена.

52 Позната је она танана и оштроумна религиозна дијалектика коју апостол Павле открива у појму закона: као средство које нас чува од греха, закон је сам изведен из овог последњег, и у том смислу се и на њему види несавршеност и немоћ грехом пораженог бића. Апостол Павле има при томе у виду надовољност закона за остварење личног спасења. Аналогну дијалектику показује, како смо настојали да покажемо, и закон уколико служи као средство за коначно, потпуно исцељење или спасење света као целине.

53 Детаљније о овоме види у следећој глави.

54 Сваком своје (лат.) – Уредникова напомена.

55 По учењу неких савремених немачких богослова међу таквим религиозно санкционисаним институцијама треба да разликујемо "институције које стварају ред", тј. поредак који улази у сами замисао Божијег стварања (Schöpfungsordnung), и "институције које чувају ред" (Erhaltungsordnung), које су постале неопходне после грехопада. Пример првих треба да буде породица, а других држава. Нама се чини да је ова разлика потпуно неприродна; за њу се не може наћи основа ни у тексту Новог завета, ни у општем духу хришћанског поимања живота, ни, напокон, у неком принципијелном онтолошком разликовању самих "институција". Напротив, све такве институције треба схватити као израз Божије воље и Божије правде управо у условима палог света; све те институције су услов за одбрану света од зла.

56 Детаљнијем разматрању односа између личне моралне активности и друштвених облика живота – корелације, чије објашњење има суштински значај за одређивање хришћанског става по социјалном питању – вратићемо се касније, у следећој глави.

57 Људи говоре и маштају о будућим, бољим данима; сви су се дали у јурњаву и трку ка срећном, златном циљу; свет стари и опет се подмлађује, а човек се ипак нада бољем.

58 Што се више мења, тим више остаје исто (франц.) – Уредникова напомена.

59 Ако се свет и мења брзо, као контуре облака, све што се испунило враћа се исконскоме.

60 "Мораш се надати и бити храбар, богови не дају никакву гаранцију".

61 Искористи дан! (лат.) – Уредникова напомена.

62 Хенри Томас Бокл (Buckle) (1821- 1862), енглески историчар; представник географске школе у социологији. Подухватио се да напише многотомну историју човечанства, али је успео да заврши само прва два тома – "Историју цивилизације у Енглеској" (Преводиочева напомена).





Достарыңызбен бөлісу:
1   ...   31   32   33   34   35   36   37   38   39




©dereksiz.org 2024
әкімшілігінің қараңыз

    Басты бет